Odluka Ustavnog suda Srbije o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu podnosioca D. M. zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u šestogodišnjem radnom sporu pred Prvim osnovnim sudom. Dosuđena je naknada od 700 evra, dok su navodi o povredi prava na pravično suđenje i rad odbačeni kao nedovoljno obrazloženi.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-13773/2019
28.05.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Nataša Plavšić, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, Maja Popović i dr Milan Rapajić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. M. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. maja 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. M. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 3963/13 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo D. M. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. M. iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 24. decembra 2019. godine, preko punomoćnika I. S. M. i B. Z., advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 3963/13, kao i protiv presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2526/19 od 4. oktobra 2019. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3963/13 od 12. februara 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo: da je osporeni postupak trajao skoro sedam godina, pri čemu je prvo ročište održano dve i po godine nakon podnošenja tužbe; da je prvostepeni sud poklonio veru iskazima zakonskog zastupnika tužene i svedoka koji su zaposleni kod tužene, kao jasnim, logičnim i međusobno saglasnim, iako se iskazi tih svedoka ne poklapaju po pitanju odlučnih činjenica; da drugostepeni sud ni u jednom delu svoje odluke nije razmotrio navode njegove žalbe kojima je ukazao na nepravilno postupanje prvostepenog suda u delu ocene dokaza i odsustva adekvatnog obrazloženja u vezi sa pomenutim.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene akte i utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3963/13 i dokumentaciju koja je dostavljena uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 8. oktobra 2013. godine, u svojstvu tužioca, podneo Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Š. sa sedištem u Beogradu, radi poništaja rešenja od 30. avgusta 2013. godine, kojim je odbijen kao neosnovan njegov zahtev da mu se omogući da u narednoj školskoj godini predaje predmete iz ekonomske grupe predmeta, kao i razredno starešinstvo. Predmet je zaveden pod brojem P1. 3963/13.

Tužena je odgovor na tužbu dostavila 4. decembra 2013. godine, a prvo ročište je zakazano za 5. maj 2014. godine. Do zaključenja glavne rasprave zakazano je ukupno 16 ročišta, od kojih četiri nije održano. Tri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno zbog štrajka advokata u drugoj polovini 2014. godine. Jedno ročište je odloženo iz razloga što je pre njegovog početka tužiocu dostavljen podnesak tužene, te je njegov punomoćnik tražio rok da se na taj podnesak izjasni. Neki od intervala između ročišta iznosili su četiri i po, pet i šest i po meseci. Izvedeni su dokazi saslušanjem tužioca i zakonskog zastupnika tužene, u svojstvu stranaka, kao i pet svedoka, a izvršen je i uvid u brojnu dokumentaciju koju su stranke, samostalno ili po nalogu suda, dostavile.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3963/13 od 12. februara 2019. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Postupajući po žalbi tužioca od 20. aprila 2019. godine, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž1. 2526/19 od 4. oktobra 2019. godine, kojom je žalbu odbio kao neosnovanu, te je osporena prvostepena presuda potvrđena u celini.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 631/20 od 1. aprila 2021. godine nije dozvoljeno odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv osporene drugostepene presude kao izuzetno dozvoljenoj, a revizija je odbačena kao nedozvoljena.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. st. 3. i 4.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano raspravi, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu, odnosno u vremenskom okviru (član 326. stav 2.); da u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud posebno vodi računa o potrebi hitnog rešavanja radnih sporova (član 438.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je osporeni parnični postupak pokrenut 8. oktobra 2013. godine, podnošenjem tužbe Prvom osnovnom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2526/19 od 4. oktobra 2019. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao šest godina, što može ukazivati na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi predstavljala opravdan razlog za višegodišnje trajanje postupka.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao interes da sud o njegovim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka, posebno zbog činjenice da je reč o zaštiti prava iz radnog odnosa.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da nema njegovog doprinosa produžavanju trajanja postupka.

Po mišljenju Ustavnog suda, isključivu odgovornost za navedeno trajanje osporenog parničnog postupka snosi prvostepeni sud. Ovde se naročito ima u vidu: da je prvo ročište zakazano pet meseci nakon prijema odgovora na tužbu; da i prilikom zakazivanja ostalih ročišta evidentno nije poštovano načelo hitnosti u rešavanju ove vrste spora; da je o tužbenom zahtevu odlučeno pet godina i četiri meseca nakon podnošenja tužbe. S druge strane, neodržavanje jednog ročišta za glavnu raspravu zbog štrajka advokata u drugoj polovini 2014. godine ne može se staviti na teret sudu i predstavlja objektivnu okolnost koja je neznatno uticala na dužinu trajanja osporenog parničnog postupka.

Uzimajući u obzir napred izneto, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je imao u vidu da je podnosilac ustavne žalbe izjavio posebnu reviziju protiv osporene drugostepene presude, koju je Vrhovni kasacioni sud odbacio kao nedozvoljenu. Međutim, postupak po reviziji, u kome je odlučivano samo o ispunjenosti procesnih uslova za izjavljivanje tog vanrednog pravnog sredstva, ne predstavlja nastavak meritornog odlučivanja u parničnom postupku, pri čemu, dužina trajanja tog postupka nije naknadno osporena.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka i objektivnu okolnost zbog koje sud nije mogao da postupa, već i ekonomsko-socijalne prilike, te činjenicu da će utvrđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine). Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja nadležnog suda.

7. Što se tiče osporenih akata, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao relevantni ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni njihovu zakonitost.

Kada je reč o istaknutoj povredi prava na rad, Ustavni sud konstatuje da član 60. Ustava ne sadrži garancije da se zaposlenje dobije i zadrži, podjednako kao što pravo na rad nema kao svoj korelat obavezu države da rad obezbedi. U tom kontekstu treba tumačiti i garanciju jednake dostupnosti svih radnih mesta. Pravo na rad, saglasno odredbi člana 60. stav 1. Ustava, jeste ustavna garancija koja se ostvaruje u skladu sa zakonom, što znači da se njegova bliža sadržina i način ostvarivanja uređuju zakonom. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da je u okolnostima konkretnog slučaja zadatak sudova bio da ispitaju da li su postojali zakonski uslovi da podnosilac ustavne žalbe bude raspoređen na određeno radno mesto, dok Ustavni sud, prilikom ocene navoda o povredi prava iz člana 60. Ustava, treba da sagleda sprovedeni parnični postupak kao celinu i utvrdi da li je primena merodavnog prava bila proizvoljna ili arbitrarna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Međutim, kako ustavna žalba ne sadrži relevantne ustavnopravne razloge kojima se argumentuje povreda prava na pravično suđenje, sledi da nema ustavnopravnih razloga ni za tvrdnje o povredi prava na rad.

Sledom izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporene akte odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka Ustavnog suda Srbije o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti