Odbijanje ustavne žalbe u vezi sa zastarelošću potraživanja naknade štete

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije kojom je utvrđena zastarelost potraživanja naknade štete zbog nezakonitog lišenja slobode. Sud je potvrdio pravilnu primenu opšteg, a ne produženog roka zastarelosti, jer šteta nije utvrđena kao posledica krivičnog dela.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Draga Radujkovića iz Krivaje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 9. juna 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Draga Radujkovića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2322/08 od 20. novembra 2008. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na pravno sredstvo i prava na rehabilitaciju i naknadu štete, zajemčenih odredbama čl. 32, 36. i 35. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Drago Radujković iz Krivaje je 28. januara 2009. godine, preko punomoćnika Olivere Jovanić, advokata iz Subotice, izjavio ustavnu žalbu Ustavnom sudu protiv presude navedene u izreci, zbog povrede prava zajemčenih čl. 21, 22, 23, 25, 26, 27, 28, 29, 30, 32, 35, 36, 39. i 57. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi da je podnosilac ustavne žalbe podneo Opštinskom sudu u Subotici tužbu protiv Republike Srbije za naknadu štete nastale usled nezakonitog lišenja slobode podnosioca od strane pripadnika MUP RS. Dalje se navodi da su odlučujući o osnovanosti tužbenog zahteva sudovi pogrešno primenili materijalno pravo na štetu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, jer su utvrdili da je potraživanje naknade nematerijalne štete zastarelo. Prema mišljenju podnosioca, posebno je Vrhovni sud Srbije odlučujući o reviziji “izgubio iz vida činjenicu da je šteta prouzrokovana izvršenjem krivičnog dela“ i da je u konkretnom slučaju trebalo primeniti odredbu člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a ne člana 376. Zakona. Podnosilac je naveo i da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka, s obzirom da je tuženu Republiku Srbiju zastupao zamenik Republičkog javnog pravobranioca, a ne sam Republički javni pravobranilac, kao i da je parnični sud „povredio načelo materijalne istine iz čl. 7. ... (jer) pri odlučivanju o naknadi materijalne štete (nije imao) u vidu zarade koje tužilac potražuje, jer teret dokazivanja u parnici nije samo na strankama, već je sud dužan da se stara o pravilnom i potpunom utvrđivanju činjeničnog stanja, pa zato i ima određena ovlašćenja iz čl. 7. st. 3. i 4. ZPP-a, a nezavisno od predloga stranaka, shodno odluci Saveznog suda Gzs. 41/77“. Podnosilac smatra da mu je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije povređeno pravo na sudsku zaštitu garantovano odredbom člana 22. stav 1. Ustava, pravo na pravično suđenje garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pravo na rehabilitaciju i naknadu štete garantovano odredbom člana 35. stav 1. Ustava, kao i pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo garantovano odredbama člana 36. Ustava. U ustavnoj žalbi se navodi i da pri „nezakonitom hapšenju žalilac nije bio obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, niti o dokazima protiv njega, nije mu bilo pruženo pravo na odbranu, na branioca po izboru niti spremanje odbrane“, kao i da mu je uskraćena sloboda kretanja i pravo na utočište. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u pismene isprave priložene uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je kao prognano lice iz Republike Hrvatske došao u Republiku Srbiju, gde se zaposlio kao lekar u Domu zdravlja Bačka Topola. Pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova su ga 13. avgusta 1995. godine odveli u Policijsku stanicu u Bačkoj Topoli, a nakon toga je istog dana odveden na informativni razgovor u SUP Subotica, a zatim u Centar za obuku u Erdutu. Tužilac je od momenta privođenja pa sve do demobilizacije, po nalazu i mišljenju sudskog veštaka medicinske struke, trpeo strah.

Podnosilac ustavne žalbe je 30. decembra 2003. godine podneo tužbu protiv tužene Republike Srbije - MUP Beograd, radi naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšteživotne aktivnosti, zbog povrede ugleda i časti, zbog povrede slobode i ličnosti, zbog pretrpljenog i budućeg straha, u opredeljenim iznosima, sve sa zakonskom zateznom kamatom, kao i radi naknade materijalne štete na ime prinudnog i prisilnog rada, u opredeljenim iznosima, sve sa zakonskom zateznom kamatom.

Opštinski sud u Subotici je 10. novembra 2006. godine doneo presudu P. 2213/03 kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocu isplati određeni iznos na ime umanjenja opšteživotne aktivnosti, dok je deo tužbenog zahteva preko tog iznosa, do traženog iznosa odbijen. Odbijeni su i tužbeni zahtevi za naknadu ostalih vidova nematerijalne štete, kao i oni za naknadu materijalne štete.

Okružni sud u Subotici je 30. aprila 2008. godine doneo presudu Gž. 306/07 kojom je delimično usvojena žalba tužene, pa je prvostepena presuda ukinuta u delu u kojem je usvojen tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšteživotne aktivnosti i u pogledu odluke o troškovima postupka, a u preostalom delu, kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete za pretrpljeni i budući strah, povredu ugleda, časti i slobode i prava ličnosti i za isplatu materijalne štete po osnovu prinudnog i prisilnog rada, žalba tužioca je odbijena, a prvostepena presuda potvrđena.

Podnosilac ustavne žalbe je protiv pravnosnažnog dela ove presude Okružnog suda u Subotici izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava. Odlučujući o reviziji, Vrhovni sud Srbije je 20. novembra 2008. godine doneo osporenu presudu Rev. 2322/08, kojom je odbijena kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Subotici Gž. 306/07 od 30. aprila 2008. godine. U obrazloženju revizijske odluke je navedeno: da je revizijski sud našao da u ovoj pravnoj stvari nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, niti povreda iz tačke 12) istog člana, jer su nižestepene odluke jasne, obrazložene i neprotivrečne; da je „pravilno ... odbijen tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete ... kao i zahtev za naknadu materijalne štete ... zbog zastarelosti potraživanja, budući da je od dana 31. avgusta 1995. godine kada je tužilac demobilisan do dana podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, protekao objektivni rok od pet godina od kada je šteta nastala, u smislu člana 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima; da se revizijom neosnovano ističe da je trebalo primeniti rok zastarelosti iz odredbe člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu da je bitan uslov za primenu odredbe člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima postojanje krivičnog dela, što se utvrđuje pravosnažnom sudskom odlukom nadležnog krivičnog suda u krivičnom postupku, a kako, u konkretnom slučaju, to nije utvrđeno, to nema uslova za primenu navedene zakonske odredbe tzv. privilegovanog roka zastarelosti potraživanja naknade štete“.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21.); da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale, da građani imaju pravo da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava zajemčenih Ustavom (član 22.); da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite, da svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom (član 23.); da je fizički i psihički integritet nepovrediv, da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25.); da niko ne može biti držan u ropstvu ili u položaju sličnom ropstvu, da je oblik trgovine ljudima zabranjen, da je zabranjen prinudni rad, da se seksualno ili ekonomsko iskorišćavanje lica koje je u nepovoljnom položaju smatra prinudnim radom, da se prinudnim radom ne smatra rad ili služba lica na izdržavanju kazne lišenja slobode, ako je njihov rad zasnovan na principu dobrovoljnosti, uz novčanu nadoknadu, rad ili služba lica na vojnoj službi, kao ni rad ili služba za vreme ratnog ili vanrednog stanja u skladu sa merama propisanim prilikom proglašenja ratnog ili vanrednog stanja (član 26.); da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost, da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, da se lice koje je lišeno slobode od strane državnog organa odmah, na jeziku koji razume, obaveštava o razlozima lišenja slobode, o optužbi koja mu se stavlja na teret kao i o svojim pravima i ima pravo da bez odlaganja o svom lišenju slobode obavesti lice po svom izboru, da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito, da kaznu koja obuhvata lišenje slobode može izreći samo sud (član 27.); da se prema licu lišenom slobode mora postupati čovečno i s uvažavanjem dostojanstva njegove ličnosti, da je zabranjeno svako nasilje prema licu lišenom slobode, da je zabranjeno iznuđivanje iskaza (član 28.); da se licu lišenom slobode bez odluke suda, odmah saopštava da ima pravo da ništa ne izjavljuje i pravo da ne bude saslušano bez prisustva branioca koga samo izabere ili branioca koji će mu besplatno pružiti pravnu pomoć ako ne može da je plati, da lice lišeno slobode bez odluke suda mora bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 časova, biti predato nadležnom sudu, u protivnom se pušta na slobodu (član 29.); da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka, da ako nije saslušano prilikom donošenja odluke o pritvoru ili ako odluka o pritvoru nije izvršena neposredno po donošenju, pritvoreno lice mora u roku od 48 časova od lišenja slobode da bude izvedeno pred nadležni sud, koji potom ponovo odlučuje o pritvoru, da se pismeno i obrazloženo rešenje suda o pritvoru uručuje pritvoreniku najkasnije 12 časova od pritvaranja, a odluku o žalbi na pritvor sud donosi i dostavlja pritvoreniku u roku od 48 časova (član 30.); da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca, da ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu, da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom, da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (član 31.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, da se svakome jemči pravo na besplatnog prevodioca, ako ne govori ili ne razume jezik koji je u službenoj upotrebi u sudu i pravo na besplatnog tumača, ako je slep, gluv ili nem, da se javnost može isključiti tokom čitavog postupka koji se vodi pred sudom ili u delu postupka, samo radi zaštite interesa nacionalne bezbednosti, javnog reda i morala u demokratskom društvu, kao i radi zaštite interesa maloletnika ili privatnosti učesnika u postupku, u skladu sa zakonom (član 32.); da onaj ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije i druga prava utvrđena zakonom, da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave, da zakon određuje uslove pod kojima oštećeni ima pravo da zahteva naknadu štete neposredno od lica koje je štetu prouzrokovalo (član 35); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da svako ima pravo da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati, da se sloboda kretanja i nastanjivanja i pravo da se napusti Republika Srbija mogu ograničiti zakonom, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka, zaštite javnog reda i mira, sprečavanja širenja zaraznih bolesti ili odbrane Republike Srbije, da se ulazak stranaca u Republiku Srbiju i boravak u njoj uređuje zakonom, da stranac može biti proteran samo na osnovu odluke nadležnog organa, u zakonom predviđenom postupku i ako mu je obezbeđeno pravo žalbe i to samo tamo gde mu ne preti progon zbog njegove rase, pola, vere, nacionalne pripadnosti, državljanstva, pripadnosti određenoj društvenoj grupi, političkog mišljenja ili gde mu ne preti ozbiljno kršenje prava zajemčenih ovim ustavom (član 39.); da stranac koji osnovano strahuje od progona zbog svoje rase, pola, jezika, veroispovesti, nacionalne pripadnosti ili pripadnosti nekoj grupi ili zbog svojih političkih uverenja, ima pravo na utočište u Republici Srbiji, da se postupak za sticanje utočišta uređuje zakonom (član 57.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, da ako za određeni slučaj nije što drugo u zakonu određeno, pravno lice ima pravo na naknadu od lica koje je štetu skrivilo namerno ili krajnjom nepažnjom, da to pravo zastareva u roku od šest meseci od dana isplaćene naknade štete (član 172.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano je: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, da sud utvrđuje sve činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva, da je sud ovlašćen da utvrdi i činjenice koje stranke nisu iznele i izvede dokaze koje stranke nisu predložile ako iz rezultata raspravljanja i dokazivanja proizlazi da stranke raspolažu zahtevima kojima ne mogu raspolagati (član 3. stav 3.) ili kad je to posebnim propisima predviđeno, da sud ne može svoju odluku zasnovati na činjenicama o kojima strankama nije pružena mogućnost da se izjasne osim kada zakonom nije drugačije propisano (član 7.); da kad odluka suda zavisi od prethodnog rešenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam rešiti to pitanje ako posebnim propisima nije drugačije određeno, a odluka suda o prethodnom pitanju ima pravno dejstvo samo u parnici u kojoj je to pitanje rešeno (član 12.); da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim (član 13.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca ustavne žalbe koja su u njoj označena.

Ustavni sud je pošao od odredaba Zakona o obligacionim odnosima kojima se reguliše pitanje zastarevanja potraživanja naknade prouzrokovane štete i utvrdio da su odredbama člana 376. st. 1. i 2. tog zakona propisani subjektivni i objektivni rok zastarelosti potraživanja naknade prouzrokovane štete, koji iznose tri godine od saznanja za štetu i za lice koje je štetu pričinilo, odnosno pet godina od kad je šteta nastala. U slučaju kad je, pak, šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za to krivično delo je predviđen duži rok zastarelosti od onog navedenog u članu 376. Zakona, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu u ovom slučaju, a saglasno odredbi člana 377. stav 1. Zakona, zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Dakle, da bi se mogao primeniti duži rok zastarelosti potraživanja naknade štete od opšteg roka, potrebno je da je šteta prouzrokovana krivičnim delom. Međutim, saglasno odredbi člana 13. Zakona o parničnom postupku, u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca, parnični sud je vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda. Stoga, prema oceni Ustavnog suda, duži rok za nastupanje zastarelosti potraživanja od opšteg roka propisanog odredbom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima bi se mogao primeniti samo u slučaju da je presudom krivičnog suda utvrđeno postojanje krivičnog dela čijim je izvršenjem šteta nastala. Međutim, kako i iz navoda ustavne žalbe proizlazi da krivični postupak protiv eventualnih učinilaca krivičnog dela nikada nije ni pokrenut, to se onda u konkretnom slučaju, prema oceni Ustavnog suda, primenjuju opšta pravila o zastarelosti, utvrđena odredbama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

Apostrofirani stav Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije zauzet na sednici od 25. juna 2001. godine, kao kasniji stav u odnosu na prvonavedeni stav od 27. decembra 1999. godine, a koji je u odnosu na njega, prema navodima podnosioca, donekle izmenjen, po oceni Ustavnog suda, nije od značaja za drugačije rešenje u ovoj pravnoj stvari. Naime, taj pravni stav odnosi se na postojanje odgovornosti Republike Srbije za nezakonit rad organa Ministarstva unutrašnjih poslova kada su štetne posledice nastupile na teritoriji Republike Srpske i Republike Srpske Krajine i u njemu se ne govori o rokovima zastarelosti. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe utvrđena odgovornost države za nezakonit rad njenog organa i u slučaju kada su štetne posledice rada tog organa nastupile van njene teritorije. Međutim, po oceni sudova, u konkretnom slučaju, protekao je rok u kome može prinudnim putem da se traži naknada prouzrokovane štete.

Ustavni sud ukazuje da se i po dosadašnjoj sudskoj praksi zastarelost potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom cenila primenom člana 377. Zakona o obligacionim odnosima samo u slučajevima kada je pravnosnažnom osuđujućom presudom krivičnog suda utvrđeno postojanje krivičnog dela i odgovornost lica za učinjeno delo. Izuzetno, ako su postojale procesne smetnje zbog kojih je bilo apsolutno nemoguće da se protiv učinioca krivičnog dela postupak pokrene i okonča, bilo zato što je učinilac štete umro ili je nedostupan organima gonjenja, kao što je slučaj sa krivičnim delom pobune tokom 1991. i 1992. godine, parnični sud je, kao prethodno pitanje, utvrđivao da li je šteta prouzrokovana takvom radnjom koja u sebi sadrži elemente krivičnog dela.

Sledstveno iznetom, prema oceni Ustavnog suda, pravno shvatanje izneto u osporenoj presudi Vrhovnog suda Srbije zasniva se na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava.

U pogledu navoda ustavne žalbe o povredi pravila zastupanja, Ustavni sud ukazuje da se, saglasno odredbi člana 361. tačka 9) Zakona o parničnom postupku, na ovu povredu može pozivati samo ona stranka koja nije bila zastupana saglasno odredbama zakona. U pogledu, pak, navoda o povredi načela materijalne istine, Ustavni sud ukazuje da je navedeni stav Saveznog suda bio zauzet u toku primene Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine, po kome je sud bio ovlašćen da i sam izvodi dokaze koje stranke nisu predložile, ako su ti dokazi od značaja za odlučivanje. Međutim prema sada važećem Zakonu o parničnom postupku iz 2004. godine, a koji se primenjivao i u toku osporenog parničnog postupka koji je prethodio izjavljivanju ustavne žalbe, odredbom člana 7. je propisano da su stanke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, a samo izuzetno je sud ovlašćen da utvrdi i činjenice koje stranke nisu iznele i izvede dokaze koje stranke nisu predložile, ako iz rezultata raspravljanja i dokazivanja proizlazi da stranke raspolažu zahtevima kojima ne mogu raspolagati (član 3. stav 3.) ili kad je to posebnim propisim predviđeno. Time je u parnici načelo stranačke dispozicije dobilo potpunu prevagu nad tzv. istražnim načelom kod utvrđivanja odlučnih činjenica.

Ustavni sud je u sprovedenom ustavnosudskom postupku utvrdio i da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe bilo omogućeno da izjavi žalbu protiv prvostepene presude, kao i reviziju protiv drugostepene presude, te da su odluke o tim pravnim lekovima doneli Ustavom i zakonom ustanovljeni sudovi, koji su u svojim odlukama odgovorili na bitne navode iz izjavljenih pravnih lekova podnosioca.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nisu povređena prava iz čl. 32, 35. i 36. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu podnosioca u delu izjavljenom protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2322/08 od 20. novembra 2008. godine.

Ovakav stav je Ustavni sud već zauzeo u svojim odlukama Už-516/2008, 517/2008, 518/2008 i Už-583/2008.

Ustavni sud je, s obzirom na predmet i sadržinu osporene presude, našao da osporenim aktom podnosiocu ustavne žalbe nisu mogla biti povređena prava zajemčena odredbama čl. 21, 22, 23, 25, 26, 27, 28, 29, 30, 31. 39. i 57. Ustava.

6. U odnosu na navode ustavne žalbe da pri „nezakonitom hapšenju žalilac nije bio obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, niti o dokazima protiv njega, nije mu bilo pruženo pravo na odbranu, na branioca po izboru niti spremanje odbrane“, kao i da mu je uskraćena sloboda kretanja i pravo na utočište, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba u ovom delu nije dopuštena. Naime, imajući u vidu da je ustavna žalba u ovom delu izjavljena protiv radnji pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije od septembra 1995. godine, dakle radnji koje su izvršene pre stupanja na snagu važećeg Ustava od 8. novembra 2006. godine, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08 i 27/08), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe u vezi sa zastarelošću potraživanja naknade štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti