Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 16 i po godina i dosudio naknadu nematerijalne štete. Žalba protiv meritorne odluke je odbijena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. S. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. S. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu - Sudska jedinica u Bečeju u predmetu P. 9013/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. S . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3592/11 od 17. maja 2012. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. S . iz B . podnela je 28. marta 2011. godine, preko punomoćnika N . K, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu - Sudska jedinica u Bečeju u predmetu P. 9013/10.

U prilog tvrdnji o povredi prava na suđenje u razumnom roku, podnositeljka je, nakon izlaganja hronološkog toka postupka, navela da predmetna parnica zbog odugovlačenja od strane sudova nije okončana ni posle 15 godina od podnošenja tužbe. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i istakla je opredeljen zahtev za naknadu nematerijalne štete.

Dopunom ustavne žalbe od 27. jula 2012. godine podnositeljka je povredu prava zajemčenih odredbama člana 23. stav 1, člana 32. stav 1, člana 58. stav 1. i člana 62. st. 3. i 5. Ustava istakla u odnosu na presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3592/11 od 17. maja 2012. godine, kojom je predmetni parnični postupak pravnosnažno okončan.

Suština podnositeljkinih navoda o povredi označenih prava svodi se na tvrdnju o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju koje se tiče dužine trajanja vanbračne zajednice sa tuženim. U tom smislu, podnositeljka je navela da je Apelacioni sud u Novom Sadu zbog površne ocene dokaza izvedenih u prvostepenom postupku zaključio da je pomenuta vanbračna zajednica trajala od 1983. do 1985. godine i da je zanemario stav revizijskog suda iznet u rešenju Rev. 1781/09 od 24. juna 2009. godine prema kojem je predmetna zajednica trajala od 1983. do 1995. godine. Dodala je da drugostepeni sud nije uzeo u obzir dokaze koji idu u njenu korist i da nije naveo razloge zbog kojih je te dokaze izvodio a nije cenio prilikom odlučivanja. S tim u vezi, istakla je da je u dokaznom postupku izvršen uvid u predmet Opštinskog suda u Bečeju P. 412/03 u kojem se nalazi iskaz tuženog koji je izjavio da je zajednica života stranaka trajala do 25. septembra 1995. godine, kao i da je ukazivala sudu da je u tom postupku doneta privremena mera o supružanskom izdržavanju, jer je utvrđeno da su ona i tuženi u spornom periodu živeli u vanbračnoj zajednici. Dalje je navela da se osporenom presudom vređa njeno dostojanstvo kao žene i građanina i ispoljava shvatanje koje je očigledna polna diskriminacija. Povredu prava na imovinu, podnositeljka je obrazložila time da posle 17 godina od podnošenja tužbe "nije ostvarila skoro ništa", jer stanuje "u ruini koja prokišnjava". Predložila je da Ustavni sud poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu - Sudska jedinica u Bečeju P. 9013/10, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja S. P, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 2. novembra 1995. godine, Opštinskom sudu u Bečeju tužbu protiv tuženog H . R . S, radi utvrđenja i deobe vanbračne tekovine.

Opštinski sud u Bečeju je 20. februara 1996. godine doneo presudu zbog izostanka P. 635/95, a rešenjem od 21. juna 1996. godine odbio je predlog tuženog za povraćaj u pređašnje stanje. Navedeno rešenje ukinuto je rešenjem drugostepenog suda od 30. oktobra 1996. godine.

Ročište povodom podnetog predloga za povraćaj u pređašnje stanje koje je bilo zakazano za 26. decembar 1996. godine nije održano zbog greške suda prilikom raspisivanja poziva, a prvostepeni sud je 7. februara 1997. godine doneo rešenje o prekidu postupka zbog nedolaska uredno pozvanih stranaka i njihovih punomoćnika na ročište. Podneskom od 10. juna 1997. godine tužilja je tražila nastavak postupka. Posle dva održana ročišta, prvostepeni sud je 17. oktobra 1997. godine doneo rešenje P. 462/97 kojim je ponovo odbio predlog tuženog za povraćaj u pređašnje stanje. Navedeno rešenje preinačeno je rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 1342/98 od 6. maja 1998. godine, tako što je usvojen predlog tuženog i ukinuta je presuda zbog izostanka. Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 4988/98 od 11. novembra 1998. godine tužiljina revizija izjavljena protiv drugostepenog rešenja je odbačena kao nedozvoljena.

Iako su spisi predmeta prvostepenom sudu vraćeni u decembru 1998. godine, prvo ročište je zakazano i održano 14. oktobra 1999. godine. Na saglasan predlog stranaka, sud je 25. novembra 1999. godine doneo rešenje o prekidu postupka radi pokušaja mirnog rešenja spora.

Povodom predloga tuženog od 23. juna 2000. godine da se postupak nastavi, (kao i naknadnog tužiljinog predloga za nastavak postupka) prvostepeni sud je ročište zakazao za 7. novembar 2002. godine. Na narednom ročištu predmetnoj parnici spojena je parnica koja se vodila po tužbi tuženog protiv tužilje, radi utvrđenja i opoziva poklona. Do donošenja prve po redu prvostepene presude održano je još devet ročišta, na kojima je izveden dokaz saslušanjem stranaka i velikog broja svedoka. Ročište koje je bilo održano 22. septembra 2004. godine odloženo je na neodređeno vreme, a naredno je zakazano za 29. jun 2005. godine. Međutim, ovo ročište je prezakazano za 11. oktobar 2005. godine na molbu tužiljinog punomoćnika.

Presudom Opštinskog suda u Bečeju P. 538/02 od 11. oktobra 2005. godine odbijeni su tužbeni i protivtužbeni zahtev. Ova presuda ekspedovana je iz suda 15. novembra 2006. godine. Okružni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 359/07 od 5. marta 2009. godine odbio žalbu tužilje i potvrdio prvostepenu presudu, a prvostepena presuda u delu kojim je odlučeno o protivtužbenom zahtevu postala je pravnosnažna protekom roka za žalbu.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 1781/09 od 24. juna 2009. godine ukinute su odluke nižestepenih sudova, sa obrazloženjem da pobijana drugostepena presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, jer su razlozi o odlučnim činjenicama nejasni i protivrečni stanju u spisima. Revizijski sud je ukazao da je zaključak nižestepenih sudova da između parničnih stranaka nije postojala trajnija zajednica života protivrečan stanju u spisima "jer iz iskaza tužilje... koji iskazom tuženog nije doveden u sumnju, proizlazi da su parnične stranke živele u zajednici od 1983. do 1985. godine". Takođe je ukazano da je prvostepeni sud propustio da utvrdi da li su tužilja i tuženi ostvarili zajednicu života, da li su vodili zajedničko domaćinstvo, da li su se uzajamno izdržavali i pomagali, i ako jesu koliko je trajala zajednica stranaka.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, od ukupno pet zakazanih ročišta dva nisu održana, jedno zbog sprečenosti sudije, a drugo je ponovo prezakazano na molbu tužiljinog punomoćnika.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu - Sudska jedinica u Bečeju P. 9013/10 od 23. februara 2011. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilje.

Apelacioni sud u Novom Sadu je otvorio glavnu raspravu i nakon jednog održanog ročišta, na kojem je izveden dokaz saslušanjem stranaka, doneo je osporenu presudu Gž. 3592/11 od 17. maja 2012. godine kojom je usvojio tužiljinu žalbu, ukinuo prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje za utvrđenje i deobu bliže opisane pokretne i nepokretne imovine po osnovu sticanja u vanbračnoj zajednici sa tuženim. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno da među parničnim strankama nije bilo sporno da su počele zajedno da žive 1983. godine, da je tuženi 1985. godine kupio kuću na kojoj je kao vlasnik upisana tužilja i da je u tom periodu tužilja kuvala i prala tuženom i njegovim radnicima, ali da je sporna dužina trajanja i karakter njihove zajednice. Drugostepeni sud je istakao da je protivrečnosti u iskazima i tvrdnjama stranaka koje se odnose na dužinu trajanja i prirodu njihove zajednice razrešio ocenom iskaza saslušanih svedoka koji su imali različit stepen saznanja o prirodi odnosa među strankama. Drugostepeni sud je, nakon što je u bitnom izložio sadržinu iskaza saslušanih svedoka, zaključio da posle 1985. godine među strankama nije postojala zajednica života koja bi se mogla upodobiti pojmu vanbračne zajednice. Prema shvatanju Apelacionog suda, nesklad u iskazima saslušanih svedoka posledica je ne samo proteka vremena, već i činjenice da je posle 1985. godine zajednica stranaka bila nestalna, nekontinuirana i da nije imala karakter zajednice života, pri čemu je posebno naglašeno da saslušanim svedocima ne bi ostalo nepoznato da su stranke u dugogodišnjoj i stabilnoj vanbračnoj zajednici budući da se radi o relativno maloj sredini. Upravo zbog toga što su iskazi svedoka u pretežnom delu neprecizni i neodređeni po pitanju prirode odnosa stranaka posle 1985. godine, sud je zaključio da među strankama nakon pomenutog datuma nije postojala zajednica trajnijeg karaktera koja podrazumeva ukupnost ekonomskih, imovinskih, socio-psiholoških, seksualnih i stambenih elemenata. Nadalje, drugostepeni sud je naveo da nije prihvatio iskaze pojedinih svedoka koji su izjavili da su stranke bile u "složnoj i kreativnoj" zajednici, da su živele zajedno "7-8, možda i 10 godina", istakavši da iz iskaza tuženog i svedoka D. L . proizlazi da je kontinuitet zajednice u više navrata bio narušen, što zbog tužiljinih odlazaka, što zbog ophođenja tuženog prema tužilji. Po oceni Apelacionog suda, na zaključak o dužini trajanja vanbračne zajednice stranaka bez uticaja su fotografije koje je tužilja priložila jer iz ostalih dokaza, prvenstveno iskaza svedoka ne proizlazi da je tužilja sa tuženim sve vreme bila u vanbračnoj zajednici. Dalje je istaknuto da, suprotno tužiljinim žalbenim navodima kojima se ukazuje na primedbe i uputstva revizijskog suda iz kojih proizlazi da je zajednica trajala od 1983. do 1985. godine, iz sadržine izvedenih dokaza sledi zaključak da posle 1985. godine među strankama nije postojala trajnija zajednica života. Prema mišljenju Apelacionog suda, susreti i kontakti stranaka posle 1985. godine su bili u toj meri nestalni i diskontinuirani da ne može biti govora o trajnijoj zajednici života među strankama u periodu u kom su pribavljene stvari koje su predmet spora. Istaknuto je i da je na izneti zaključak bez uticaja okolnost da je tuženi u drugim postupcima izjavljivao da je zajednica sa tužiljom trajala do 1995. godine, ako se ima u vidu da tužilja, posle kupovine kuće 1985. godine, tuženom nije kuvala i spremala, već je dolazila kad joj je trebao novac.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite (član 23. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da zaključenje, trajanje i raskid braka počivaju na ravnopravnosti muškarca i žene, kao i da se vanbračna zajednica izjednačava sa brakom, u skladu sa zakonom (član 62. st. 3. i 5.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao do okončanja predmetne parnice, bilo je propisano: da koje će činjenice uzeti kao dokazane sud odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član. 10).

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava započeo 2. novembra 1995. godine i da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene drugostepene presude 17. maja 2012. godine. Dakle, osporeni parnični postupak je trajao 16 i po godina, što samo po sebi ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja, šesnaestoipogodišnje trajanje ove parnice ne može se opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na to koliko su složena sporna činjenična i pravna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, a kojih je u konkretnom slučaju nesporno bilo (raspravljanje o tužbi i protivtužbi, obiman dokazni postupak u kome je saslušan veliki broj svedoka), ne može prihvatiti da je razumno da parnica traje preko 16 godina, i pored određenog doprinosa trajanju postupka na strani podnositeljke.

Ovo stoga što se doprinos podnositeljke, odnosno obe parnične stranke dužini trajanja postupka ogleda u činjenici da je predmetna parnica dva puta bila u prekidu u periodu od ukupno deset meseci (prvi put zbog nedolaska stranaka, a drugi put radi pokušaja mirnog rešenja spora) i što su dva ročišta otkazana na molbu podnositeljkinog punomoćnika. Po nalaženju Ustavnog suda, navedeni doprinos podnositeljke nije u pretežnoj meri doprineo tome da parnica traje 16 i po godina.

S druge strane, prvostepeni sud je prvo ročište posle vraćanja predmeta iz Vrhovnog suda Srbije u novembru 1998. godine zakazao u oktobru sledeće godine, a posle ročišta održanog 22. septembra 2004. godine sledeće je zakazao u junu 2005. godine. Osim toga, prvostepeni sud je po predlogu tuženog za nastavak postupka od 23. juna 2000. godine ročište zakazao tek posle skoro dve i po godine - 7. novembra 2002. godine i trebalo mu je više od godinu dana da prvu po redu donetu presudu ekspeduje punomoćnicima stranaka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim radom prvostepenog suda podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, ali i određeni doprinos na strani podnositeljke. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela prevashodno zbog neažurnog postupanja suda.

7. Polazeći od toga da podnositeljka ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje zasniva na tvrdnji o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju, što potkrepljuje navodima o površnoj oceni i zanemarivanju dokaza koji joj idu u prilog, bez navođenja razloga zbog čega ti dokazi nisu cenjeni, Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje da nije nadležan da preispituje i ocenjuje pravilnost činjeničnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju ukoliko su dokazi očigledno proizvoljno cenjeni na štetu podnosioca. S tim u vezi, Ustavni sud podseća i na praksu Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj je zadatak redovnih sudova da ocene dokaze koje su izveli ( vidi odluku Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, od 10. maja 2005. godine). Prema praksi pomenutog suda, redovni sudovi imaju određeno diskreciono ovlašćenje u pogledu toga koje će dokaze i argumente prihvatiti, s tim što imaju obavezu da svoju odluku obrazlože na način da navedu jasne i razumljive razloge na kojima je ta odluka zasnovana (vidi presudu Suominemn protiv Finske, od 1. jula 2003. godine, stav 36.). Dakle, obaveza redovnih sudova je da, saglasno članu 8. Zakona o parničnom postupku, savesno i brižljljivo ocene sve dokaze zasebno i u vezi sa ostalim dokazima, te da na osnovu takve ocene izvedu zaključak o dokazanosti neke činjenice.

Dovodeći u vezu iznete stavove s konkretnim postupkom, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je osporena drugostepena presuda doneta nakon što je i sam drugostepeni sud otvorio glavnu raspravu i na njoj izveo dokaze radi potpunog i pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja, te da je u pomenutoj presudi Apelacioni sud iscrpno opisao proces ocene i dovođenja u vezu svih dokaza izvedenih tokom postupka. Naime, Ustavni sud je utvrdio da je drugostepeni sud jasno obrazložio iz kojih razloga nije prihvatio iskaze pojedinih svedoka koji su navodili da je zajednica između stranaka trajala duži niz godina. Dalje, drugostepeni sud je u bitnom izložio sadržinu iskaza saslušanih svedoka, ističući da je upravo zbog nepreciznosti i neodređenosti iskaza svedoka o karakteru zajednice stranaka posle 1985. godine, izveo zaključak da posle tog datuma među strankama nije postojao odnos koji bi se mogao upodobiti vanbračnoj zajednici. Takođe, drugostepeni sud je, ocenjujući podnositeljkine žalbene navode koji su identični navodima iznetim u ustavnoj žalbi, a kojima se ukazuje na primedbe revizijskog suda i okolnost da je tuženi davao različite izjave u drugim postupcima, naveo iscrpno obrazloženje za svoj zaključak zbog čega se kontakti stranaka posle 1985. godine ne mogu podvesti pod pojam trajnije zajednice života. Pri tome, Ustavni sud ukazuje da je revizijski sud u svom rešenju ukazao na propust prvostepenog suda da utvrdi da li su tužilja i tuženi ostvarili zajednicu života i ako jesu koliko je trajala zajednica stranaka, da li su vodili zajedničko domaćinstvo, sa nalogom da se u ponovnom postupku ti nedostaci otklone, a što je upravo i učinio drugostepeni sud otvarajući glavnu raspravu sa ciljem potpunog i pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja. Stoga, ne mogu se prihvatiti navodi da je Apelacioni sud zanemario i postupio suprotno stavovima iz pomenutog revizijskog rešenja. Iz navedenih razloga, Ustavni sud je, nalazeći da u predmetnom postupku nije izostala sveobuhvatna analiza izvedenih dokaza i da je drugostepeni sud, suprotno tvrdnji podnositeljke, naveo jasne i argumentovane razloge zbog kojih određene dokaze nije uzeo za podlogu svoje odluke, ocenio da obrazloženje drugostepene presude u pogledu sprovedenog postupka i utvrđenih činjenica ne ukazuje na bilo kakvu proizvoljnost i postojanje elemenata procesne nepravičnosti suprotno ustavnim jemstvima prava na pravično suđenje. U tom smislu, podnositeljkini navodi o "površnoj" oceni dokaza, izostanku obrazloženja i razloga o tome zašto neki dokazi koji idu njoj u prilog nisu cenjeni, te o povredi prava na pravično suđenje, nisu osnovani.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3592/11 od 17. maja 2012. godine nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu tačke 3. izreke.

8. U pogledu navoda o povredi prava iz člana 23. stav 1. i člana 62. st. 3. i 5. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka tvrdnje o povredi označenih prava suštinski izvodi iz razloga na kojima je zasnivala tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, a koji se isključivo tiču njenog nezadovoljstva stavom koji je zauzeo drugostepeni sud po pitanju činjeničnog stanja i osnovanosti njenog tužbenog zahteva, a što je Ustavni sud prethodno razmatrao. Stoga, Ustavni sud smatra da takvi navodi ni na koji način ne pokreću pitanja prava zajemčenih odredbama člana 23. stav 1. i člana 62. st. 3. i 5. Ustava, te da se stoga ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi tih prava.

Razmatrajući navode o povredi prava na imovinu, Ustavni sud ukazuje da Ustav garantuje mirno uživanje imovine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, ali ne i pravo na sticanje imovine. Ustavni sud podseća da se prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, delokrug člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda primenjuje samo na postojeću imovinu i „ne garantuje pravo na sticanje imovine“ (videti presudu u predmetu Marckx protiv Belgije, od 13. juna 1979. godine). S obzirom na to da, u konkretnom slučaju ne postoji imovina koja uživa zaštitu iz člana 58. stav 1. Ustava, to je, po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u delu kojim se ističe povreda prava na imovinu ratione materiae nespojiva sa Ustavom utvrđenom sadržinom označenog prava. Ustavni sud ukazuje da je i ESLjP u odluci Štokalo i drugi protiv Hrvatske, od 3. maja 2011. godine zauzeo stav da ne postoji imovina u smislu člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda kada postoji spor o pravilnom tumačenju i primeni merodavnog prava i kad se o pitanju da li je podnosilac zahteva ispunio zakonom propisane uslove za sticanje imovine odlučuje u merodavnom postupku, te da je u tom slučaju tvrdnja o povredi prava iz člana 1. Protokola 1 ratione materiae nespojiva sa odredbama Evropske konvencije.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je u delu kojim se ističu povrede prava iz člana 23. stav 1, člana 58. stav 1. i člana 62. st. 3. i 5. Ustava ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Ustava, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 3. izreke.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti