Odluka Ustavnog suda kojom se odbija žalba zbog svojinskog spora

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu V. Č. iz Novog Sada protiv presude Apelacionog suda. Podnositeljka je tvrdila da je pravo na pravično suđenje povređeno zbog nedostatka obrazloženja o održaju. Sud je ocenio da je obrazloženje nižih sudova o nesavesnosti državine ustavnopravno prihvatljivo.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-13708/2022
28.04.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Zoran Lončar, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, dr Dobrosav Milovanović i dr Nikola Banjac, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. Č. iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. aprila 2026. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba V. Č. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2252/22 od 22. septembra 2022. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. Č. iz Novog Sada je, 10. novembra 2022. godine, preko punomoćnika dr D. P, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2252/22 od 22. septembra 2022. godine, zbog povrede načela iz člana 21. Ustava Republike Srbije, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, kao i zbog povrede člana 26. Ustava koji utvrđuje zabranu ropstva, položaja sličnog ropstvu i prinudnog rada.

Ustavnom žalbom osporava se drugostepena presuda, doneta u parničnom postupku u kojem je podnositeljka imala svojstvo tužilje, kojom je potvrđena prvostepena presuda, a kojom su odbijeni primarni tužbeni zahtev podnositeljke za utvrđenje prava svojine na stanu po osnovu sticanja u vanbračnoj zajednici, prvi eventualni tužbeni zahtev za utvrđenje prava zajedničke svojine na stanu i drugi eventualni tužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine na stanu po osnovu vanrednog održaja.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je Apelacioni sud u Novom Sadu odbio kao neosnovan treći tužbeni zahtev, a da je pri tome isti samo konstatovan u obrazloženju presude bez da su navedeni razlozi zašto se isti odbija, iako je je u pitanju odluka suda pravnog leka; da imajući u vidu garancije iz člana 32. stav 1. Ustava, te da se jedna od takvih garancija odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku, podnositeljka smatra da je u konkretnom slučaju došlo do povrede prava na pravično suđenje.

Podnositeljka ustavne žalbe je predložila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporenu drugostepenu presudu. Tražila je troškove na ime sastava ustavne žalbe.

Ustavni sud je dostavio ustavnu žalbu na izjašnjenje trećim licima B. B(1) iz Novog Sada i G. B. iz Titela preko oglasne table suda. Ustavni sud je 18. juna 2025. godine dostavio ustavnu žalbu na izjašnjenje M. B. iz Novog Sada koji je dopis primio 23. juna 2025. godine, ali se on nije izjasnio.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u priloženu dokumentaciju, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja V. Č, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je Osnovnom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženih G. B, B. B(1) i M. B, sa zahtevom da se utvrdi da je ona, po osnovu sticanja u vanbračnoj zajednici sa pokojnim B. B(2), stekla pravo svojine na ½ spornog stana (primarni tužbeni zahtev), sa zahtevom da se utvrdi da je sporni stan zajednička svojina podnositeljke i pokojnog B. B(2) (prvi eventualni tužbeni zahtev), sa zahtevom da se utvrdi da je podnositeljka, po osnovu održaja, stekla pravo svojine na ½ spornog stana (drugi eventualni tužbeni zahtev).

Osnovni sud u Novom Sadu je osporenom presudom P. 596/22 od 14. jula 2022. godine odbio sve tužbene zahteve. U obrazloženju prvostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je sud odbio postavljeni tužbeni zahtev koji je opredeljen po osnovu vanbračne sutekovine odnosno po osnovu sticanja imovine radom, jer podnositeljka nije mogla da bude ni bračni ni vanbračni drug zbog bračne smetnje iz člana 4. stav 1. Porodičnog zakona, pa iz tog razloga postavljeni tužbeni zahtev po tom osnovu nije osnovan; da nije osnovan ni eventualni tužbeni zahtev koji se tiče osnova zajedničke svojine, jer je tokom postupka utvrđeno da je u molbi sada pok. B. B(2) koji je uputio svojoj radnoj organizaciji K. „P.“ naveo da je u toj radnoj organizaciji zaposlen od juna 1963. godine, da stanuje kao podstanar i da ima troje odrasle dece, da mu je radna organizacija K. „P.“ rešenjem od 1967. godine dodelila na korišćenje dvosoban stan u Novom Sadu u ulici J. broj (…), da je zaključkom iz zapisnika sednice Komisije za stambena i socijalna pitanja od 1967. godine navedeno da se dvosoban stan u Novom Sadu u ulici J. br. (…) dodeljuje na korišćenje sada pok. B. B(2), da je sada pok. B. B(2) 1967. godine zaključio i ugovor o korišćenju stana u ulici J. broj (…). sa P. iz Novog Sada, iz čega proizilazi da u molbi-zahtevu za dodelu stana na korišćenje sa stanarskim pravom sada pok. B. B(2) nije prijavio i ovde podnositeljku i da je po tom osnovu stekao bilo kakve bodove koji bi doprineli tome da mu stan bude dodeljen na korišćenje sa stanarskim pravom; da činjenica da je podnositeljka navedena kao član porodičnog domaćinstva sada pok. B. B(2) u ugovoru o zameni stanova od 28. avgusta 1989. godine u konkretnom slučaju nije od odlučnog značaja za presuđenje; da nije osnovan ni eventualni tužbeni zahtev a koji se tiče osnova održaja kao načina sticanja svojine, jer nisu ispunjeni uslovi propisani odredbom članom 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, budući da tužilja nije savesna odnosno tužilja zna i poznato joj je da stvar koju drži nije njena.

Apelacioni sudu u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 2252/22 od 22. septembra 2022. godine odbio kao neosnovane žalbe stranaka i potvrdio prvostepenu presudu, prihvatajući činjenično stanje i pravno stanovište prvostepenog suda. U obrazloženju osporene drugostepene presude su razmatrani žalbeni navodi koji se odnose na primarni tužbeni zahtev, prvi eventualni tužbeni zahtev, dok je u pogledu žalbenih navoda koji se odnose na drugi eventualni tužbeni zahtev (sticanje prava svojine po osnovu održaja na ½ stana stana) konstatovano da je taj sud imao u vidu i ostale žalbene navode podnositeljke, ali smatra da s obzirom na sve napred iznete razloge nisu bitni, zbog čega ih nije posebno cenio i obrazlagao, shodno odredbama člana 396. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka, US, 74/13 – Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20) propisano je: da ako se presudom žalba odbija, u obrazloženju presude sud neće detaljno da obrazlaže presudu u slučaju da prihvata činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, kao i primenu materijalnog prava (član 396. stav 2.); da u jednoj tužbi tužilac može da istakne više zahteva protiv istog tuženog, ako su svi zahtevi povezani istim činjeničnim i pravnim osnovom, ako zahtevi nisu povezani istim činjeničnim i pravnim osnovom, oni mogu da se istaknu u jednoj tužbi protiv istog tuženog samo kad je isti sud stvarno nadležan za svaki od ovih zahteva i kad je za sve zahteve određena ista vrsta postupka, da tužilac može dva ili više tužbenih zahteva u međusobnoj vezi da istakne u jednoj tužbi, na način da sud usvoji sledeći od tih zahteva, ako nađe da prethodni zahtev nije osnovan (član 197. st. 1. i 2.).

5. Ustavni sud ukazuje da podnositeljka u ustavnoj žalbi ističe da je osporena drugostepena presuda neobrazložena, jer ne sadrži obrazloženje u pogledu žalbenih navoda koji se odnose na drugi eventualni tužbeni zahtev - sticanje prava svojine po osnovu održaja na ½ spornog stana.

Ustavni sud podseća da, saglasno odredbi člana 32. stav 1. Ustava, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, pored ostalog, obrazlože svoje odluke. Ova obaveza ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, koju Ustavni sud prihvata, prilikom ocene da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde pravičnog suđenja, potrebno je voditi računa o prirodi i okolnostima konkretnog slučaja (videti presudu u predmetu Garcia Ruiz protiv Španije, predstavka broj 30544/96, od 21. januara 1999. godine, stav 26.). Obaveza suda da obrazloži odluku ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (videti presudu u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, predstavka broj 16034/90, od 19. aprila 1994. godine, stav 61.), a što se posebno odnosi na obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižih sudova.

Ustavni sud je imao u vidu odredbu člana 396. stav 2. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine kojim je propisano da ako se presudom žalba odbija, u obrazloženju presude sud neće detaljno da obrazlaže presudu u slučaju da prihvata činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, kao i primenu materijalnog prava. Ovakva zakonska procesna odredba je u skladu sa praksom Evropskog suda prema kojoj odluka višeg suda ne mora da bude detaljano bude obrazložena kada je odluka nižeg suda detaljno obrazložena i u kojoj su razmatrana i objašnjena sporna pravna pitanja (videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Sawoniuk protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj predstavke 63716/00, od 29. maj 2001. godine).

Ustavni sud ukazuje da je podnositeljka tražila utvrđenje prava svojine, u smislu odredbe člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br.6/80, 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96, i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05-dr.zakon), kojim je propisano da savestan držalac nepokretne stvari na koju drugi ima pravo svojine stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godine, a prema članu 72. istog zakona savesna je državina ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova, pri čemu se savesnost državine pretpostavlja. Ustavni sud, dakle, ocenjuje da je savestan držalac onaj koji nepokretnost drži u uverenju da je njen vlasnik, a da nije znao niti je prema okolnostima slučaja mogao znati da nepokretnost koju drži nije njegova. Dakle, za postojanje savesnosti nije dovoljna činjenica da je držalac u zabludi o pravu čiju sadržinu vrši, nego se zahteva da nije mogao prema objektivnim prilikama i okolnostima posumnjati da nije titular prava čiju faktičku vlast vrši. Zatim, podnositeljka je navedeni tužbeni zahtev postavila kao drugi eventualni tužbeni zahtev. Eventualna kumulacija tužbenih zahteva je oblik spajanja zahteva koji su u međusobnoj vezi tako da tužilac predlaže da sud usvoji sledeći od tih zahteva, ako nađe da prethodni zahtev nije osnovan. Odredbom člana 197. Zakona o parničnom postupku je propisano da u jednoj tužbi tužilac može da istakne više zahteva protiv istog tuženog, ako su svi zahtevi povezani istim činjeničnim i pravnim osnovom, a što je ovde slučaj.

Vezano za navedeno, Ustavni sud nalazi da je prvostepeni sud u svojoj presudi dao jasno, detaljno i ustavnopravno obrazloženje, a koje je prihvatio i drugostepeni sud u svojoj osporenoj presudi, povodom neosnovanosti primarnog tužbenog zahteva i prvog evenutalnog tužbenog zahteva, ali da navedeno obrazloženje predstavlja istovremeno obrazloženje i zašto je neosnovan drugi eventualni tužbeni zahtev koji je činjenično i pravno vezan za primarni i prvi eventualni tužbeni zahtev, odnosno zašto je podnositeljka prema objektivnim okolnostima slučaja znala ili je morala znati da nepokretnost koju drži nije njena (bila je u zajednici sa pokojnim B. B(2), koji je bio u braku sa drugom ženom do kraja svog života, a što podnositeljka ne spori, pa stoga nije zasnovana vanbračna zajednica, i da pokojni B. B(2) prilikom podnošenja molbe za dodelu stana na korišćenje sa stanarskim pravom kao člana porodičnog domaćinstva nije prijavio podnositeljku ustavne žalbe). Ustavni sud, stoga, ocenjuje da je pravno stanovište izneto u prvostepenoj presudi, a koje je prihvaćeno u osporenoj drugostepenoj presudi, da nisu ispunjeni uslovi propisani odredbom članom 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, budući da podnositeljka nije savesna, odnosno da je ona znala i bilo joj je poznato da stvar koju drži nije njena, u okolnostima konkretnog slučaja, obrazloženo na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23) odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2252/22 od 22. septembra 2022. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao prvom delu izreke.

Kako podnositeljka navode o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava zasniva na identičnim razlozima koje je isticala u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, te nema ustavnopravnih razloga ni za tvrdnje o povredi prava na prava na imovinu.

Ustavni sud ukazuje da se povreda člana 26. Ustava ne može dovesti u vezu sa sadržinom osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu u označenom delu.

U vezi sa navodima podnositeljke ustavne žalbe da joj je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu povređeno načelo iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenom ustavnom normom ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuje načelo u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga povreda ovog načela može nastati samo akcesorno, kao posledica utvrđene povrede ili uskraćivanja konkretnog Ustavom zajemčenog prava ili slobode, što nije slučaj u konkretnom predmetu.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u preostalom delu, rešavajući kao u drugom delu izreke.

6. Na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka Ustavnog suda kojom se odbija žalba zbog svojinskog spora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti