Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe vojnog lica

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije. Utvrđeno je da podnosiocu nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, niti druga navedena ustavna prava u postupku odlučivanja o naknadi troškova za stanovanje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, mr Stanka Milanović, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ljuboja Gavra iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. juna 2009. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ljuboja Gavra izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 1752/07 od 6. marta 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljuboja Gavro iz Valjeva je 16. decembra 2008. godine, preko punomoćnika Gordane S. Katanić, advokata iz Novog Sada, podneo Ustavnom sudu dopuštenu i blagovremenu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 1752/07 od 6. marta 2008. godine, zbog povrede prava na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na život zajemčenog članom 24. Ustava, prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava i prava na rad iz člana 60. Ustava.
Podnosilac ustavne žalbe navodi da su upravni organi i Vrhovni sud Srbije, po zahtevu podnosioca ustavne žalbe za priznavanje prava na naknadu dela troškova za stanovanje, rešavali skoro dve godine, na koji način mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Dalje je navedeno da ga je Vrhovni sud Srbije svojom odlukom stavio u neravnopravan položaj u odnosu na druga lica u identičnoj stvarnoj i pravnoj situaciji. Podnosilac ustavne žalbe navodi i da su mu i odlukama upravnih organa i odlukom Vrhovnog suda uskraćena prava koja mu po Ustavu i zakonu pripadaju i da su odluke donete na osnovu pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje. Podnosilac ustavne žalbe traži da Ustavni sud poništi rešenje Vojne pošte 9845 Valjevo UP-1 br. 138-4 od 23. oktobra 2006. godine, rešenje Vojne pošte 1092 Kragujevac UP-2 br. 172-2/2006 od 28. decembra 2006. godine i presudu Vrhovnog suda Srbije U 1752/07 od 6. marta 2008. godine.
2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno odredbama člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Vrhovnog suda Srbije U. 1752/07 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:
Podnosilac ustavne žalbe je 18. avgusta 2006. godine podneo Vojnoj pošti 9845 Valjevo zahtev za priznavanje prava na naknadu dela troškova za stanovanje. Rešenjem Vojne pošte 9845 Valjevo UP-1 br. 138-3 od 11. septembra 2006. godine priznato je pravo civilnom licu, Ljuboja Gavru na službi u Vojnoj pošti 9845 Valjevo na naknadu dela troškova za stanovanje u mesečnom iznosu od 350 bodova, počev od 18. februara 2006. godine na dalje, dok postoje uslovi za naknadu.
Prvostepeni organ je, postupajući po zahtevu Računovodstvenog centra Ministarstva odbrane iz akta Int. broj 5-560 od 2. oktobra 2006. godine, preispitao svoje ranije rešenje UP-1 br. 138-3 od 11. septembra 2006. godine i ustanovio da je rešenje nezakonito i da je njime povređen zakon u korist podnosioca ustavne žalbe, s obzirom da podnosilac ustavne žalbe ima smeštaj u kategoriji jednosobnog stana (garsonjere) u adaptiranim prostorijama iz fonda Vojske Srbije, te da nije izložen uvećanim troškovima stanovanja u smislu odredbe člana 30. stav 1. u vezi sa članom 3. stav 1. Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Srbije, te da mu ova naknada i ne pripada. Na osnovu izloženog, rešenje UP-1 br. 138-3 od 11. septembra 2006. godine je oglašeno ništavim rešenjem Vojne pošte 9845 Valjevo UP-1 br. 138-4 od 23. oktobra 2006. godine.
Podnosilac ustavne žalbe je protiv rešenja Vojne pošte 9845 Valjevo UP-1 br. 138-4 od 23. oktobra 2006. godine izjavio žalbu 9. novembra 2006. godine. U žalbi je navedeno da troškovi stanovanja u vojnom objektu nisu mali, s obzirom da podnosilac ustavne žalbe "plaća utrošak električne energije, grejanje i sve druge komunalne usluge, održava u građevinskom smislu dodeljeni prostor i na taj način doprinosi smanjenju troškova održavanja celokupnog objekta".
Rešavajući po žalbi, Vojna pošta 1092 Kragujevac, kao drugostepeni organ, donela je rešenje UP-2 br. 172-2/2006 od 28. decembra 2006. godine kojim je žalba odbijena kao neosnovana. U obrazloženju je navedeno da podnosilac ustavne žalbe ima stan, a što ni sam podnosilac ne spori, i nije izložen troškovima stanovanja koje ima u vidu Pravilnik o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Srbije, te da s obzirom da nema navedene troškove, nema pravo ni na njihovu nadoknadu.
Protiv drugostepenog rešenja podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije 12. marta 2007. godine. Vrhovni sud Srbije je na sednici održanoj 6. marta 2008. godine doneo presudu U. 1752/07 kojom je tužba odbijena, kao neosnovana, primenom odredbe člana 41. stav 2. Zakona o upravnim sporovima. U obrazloženju presude Vrhovni sud Srbije je naveo da je, postupajući po podnetoj tužbi, a nakon razmatranja spisa predmeta, ocene navoda tužbe i odgovora na tužbu, kao i ocene zakonitosti osporenog rešenja, našao da tužba nije osnovana. Ovo iz razloga što je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe tražio naknadu dela troškova za stanovanje za smeštaj u adaptiranom vojnom objektu 6/VJ u kasarni Vojvoda Ž. Mišić u Valjevu, smeštajni kapacitet br. 5, te da taj smeštaj, u smislu odredbi člana 65. st. 1. i 2. Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Srbije, predstavlja smeštaj u adaptiranim prostorijama iz fonda Vojske Srbije dimenzija jednosobnog stana (garsonjere), pa tužiocu ne pripada, kao licu bez stana, predmetna naknada iz člana 31. u vezi člana 30. stav 1. i člana 3. Pravilnika. S obzirom na izloženo, po oceni Vrhovnog suda Srbije, pravilno je postupio prvostepeni organ kada je oglasio ništavim rešenje kojim je podnosiocu ustavne žalbe priznato predmetno pravo, kao i drugostepeni organ kada je doneo rešenje kojim je odbijena žalba izjavljena protiv navedenog rešenja.
4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi utvrđeno je: da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. stav 2.); da je ljudski život neprikosnoven (član 24. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave i svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom; da svako ima pravo na slobodan izbor rada; da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta; da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa; niko se tih prava ne može odreći; da se ženama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60.).
Odredbama člana 31. Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Srbije ("Službeni vojni list", br. 38/93, 23/94, 3/97, 11/97, 12/98, 6/99, 7/99, 41/99, 4/00, 5/00, 6/00, 11/00, 22/00, 25/00, 31/00, 21/03, 7/04, 19/04, 29/04, 1/05, 9/05, 31/05, 39/05, 5/06, 30/06, 39/06, 23/07 i 32/07) propisano je da civilnom licu u Vojsci raspoređenom na službu (član 125. stav 3. tačka 1. Zakona) na teritoriju SRJ sa teritorija bivše SFRJ, koje izdržava porodicu sa kojom živi u zajedničkom domaćinstvu (član 64.) i nema stan na teritoriji SRJ odnosno na teritoriji republika bivše SFRJ (član 65.), pripada naknada iz člana 30. stav 1. ovog pravilnika.
Odredbom člana 32. stav 1. tačka 9) Pravilnika propisano je da se licu iz člana 30. stav 1. i člana 31. ovog pravilnika naknada dela troškova za stanovanje određuje u bodovima i iznosi 350 bodova – ako sa porodicom koristi smeštaj u vojnom objektu, koji se, u smislu odredaba člana 65. ovog pravilnika, ne smatra stanom.
Odredbama člana 65. Pravilnika propisano: je da se u smislu odredaba ovog pravilnika, smatra da profesionalni vojnik (osim vojnika po ugovoru), odnosno civilno lice u Vojsci nema stan ako to lice, njegov bračni drug ili maloletni član njegovog porodičnog domaćinstva nema useljiv stan, odnosno kuću u svojini ili otkupljen stan; stan sa stanarskim pravom odnosno stan koji otkupljuje; službeni stan ili nužni smeštaj, po osnovu zakupa (stav 1.); da se pod nužnim smeštajem iz stava 1. ovog člana smatra i adaptirana zajednička prostorija, slobodan poslovni prostor i druga pogodna prostorija u stambenoj zgradi, koja je dodeljena u skladu sa propisima o stambenom obezbeđivanju u Vojsci (stav 2.).
Odredbama Pravilnika o upotrebi uslovima i načinu korišćenja sredstava za poboljšanje materijalnog položaja korisnika vojne penzije bez stana ("Službeni vojni list", br.41/99, 10/00 i 47/08) propisano je: da se ovim pravilnikom uređuju upotreba, uslovi i način korišćenja sredstava Fonda socijalnog osiguranja vojnih osiguranika (u daljem tekstu: Fond), namenjenih za za poboljšanje materijalnog položaja korisnika vojne penzije bez stana (u daljem tekstu: korisnik penzije), radi ostvarivanja prava na naknadu dela troškova za stanovanje (u daljem tekstu: naknada) (član 1.); da se pravo na naknadu može priznati korisniku penzije kome je pravnosnažnom odlukom nadležnog organa priznato pravo na rešavanje stambene potrebe kao licu bez ikakvog stana, koji sa članovima porodice sa kojima živi u zajedničkom domaćinstva ima stalno prebivalište na teritoriji Republike Srbije; da se u smislu odredaba ovog pravilnika smatra da korisnik penzije nema stan ako on, njegov bračni drug ili maloletni član njegovog porodičnog domaćinstva nema (po strukturi najmanje garsonjeru ili više) useljiv stan, odnosno kuću u svojini ili otkupljen stan, stan sa stanarskim pravom odnosno stan koji otkupljuje, službeni stan ili nužni smeštaj, po osnovu zakupa (član 2. st. 1. i 4.).
5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedenih odredaba Ustava, zakona i podzakonskih propisa, Ustavni sud je utvrdio da je osporena presuda doneta od strane Ustavom i zakonom ustanovljenog suda, koji je u sprovedenom postupku utvrdio činjenično stanje koje je od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučio primenom merodavnih odredaba materijalnog prava. Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, te primena odgovarajućeg materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje pravnog stava u ovoj pravnoj stvari, predstavljaju pravno utemeljen osnov za donošenje osporene presude Vrhovnog suda Srbije.
U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period u kome se ima ceniti povreda prava na suđenje u razumnom roku otpočeo 18. avgusta 2006. godine, podnošenjem zahteva za priznavanje prava na naknadu dela troškova za stanovanje. O podnetom zahtevu prvostepeni organ uprave odlučio je rešnjem UP-1 br. 138-3 od 11. septembra 2006. godine, odnosno u roku od manje od mesec dana. Navedeno rešenje je oglašeno ništavim rešenjem UP-1 br. 138-4 od 23. oktobra 2006. godine, nakon 1 meseca i 12 dana od dana donošenja prethodno navedenog prvostepenog rešenja. O žalbi podnetoj 9. novembra 2006. godine drugostepeni organ uprave je odlučio rešenjem UP-2 br. 172-2/2006 od 28. decembra 2006. godine, u roku od 1 meseca i 19 dana od dana izjavljivanja žalbe, iz čega proizlazi da je drugostepeni organ doneo rešenje po žalbi u roku propisanom odredbom člana 237. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01). Protiv drugostepenog rešenja, podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije 12. marta 2007. godine. Vrhovni sud Srbije je doneo presudu U. 1752/07 6. marta 2008. godine, odnosno u roku kraćem od godinu dana.
Imajući u vidu da je postupak vođen i okončan pred organima uprave i Vrhovnim sudom Srbije u periodu od 1 godine, 6 meseci i 18 dana, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.
Kada je reč o odredbi člana 36. stav 2. Ustava kojom se jemči da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu, mora se imati u vidu priroda upravnog spora. Upravni spor je instrument sudske kontrole zakonitosti rada uprave. Stranka ima mogućnost da zaštitu svojih prava ostvaruje, po pravilu, najpre u drugostepenom upravnom postupku, a potom podnošenjem tužbe u upravnom sporu, kako bi i sud ocenio zakonitost konačnog upravnog akta. Dakle, upravni spor je po svojoj prirodi dodatni i naknadni vid pravne zaštite. U postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, podnosilac ustavne žalbe je pravo na pravno sredstvo iskoristio podnošenjem žalbe protiv prvostepenog rešenja UP-1 br. 138-4 od 23. oktobra 2006. godine, o kojoj je drugostepeni upravni organ, razmatrajući sve žalbene navode, odlučio rešenjem UP-2 br. 172-2/2006 od 28. decembra 2006. godine, kojim je žalba odbijena kao neosnovana. Pored toga, podnosilac ustavne žalbe je protiv konačnog upravnog akta, podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije, o kojoj je Vrhovni sud, nakon razmatranja spisa predmeta, ocene navoda tužbe i odgovora na tužbu, kao i ocene zakonitosti osporenog rešenja, odlučio osporenom presudom. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravno sredstvo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava.
U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije iz člana 21. Ustava i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, za šta je kao dokaze priložio rešenje Vojne pošte 2077 Gornji Milanovac UP-1 br. 667-3 od 18. jula 2008. godine i rešenje Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika UP1 broj 2763-1/06 od 3. novembra 2006. godine, a kojima je, po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, priznato pravo na naknadu troškova za stanovanje licima koja su se nalazila u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi podnosioca ustavne žalbe neosnovani. Naime, rešenjem Vojne pošte 2077 Gornji Milanovac UP-1 br. 667-3 od 18. jula 2008. godine je odlučivano o pravu civilnog lica na službi u Vojsci na naknadu dela troškova za zakup stana, a rešenjem Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika UP1 broj 2763-1/06 od 3. novembra 2006. godine o pravu korisnika vojne penzije na naknadu dela troškova za stanovanje, regulisano Pravilnikom o upotrebi uslovima i načinu korišćenja sredstava za poboljšanje materijalnog položaja korisnika vojne penzije bez stana. Podnosiocu ustavne žalbe je rešenjem Vojne pošte 9845 br. 37-58 od 20. juna 2006. godine ranije dodeljeni službeni stan u zakup u adaptiranom vojnom objektu, dat na privremeno korišćenje i određeno da prelazi u kategoriju smeštajnog kapaciteta u vojnom objektu, odnosno gubi svojstvo službenog stana, na osnovu čega je, osporenim pojedinačnim aktima utvrđeno da mu ne pripada predmetna naknada u smislu Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Srbije. Iz navedenog proizlazi da se podnosilac ustavne žalbe i lica o čijim pravima je odlučivano u navedenim rešenjima nisu nalazila u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Stoga su neosnovani navodi podnosioca ustavne žalbe da su mu povređena navedena Ustavom zajemčena prava.
Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije U. 1752/07 od 6. marta 2008. godine, kojom je odbijena, kao neosnovana, tužba podnosioca ustavne žalbe podneta u upravnom sporu protiv konačnog upravnog akta, a u postupku odlučivanja o zahtevu podnosioca ustavne žalbe na priznavanje prava na naknadu dela troškova za stanovanje, nisu mogla biti povređena pravo na rad i druga prava zajemčena članom 60. Ustava, kao ni pravo na život zajemčeno članom 24. Ustava.
6. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba neosnovana, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da ustavnu žalbu treba odbiti.
Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe vojnog lica

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti