Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko deset godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 900 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Toplice Radulovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Toplice Radulovića i utvrđuje da je u postupku koji j e vođen pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 244/05 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredsta va - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Toplica Radulović iz Beograda je 30. marta 2011. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog član om 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Okružnim sudom u Smederevu u predmetu Gž. 607/08. Takođe se pozvao i na član 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da mu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

Podnosilac je izložio hronološki tok osporenog parničnog postupka i istakao da smatra da je za ocenu postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku relevantan ceo period - od dana podnošenja tužbe 2001. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Kako se odredba člana 32. stav 1. Ustava suštinski i sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud je postojanje povrede prava cenio u odnosu na navedenu odredbu Ustava.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 244/05 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Toplica Radulović, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 16. maja 2001. godine tužbu Opštinskom sudu u Velikoj Plani protiv tuženog S.S. radi naknade štete.

Opštinski sud u Velikoj Plani je 21. septembra 2001. godine doneo presudu zbog izostanka, koja je stavljena van snage rešenjem toga suda od 20. novembra 2001. godine, kojim je istovremeno tuženom dozvoljen povraćaj u pređašnje stanje.

Tuženi je 3. decembra 2001. godine podneo protivtužbu, radi sticanja bez osnova.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude od još ukupno zakazanih 13 ročišta, dva nisu održana - ročište zakazano za 5. jul 2002. godine nije održano na saglasan predlog punomoćnika stranaka radi pokušaja mirnog rešenja spora, a ročište zakazano za 19. oktobar 2004. nije održano na molbu punomoćnika tuženog. U ovom delu postupka, na predlog tužioca dva puta je sprovođeno veštačenje na okolnost visine štete, preko dva različita veštaka poljoprivredne struke, pri čemu je izveden dokaz i saslušanjem tih veštaka. Pored toga , sud je dva puta vršio uviđaj na licu mesta, s tim što je ovaj dokaz prvi put izveden šest meseci nakon što određeno njegovo izvođenje. Takođe, u periodu od marta do septembra 2003. godine nisu preduzimane procesne radne u postupku zbog službene sprečenosti jednog od veštaka da obavi veštačenje.

Presudom Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 920/01 od 7. decembra 2004. godine je: obavezan tuženi da tužiocu na ime obične štete isplati 56.000,00 dinara, a na ime izmakle dobiti 88.025,00 dinara, sa pripadajućim kamatama (stav 1. izreke); odbijen tužbeni zahtev za naknadu štete u vidu izmakle dobiti za iznos preko dosuđenog a do ukupno traženog iznosa od 109.025,00 dinara , kao i deo zahteva za kamatu na dosuđeni iznos naknade obične štete (stav 2. izreke); odbijen protivtužbeni zahtev (stav 3. izreke); odlučeno o troškovima postupka (stav 4. izreke).

Navedena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Smederevu Gž. 175/05 od 1. marta 2005. godine u stavu prvom, trećem i četvrtom izreke zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, sa nalogom da prvostepeni sud, pored ostalog, utvrdi da li je tužilac pretrpeo štetu i da li je tuženi dužan da je naknadi.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, od ukupno šest zakazanih ročišta, tri nisu održana (ročište zakazano za 17. maj 2005. godine nije održano jer su punomoćnici stranaka tražili odlaganje; ročište zakazano za 16. septembar 2005. godine nije održano jer tuženi nije saslušan zamolnim putem pred nadležnim sudom dok za ročište od 4. novembra iste godine nisu navedeni razlozi neodržavanja).

Opštinski sud u Velikoj Plani je 23. februara 2006. godine doneo presudu P. 244/05 kojom je: obavezao tuženog da tužiocu na ime obične štete isplati 56.000,00 dinara i na izmakle dobiti 109.025,00 dinara, sa kamatama (stav 1. izreke); odbio deo zahteva za kamatu na dosuđene iznose naknade štete (stav 2. izreke); usvojio protivtužbeni zahtev (stav 3. izreke); odlučio o troškovima postupka (st. 4. i 5. izreke). Ova presuda je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Smederevu Gž.863/06 od 11. septembra 2007. godine zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, pored ostalog, sa obrazloženjem da prvostepeni sud i pored lekarskog nalaza za tuženog iz jula 2005. godine, nije na pouzdan način utvrdio da li je tuženi parnično sposoban, te da je odlučivao o delu zahteva za naknadu obične štete o kome je pravnosnažno presuđeno.

Treću po redu prvostepenu presudu P. 244/05 Opštinski sud u Velikoj Plani je doneo nakon tri održana ročišta, 6. marta 2008. godine, a u aprilu 2008. godine dat je nalog da se predmet dostavi drugostepenom sudu radi odlučivanja o žalbi tuženog.

Apelacioni sud u Beogradu se rešenjem Gž. 9681/10 od 5. maja 2010. godine oglasio nenadležnim i spise predmeta je ustupio Višem sudu u Smederevu, koji je presudom Gž. 607/10 od 8. septembra 2010. godine preinačio prvostepenu presudu u delu kojim je odlučeno o naknadi štete u vidu izmakle dobiti i delu kojim je odlučeno o kamati, dok je u preostalom delu ožalbenu presudu potvrdio.

Drugostepena odluka uručena je tužiocu 15. juna 2011. godine, nakon što je dostava njegovom punomoćniku 4. novembra 2010. godine bila bezuspešna, jer se povratnica vratila sa konstatacijom da je tužiočev punomoćnik nepoznat.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava započeo 16. maja 2001. godine i da je pravnosnažno okončan donošenjem drugostepene presude, 8. septembra 2010. godine, koja je podnosiocu uručena 15. juna 2011. godine, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog roka.

Naime, Ustavni sud smatra da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, trajanje ove parnice u periodu od preko devet godina ne može se opravdati nijednim od navedenih činilaca. Ustavni sud nalazi da se, u situaciji kada činjenična i prava pitanja koja je trebalo raspraviti u konkretnom predmetu ne mogu smatrati složenim (pitanja na koja je ukazano u prvom drugostepenom rešenju) ne može prihvatiti da je razumno da parnica traje preko devet godina, posebno uzimajući u obzir da podnosilac nije u bitnoj meri doprineo dužem trajanju postupka budući da su samo dva ročišta neodržana na molbu punomoćnika obe strane. Po oceni Ustavnog suda, razlozi zbog kojih konkretna parnica nije okončana u okviru standarda razumno g roka su na strani prvostepenog suda čije su odluke dva puta u usvajajućem delu bile ukidane od strane višeg suda zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je razlog za drugo ukidanje prvostepene presude bio i u bitnoj povredi odredaba parničnog postupka jer sud , i pored izveštaja lekara o zdravstvenom stanju tuženog iz jula 2005. godine , nije utvrdio da li je tuženi parnično sposoban već je nastavio vođenje postupka. Osim toga, Ustavni sud nalazi da se ne može zanemariti ni činjenica da je podnosiocu ustavne žalbe odluka Višeg suda u Smederevu Gž. 607/10 od 8. septembra 2010. godine uručena tek posle devet meseci, pri čemu u spisima nema podataka da je uručenje ove odluke do juna 2011. godine ponovo pokušano njegovom punomoćniku, nakon što je u novembru 2010. godine konstatovano da je podnosiočev punomoćnik nepoznat. U vezi s tim, Ustavni sud podseća na stav Evropskog suda za ljudska prava, prema kojem parnični postupak započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojim se postupak okončava „ili ako je to kasnije, danom u ručenja pismenog otpravka podnosiocu predstavke“ (videti presudu u slučaju "Soares Fernandes protiv Portugalije" od 8. aprila 2004. godine, broj predstavke 59017/00, stav 17.).

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je , utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) i odlučio kao u tački 1. izreke.

5. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi oca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebnu dužinu trajanja postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog nedelotvornog postupanja nadležnih sudova.

6. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti