Odluka Ustavnog suda Srbije o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu O. R, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog postupka koji je trajao preko deset godina. Podnosiocu je dosuđena naknada štete, dok je deo žalbe protiv suštine same presude odbačen zbog nenadležnosti suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-13825/2022
14.05.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Nataša Plavšić, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, Maja Popović i dr Ranka Vujović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi O. R. iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. maja 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba O. R. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Novom sadu P. 7677/18 (raniji broj predmeta P. 9212/12), podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo O. R. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba O. R. izjavljena protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž. 5095/19 od 14. septembra 2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. O. R. iz Novog Sada podneo je, 10. novembra 2022. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž. 5095/19 od 14. septembra 2022. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Novom sadu P. 7677/18 (raniji broj predmeta P. 9212/12).

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, ukazano na ukupno trajanje postupka od deset godina.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu. Tražio je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 7677/18 (raniji broj predmeta P. 9212/12), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Izvršni poverilac „E.“ a.d. Beograd podneo je 19. jula 2012. godine predlog za izvršenje Osnovnom sudu u Novom Sadu protiv izvršnog dužnika O. R, ovde podnosioca ustavne žalbe, na osnovu verodostojne isprave – menice. Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem Iv. 8560/12 od 20. jula 2012. godine usvojio predloženo izvršenje.

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem Iv. 8560/12 od 5. septembra 2012. godine stavio van snage rešenje o izvršenju i odredio da se postupak nastavlja kao parnični postupak povodom prigovora protiv platnog naloga. U parničnom postupku je formiran predmet P. 9212/12.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude zakazano je 18 ročišta, pri čemu osam ročišta nije održano (ročište zakazano za 23. decembar 2013. godine nije održano jer su se spisi predmeta nalazili kod sudskog veštaka, ročište zakazano za 10. jun 2014. godine nije održano jer su se spisi predmeta nalazili kod sudskog veštaka, ročište zakazano za 30. septembar 2014. godine nije održano zbog štrajka advokata, ročište zakazano za 4. novembar 2014. godine nije održano zbog štrajka advokata, ročište zakazano za 29. januar 2015. godine nije održano zbog neuredne dostave poziva za ročište podnosiocu ustavne žalbe, ročište zakazano za 31. mart 2015. godine nije održano, jer je sudski veštak tražio da mu se produži rok za izradu nalaza sa mišljenjem, ročište zakazano za 6. jul 2015. godine nije održano na predlog punomoćnika podnosioca ustavne žalbe, a sledeće je zakazano za 12. novembar 2015. godine, ročište zakazano za 29. januar 2016. godine nije održano zbog odsustva postupajućeg sudije).

U predmetnom parničnom postupku je određeno ekonomsko- finansijsko veštačenje rešenjem suda od 20. februara 2013. godine.

Nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka je dostavljeno sudu 4. maja 2015. godine.

Osnovni sud u Novom Sadu je presudom P. 9212/12 od 2. juna 2016. godine ukinuo rešenje o izvršenju i delimično usvojio tužbeni zahtev.

Podnosilac je izjavio žalbu protiv prvostepene presude 5. septembra 2016. godine.

Viši sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 3678/16 od 17. septembra 2018. godine usvojio žalbu podnosioca i ukinuo prvostepenu presudu. Spisi predmeta su dostavljeni prvostepenom sudu 27. septembra 2018. godine. Prvo naredno ročište je zakazano za 1. novembar 2018. godine. Predmet je dobio novi broj P. 7677/18.

Nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka je dostavljen sudu 29. januara 2019. godine.

Osnovni sud u Novom sadu je presudom P. 7677/18 od 10. jula 2019. godine ukinuo rešenje o izvršenju i usvojio tužbeni zahtev.

Podnosilac ustavne žalbe je 18. septembra 2019. godine izjavio žalbu protiv prvostepene presude.

Viši sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 5095/19 od 14. septembra 2022. godine odbio žalbu podnosioca i potvrdio prvostepepenu presudu. Drugostepena presuda je dostavljena punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 13. oktobra 2022. godine.

Do donošenja druge po redu prvostepene presude zakazano je šest ročišta za glavnu raspravu, pri čemu jedno ročište nije održano (ročište zakazano za 28. maja 2019. godine nije održano na predlog podnosioca ustavne žalbe).

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18), koji se primenjivao od 1. februara 2012. godine, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.) i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano raspravi, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu, odnosno u vremenskom okviru (član 326. stav 2.)

5. Imajući u vidu da je ustavna žalba izjavljena i zbog povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u predmetnom sudskom postupku relevantan period od podnošenja predloga za izvršenje protiv podnosioca ustavne žalbe kao izvršnog dužnika, dana 19. jula 2012. godine, do donošenja osporene presude Višeg suda u Novom Sadu Gž. 5095/19 od 14. septembra 2022. godine, kojom je pravnosnažno okončan parnični postupak. Dakle, predmetni postupak je trajao deset godina i jedan mesec.

Navedeno trajanje sudskog postupka može, samo sebi, da ukazuje na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da po svojoj pravnoj prirodi spor nije bio činjenično i pravno složen

U pogledu značaja prava za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe kao stranka u postupku imao materijalni interes da sud pravnosnažno odluči o tome da li i u kom obimu postoji njegovo dugovanje prema banci po osnovu menice.

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, kao stranke u postupku, Ustavni sud ukazuje na pravni stav Evropskog suda za ljudska prava, koji prihvata i Ustavni sud, da lice o kojem je reč treba da pokaže revnost u preduzimanju procesnih radnji koje se na njega odnose, da se uzdrži od korišćenja taktika odugovlačenja i da koristi sredstva koja domaći zakoni pružaju za skraćivanje postupka (videti presudu Union Alimentaria Sanders S.A. protiv Španije, broj predstavke 11681/85, od 7. jula 1989. godine, tačka 35.). Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe u manjoj meri doprineo dužini trajanja postupka. Naime, ročišta zakazana za 6. jul 2015. godine i za 28. maj 2019. godine nisu održana na predlog punomoćnika podnosioca ustavne žalbe

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prvenstveno je doprinelo neefikasno postupanje parničnih sudova. Najpre, Ustavni sud je utvrdio period nekativnosti suda od četiri meseca, od 6. jula 2015. godine, kada nije održano ročište, do 12. novembar 2015. godine, kada je zakazano sledeće ročište. Zatim, Ustavni sud konstatuje da na sudu leži odgovornost da osigura da svi oni koji imaju neku procesnu ulogu u parnici postupaju savesno i blagovremeno, kako bi se izbeglo bilo kakvo nepotrebno odugovlačenje postupka. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda, koji prihvata i Ustavni sud, prema kojem je sud dužan da obezbedi da veštaci u razumnom roku dostave svoj nalaz sa mišljenjem (videti presudu u predmetu Nankov protiv Makedonije, broj 26541/02, od 29. novembra 2007. godine, stav 46). U konkretnom slučaju, ročišta zakazana za 23. decembar 2013. godine i 10. jun 2014. godine nisu održana jer su se spisi predmeta nalazili kod sudskog veštaka, kao i to da je u predmetnom parničnom postupku određeno ekonomsko-finansijsko veštačenje rešenjem suda 20. februara 2013. godine, a nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka je dostavljeno sudu tek 4. maja 2015. godine. Dalje, o žalbi podnosioca ustavne žalbe od 18. septembra 2019. godine protiv druge po redu prvostepene presude odlučeno je nakon tri godine, osporenom presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž. 5095/19 od 14. septembra 2022. godine. Ustavni sud je ocenio da je navedeno trajanje žalbenog postupka dovoljno za utvrđenje povreda prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju. Praksa Evropskog suda je sličnog stanovišta povodom trajanja žalbenog postupka, kao i drugih dužih perioda neaktivnosti suda u postupku (videti presudu Markoski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, broj predstavke 22928/03, od 2. novembra 2006. godine, stav 38 i presudu Plazonić protiv Hrvatske, broj predstavke 26455/04, od 6. marta 2008. godine, st. 60-63).

Ustavni sud nalazi da da se ne može staviti na teret sudu neodržavanje ročišta zakazanih za 30. septembar i 4. novembar 2014. godine, zbog štrajka advokata (stim u vezi videti presudu Evropskog suda u predmetu Papageorgiou protiv Grčke, broj predstavke 97/1996/716/913, od 22. oktobra 1997. godine, tačka 4).

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u izvršnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Novom Sadu Iv. 8560/12 i u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Novom sadu P. 7677/18 (raniji broj predmeta P. 9212/12), podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositlac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, manji doprinos podnosioca ustavne žalbe dužini trajanja postupka, objektivne okolnosti koje su doprinele dužini trajanja postupka, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnositeljke ustavne žalbe pretrpele zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Podnosilac je ustavnom žalbom osporio i presudu Višeg suda u Novom Sadu Gž. 5095/19 od 14. septembra 2022. godine.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih ustavnih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporene parnične presude.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka Ustavnog suda Srbije o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti