Odbijanje ustavne žalbe u predmetu rehabilitacionog obeštećenja zbog neosnovanosti

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu podnosioca u vezi sa visinom naknade nematerijalne štete za period proveden na Golom otoku. Dosuđeni iznos nije proizvoljan, a navodi o nejednakoj praksi nisu dokazani relevantnim sudskim odlukama.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. P . iz Čuruga, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. oktobra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. P . izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1500/16 od 27. oktobra 2016. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. P . iz Čuruga podneo je Ustavnom sudu, 17. februara 2017. godine, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1500/16 od 27. oktobra 2016. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 3, 21, 22, 23, 32, 33, 35, 36 , 58. i 59. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom osporena je revizijska presuda kojom je odbijena kao neosnovana revizija tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv drugostepene presude kojom je pravnosnažno odlučeno o tužbenom zahtevu za naknadu nematerijalne štete po osnovu rehabilitacionog obeštećenja. Povredu prava na pravično suđenje podnosilac obrazlaže navodima o pogrešnoj primeni i tumačenju materijalnog prava prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, kao i na bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku. Prema navodima podnosioca, Vrhovni kasacioni sud nije ni razmatrao njegovu reviziju i prilikom odmeravanja visine naknade nematerijalne štete nije cenio sve relevantne okolnosti. Podnosilac je istakao da revizijski sud nije uzeo u obzir fizičke bolove i strah koji je on trpeo i da mu nije dosudio naknadu i po tim osnovima. Podnosilac smatra da je neprihvatljiva konstatacija suda da je sama rehabilitacija njemu dovoljna kao satisfakcija. Povredu načela zabrane diskriminacije, prava na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje, i prava na jednaku zaštitu prava podnosilac zasniva na navodima o nejednakom postupanju sudova prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete. Prema navodima podnosioca, sudovi dosuđuju znatno manji novčani iznos na ime naknade štete rehabilitovanim licima (Golootočanima) po danu provedenom u pritvoru, odnosno zatvoru, nego drugim licima koja su neosnovano lišena slobode i pojedinim naslednicima rehabilitovanih lica. U prilog tome, podnosilac se pozvao na slučaj generala Tomića (dostavljajući uz ustavnu žalbu novinski članak), kao primer u kome je dosuđena ekstremno visoka naknada štete. Takođe, pozvao se i na presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3108/14 od 27. aprila 2016. godine i na presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1653/14 od 8. aprila 2015. godine kojima je konačno odlučeno o tužbenim zahtevima naslednika rehabilitovanog lica na naknadu nematerijalne štete. Podnosilac je i stakao da sudovi različito postupaju i prilikom odlučivanja o zahtevima rehabilitovanih lica za naknadu nematerijalne štete, ukazujući na presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4807/15 od 17. septembra 2015. godine. Pored toga, podnosilac je naveo da mu je zbog nepravilne primene materijalnog prava povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku i da je pitanje da li će on zbog duboke starosti moći da ostvari sudsku zaštitu u razumnom roku sa ovakvim načinom postupanja sudova. Navode o povredi prava na rehabilitaciju i naknadu štete iz člana 35. Ustava, podnosilac zasniva na istim razlozima koje je isticao i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje. Povredu drugih istaknutih načela i prava podnosilac u ustavnoj žalbi nije uopšte obrazložio. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da poništi nižestepene presude i osporenu revizijsku presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P. 372/15 od 10 . decembra 2015. godine, stavom prvim i drugim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca usta vne žalbe, pa je obavezana tužena Republike Srbije – Ministarstvo pravde i državne uprava da mu na ime naknade nematerijalne štete – rehabilitacionog obeštećenja isplati ukupno 2.200.000,00 dinara, od čega po 600.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha i fizičkih bolova i 1.000.000,00 dinara na ime naknade za pretrpljene duševne bolove zbog povrede slobode i prava ličnosti, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom. Stavom trećim izreke presude odbijen je deo tužbenog zahteva preko dosuđenih, a do traženih iznosa, kao i zahtev za naknadu troškova postupka.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1315/16 od 9. juna 2016. godine žalba tužioca je odbijena, a žalba tužene delimično usvojena, pa je preinačena prvostepena presuda u usvajajućem delu , tako što je obaveza tužena na isplatu naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove i strah snižena sa iznosa od po 600.000,00 dinara, na iznose od po 300.000,00 dinara, a tužbeni zahtev za isplatu razlike preko ovih iznosa je odbijen. U preostalom delu prvostepena presuda je potvrđena.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1500/16 od 27. oktobra 2016. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1315/16 od 9. juna 2016. godine. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Narodnog odbora 2. reona Grada Beograda broj 525/49 od 9. septembra 1949. godine tužilac oglašen krivim za prekršaj iz člana 6. Zakona o prekršajima protiv javnog reda i mira NR Srbije, zbog čega je u cilju prevaspitavanja upućen na društveno koristan rad u trajanju od jedne godine; da je tužilac uhapšen 17. juna 1949. godine i odveden u pritvor u Žabalj, odakle je prebačen u zatvor u Nov om Sadu, a potom na Goli otok, te da je na slobodu pušten u septembru 1950. godine; da je rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Reh. 39/07 od 3. decembra 2008. godine usvojen tužiočev zahtev za rehabilitaciju i da je utvrđeno da je navedena odluka Narodnog odbora ništava i da su ništave sve njene pravne posledice; da su sudovi, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilnom primenom materijalnog prava ocenili da tužilac ima pravo na naknadu nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove i strah, kao i za duševne bolove zbog povrede slobode i prava ličnosti, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi, te da pravilno zaključuju da se visina štete ima odmeriti primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima; da su, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, neosnovani revizijski navodi tužioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava kod određivanja visine pravične novčane naknade nematerijalne štete; da je tužilac imao 24 godine kada je osuđen i lišen slobode zbog političko-ideoloških razloga i da je na izdržavanju kazne proveo jednu godinu, četiri meseca i 26 dana; da je tužilac već od momenta transporta do Golog otoka fizički i psihički zlostavljan, kao i toku boravka na otoku, gde je proveo nešto više od godinu dana; da je tužilac trpeo fizičke bolove i strah zbog batinjanja, izgladnjivanja, svakodnevnog predugog fizičkog rada, te nehumanog i neljudskog ophođenja rukovodioca logora; da je tužilac trpeo strah i nakon puštanja na slobodu, s obzirom na to da je praćen od strane saradnika UDB-e; da tužilac zbog osude nije mogao odmah ni posao da dobije, a osuda je uticala i da njegov ugled i čast budu povređeni u mestu u kome je rođen i kome je živeo, a i danas živi; da uzimajući u obzir sve navedene činjenice, kao i cilj kome naknada nematerijalne štete služi (član 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima), iznosi dosuđeni pobijanom odlukom za sve vidove nematerijalne štete pravilno su i adekvatno odmereni, jer po nalaž enju Vrhovnog kasacionog suda, predstavljaju pravičnu naknadu traženih vidova štete; da se pravična naknada nematerijalne štete, kao oblik otklanjanja štetnih posledica, s obzirom da restitucija po prirodi stvari nije moguća, sastoji u isplati sume novca, kao satisfakciji za pretrpljenu štetu, da bi se kod oštećenog uspostavila psihička i emotivna ravnoteža koja je postojala pre štetnog događaja, u meri u kojoj je to moguće, a za pretrpljene patnje i duševne bolove koje je trpeo; da pri tome, pravična novčana naknada ne sme biti cilj, već mora biti sredstvo za ublažavanje pretrpljene nematerijalne štete, a ne sme pogodovati ni težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i svrhom; da imajući to u vidu, Vrhovni kasacioni sud nalaz da je drugostepeni sud pravilno cenio sve relevantne činjenice, koje utiču na odmeravanje visine naknade štete, na osnovu člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, pa osnovano nalazi da pravična novčana naknada tužiocu, na ime rehabilitacionog obeštećenja, u vidu pretrpljenih fizičkih bolova, straha i duševnih bolova zbog povrede slobode i prava ličnosti iznosi ukupno 1.600.000,00 dinara; da je preko dosuđenog iznosa na ime naknade ovih vidova nematerijalne štete tužbeni zahtev neosnovan, jer dosuđivanje u većem iznosu ne bi odgovaralo značaju povređenog dobra i cilju kome naknada služi, što je značajno kod određivanja visine naknade nematerijalne štete, na osnovu člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđena su sledeća osnovna načela i ljudska prava, i to: načelo vladavine prava (član 3.), načelo zabrane diskriminacije (član 21.), načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda (član 22.), pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti (član 23.), pravo na pravično suđenje (član 32.), posebna prava okrivljenog (član 33.), pravo na rehabilitaciju i naknadu štete (član 35), pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.), pravo na imovinu (član 58.) i pravo nasleđivanja (član 59.). Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu od značaja su i odgovarajuće odredbe Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11) i Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), a koje su sve navedene u Odluci Ustavnog suda Už-2789/2014 od 11. decembra 2014. godine (videti na veb stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe u odnosu na osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na tome da je Vrhovni kasacioni sud arbitrerno i proizvoljno primeni o materijalno pravo prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, da osporen a sudska odluka nije obrazložena u skladu sa standardima prava na pravično suđenje i da mu je povređeno pravo na pravnu sigurnost.

5.1. Ustavni sud najpre konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da i proizvoljna ili arbitrerna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od utemeljenosti ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Odredbom člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji propisano je da rehabilitovano lice, a što je u konkretnom slučaju podnosilac ustavne žalbe, ima pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Prema članu 200. Zakona o obligacionim odnosima, o visini naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove, duševne bolove i strah odlučuju redovni sudovi, krećući se u granicama zahteva pravičnosti i proporcionalnosti. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da samo dosuđena naknada koja je beznačajna ili očigledno neproporcionalna značaju povređenog dobra ne bi bila u skladu sa garancijama prava na pravično suđenje.

Ustavni sud nalazi da je osporena presuda doneta uz primenu merodavnog materijalnog prava, u konkretnom slučaju Zakona o obligacionim odnosima, i da ukupno dosuđeni novčani iznos ne predstavlja izraz proizvoljnosti ili neprihvatljive primene materijalnog prava. Po oceni Ustavnog suda, u osporenoj presudi su izneti dovoljni razlozi zbog čega dosuđeni iznosi predstavlja ju pravičnu satisfakciju za pretrpljene fizičke bolove, strah i duševne bolove zbog povrede slobode i prava ličnosti, a koji se ne mogu smatrati ni beznačajnim, niti očigledno neproporcionalnim značaju povređenog dobra.

Navodi podnosioca da Vrhovni kasacioni sud nije vodio računa o svim činjenicama i okolnostima slučaja koje mogu biti od značaja za utvrđivanje iznosa pravične novčane naknade nematerijalne štete , po oceni Ustavnog suda, nisu osnovani. Naime, Vrhovni kasacioni sud je u osporenoj presudi upravo polazeći od činjenica utvrđenih u postupku pred prvostepenim sudom, zaključio da je drugostepeni sud pravilno cenio sve relevantne činjenice i okolnosti koje utiču na odm eravanja visine naknade štete, kao i da je za sve tražene vidove nematerijalne štete, saglasno članu 200. Zakona o obligacionim odnosima, dosudio pravičnu novčanu naknadu.

Ustavni sud nalazi da nisu osnovani ni navodi podnosioca da Vrhovni kasacioni sud prilikom odlučivanja o visini naknade štete nije uzeo u obzir činjenicu da je on za vreme lišenja slobode trpeo i fizičke bol ove i strah i da mu nije dosudio naknadu i po tim osnovima. Ovo iz razloga što iz osporene revizijske presude, kao i nižestepenih presuda, jasno proizlazi da su podnosiocu posebno za svaki traženi vid nematerijalne štete dosuđeni odgovarajući novčani iznosi, uključujući i pretrpljene fizičke bolove i strah.

Imajući u vidu prethodno navedeno, Ustavni sud konstatuje da je neosnovana i tvrdnja podnosioca da su postupajući sudovi prilikom odlučivanja o predmetnom zahtevu za naknadu štete postupili suprotno Odluci Ustavnog suda Už-2789/2014 od 11. decembra 2014. godine.

Ustavni sud nalazi da su bez osnova navodi podnosioca kojima ukazuje da je neprihvatljiva konstatacija postupajućih sudova da je sama rehabilitacija njemu dovoljna kao satisfakcija. Naime, ni iz sadržine osporene presude, niti iz sadržine nižestepenih presuda, ne proizlazi da je tako nešto konstatovano.

Navodi podnosioca kojima osporava visinu dosuđenog iznosa naknade štete ukazujući koliko ona iznosi kada se obračuna po jednom danu koji je proveo u pritvoru, odnosno zatvoru, po oceni Ustavnog suda, ne mogu se prihvatiti kao utemeljeni ustavnopravni argumenti za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već u osnovi izražavaju subjektivno nezadovoljstvo podnosioca visinom dosuđene naknade nematerijalne štete. Pri tome, Ustavni sud ukazuje da je dužina trajanja lišenja slobode samo jedna od više relevantnih okolnosti za ocenu visine predmetne naknade štete, a koja se, prema ustaljenoj praksi redovnih sudova, ne odmerava tarifiranjem naknade po danima lišenja slobode, nego uzimanjem u obzir svih relevantnih okolnosti.

5.2. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda nije obrazložena u dovoljnoj meri, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i da ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Ovaj princip, međutim, ne zahteva da se sudovi detaljno osvrnu na svaki argument stranaka u postupku, nego samo na argumente koje smatraju pravno relevantnim (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine). Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 414. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) propisano da Vrhovni kasacioni sud neće detaljno obrazlagati presudu kojom se revizija odbija kao neosnovana, ako zaključi da to nije potrebno zbog toga što se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi ili kad se obrazlaganjem presude kojom se revizija odbija ne bi postiglo novo tumačenje prava niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava.

Polazeći od navedenog, a uzimajući u obzir sadržinu obrazloženja osporenih presuda, Ustavni sud smatra da je Vrhovni kasacioni sud izneo dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvat ljive razloge zbog kojih smatra da dosuđeni novčani iznosi predstavlja ju pravičnu satisfakciju za pretrpljene fizičke bolove, strah i duševne bolove zbog povrede slobode i prava ličnosti.

5.3. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud najpre konstatuje da različito postupanje sudova postoji kada sudovi poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donesu različite odluke.

Pored toga, Ustavni ukazuje da se kod dosuđivanja novčane naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti, fizičkog bola i straha, po pravilu, ne može govoriti o identitetu činjeničnog stanja, s obzirom na to da visina te naknade zavisi od sticaja brojnih objektivnih i subjektivnih okolnosti koje prilikom odlučivanja cene redovni sudovi, krećući se u granicama zahteva pravičnosti i proporcionalnosti, a sve u skladu sa odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je kao dokaz o različitom postupanju sudova prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete dostavio presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3108/14 od 27. aprila 2016. godine kojom je pravnosnažno odlučeno o tužbenom zahtevu naslednika rehabilitovanog lica za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode. Imajući u vidu prethodno navedeno, te činjenicu da podnosilac smatra da su sudovi različito postupali upravo prilikom dosuđivanja novčane naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da se ne može govoriti o identičnom činjeničnom, niti pravnom stanju u uporednoj i osporenoj presudi. Naime, u uporednoj presudu nije odlučivano o zahtevu za naknadu nematerijalne štete koju je jedno lice pretrpelo zbog toga što je bilo neosnovano lišeno slobode, već o zahtevu naslednika rehabilitovanog lica za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove, a koju je to lice pretrpelo kao dete zbog neosnovanog lišenja slobode njegovog oca. Što se tiče presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1653/14 od 8. aprila 2015. godine, na koju se podnosilac takođe poziva u prilog svojim tvrdnjama o nejednakom postupanju sudova, Ustavni sud konstatuje da podnosilac uz ustavnu žalbu nije dostavio i tu presudu. Međutim, kako podnosilac ističe da je i navedenom sudskom odlukom konačno odlučeno o tužbenom zahtevu naslednika rehabilitovanog lica za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, to se ni takva odluka, iz prethodno navedenih razloga, ne bi mogla smatrati dokazom nejednakog postupanja sudova u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

U odnosu na presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4807/15 od 17. septembra 2015. godine, a koju je podnosilac dostavio kao dokaz različitog postupanja sudova prilikom odlučivanja o tužbenom zahtevu rehabilitovanog lica za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud konstatuje da tom presudom nije konačno odlučeno o tužbenom zahtevu, već je ona bila predmet preispitivanja Vrhovnog kasacionog suda u postupku po reviziji. Tako je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 185/16 od 13. aprila 2016. godine preinačena pravnosnažna presuda, u delu u kome je odlučeno o zahtevu za naknadu nematerijalne štete i umanjena je visina dosuđene naknade. Takođe, priloženim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1558/14 od 2. aprila 2015. godine ukinute su nižestepene presude, u delu u kojem je odbijen tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete, i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, tako da ni tom sudskom odlukom nije konačno odlučeno o zahtevu za naknadu štete. Stoga se ni navedene sudske odluke ne bi mogle smatrati dokazom o nejednakom postupanju, budući da to nisu odluke suda poslednje instance u predmetnim postupcima .

U odnosu na navode podnosioca kojima ukazuje na nejednako postupanje sudova i u drugim sudskim postupcima, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac, osim priloženih pre suda, nije dostavio druge sudske odluke kao dokaz za tvrdnju da su sudovi u identičnim situacijama donosili drugačije odluke u pogledu visine naknade nematerijalne štete. Imajući to u vidu, Ustavni sud je ocenio da se takvi navodi ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi prava na pravnu sigurnost.

5.4. Navode podnosioca o bitnim povredama parničnog postupka Ustavni sud nije posebno razmatrao, budući da podnosilac takve svoje navode u suštini zasniva na propustu Vrhovnog kasacionog suda da obrazloži osporen u odluku u skladu sa standardima prava na pravično suđenje, a o čemu se Ustavni sud prethodno već izjasnio.

U vezi sa navodima podnosioca o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da samo ukazivanje na to da je, u konkretnom slučaju, upitno ostvarivanje sudske zaštite u razumnom roku, a bez navođenja činjenice koliko je postupak zapravo trajao i drugih konkretnih razloga koji su uticali na njegovo trajanja, te isticanja zahteva za utvrđenje takve povrede, ne može biti dovoljan razlog da se Ustavni sud upusti u ocenu označene povrede.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da nisu prihvatljive tvrdnje podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući navode ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac svoje navode o povredi ovog prava u suštini, zasniva na istim razlozima koje je isticao i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje. Imajući u vidu da je prethodno ocenjeno da takve tvrdnje podnosioca nisu prihvatljive, Ustavni sud je ustavnu žalbu i u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke, a saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

7. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi načela zabrane diskr iminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud naglašava da se ne može razmatrati povreda ovog načela ukoliko prethodno nije utvrđena povreda nekog Ustavom zajemčenog prava, s obzirom na njegovu akcesornu prirodu.

Kako podnosilac ustavne žalbe povredu prava iz člana 35. Ustava, u suštini, zasniva na istim razlozima koje je isticao i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava na rehabilitaciju i naknadu štete potkrepljuje tvrdnja o povredi tog prava.

Konačno, u vezi sa navodima o povredi prava iz čl. 3, 22, 23. i 33, člana 36. stav 2. i čl. 58. i 59. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se podnosilac samo formalno poziva na povredu označenih načela i prava i da u ustavnoj žalbi nije naveo nijedan ustavnopravni razlog kojim bi obrazložio takve svoje tvrdnje.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe u predmetu rehabilitacionog obeštećenja zbog neosnovanosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti