Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko 18 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.900 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-13875/2021
03.04.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Tijana Šurlan, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, Miroslav Nikolić i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. K. iz Lebana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. aprila 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. K. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Lebanu u predmetu P. 1942/13 (ranije predmet Opštinskog suda u Lebanu P. 519/03), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo D. K. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.900 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. K. iz Lebana je 30. septembra 2021. godine, preko punomoćnika Z. S, advokata iz Leskovca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Lebanu u predmetu P. 1942/13 (ranije predmet Opštinskog suda u Lebanu P. 519/03).

Podnosilac ustavne žalbe ističe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetnom postupku vođenom po njegovoj tužbi radi naknade štete. Navodi da je tužba podneta tokom 2003. godine, a da je spor, prevazilazeći sve okvire razumnog i prihvatljivog roka za suđenje, trajao više od 18 godina.

Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da mu je u navedenom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, te traži naknadu nematerijalne štete u visini od 2.500 evra zbog povrede označenog prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Lebanu P. 1942/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu 23. juna 2003. godine Opštinskom sudu u Lebanu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tuženih Ž.M. i S.C, obojice iz Lebana, radi naknade štete. Tužilac je uz tužbu priložio i nalaz veštaka građevinske struke, pribavljen u postupku za obezbeđenje dokaza. Predmet je zaveden pod brojem P. 519/03.

Opštinski sud je doneo presudu P. 519/03 od 13. marta 2007. godine, kojom je odbio tužbeni zahtev tužioca, s tim da troškovi postupka nisu dosuđeni.

Do donošenja navedene presude, bila su zakazana 23 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je sedam održano. U dokaznom postupku je sprovedeno građevinsko veštačenje, saslušani su veštaci, pribavljeni su dopunski nalazi veštaka, saslušani su tužilac i tuženi u svojstvu stranke i dva svedoka.

U ovom delu postupka Opštinski sud je doneo rešenje P. 519/03 od 13. decembra 2004. godine o mirovanju postupka, a tužilac je, po traženom nastavku, precizirao tužbeni zahtev 19. septembra 2006. godine. Preostalih 16 ročišta za glavnu raspravu nije održano uglavnom jer veštaci nisu dostavili nalaz ili se nisu blagovremeno izjasnili na primedbe stranaka, odnosno zato što svedoci nisu pristupili, te jer spisi predmeta istoga suda K.223/03 i P. 644/04 nisu bili blagovremeno pribavljeni, ali i pet puta zato što je punomoćnik tužioca izostao (bilo da je pravdao svoj izostanak ili nije); jer je tužilac opozvao punomoćje punomoćniku i tražio rok za angažovanje novog punomoćnika; te zato što je podnesak tužioca sa preciziranim tužbenim zahtevom predat neposredno na ročištu, zbog čega je ročište odloženo uz ostavljanje roka suprotnoj strani za izjašnjenje.

Tužilac je 23. maja 2007. godine izjavio žalbu Okružnom sudu u Leskovcu, u skladu sa pravnom poukom, protiv presude Opštinskog suda P. 519/03 od 13. marta 2007. godine. U junu iste godine je žalba uručena tuženima, a u spisima predmeta nama dostavne naredbe za otpremanje spisa po žalbi drugostepenom sudu.

Apelacioni sud u Nišu se rešenjem Gž. 994/10 od 9. marta 2010. godine oglasio stvarno nenadležnim za odlučivanje po žalbi izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Lebanu P. 519/03 od 13. marta 2007. godine, s tim da se spisi predmeta dostave Višem sudu u Leskovcu kao stvarno nadležnom sudu.

Viši sud u Leskovcu je rešenjem Gž. 1838/10 od 26. marta 2013. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Spisi predmeta su vraćeni 1. aprila 2013. godine Osnovnom sudu u Lebanu, predmet je dobio novi broj P. 1942/13.

U ponovnom prvostepenom postupku, prvo ročište je zakazano za 18. decembar 2017. godine, ali nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Naredno ročište zakazano je za 2. septembar 2020. godine, međutim ni ono nije održano jer je postupajući sudija tražio izuzeće, koji zahtev je rešenjem v.f. predsednika Osnovnog suda u Lebanu Su VII br. 39-18/20 od 9. septembra 2020. godine odbijen. Do zakazivanja novog ročišta za 4. decembar 2020. godine, usvojeni su prigovori radi ubrzavanja ovog postupka podneti od strane prvotuženog i drugotuženog. Ni ovo ročište nije održano jer se poziv punomoćniku tužioca vratio neuručen, sa konstatacijom da je nepoznat na adresi.

Do donošenja presude Osnovnog suda u Lebanu P. 1942/13 od 31. marta 2021. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca i on obavezan da tuženima naknadi troškove postupka, zakazana su još tri ročišta za glavnu raspravu, od kojih su dva održana. U ovom delu postupka sprovedeno je dopunsko veštačenje putem veštaka građevinske struke i preciziran tužbeni zahtev tužioca. Jedno ročište, od tri zakazana, nije održano jer je pre početka ročišta strankama neposredno uručen dopunski nalaz veštaka. Protiv navedene presude tužilac je izjavio žalbu 10. maja 2021. godine.

Presudom Višeg suda u Leskovcu Gž. 1829/21 od 13. septembra 2021. godine preinačena je presuda Osnovnog suda u Lebanu P. 1942/13 od 31. marta 2021. godine, tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezani tuženi da tužiocu na ime naknade štete solidarno isplate određen iznos, te tužni obavezani da solidarno tužiocu naknade troškove postupka.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je osporeni parnični postupak započet 23. juna 2003. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Lebanu, a pravnosnažno okončan 13. septembra 2021. godine, donošenjem presude Višeg suda u Leskovcu Gž. 1829/21.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak ukupno trajao 18 godina i tri meseca.

Prilikom ocene da li je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u razumnom roku, Ustavni sud u svakom konkretnom slučaju, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pored same dužine trajanja postupka, uzima u obzir i sledeće kriterijume: složenost pravnih i činjeničnih pitanja koje je trebalo raspraviti u konkretnom postupku, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje nadležnih sudova, kao i značaj prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da parnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom nije bio posebno činjenično i pravno složen.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, koji je nesumnjivo imao interes da se ovaj postupak efikasno okonča, Ustavni sud je utvrdio da je na njegovoj strani bilo doprinosa dužem trajanju postupka u značajnoj meri, zbog toga što pet ročišta nije održano na predlog tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, odnosno njegovog punomoćnika ili zbog izostanka punomoćnika, odnosno njegovog neblagovremenog predavanja podneska sudu sa preciziranim tužbenim zahtevom, što je uticalo da sud odloži ročište i ostavi rok za izjašnjenje suprotnoj strani. Pored ovoga, punomoćnik tužioca je svojim izostankom sa ročišta, zajedno sa izostankom punomoćnika tuženih, iako su bili uredno pozvani, doveo da toga da nastupi mirovanje postupka, što je takođe uticalo da postupak duže traje četiri meseca.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da, prevashodno, nadležni prvostepeni sudovi nisu preduzeli sve neophodne radnje kako bi se predmetni postupak sproveo brzo i efikasno, te da odgovornost za trajanje postupka od preko 18 godina, leži pre svega na sudovima koji su postupali u prvom stepenu u ovom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da, iako je prva prvostepena presuda doneta posle skoro tri godine i devet meseci, računajući od dana podnošenja tužbe, ona je ukinuta i predmet vraćen na ponovni postupak. Međutim, kako ukazuje i podnosilac u svojim navodima, žalbeni postupak po njegovoj žalbi je trajao šest godina. Naime, pravna pouka iz presude je glasila da se žalba može podneti Okružnom sudu u Leskovcu, ali je, iako u spisima nema dostavnih naredbi, očigledno da spisi predmeta po žalbi nisu otpremljeni iz prvostepenog suda skoro tri godine, sve do reforme pravosuđa i uspostavljanja nove mreže sudova u 2010. godini. Iz tih razloga je Apelacioni sud u Nišu, posle skoro tri godine od izjavljivanja žalbe tužioca, doneo rešenje kojim se oglasio stvarno nenadležnim za odlučivanje po žalbi, a zatim je po dostavljanju spisa stvarno nadležnom sudu, Viši sud u Leskovcu posle još tri godine doneo rešenje kojim se ukida prvostepena presuda. Iz ovoga sledi da je u izvesnoj meri bilo doprinosa i drugostepenog suda koji je odlučivao o žalbi. Nakon ovoga, u ponovnom prvostepenom postupku, pre svega zbog neažurnog zakazivanja ročišta po prijemu spisa u prvostepeni sud, sa velikim razmakom između ročišta (prvo ročište je zakazano za skoro četiri godine nakon vraćanja spisa, a naredno za još nepune tri godine), doneta je druga po redu prvostepena presuda i to posle punih sedam godina, s tim da je ona preinačena, ali u kratkom roku od šest meseci. Ipak, sve ovo ukazuje na to da ne može biti opravdanja za osamnaestogodišnje trajanje ovog parničnog postupka, vođenog u dve sudske instance.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Lebanu u predmetu P. 1942/13 (ranije predmet Opštinskog suda u Lebanu P. 519/03), pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove Odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovoj ustavnosudskoj stvari, prevashodno dužinu trajanja postupka, ali i značajan doprinos podnosioca dužini trajanja postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije od 5. aprila 2016. godine (broj predstavke 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15) i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti