Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi zaštite od zlostavljanja na radu, koji je trajao preko šest godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-13778/2018
20.05.2021.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. L . iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. maja 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. L . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Kragujevcu u predmetu P1. 20/18 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. L . iz Novog Sada je , 29. novembra 2018. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Kragujevcu u predmetu P1. 20/18, kao i protiv presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3157/18 od 18. oktobra 2018. godine i Višeg suda u Kragujevcu P1. 20/18 od 16. jula 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog istom odredbom Ustava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi: da je spor koji je vodio protiv poslodavca trajao više od šest godina; da je imperativnom normom određeno da sudska zaštita od zlostavljanja na radu spada u sporove hitne prirode; da je, prema tome, šestogodišnjim trajanjem predmetne parnice nesumnjivo učinjena povreda prava na suđenje u razumnom roku; da su sudovi suviše pojednostavili utvrđeno činjenično stanje, time što su tvrdnje o kontinuiranom zlostavljanju na radu sveli samo na dva događaja, za koje su utvrdili da nemaju karakter zlostavljanja; da drugostepeni sud nije cenio celokupno činjenično stanje, niti sagledao sav kontinuitet radnji tuženog, u kome se jasno ogleda postojanje svih zakonom utvrđenih elemenata zlostavljanja na radu.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene akte i podnosiocu ustavne žalbe prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000.000 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Višeg suda u Kragujevcu P1. 20/18 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 3. maja 2012. godine, u svojstvu tužioca, podneo Osnovnom sudu u Kragujevcu – Sudska jedinica u Aranđelovcu tužbu protiv tuženog privrednog društva „K.“ a.d. Aranđelovac, radi zaštite od zlostavljanja na radu i naknade štete nastale kao posledica zlostavljanja na radu. Predmet je zaveden pod brojem P1. 1299/12.

Tuženi je odgovor na tužbu dostavio 31. maja 2012. godine. Pripremno ročište održano je 20. avgusta 2012. godine. Navedeni prvostepeni sud je zakazao devet ročišta za glavnu raspravu, od kojih su tri odložena. Jedno na molbu punomoćnika tužioca, a dva zbog nedolaska uredno pozvanog predstavnika tuženog, koji je trebalo da bude saslušan u svojstvu parnične stranke. Vremenski intervali između ročišta kretali su se od mesec i po dana do četiri meseca. Izveden je dokaz saslušanjem jednog svedoka i parničnih stranaka.

Usled izmene zakona kojim je uređena nadležnost sudova (sa početkom primene od 1. januara 2014. godine), doneto je 24. marta 2014. godine rešenje o stvarnoj nenadležnosti. Predmet je 30. aprila 2014. godine ustupljen Višem sudu u Kragujevcu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu, gde je zaveden pod brojem P1. 29/14.

Viši sud u Kragujevcu je do prvog presuđenja zakazao 15 ročišta za glavnu raspravu, od kojih četiri nisu održana. Dva zbog štrajka advokata u drugoj polovini 2014. godine, jedno zbog neurednog pozivanja punomoćnika tuženog i jedno jer su se spisi parničnog predmeta nalazili kod veštaka. Takođe, tri ročišta su odložena. Jedno zbog sprečenosti punomoćnika tuženog, a dva zbog nedolaska uredno pozvanog sudskog veštaka koji je trebalo da se izjasni o primedbama tuženog. Vremenski intervali između ročišta kretali su se od dva do šest meseci, s tim da je u dva navrata ročište zakazano nakon mesec dana. U okviru dokaznog postupka salušano je troje svedoka, kao i tužilac u svojstvu parnične stranke, a obavljeno je i medicinsko veštačenje, preko specijaliste iz oblasti psihijatrije, koji se o primedbama tuženog izjasnio na ročištu. Glavna rasprava je zaključena 14. marta 2017. godine.

Viši sud u Kragujevcu je 14. marta 2017. godine doneo presudu P1. 29/14 kojom je tužbene zahteve tužioca u celini odbio kao neosnovane.

Tužilac je 8. maja 2017. godine godine izjavio žalbu, na koju je tuženi odgovorio 16. juna 2017. godine. Spisi parničnog predmeta su Apelacionom sudu u Kragujevcu prosleđeni početkom avgusta 2017. godine. Rešenjem Gž1. 2608/17 od 14. decembra 2017. godine ukinuta je navedena prvostepena presuda i predmet je 11. januara 2018. godine vraćen na ponovni postupak.

Predmet je u ponovnom postupku dobio broj P1. 20/18. Do narednog presuđenja zakazano je i održano još tri ročišta za glavnu raspravu, u vremenskim intervalima od po dva meseca. U dokaznom postupku je saslušan jedan svedok, kao i tužilac u svojstvu parnične stranke. Glavna rasprava je zaključena 16. jula 2018. godine.

Osporenom presudom Višeg suda u Kragujevcu P1. 20/18 od 16. jula 2018. godine u celini su odbijeni tužbeni zahtevi tužioca kao neosnovani.

Tužilac je 27. avgusta 2018. godine godine izjavio žalbu, na koju je tuženi odgovorio 21. septembra 2018. godine. Spisi parničnog predmeta su Apelacionom sudu u Kragujevcu prosleđeni 29. septembra 2018. godine. Osporenom presudom Gž1. 3157/18 od 18. oktobra 2018. godine, koja je punomoćnicima parničnih stranaka dostavljena 31. oktobra 2018. godine, u celini je potvrđena osporena prvostepena presuda.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US, 55/14 i 87/18), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano raspravi, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu, odnosno u vremenskom okviru (član 326. stav 2.); da u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud posebno vodi računa o potrebi hitnog rešavanja radnih sporova (član 438.).

Odredbom člana 32. stav 1. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu („Službeni glasnik RS“, broj 36/10) propisano je da postupak u parnicama za ostvarivanje zaštite od zlostavljanja jeste hitan.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 3. maja 2012. godine, podnošenjem tužbe Osnovnom sudu u Kragujevcu – Sudska jedinica u Aranđelovcu, i da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3157/18 od 18. oktobra 2018. godine, koja je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe dostavljena 31. oktobra 2018. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao šest godina i pet i po meseci, što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi predstavljala opravdan razlog za višegodišnje trajanje parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da sud o njegovim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka, posebno zbog činjenice da je reč o zaštiti prava iz radnog odnosa.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da se njegov neznatni doprinos produžavanju trajanja postupka ogleda u odlaganju jednog ročišta na molbu njegovog punomoćnika.

Po mišljenju Ustavnog suda, isključivu odgovornost za navedeno trajanje osporenog parničnog postupka snosi prvostepeni sud. Ovde se naročito ima u vidu: da je prvo ročište za glavnu raspravu zakazano tri meseca nakon prijema odgovora na tužbu; da je i prilikom zakazivanja ostalih ročišta primetno nepoštovanje hitnosti u rešavanju ove vrste spora, koja je propisana i posebnim zakonom; da je o tužbenom zahtevu prvi put odlučeno skoro pet godina nakon podnošenja tužbe, pri čemu nije od posebnog uticaja činjenica da je prvostepeni sud, usled zakonskih izmena, bio prinuđen da se u određenom trenutku oglasi stvarno nenadležnim za postupanje i predmet ustupi drugom sudu. Međutim, Ustavni sud smatra da je štrajk advokata onemogućio rad prvostepenog suda u drugoj polovini 2014. godine, što je objektivno uticalo na ukupnu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka.

Uzimajući u obzir napred izneto, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka, uticaj štrajka advokata i odlaganje jednog ročišta na inicijativu punomoćnika podnosioca ustavne žalbe, već i ekonomsko-socijalne prilike, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, kao i presude donete nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja sudova.

7. Što se tiče istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati relevantnim ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi navedenog ustavnog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenih akata.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporene akte odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti