Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neovlašćenog ispitivanja blagovremenosti tužbe od strane revizijskog suda

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i poništava presudu Vrhovnog kasacionog suda, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Revizijski sud je arbitrerno odbio tužbu kao neblagovremenu, iako taj prigovor nije istaknut i nije bio ovlašćen da ga ispituje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Gordana Ajnšpiler Popović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. J. L. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. aprila 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. J. L. i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2546/19 od 25. marta 2021. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2546/19 od 25. marta 2021. godine i određuje da Vrhovni sud donese novu odluku o reviziji podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 362/18 od 14. februara 2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. J. L. iz Beograda je 30. septembra 2021. godine, preko punomoćnika A. L, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2546/19 od 25. marta 2021. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da ugovor o delu, koji je podnositeljka zaključila sa tuženim, predstavlja prikriveni ugovor o radu; da joj je isti otkazan od strane neovlašćenog lica i u nezakonitoj proceduri; da su nižestepeni sudovi predmetni tužbeni zahtev odbili kao neosnovan, iznoseći nepravičnu ocenu da podnositeljka zaključenjem ugovora o delu nije kod tuženog zasnovala radni odnos na neodređeno vreme, te da je reč o poslovima privremenog karaktera, koji su van redovne delatnosti poslodavca; da je Vrhovni kasacioni sud, mimo iznete pravne ocene nižestepenih sudova i bez odgovarajućeg prigovora, reviziju podnositeljke odbio sa obrazloženjem da je tužba podneta nakon isteka zakonskog roka za njeno podnošenje, što predstavlja očigledno nepravično postupanje najvišeg suda; da je podnositeljka spor sa tuženim najpre pokušala da reši putem arbitraže, na osnovu obavezujuće ugovorne klauzule, što je Vrhovni kasacioni sud morao uzeti u obzir prilikom ocene blagovremenosti tužbe.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeni akt.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, nakon izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2079/17, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 9. decembra 2011. godine, u svojstvu tužilje, podnela Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Republički geodetski zavod, radi utvrđenja da joj je nezakonito prestao radni odnos po ugovoru od 27. decembra 2010. godine, vraćanja na rad i raspoređivanja na određene poslove, kao i naknade štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 5433/11 od 18. novembra 2013. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda P1. 5433/11 od 4. maja 2015. godine, utvrđeno je da je tužilji nezakonito prestao radni odnos kod tužene, uz odbijanje tužbenog zahteva za vraćanje na rad i raspoređivanje na odgovarajuće poslove, te delimično usvajanje tužbenog zahteva za naknadu štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa.

Postupajući po žalbama parničnih stranaka, Apelacioni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž1. 1115/17 od 18. maja 2017. godine, kojim je ukinuta navedena prvostepena presuda, te je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Prvi osnovni sud u Beogradu je u ponovnom postupku doneo presudu P1. 2079/17 od 19. oktobra 2017. godine, kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da joj je nezakonito prestao radni odnos kod tužene i da je tužena vrati na rad, kao i tužbeni zahtev za naknadu štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, dok je u delu kojim je tužilja zahtevala da je tužena rasporedi na odgovarajuće poslove, tužba odbačena kao nedozvoljena.

Postupajući po žalbi tužilje, Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž1. 362/18 od 14. februara 2019. godine, kojom je žalbu odbio, te je navedena prvostepena presuda u celini potvrđena.

Iz obrazloženja ovih presuda proizlazi da su sudovi tužbeni zahtev tužilje za utvrđenje nezakonitog prestanka radnog odnosa i vraćanje na rad odbili kao neosnovan jer su tumačenjem stvarne volje ugovornih strana utvrdili da nije o reč o ugovoru o radu na određeno vreme, kako to tvrdi tužilja, već da je u pitanju privremeno angažovanje van radnog odnosa, na šta upućuju odredbe ugovora o delu od 27. decembra 2010. godine, koji je tužilja svojom slobodnom voljom prihvatila i potpisala, te da u tom kontekstu tužilja neosnovano ističe da je predmetni ugovor simulovan i da se njime prikriva ugovor o radu.

Reviziju tužilje od 17. aprila 2019. godine, na koju tužena nije odgovorila, Vrhovni kasacioni sud je odbio kao neosnovanu osporenom presudom Rev2. 2546/19 od 25. marta 2021. godine.

U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da je kod utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno nižestepenim presudama odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje; da je tužilja tužbom tražila da se utvrdi da joj je nezakonito prestao radni odnos po ugovoru o radu na određeno vreme, kao i da se obaveže tužena da je vrati na rad, odnosno, da je rasporedi na radno mesto diplomiranog pravnika sa položenim pravosudnim ispitom, sa svim pravima iz ugovora, za period od 28. aprila 2011. do 22. maja 2012. godine, kada je završen ugovoreni projekat, kao i da joj naknadi štetu za navedeni period; da je članom 195. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09) propisano da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kada je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, dok je stavom 2. istog člana propisano da rok za pokretanje spora jeste 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava; da se, prema napred citiranoj odredbi Zakona o radu, postupak u radnom sporu pokreće tužbom, ali je podnošenje tužbe vezano za rok od 90 dana; da je rok za podnošenje tužbe prekluzivni rok materijalnog prava i njegovo propuštanje dovodi do gubitka prava na sudsku zaštitu, a o blagovremenosti tužbe sud je dužan da vodi računa po službenoj dužnosti; da računanje roka zavisi od toga da li je pravo koje se štiti povređeno odlukom ili faktičkom radnjom; da ako je pravo povređeno faktičkom radnjom, rok se računa od dana saznanja za povredu, i to je dan kada je zaposleni saznao da mu je neko pravo uskraćeno, ograničeno, suženo ili na drugi način narušeno; da u tom slučaju, rok počinje teći prvog narednog dana od saznanja, a ističe protekom zakonom propisanog roka; da se dan saznanja za povredu prava vezuje za punu izvesnost o postojanju povrede; da je tužilja zaštitu svog prava iz radnog odnosa inicirala pokretanjem spora pred nadležnim sudom, koji spor je po svojoj prirodi radni spor, s obzirom na to da je tužilja tražila da se utvrdi da joj je nezakonito prestao radni odnos po ugovoru o radu na određeno vreme i da se obaveže tužena da je vrati na rad, iz kojih razloga se primenjuju posebne odredbe o postupku u parnicama iz radnih odnosa, i to odredbe Zakona o radu, koje regulišu zaštitu prava zaposlenih pred sudom; da kod utvrđenog da je tužilji krajem aprila 2011. godine od strane S. A. saopšteno da više ne dolazi na posao i da tužilja od 1. maja 2011. godine više nije bila angažovana od strane tužene, kada je sasvim izvesno tužilja saznala za povredu svog prava, pa kako je tužilja tužbu podnela 12. decembra 2011. godine, to sledi da je tužba neblagovremena, odnosno, da je protekao rok za podnošenje tužbe propisan članom 195. stav 2. Zakona o radu i da je tužilja izgubila pravo na sudsku zaštitu; da s obzirom na to da od odluke o zahtevu da se utvrdi da je tužilji nezakonito prestao radni odnos zavisi odluka o zahtevu za vraćanje na rad i isplatu nakande štete u visini pripadajućih plata i doprinosa, to su i ti zahtevi tužilje neosnovani.

Tokom trajanja predmetnog parničnog postupka, zakonski zastupnik tužene nije ni usmeno (na glavnoj raspravi pred prvostepenim sudom), ni pismeno (u svojim podnescima) istakao prigovor neblagovremenosti tužbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20) (u daljem tekstu: ZPP), koji se u konkretnom slučaju primenjivao nakon ukidanja presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 5433/11 od 18. novembra 2013. godine, propisano je: da revizija može da se izjavi zbog – 1) bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ovog zakona, 2) bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tač. 6), 8), 10) i 11) ovog zakona, pod uslovom da su isticane u žalbi, odnosno da su učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, 3) bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ovog zakona koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom, 4) pogrešne primene materijalnog prava i 5) prekoračenja tužbenog zahteva samo ako je ta povreda učinjena u postupku pred drugostepenim sudom (član 407. stav 1.); da Vrhovni kasacioni sud ispituje pobijanu presudu samo u onom delu u kome se pobija revizijom i u granicama razloga navedenih u reviziji, pazeći po službenoj dužnosti na bitnu povredu iz člana 374. stav 2. tačka 2) ovog zakona i na pravilnu primenu materijalnog prava (član 408.); da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji, pored ostalog, ako je – 2) odlučeno o zahtevu koji ne spada u sudsku nadležnost (član 16.), odnosno ako je sud odbio da odlučuje o zahtevu za koji je nadležan i 3) odlučeno o zahtevu po tužbi koja je podignuta posle roka propisanog zakonom (član 374. stav 2.).

5. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da se njima, pored ostalog, ukazuje na to da je Vrhovni kasacioni sud reviziju podnositeljke ustavne žalbe odbio kao neosnovanu, nalazeći da je njena tužba podneta po isteku zakonom propisanog roka, iako takav procesnopravni prigovor nije istaknut tokom trajanja postupka, niti su nižestepeni sudovi u svojim odlukama ispitivali tu okolnost.

Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, pravičnost suđenja ostvaruje se kroz isključenje proizvoljnosti u postupanju i odlučivanju od strane sudova, što podrazumeva njihovu obavezu da se pridržavaju utvrđenih procesnih pravila tokom postupka. Evropski sud za ljudska prava je u presudi Sotiris i Nikos Koutras Attee protiv Grčke, broj predstavke 39442/98, od 16. novembra 2000. godine, pored ostalog, istakao da stranke uvek imaju pravo da očekuju da će se postojeća pravila primeniti na njihov slučaj (paragraf 20.). Po shvatanju Ustavnog suda, izneti stav podrazumeva da se strankama u postupku tako omogućava da svoje ponašanje usklade sa postojećim procesnim pravilima, u kom slučaju na njihovoj strani postoji i legitimno očekivanje da će se na njihov slučaj postojeća pravila zaista i primeniti. Evropski sud, takođe, ima izražen stav da greška u primeni prava ili utvrđivanju činjenica, koja je tako primetna da se može okarakterisati kao „očigledna“, može apriori narušiti pravičnost postupka (videti presudu Velikog veća Bochan protiv Ukrajine, od 5. februara 2015. godine, broj predstavke 22251/08, paragraf 62.).

Ustavni sud polazi od toga da su nižestepeni sudovi predmetni tužbeni zahtev odbili kao neosnovan, jer su tumačenjem stvarne volje ugovornih strana utvrdili da nije o reč o ugovoru o radu na određeno vreme, kako to tvrdi podnositeljka, već da je u pitanju privremeno angažovanje van radnog odnosa, na šta upućuju odredbe ugovora o delu od 27. decembra 2010. godine, koji je podnositeljka svojom slobodnom voljom prihvatila i potpisala, te da u tom kontekstu tužilja neosnovano ističe da je predmetni ugovor simulovan i da se njime prikriva ugovor o radu. Uzimajući u obzir da je Vrhovni kasacioni sud mogao po službenoj dužnosti da razmatra samo bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, kao i pravilnu primenu materijalnog prava (član 408. ZPP), sledi da je, postupajući po reviziji podnositeljke ustavne žalbe, doneo odluku koja je očigledno nepovoljnija za nju kao jedinog revidenta u konkretnoj pravnoj stvari, s obzirom na to da je, za razliku od nižestepenih sudova, koji su predmetni tužbeni zahtev odbili iz materijalnopravnih razloga, zaključio da podnositeljka nije ni imala pravo na sudsku zaštitu zbog propuštenog roka za njeno traženje, iako, nasuprot konstataciji koja je izneta u obrazloženju, nije bio ovlašćen da o blagovremenosti tužbe vodi računa po službenoj dužnosti. S tim u vezi, Ustavni sud je posebno imao u vidu da tokom trajanja postupka, uključujući i fazu odlučivanja o reviziji, zakonski zastupnik tužene nije ni usmeno (na glavnoj raspravi pred prvostepenim sudom), ni pismeno (u svojim podnescima) istakao prigovor neblagovremenosti tužbe.

Sledom svega iznetog, Sud je zaključio da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2546/19 od 25. marta 2021. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda i određivanjem da sada Vrhovni sud donese novu odluku o reviziji podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 362/18 od 14. februara 2019. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud je imao u vidu da je podnositeljka ustavnom žalbom uzgredno istakla i povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ali nalazi da se razlozi navedeni u ustavnoj žalbi mogu dovesti u vezu samo sa osporenim aktom, posebno zbog činjenice da podnositeljka u tom pravcu nije istakla, niti opredelila zahtev o kome Sud treba da odluči.

8. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neovlašćenog ispitivanja blagovremenosti tužbe od strane revizijskog suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti