Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio presudu Višeg suda u delu o imovinskoj šteti. Naloženo je novo odlučivanje, a podnosiocu je dosuđena i veća naknada nematerijalne štete zbog dugotrajnog stečajnog postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. M iz Bojnika, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. februara 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. M . i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 77/19 od 9. maja 2019. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 77/19 od 9. maja 2019. godine, u delu odluke o tužbenom zahtevu za naknadu imovinske štete, i određuje da isti sud donese nov u odluk u o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv stava trećeg izreke presud e Osnovnog suda u Leskovcu Prr. 970/18 od 15. januara 2019. godine.

3. Utvrđuje se pravo N. M . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznos isplaćen po osnovu presude Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 77/19 od 9. maja 2019. godine, kao i za ostale iznose koji su podnosiocu ustavne žalbe eventualno već isplaćeni po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 9/10. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. M . iz Bojnika podne o je Ustavnom sudu, 25. juna 2019. godine, preko punomoćnika S. M, advokata iz Leskovca, ustavnu žalbu, koju je dopunio podneskom od 3. juna 2022. godine, protiv presude Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 77/19 od 9. maja 201 9. godine, zbog povrede prava na pravično i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije .

Osporenom presud om Višeg suda u Leskovcu je pravnosnažno odlučeno o tužbi podnosioca ustavne žalbe radi isplate novčanog obeštećenja i imovinske štete, a zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 9/10, a koja je pro tiv Republike Srbije podneta u skladu sa odredbama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), i to dosuđivanjem novčanog obeštećenja u iznosu od 400 evra, sa zateznom kamatom od dana prvostepenog presuđenja pa do konačne isplate , sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, te odbijanjem kao neosnovanog tužbenog zahteva za naknadu imovinske štete.

Ustavnom žalbom se ističe da novčani iznos dosuđen osporenom presudom kao novčano obeštećenje zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ne može predstavljati adekvatnu naknadu za povredu navedenog prava, jer sudovi nisu uzeli u obzir sve činioce koji su doveli do povrede navedenog ustavnog prava. Takođe se navodi da je uzročno-posledična veza između dugog trajanja predmetnog stečajnog postupka i imovinske štete koju je podnosilac tužbom zahtevao, dokazana velikim brojem odluka Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu Višeg suda u Leskovcu, a ukoliko taj zahtev ne usvoji, kao eventualni zahtev podnosi lac je istakao zahtev za utvrđenje povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu i dosuđenje naknad e nematerijalne štete i materijalne štete u visini potraživanja koja su mu priznata u osporenom stečajnom postupku, kao i pravo na naknadu troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Privrednog suda u Leskovcu R4 St. 1627/18 od 16. maja 2018. godine usvojen je prigovor predlagača, ovde podnosioca ustavne žalb e, te je utvrđeno da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se kod tog suda vodi nad stečajnim dužnikom DP „M.“ Lebane u predmetu St. 9/10, a u kome je predlagač prijavi o svoj e potraživanj e iz radnog odno sa prema stečajnom dužniku, koje mu je u tom postup ku priznato.

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu Prr. 970/18 od 15. januara 2019. godine je, u stavu prvom izreke delimično usvojen tužbeni zahtev tuži oca, ovde podnosioca ustavne žalbe i obavezana tužena Republika Srbija – Privredni sud u Leskovcu da mu na ime novčanog obeštećenja za nematerijalnu štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku u navedenom stečajnom postupku isplati iznos od 400 evra , sa zateznom kamatom od dana presuđenja pa do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate , dok je u stavu drugom izreke tužbeni zahtev preko dosuđenog do traženog iznosa od 1.000 evra odbijen kao neosnovan; stavom trećim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija – Privredni sud u Leskovcu na naknadu imovinske štete u iznosu od 1 19.837,18 dinara utvrđene u postupku stečaja , sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate, a stavom četvrtim izreke je obavezana tužena da tuži ocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 13.500,00 dinara.

Osporenom presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 77/19 od 9. maja 2019. godine, je u stavu prvom izreke odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Leskovcu Prr. 970/18 od 15. januara 2019. godine u stav ovima drugom i trećem izreke , dok je stavom drugim izreke odbijen kao neosnovan zahtev punomoćnika tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka. Navedena drugostepena presuda, u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu za naknadu imovinske štete, zasnovana je na oceni suda da tužilac nije dokazao postojanje uzročno-posledične veze između nastale štete i povrede prava na suđenje u razumnom roku, odnosno da je pretrpe o imovinsku štetu u traženom iznosu upravo zbog dugog trajanja predmetnog stečajnog postupka .

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Najpre kada je reč o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava u vezi sa pravnosnažnim odbijanjem tužbenog zahteva za naknadu imovinske štete , Ustavni sud konstatuje da se navodi o povredi označenog ustavnog prava zasniva ju na tvrdnji da je uzročno-posledična veza, za koju Viši sud u Leskovcu smatra da nije dokazana, potvrđena u praksi Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava.

U vezi sa osnovanošću ovih navoda i tvrdnji podnosioca, a koji se odnose na osporenu presudu u navedenom delu, Ustavni sud upućuje na stavove i ocene koji su detaljno izneti u Odluci Už-9242/2020 od 7. aprila 202 2. godine, a koji se primenjuju i u konkretnom slučaju .

U pomenutoj Odluci, Ustavni sud je podsetio na praksu Evropskog suda za ljudska prava, koju je i sam prihvatio kroz svoje odluke, u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom i pravom na naknadu materijalne štete . Takođe, Ustavni sud je konstatovao da su, u međuvremenu, nadležni sudovi u svojim odlukama zauzeli isto pravno stanovište u vezi sa pitanjem odgovornosti Republike Srbije za naknadu ove vrste imovinske štete, pozivajući se upravo na relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava i Suda, kao i na Zaključak o odgovornosti Republike Srbije za naknadu materijalne štete nastale zbog neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka, koji je usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 2. novembra 2018. godine .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u Odluci Už-9242/2020 od 7. aprila 2022. godine zaključio da je sama činjenica da je sudskom odlukom utvrđeno da neko lice zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja nadležnog suda nije u mogućnosti da u razumnom roku naplati svoje potraživanje iz radnog odnosa u izvršnom, odnosno stečajnom postupku, prema dužniku, koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, dovoljna da bi se utvrdila odgovornost države za naknadu imovinske štete. Drugim rečima, pretpostavka za zasnivanje objektivne odgovornosti Republike Srbije za naknadu ove vrste imovinske štete nastale iz potraživanja iz radnog odnosa prema dužniku koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, jeste prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom izvršnom, odnosno stečajnom postupku. U tom kontekstu, Ustavni sud je naglasio da kod ovog oblika objektivne odgovornosti Republike Srbije za štetu važi pretpostavka uzročnosti, tako da oštećeno lice ne snosi teret dokazivanja postojanja uzročno-posledične veze, već se ona pretpostavlja .

Stoga Sud zaključuje da je podnosiocu ustavne žalbe, kao i određenim podnosiocima u predmetu Už-9242/2020, osporenom presudom Višeg suda u Leskovcu, u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu za naknadu imovinske štete, povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. z akon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava , odluč ujući kao u tač ki 1. izreke .

6. Po oceni Ustavnog suda, posledice učinjene povrede prava su, u konkretnom slučaju, takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporen e drugostepene presud e u navedenom delu i određivanjem da Viši sud u Leskovcu done se nov u odluk u o žalb i podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv stava trećeg izreke presude Osnovnog suda u Leskovcu Prr. 970/18 od 15. januara 2019. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Odlučujući o istaknutoj po vredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava u delu kojim se osporava visina pravnosnažno dosuđenog novčanog obeštećenja , Ustavni sud konstatuje da se tvrdnja podnosioca o učinjenoj povredi označenog ustavnog prava zasniva na navodima o tome da je visina novčanog obeštećenja koja mu je dosuđena zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku nedovoljna i nepravična, odnosno da nije adekvatna.

U vezi sa osnovanošću ovih navoda i tvrdnji podnosioca, a koji se odnose na osporenu presudu u navedenom delu, Ustavni sud upućuje na stavove i ocene koji su detaljno izneti u Odluci Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine, a koji se primenjuju u konkretnom slučaju .

Ustavni sud nalazi da su u konkretnom slučaju od značaja stavovi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine).

Naime, Evropski sud se u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije prvi put izjašnjavao o tome da li je visina naknade neimovinske štete koja je, na osnovu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, dosuđena od strane „redovnih“ sudova, zbog neizvršenja/kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa isključivim ili većinskim državnim ili društvenim kapitalom, dovoljna i adekvatna. Razmatrajući prigovor gubitka statusa „žrtve“ Evropski sud je primetio da je iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra koji su domaći sudovi dosudili podnosiocu predstavke, niži od iznosa koje Evropski sud dosuđuje u sličnim predmetima, ali je naglasio da se pitanje adekvatnosti dosuđenog iznosa naknade mora ceniti u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost naknade koja se ocenjuje u kontekstu životnog standarda u određenoj državi, kao i činjenicu da će u okviru nacionalnog sistema ova naknada u principu biti dosuđena i isplaćena brže i ranije nego da o tome odlučuje Evropski sud (stav 23.). Zaključujući da se dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra može smatrati dovoljnim i adekvatnim za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da je, posledično, podnosilac predstavke izgubila status „žrtve“ u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Evropski sud je odbacio predstavku.

Ustavni sud nalazi da se, u situaciji kada se ustavnom žalbom, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, osporava presuda kojom je podnosiocu pravnosnažno dosuđeno novčano obeštećenje za nematerijalnu štetu koja je izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku, a koja je utvrđena zbog nemogućnosti da u primerenom roku naplati svoje pravnosnažno dosuđeno potraživanje iz radnog odnosa od poslodavca – dužnika koji je preduzeće sa isključivim ili većinskim društvenim ili državnim kapitalom, istaknuta povreda zajemčenog prava mora ispitivati primenom stavova Evropskog suda izraženih u odluci Stanković protiv Srbije. U tom smislu, u ovom ustavnosudskom predmetu ocena dosuđene visine naknade neimovinske štete nema karakter instancionog postupanja Ustavnog suda, već predstavlja mehanizam kojim se obezbeđuje da se zajemčena prava tumače u skladu sa praksom Evropskog suda kao međunarodne institucije koja nadzire njihovo sprovođenje. Ustavni sud ističe da je u cilju usklađivanja svoje prakse sa jedinstvenim pristupom Evropskog suda u rešavanju ovog spornog pitanja, na sednici održanoj 4. juna 2020. godine, doneo Odluku Už-277/2017 (objavljena na internet stranici Ustavnog suda : www.ustavni.sud.rs i u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 104/20), kojom je usvojio ustavne žalbe M. K, D. M. i S. J. i utvrdio da je podnosiocima osporenim rešenjima, kojima im je, primenom odredaba Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, dosuđena naknada na ime nematerijalne štete, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer dosuđena visina ne predstavlja dovoljnu i adekvatnu naknadu za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku, te se ne može smatrati da su njenim dosuđivanjem podnosioci izgubili status „žrtve“. Istom odlukom podnosiocima je utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti, umanjenom za iznose koji su im već isplaćeni po istom osnovu.

Primenjujući prethodno izloženo na konkretan slučaj, a s obzirom na to da je podnosiocu ustavne žalb e povreda prava na suđenje u razumnom roku utvrđena zbog nemogućno sti da u primerenom roku naplati svoja potraživanja iz radnog odnosa od poslodavca – stečajnog dužnika koji je privredno društvo sa državnim kapitalom, Ustavni sud je utvrdio da je podnosi lac osporenom presud om Višeg suda u Leskovcu, kojom mu je na ime novčanog obeštećenja za nematerijalnu štetu koja je izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Leskovcu St. 9/10 prav nosnažno dosuđen iznos od 4 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti, povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1 . Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

8. Razmatrajući način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, Ustavni sud se takođe poziva na obrazloženje Odluke Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine.

Ustavni sud je ocenio da je utvrđivanje prava podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u visini koju Evropski sud smatra dovoljnom i adekvatnom novčanom satisfakcijom zbog nemogućnosti naplate potraživanja u razumnom roku najdelotvorniji način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava.

Stoga je Sud, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke, utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate , umanjenom za iznos isplaćen po osnovu osporene presude Višeg suda u Leskovcu, kao i za sve ostale iznose koji su podnosiocu ustavne žalbe eventualno već isplaćeni po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Leskovcu u predme tu St. 9/10. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

9. Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporenu presud u, tako da će se o osnovanosti tužbenog zahteva za naknadu imovinske štete ponovo odlučivati pred nadležnim sudom .

10. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 4. izreke.

11. S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti