Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 20 godina. Sud je utvrdio da je za dužinu postupka prvenstveno odgovoran prvostepeni sud zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A . M . i K . S, obe iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. juna 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A . M . i K . S . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 29 /10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 140/93 ) povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na su đenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nemat erijalne štete svakoj u iznosu od po 1.600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredsta va – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. A . M . i K . S, obe iz Beograda, podnele su Ustavnom sudu, 19. februara 2013 . godine, preko pun omoćnika Z. S , advokata iz Leskovc a, ustavnu žalbu protiv pres ude Apelacionog suda u Nišu Gž. 596/12 od 1 1. januara 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije . Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kome je doneta osporena presuda.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi da je o sporeni postupak trajao 20 godina, zbog čega je podnositeljkama povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, dok se povreda prava na pravično suđenje obrazlaže, pre svega, navodima o nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju , u odnosu na doprinos sada pok. supružnika u sticanju predmetnog stana , zbog čega je pogrešno primenjeno i materijalno pravo.

Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, da utvrdi povredu prava na pravično suđenje, prava na suđenje u razumnom roku, te pravo na naknadu nematerijalne štete zbog kršenja prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupk u, izvr šio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 29/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 140/93), i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilje A. M . i K . S, obe iz Beograda, ovde podnositeljke ustavne žalbe, podnele su 18 . januara 1993. godine Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu prot iv D. S. i J. S, radi utvrđenja zaostavštine. Tužba je u sudskom upis niku zavedena pod brojem P. 140/93. Tužena D. S. je 9. avgusta 1993. godine podnela odgovor na tužbu sa protivtužbom protiv podnositeljki ustavne žalbe, kao i protiv tužene J. S, a radi utvrđenja prava susvojine po osn ovu sticanja u bračnoj zajednici. Sud je vodio jedinstven postupak po podnetoj tužbi i protivtužbi.

Prvostepeni sud je prvu presudu doneo nakon više od 18 i po godina od podnošenja tužbe. Do donošenja presude zakaz ano je 45 ročišta za glavnu raspravu, od kojih polovina nije održana, i to zbog razloga koji se mogu staviti na teret postupajućem sudu, ali i parničnim strankama, pa i podnositeljkama u svojstvu tužilja -protivtuženih. Naime, ročišta su odlagana zbog neuredne dostave poziva učesnicima u postupku, sprečenosti stranaka da pristupe na ročište (zbog drugih obaveza ili bolesti). Tako je sud odložio nekoliko ročišta zbog bolesti tužene J. S, koja je na kraju saslušana po zamolnici pred prvostepenim sudom u Beogradu. Stranke su dostavljale podneske pred zakazana ročišta, pa je bilo potrebno, a i stranke su to tražile, da sud ostavi dodatno vreme radi izjašnjenja suprotne strane. Jedna od tuženih je preminula u toku postupka (D. S.), pa je sud, najpre, prekinuo postupak, a nakon što je naslednik pokojne tražio nastavak i do stavio ostavinsko rešenje, ukinu o je rešenje o prekidu i postupak je nastavljen. Nekoliko ročišta je odloženo do pribavljanja parničnih i ostavinskih spisa predmeta. Pored toga, Vrhovni sud se izjašnjavao o predlogu za određivanje drugog stvarno nadležnog suda za postupanje u ovoj pravnoj stvari, tako što je predlog odbio. Opštinski sud u Leskovcu se oglasio mesno nenadležnim za postupanje , ali je rešenjem Okružnog suda u Leskovcu ukinuto to rešenje i predmet vraćen istom sudu na ponovni postupak.

U sprovedenom dokaznom postupku, sud je saslušao parnične stranke, predložene svedoke i izvršio uvid u relevantnu dokumentaciju.

Nakon 1. januara 2010. godine i reforme u pravosuđu postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 29/10.

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P. 29/10 od 23. novembra 2011. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilja-protivtuženih da se utvrdi prema tuženom-protivtužiocu T. M. i tuženoj J. S. da zaostavštinu pok. S. S. u delu od ¾ predstavlja poseban fizički deo zgrade – bliže određeni predmetni stan , dok je stavom drugim izreke, odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog da se prema tužiljama -protivtuženima i tuženoj J. S. utvrdi da zaostavštinu sada pok. S. S. sačinjava ¼ idealnih delova stana, a zaostavštinu pok. D. S. ¾ idealnih delova predmetnog stan a, a stavom trećim izreke je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu P. 29/10 od 23. novembra 2011. godine , Apelacioni sud u Nišu je osporenom presudom Gž. 596/12 od 11. januara 2013. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilja -protivtuženih u odnosu na deo stav a prvog njene izreke, dok je preinačio prvostepenu presudu u preostalom delu stava prvog i u stav ovima drugom i trećem izreke, tako što je usvojio tužbeni zahtev tužilja -protivtuženih A . M . i K . S , obe iz Beograda, i protivtužbeni zahtev T. M. i utvrdio da poseban fizički deo zgrade – bliže opisani predmetni stan, čini zaostavštinu sada pok. S. S. u delu od ¼ idealnih, a zaostavštinu pok. D. S. čini ¾ idealnih delova predmetnog stana i obavezao tužilje -protivtužene da tuženom-protivtužiocu naknade parnične troškove.

U obrazloženju drugostepene presude, između ostalog, navedeno je: da je predmetni stan stečen za vreme trajanja bračne zajednice između sada pok. S. i pok. D, pri čemu je otplaćen kako novcem dobijenim od eksproprijacije nepokretnosti, tako i novčanim sredstvima od kredita koji je pok. S. otplaćivao za vreme trajanja braka; da predmetni stan predstavlja njihovu zajedničku imovinu, jer su predmetni stan stekli svojim zajedničkim sredstvima i radom u toku trajanja bračne zajednice, te je pok. D. stekla pravo suvlasništva na idealnoj ½ te imovine po osnovu sticanja za vreme trajanja bračne zajednice ; da je nadživevši supruga sada pok. D. nasledila polovinu od preostale ½ predmetnog stana; da je uvidom u ostavinske spise predmeta utvrđeno da je sada pok. D. sačinila sudski testament kojim je svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu koja joj bude pripala po osnovu nasleđa supruga ostavila ovde tuženom T. M, svom bratancu , te da je svom bratancu ostavila ¾ idealnih delova predmetnog stana. Dalje je navedeno, da je stoga, prvostepena presuda preinačena tako što se delimično usvaja tužbeni zahtev tužilja-protivtuženih i utvrđuje da zaostavštinu pok. S. S. čini ¼ idealnih delova predmetnog stana, dok se u preostalom delu tužbeni zahtev tužilja, kojim su tražile da se utvrdi prema tuženima da stan u celini predstavlja zaostavštinu pok. S. S, odbija kao neosnovan, a protivtužbeni zahtev tuženog -protivtužioca kojim je tražio da se prema tužiljama -protivtuženima utvrdi da zaostavštinu pok. S. S. čini ¼ predmetnog stana, a da za ostavštinu pok. D. čini ¾ istog usvaja u celosti.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 6. februara 2013. godine dostavljen punomoćniku tužilja-protivtuženih, ovde podnositeljki ustavne žalbe.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 815/2013 od 30. oktobra 2013. godine, odbačena je kao nedozvoljena revizija pravnih sledbenika tužene J. S, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 596/12 od 11. januara 2013. godine.

4. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični post upak započeo 18. j anuara 1993. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Leskovcu, a da je okončan presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 596/12 od 1 1. januara 2013. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao gotovo punih 20 godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da je predmetni postupak bio činjenično i pravno složen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja, od čega je zavi sila primena materijalnog prava, da je vođen jedinstveni postupak po tužbi i protivtužbi, da je u toku postupka preminula tužena D. S, te da je iza nje sproveden ostavinski postupak.

Ispitujući postupanje nadležnog suda u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, ocenio da je dužini postupka prvenstveno doprinelo nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime, prvostepeni sud je, u odnosnoj pravnoj stvari , doneo jednu presudu, i to nakon više od 18 godina od podnošenja tužbe.

Ustavni sud konstatuje da su podnositeljke ustavne žalbe, kao tužilje-protivtužene, imale legitiman interes da se predmetna parnica okonča u razumnom roku, ali da su i one svojim ponašanjem doprinele da postupak duže traje, i to, pre svega, time što je značajan broj ročišta odložen po traženju njihovog punomoćnika, radi dodatnih konsultacija sa strankama (njima), ili pak izjašnjenja na podneske suprotne strane, pri čemu su obe parnične strane podneske dostavljale uoči zakazanih ročišta, pa suprotna strana nije mogla u kratkom roku da se izjasni na iste, zbog čega su ročišta odlagana.

Imajući u vidu navedeno, kao i da je sud organ koji rukovodi postupkom i čija je dužnost da se stara da se postupak okonča u razumnom roku, bez nepotrebnog odlaganja i odugovlačenja postupka, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju parnica nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica neefikasnog i nedelotvornog postupanja prvostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odr edbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 29/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 140/93).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljkama ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete svakoj u iznosu od po 1.600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Naro dne banke Srbije na dan isplate, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnositeljke ustavne žalbe pretrpele zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od znača ja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, složenost predmeta spora, postupanje nadležnih sudova, ponašanje podnositeljki ustavne žalbe u svojstvu parničnih stranaka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava , ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna od karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda države u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbij, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije , od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije , od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije , od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnositeljke ustavne žalbe pretrpele zbog neažurnog postupanja sudova.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

6. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe u preostalom delu, u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili merodavno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije , broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Nišu u osporenoj presudi Gž. 596/12 od 1 1. januara 2013. godine, dao jasne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, za svoju odluku.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljki ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda , u suštini , traži da kao instancioni sud preispita i oceni zakonitost osporenog akta.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke .

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti