Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu preduzeća „P.“ d.o.o. i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je trajao preko šest godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 400 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi preduzeća „P.“ d.o.o. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba preduzeća „P.“ d.o.o. i utvrđuje se da je u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 5562/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Vranju I. 908/06) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se zahtev podnosi oca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzeće „P.“ d.o.o iz Beograda podnelo je, 24. februara 2012. godine, preko punomoćnika M . M, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbij e, u izvršnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu I. 908/06, kasnije pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 5562/10 .

U ustavnoj žalbi je hronološki izložen tok izvršnog postupka koji je započeo podnošenjem predloga za izvršenje 26. juna 2006. godine Opštinskom sudu u Vranju, a koji u vreme podnošenja ustavne žalbe nije bio okončan, iako je već prošlo više od pet godina od pokretanja izvršnog postupka.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao i pravo podnosioca na naknadu nematerijalne i materijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise izvršnog predmeta Osnovnog suda u Vranju I. 5562/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Vranju I. 908/06) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Preduzeće „P.“ d.o.o. iz Beograda, ovde podnosilac ustavne žalbe, podnelo je 24. juna 2006. godine Opštinskom sudu u Vranju predlog za izvršenje protiv izvršnih dužnika Lj. N. i D. N, oboje iz Vranja, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Vranju P. 110/04 od 31. maja 2005. godine, popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari izvršnih dužnika. Rešenjem I. 908/06 od 4. jula 2006. godine sud je odredio predloženo izvršenje.

Okružni sud u Vranju je rešenjem Gž. 2512/06 od 18. septembra 2006. godine odbio kao neosnovanu žalbu izvršnih dužnika i potvrdio rešenje o izvršenju Opštinskog suda u Vranju I. 908/06 od 4. jula 2006. godine.

Podneskom od 29. septembra 2006. godine izvršni poverilac je tražio da službeno lice suda što hitnije izađe na lice mesta, radi sprovođenja izvršenja.

Popis pokretnih stvari izvršnih dužnika izvršen je 24. oktobra 2006. godine.

Izvršni poverilac je 7. februara 2007. godine podneo Opštinskom sudu u Vranju predlog za promenu sredstva izvršenja u odnosu na izvršnog dužnika Lj. N. i predložio da sud odredi izvršenje na ½ nepokretnosti izvršnog dužnika. Rešenjem I. 214/07 od 9. februara 2007. godine sud je odredio izvršenje na nepokretnosti porodične stambene zgrade izvršnog dužnika Lj. N.

Odlučujući o žalbi izvršnih dužnika, Okružni sud u Vranju je rešenjem Gž. 599/07 od 4. aprila 2007. godine ukinuo rešenje o izvršenju Opštinskog suda u Vranju I. 214/07 od 9. februara 2007. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. U obrazloženju drugostepenog rešenja, između ostalog, navedeno je da je prvostepeni sud predlog za promenu sredstva izvršenja zaveo u sudski upisnik kao novi predlog i doneo novo rešenje o izvršenju, čime je načinio povredu pravila postupka, jer nije trebalo donositi rešenje o izvršenju, već odlučiti samo o promeni sredstva izvršenja.

U nastavku postupka, Opštinski sud u Vranju je rešenjem I. 721/07 od 24. maja 2007. godine odredio zabeležbu rešenja o izvršenju na nepokretnosti izvršnog dužnika Lj. N. u javnoj knjizi i rešenje o zabeležbi dostavio intabulacionom odeljenju suda.

Rešenjem I. 721/07 od 26. juna 2007. godine, sud je odredio građevinsko veštačenje na okolnosti utvrđivanja tržišne vrednosti predmetne nepokretnosti.

Izvršni poverilac je podnescima od 9. jula i 27. avgusta 2007. godine urgirao da se što pre obavi veštačenje.

Veštak je dostavio nalaz 22. oktobra 2007. godine.

Na ročište za utvrđivanje vrednosti nepokretnosti izvršnih dužnika od 29. novembra 2007. godine, nisu pristupile stranke u izvršnom postupku, pa je Opštinski sud u Vranju obustavio postupak izvršenja određen rešenjima tog suda I. 908/06 od 4. jula 2006. godine i I. 721/07 od 24. maja 2007. godine i ukinuo sve sprovedene izvršne radnje.

Odlučujući o žalbi izvršnog poverioca, Okružni sud u Vranju je rešenjem Gž. 179/08 od 28. januara 2008. godine ukinuo rešenje o obustavi postupka i predmet vratio prvostepenom sudu na dalji postupak, zbog učinjene povrede pravila postupka. Naime, u obrazloženju drugostepenog rešenja navedeno je da izostanak jedne ili obeju stranaka sa ročišta ili njihovo neodazivanje pozivu suda radi saslušanja, ne sprečava sud da dalje postupa.

Predmetu je u ponovnom postupku pred prvostepenim sudom dodeljen nov broj I. 152/08. Do donošenja rešenja o utvrđivanju tržišne vrednosti nepokretnosti izvršnog dužnika I. 152/08 od 4. septembra 2009. godine, zakazano je 11 ročišta, od kojih nije održano šest ročišta, i to iz razloga što veštak u ostavljenom roku nije obavio veštačenje, što je nalaz sa mišljenjem veštaka dostavljen neposredno pred ročište, pa su stranke tražile dodatno vreme da se izjasne u pogledu obavljenog veštačenja, zbog nedolaska veštaka na ročište na kojem je trebalo da bude saslušan i zato što je punomoćnik otkazao punomoćje izvršnim dužnicima. U sprovedenom dokaznom postupku izvršeno je građevinsko veštačenje od strane tri veštaka (pošto prva dva određena veštaka nisu postigli usaglašavanje svojih nalaza). U periodu do donošenja navedenog rešenja o utvrđivanju tržišne vrednosti nepokretnosti, izvršni poverilac je nekoliko puta podnescima tražio od suda da preduzme potrebne radnje u cilju okončanja izvršnog postupka.

Rešavajući o žalbi izvršnih dužnika protiv rešenja o utvrđivanju tržišne vrednosti nepokretnosti, Okružni sud u Vranju je rešenjem Gž. 1951/09 od 19. novembra 2009. godine odbio žalbu i potvrdio rešenje Opštinskog suda u Vranju I. 152/08 od 4. septembra 2009. godine.

Posle 1. januara 2010. godine postupak je nastavljen i vođen pred Osnovnim sudom u Vranju, a predmetu je dodeljen nov broj I. 5562/10.

Izvršni sud je zakazao sedam ročišta za javnu prodaju predmetne nepokretnosti (28. maja, 28. jula, 14. septembra, 21. oktobra i 3. decembra 2010. godine, 25. januara i 7. marta 2011. godine), ali na njima nepokretnost nije prodata zato što nije bilo zainteresovanih kupaca, a tri ročišta nisu održana zbog neuredne dostave poziva izvršnim dužnicima.

Podneskom od 15. juna 2010. godine treće lice je izjavilo prigovor u kome je istaklo da je ono vlasnik ¾ predmetne nepokretnosti, te da se ne može izložiti prodaji ½ nepokretnosti izvršnog dužnika.

Izvršni sud je na ročištu od 28. jula 2010. godine usvojio prigovor trećeg lica, pa je zaključkom o prodaji I. 5562/10 od 28. jula 2010. godine odredio prodaju ¼ nepokretnosti dužnika.

Na ročištu održanom 15. aprila 2011. godine nepokretnost je prodata i dodeljena izvršnom poveriocu kao kupcu, a rešenjem I. 5562/10 od 21. aprila 2011. godine predata je izvršnom poveriocu, sa ovlašćenjem da može da se, po pravnosnažnosti rešenja, upiše u javne knjige kao vlasnik.

Izvršni dužnici su 9. maja 2011. godine izjavili žalbu protiv rešenja o predaji nepokretnosti izvršnom poveriocu.

Osnovni sud u Vranju je rešenjem IPV „I“ 110/11 od 5. januara 2012. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu, zbog toga što u spisima predmeta nije bilo dokaza o uručenju rešenja koje se pobija, te sud nije bio u mogućnosti da ispita blagovremenost izjavljene žalbe.

Rešenjem Osnovnog suda u Vranju IPV „I“ 110/11 od 23. januara 2012. godine je odbijena žalba izvršnih dužnika i potvrđeno rešenje Osnovnog suda u Vranju I. 5562/10 od 21. aprila 2011. godine.

Prvostepeno rešenje Osnovnog suda u Vranju I. 5562/10 od 21. aprila 2011. godine, postalo je pravnosnažno 29. februara 2012. godine.

Rešenjem Osnovnog suda u Vranju I. 5562/10 od 11. maja 2012. godine obavezani su izvršni dužnici da solidarno naknade izvršnom poveriocu troškove izvršnog postupka.

Veće prvostepenog suda je rešenjem IPV „I“ 153/12 od 16. jula 2012. godine odbilo prigovor izvršnih dužnika i potvrdilo rešenje Osnovnog suda u Vranju I. 5562/10 od 11. maja 2012. godine.

Pismeni otpravak navedenog rešenja je 28. avgusta 2012. godine dostavljen punomoćniku izvršnog poverioca.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 5. st. 1. i 2. Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je bio na snazi u vreme pokretanja izvršnog postupka, bilo je propisano da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno, kao i da je o predlogu za izvršenje sud dužan da odluči u roku od tri dana od dana podnošenja predloga, a odredbom člana 41. stav 4. da izostanak jedne ili obeju stranaka kao i učesnika sa ročišta ili njihovo neodazivanje pozivu suda radi saslušanja ne sprečava sud da dalje postupa.

Zakon o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 31/11), koji se primenjuje od 17. septembra 2011. godine, u članu 358. stav 1. propisuje da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona. Takođe, i odredbom člana 6. stav 1. ovog Zakona propisano je da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan, a odredbama čl. 75. i 77. navedenog zakona propisano je da se izvršni postupak okončava obustavom ili namirenjem i da se po namirenju izvršnog poverioca donosi odluka o zaključenju izvršnog postupka.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupaka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije, i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupni period trajanja postupka, od podnošenja predloga za izvršenje 24. juna 2006. godine Opštinskom sudu u Vranju do donošenja rešenja Osnovnog suda u Vranju IPV „I“ 153/12 od 16. jula 2012. godine, kojim je konačno odlučeno o troškovima postupka, budući da se prema stavu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) odlučivanje o troškovima postupka smatra sastavnim delom suđenja, odnosno "delom utvrđenja građanskih prava i obaveza" u smislu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (videti presude Robins protiv Ujedinjenog Kraljevstva, od 23. septembra 1997. godine, broj predstavke 22410/93, stav 29. i Rotaru protiv Rumunije, od 4. maja 2000. godine, broj predstavke 28341/95, stav 78.). Dakle, predmetni izvršni postupak je trajao šest godina i mesec dana.

Navedeno trajanje izvršnog postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, jer se radi o postupku koji je po zakonu hitan. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ispitujući uticaj svih navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog izvršnog postupka, Ustavni sud je ocenio da izvršni sud nije delotvorno i efikasno postupao i nije preduzeo sve potrebne mere i radnje kako bi se postupak završio u razumnom roku i bez nepotrebnog odugovlačenja. Izvršni sud je, po predlogu izvršnog poverioca za promenu sredstva izvršenja, doneo novo rešenje o izvršenju I. 214/07 od 9. februara 2007. godine, čime je načinio povredu pravila postupka, jer nije trebalo donositi rešenje o izvršenju, već odlučiti samo o promeni sredstva izvršenja, zbog čega je rešenje ukinuto rešenjem Okružnog suda u Vranju Gž. 599/07 od 4. jula 2007. godine. Pored toga, izvršni sud je obustavio postupak (rešenjem I. 721/07 od 29. novembra 2007. godine), zbog izostanka stranaka sa ročišta, iako je odredbom člana 41. stav 4. Zakona o izvršnom postupku bilo propisano da izostanak jedne ili obeju stranaka kao i učesnika sa ročišta ili njihovo neodazivanje pozivu suda radi saslušanja ne sprečava sud da dalje postupa , pa je rešenje ukinuto rešenjem Okružnog suda u Vranju Gž. 179/08 od 28. januara 2008. godine, zbog povrede pravila postupka. U cilju određivanja tržišne vrednosti predmetne nepkretnosti sud je tri puta određivao veštačenje od strane veštaka građevinske struke, zato što veštaci nisu mogli da usaglase svoje nalaze. Međutim, čak šest ročišta je odloženo u vezi sa veštačenjem, jer nije na vreme određeno veštačenje, ili veštak nije u ostavljenom roku dostavio nalaz sa mišljenjem o obavljenom veštačenju, ili nije pristupio na ročište, što je sve dovelo do produženja trajanja postupka utvrđivanja vrednosti predmetne nepokretnosti, a sve u cilju dalje prodaje nepokretnosti i namirenja poveriočevog potraživanja.

Ustavni sud smatra da je dužini trajanja postupka doprinelo i postupanje veća prvostepenog suda, time što je vratio spise predmeta prvostepenom sudu nakon sedam meseci od izjavljene žalbe, rešenjem IPV „I“ 110/11 od 5. januara 2012. godine, zbog toga što u spisima predmeta nije bilo dokaza o uručenju rešenja koje se pobija, te sud nije bio u mogućnosti da ispita blagovremenost uložene žalbe, i to u situaciji kada je od pokretanja izvršnog postupka prošlo više od pet i po godina.

Ustavni sud je našao da je predmetni postupak bio u izvesnoj meri činjenično složen, pa je sud odredio veštačenja od strane tri veštaka građevinske struke, u cilju utvrđivanja tržišne vrednosti nepokretnosti izvršnog dužnika, za koje je bilo potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže. Pored toga, sud se u toku postupka izjasnio i u pogledu prigovora koje je istaklo treće lice, rešenjem I. 5562/10 od 28. jula 2010. godine. Međutim, Ustavni sud je ocenio da određena složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ne može opravdati navedeno trajanje postupka, kao i da je sud bio dužan da obezbedi da veštaci u primerenom roku dostave svoje nalaze sa mišljenjem.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da svojim ponašanjem nije bitnije doprineo dužini trajanja postupka, iako je tražio promenu sredstva izvršenja sedam meseci nakon što je sud odredio izvršenje na pokretnim stvarima izvršnih dužnika i sproveo popis pokretnih stvari.

Ustavni sud je ocenio da je podnosilac imao legitiman materijalni interes da sud u razumnom roku okonča izvršni postupak koji je vodio u svojstvu izvršnog poverioca, radi naplate novčanog potraživanja dosuđenog pravnosnažnom i izvršnom presudom Opštinskog suda u Vranju P. 110/04 od 31. maja 2005. godine.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom izvršnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja osporenog postupka, njegovu složenost, postupanje nadležnih sudova i ponašanje podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku u sprovedenom izvršnom postupku. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu da podnosilac ustavne žalbe istu vezuje za troškove izvršnog postupka, zbog čega je ocenio da nema Ustavom utvrđenih pretpostavki za odlučivanje o ovom zahtevu, rešavajući kao u tački 3. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.