Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u penzijskom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za priznavanje prava na starosnu penziju. Postupak je trajao skoro devet godina uz višestruka poništavanja odluka. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-13896/2018
19.11.2020.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Gordana Ajnšpiler Popović , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T. J . iz sela P . kod Valjeva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba T. J . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Valjevo u predmetu broj 44534 , podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. T. J . iz sela P . kod Valjeva je, 4. decembra 2018. godine, preko punomoćnika I. M , advokata iz Valjeva, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, a potom i dopunu ustavne žalbe, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Valjevo u predmetu broj 44534, kao i protiv presude Upravnog suda U. 12320/18 od 18. oktobra 2018. godine, zbog povrede prava iz čl. 24, 32. i 70. Ustava .

Podnosilac je u ustavnoj žalbi ukazao da je predmetni postupak trajao deset godina, postavio je zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog dugog trajanja postupka, te je istakao da u predmetnom postupku činjenično stanje nije pravilno i potpuno utvrđeno, što je za posledicu imalo da mu je staž utvrđen u manjem trajanju i nije mu priznato pravo na starosnu penziju.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Valjevo broj 44534, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 9. novembra 2009. godine podneo Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Valjevo zahtev za priznavanje prava na starosnu penziju.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Valjevo broj SD. 44534 od 20. aprila 2010. godine odbijen je predmetni zahtev podnosioca.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 20. maja 2010. godine izjavio žalbu, koja je uvažena rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija SD P. 969 od 11. oktobra 2010. godine, te je poništeno prvostepeno rešenje.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Valjevo SD. 44534 od 3. juna 2011. godine odbijen je zahtev podnosioca za priznavanje prava na starosnu penziju.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 28. juna 2011. godine izjavio žalbu.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija SD P. 969 od 9. avgusta 2011. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac je 19. oktobra 2011. godine podneo tužbu.

Presudom Upravnog suda U. 11414/11 od 7. februara 2013. godine poništen je konačni upravni akt i predmet vraćen na ponovno odlučivanje.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija broj SD P. 969 od 13. marta 2013. godine poništeno je prvostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje.

Podnosilac je 15. aprila 2013. godine podneo urgenciju.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Valjevo broj 181.6-2 00026/13 od 15. jula 2013. godine odbijen je zahtev podnosioca za priznavanje prava na starosnu penziju.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je izjavio žalbu, koja je uvažena rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija broj 01-02/181.6.3 20606/13 od 21. novembra 2013. godine , te je poništeno prvostepeno rešenje.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Valjevo broj 181.6.2.80/13 od 3. februara 2014. godine ponovo je odbijen predmetni zahtev podnosioca.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 14. februara 2014. godine izjavio žalbu, koja je uvažena rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija broj 01-02/181.6.3 4676/14 od 13. marta 2014. godine, te je poništeno prvostepeno rešenje.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Valjevo broj 181.6-2 00021/14 od 23. maja 2014. godine ponovo je odbijen predmetni zahtev podnosioca.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 13. juna 2014. godine izjavio žalbu, koja je uvažena rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija broj 01-02/181.6.3 10204/14 od 31. jula 2014. godine, te je poništeno prvostepeno rešenje.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Valjevo broj 181.6-2 48/14 od 29. aprila 2015. godine ponovo je odbijen predmetni zahtev podnosioca.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 18. maja 2015. godine izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija broj 181.6.3 7388/15 od 13. jula 2015. godine.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac je 24. avgusta 2015. godine podneo tužbu, koja je uvažena presudom Upravnog suda U. 12509/15 od 23. februara 2017. godine, poništen je konačni upravni akt i predmet vraćen na ponovno odlučivanje.

Podnosilac je 26. novembra 2015. godine podneo urgenciju.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija 01-02/181.6.3 7388/15 od 24. maja 2017. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac je 5. jula 2017. godine podneo tužbu, koja je uvažena presudom Upravnog suda U. 10381/17 od 30. marta 2018. godine, poništen je konačni upravni akt i predmet vraćen na ponovno odlučivanje.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija broj 01-02/181.6.3 7388/15 od 11. maja 2018. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac je 10. jula 2018. godine podneo tužbu, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda U. 12320/18 od 18. oktobra 2018. godine. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno da podnosilac na dan podnošenja zahteva nije imao staž osiguranja najmanje 15 godina, već staž od 12 godina, deset meseci i pet dana, zbog čega ne ispunjava zakonske uslove za priznavanje prava na starosnu penziju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac, pored ostalog, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „ Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Odredbama sada važećeg Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18) propisano je: da kad je postupak pokrenut po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti, a u interesu stranke, i kada se o upravnoj stvari odlučuje u postupku neposrednog odlučivanja, organ je dužan da izda rešenje najkasnije u roku od 30 dana od pokretanja postupka; da kad je postupak pokrenut po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti, a u interesu stranke, i kada se o upravnoj stvari ne odlučuje u postupku neposrednog odlučivanja, organ je dužan da izda rešenje najkasnije u roku od 60 dana od pokretanja postupka (član 145. st. 2. i 3.); da se rešenje kojim se odlučuje o žalbi izdaje bez odlaganja, a najkasnije u roku od 60 dana od kada je predata uredna žalba, izuzev ako zakonom nije propisan kraći rok (član 174.).

5. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe da mu je u upravnom postupku koji se vodio pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje Filijala Valjevo u predmetu broj 44534 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je upravni postupak pokrenut 9. novembra 2009. godine, zahtevom podnosioca, te da je postupak pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda U. 12320/18 od 18. oktobra 2018. godine. Iz navedenog proizlazi da je osporeni postupak trajao skoro devet godina.

Navedeno trajanje postupka očigledno ukazuje da postupak nije okončan u roku koji se može smatrati razumnim za odlučivanje. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa uprave koji vode postupak, odnosno suda u upravnom sporu , kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom upravnom postupku činjenično stanje bilo donekle složeno, ali da se nisu postavila složena pravna pitanja.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac imao legitiman interes da se o njegovom zahtevu za priznavanje prava na starosnu penziju odluči u razumnom roku. Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije doprineo du žem trajanju postupka jer je uvek, kada je za to imao mogućnosti, koristio procesnopravna sredstva protiv ćutanja uprave.

Ispitujući postupanje organa uprave i Upravnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je njihovo postupanje prevashodno dovelo do dugog trajanja osporenog postupka. Ustavni sud je iz spisa predmeta utvrdio da je za skoro devet godina u predmetnom postupku doneto šest rešenja prvostepenog organa uprave, devet rešenja drugostepenog organa i da su vođena četiri upravna spora. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmet Pavlyulynets protiv Ukrajine , predstavka broj 70767/01 , od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije, predstavka broj 17271/04 , od 10. juna 2008. godine).

Ustavnopravna ocena postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15).

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog navedenog postupanja nadležnih organa uprave i suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije, od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16), i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja organa uprave.

7. Ustavni sud konstatuje da je ustavnom žalbom osporena i presuda Upravnog suda U. 12320/18 od 18. oktobra 2018. godine, zbog povrede prava iz čl. 24, 32. i 70. Ustava.

Detaljno obrazloženom ustavnom žalbom podnosilac ustavne žalbe ukazuje na nedostatke sprovedenog postupka pred organima uprave i sudom, koji su imali za posledicu da u upravnosudskom postupku činjenično stanje nije pravilno i potpuno utvrđeno, a iz čega je, po mišljenju podnosioca, proizašla ustavnopravno neprihvatljiva primena prava na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Imajući u vidu navedenu sadržinu ustavne žalbe, a polazeći od nadležnosti Ustavnog suda i granica delovanja Ustavnog suda u ustavnosudskom postupku, Ustavni sud je ocenio da se navodima podnosioca od Ustavnog suda suštinski traži da, postupajući kao instancioni sud, još jednom ispita zakonitost odluka donetih u prethodno vođenom upravnosudskom postupku koji je okončan osporenom presudom Upravnog suda. Ovakvu ocenu Ustavnog suda potvrđuje i to da podnosilac u ustavnoj žalbi uglavnom ponavlja navode koje su isticani u postupku koji je prethodio ustavnosudskom. S obzirom na navedeno, Ustavni sud ne može prihvatiti navode podnosioca kao ustavnopravne razloge kojima se argumentuju tvrdnje o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Kako povredu prava iz člana 70. Ustava podnosilac izvodi iz povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud, polazeći od prethodno iznetog, ove navode nije posebno razmatrao.

Konačno, Ustavni sud je utvrdio da se istaknuta povreda prava na život iz člana 24. Ustava ne može dovesti u vezu sa osporenim pojedinačnim aktom koji se ustavnom žalbom osporava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u penzijskom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti