Odbijanje ustavne žalbe u sporu o utvrđenju prava službenosti

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu u sporu o pravu službenosti, smatrajući da osporena odluka nije proizvoljna i da je zasnovana na prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Takođe, utvrđeno je da postupak koji je trajao pet godina nije nerazumno dug.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milete Petrovića, iz Čačka na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. jula 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milete Petrovića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Čačku Gž. 1618/08 od 25. decembra 2008. godine.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milete Petrovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P. 1019/06.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Mileta Petrović iz Čačka, je preko punomoćnika Zorice Đoković, advokata iz Čačka 30. januara 2009. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Čačku Gž. 1618/08 od 25. decembra 2008. godine, zbog povrede ustavnih prava iz člana 32. stav 1. člana 58. stav 1. i člana 60. st. 1. i 4. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je osporenom presudom povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava zato što je presuda doneta posle pet godina i tri meseca od dana podnošenja tužbe a od zaključenja rasprave pred prvostepenim sudom do donošenja osporene drugostepene odluke proteklo 14 meseci. Podnosilac ističe povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava time što, po njegovim navodima, u osporenoj presudi sud nije prihvatio njegove predloge za izvođenje dokaza, čime je povredio načelo jednakosti stranaka u parničnom postupku, nije primenio odredbe Zakona o parničnom postupku prema kojima sud nije vezan pravnim osnovom navedenim u tužbi, sud nije primenio zakonsku odredbu prema kojoj sud neće dozvoliti raspolaganja tužioca koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala, sud nije naložio tužiocu da uredi tužbu. Dalje, podnosilac ističe povredu prava na mirno uživanje svojine iz člana 58. stav 1. Ustava navodeći da mu je onemogućeno da koristi svoju imovinu odnosno poslovni prostor te mu je time onemogućeno i ustavno pravo na rad i pravo na bezbedne i zdrave uslove rada iz člana 60. Ustava. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi presudu Okružnog suda u Čačku, Gž. 1618/08 od 25. decembra 2008. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava a odredbom člana 82. stav 2. Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Predmetni parnični spor je započeo pokretanjem tužbe 24. septembra 2003. godine mal. Luke Delića, čiji je zakonski zastupnik otac Branko Delić iz Čačka, protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđenja službenosti.

Osporenom presudom Okružnog suda u Čačku Gž. 1618/08 od 25. decembra 2008. godine, u stavu prvom izreke odbijena je kao neosnovana žalba tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe i potvrđena je presuda Opštinskog suda u Čačku P. 1019/2006 od 17. oktobra 2007. godine, u stavu dva izreke ukinuto je rešenje Opštinskog suda u Čačku P. 1019/06 od 4. februara 2008. godine kojim je odbačen predlog za ponavljanje postupka izjavljen od strane punomoćnika tuženog, kao nedopušten, u stavu tri izreke odbijena je kao neosnovana žalba punomoćnika tuženog i rešenje Opštinskog suda u Čačku P. 1019/2006 od 4. februara 2008. godine kojim je punomoćnik tuženog kažnjen novčanom kaznom je potvrđeno.

U obrazloženju presude je navedeno da je prvostepenom presudom Opštinskog suda u Čačku P. 1019/06 od 17. oktobra 2007. godine u stavu jedan izreke utvrđeno da tuženi Mileta Petrović iz Čačka nema pravo službenosti provođenja bilo kakvih ventilacionih instalacija kroz prostor-lokal čiji je vlasnik tužilac mal. Luka Delić, a koji se nalazi na Kp.br. 1074 KO Čačak opisan kao poslovni-prodajni prostor što je tuženi dužan priznati u roku od 15 dana od dana prijema presude pod pretnjom izvršenja, u stavu dva izreke da je tuženi obavezan da tužiocu isplati parnične troškove; da je osporenim rešenjem Opštinskog suda u Čačku P.1019/2006 od 4. februara 2008. god. odbačen predlog za ponavljanje postupka izjavljen od strane punomoćnika tuženika adv. Jovana Spasića iz Beograda kao nedopušten; da je osporenim rešenjem Opštinskog suda u Čačku P. 1019/2006 od 4. februara 2008. g. kažnjen punomoćnik tuženika adv. Zoran Knežević iz Beograda novčanom kaznom u iznosu od 30.000,00 din. zbog vređanja suda; da žalba tuženog na presudu P. 1019/2006 od 17. oktobra 2007. god. i žalba advokata, punomoćnika tuženog Zorana Kneževića iz Beograda na rešenje od 4. februara 2008. godine nisu osnovane, a žalba tuženog, odnosno njegovog punomoćnika na rešenje P 1019/2006 od 4. februara 2008. god. kojom je odbačen predlog za ponavljanje postupka je osnovana; da je pravilno postupio prvostepeni sud kada je odlučio kao u izreci osporene presude dajući za to potpune i pravilne razlog koje u svemu prihvata i ovaj sud; da pravilno prvostepeni sud zaključuje da je tuženi izveo radove na ventilaciji svog prostora suprotno tehničkoj dokumentaciji; da prvostepeni sud pravilno zaključuje da tuženi nije imao pravo da probije tavanicu svog prostora i da uđe u prostor koji je u tužiočevom vlasništvu, niti je imao pravo da celom dužinom postavi pocinkovane ventilacione cevi; da je izvedenim dokazima i nespornim kazivanjem stranaka prvostepeni sud utvrdio da tuženi Mileta Petrović za postavljanje spornih ventilacionih cevi nije tražio ni dobio saglasnost tadašnjeg zakupca, niti je tu saglasnost tražio od bilo koga drugog, a među strankama nije sporno da stranke nisu zaključile ugovor o konstituisanju prava službenosti postavljanja ventilacionih cevi kroz poslovni prostor tužioca; da je izvedenim dokazima utvrđeno da tuženi nije izveo radove po projektnoj dokumentaciji, već je ušao u prostor tužioca, za šta nije imao ni odobrenje ni dozvolu, a ni građevinska, ni upotrebna dozvola za lokal tužioca ne sadrže za tužioca takvo rešenje i ovlašćenje, tako da ni one ne mogu biti osnov za pravo službenosti tuženog kroz poslovni prostor tužioca; da je izvedenim dokazima prvostepeni sud na nesumnjiv način utvrdio da stvarna službenost nije zasnovana ni pravnim poslom ni odlukom državnog organa ni održajem, usled čega tuženi nema pravni osnov za korišćenje prava službenosti provođenja ventilacionih cevi kroz prostor lokal čiji je vlasnik tužilac, pa je stoga pravilno prvostepeni sud postupio kada je odlučio kao u izreci osporene presude u stavu jedan i tužbeni zahtev tužioca usvojio u celosti.

4. Odredbama Ustava na čije povredu se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom i da svako, pored ostalog ima pravo na bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. st. 1. i 4.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) propisano je: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, da sud utvrđuje sve činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva, da je sud ovlašćen da utvrdi i činjenice koje stranke nisu iznele i izvede dokaze koje stranke nisu predložile ako iz rezultata raspravljanja i dokazivanja proizlazi da stranke raspolažu zahtevima kojima ne mogu raspolagati (član 3. stav 3.) ili kad je to posebnim propisima predviđeno, da sud ne može svoju odluku zasnovati na činjenicama o kojima strankama nije pružena mogućnost da se izjasne osim kada zakonom nije drugačije propisano (član 7.); da kad odluka suda zavisi od prethodnog rešenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju, još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam rešiti to pitanje ako posebnim propisima nije drugačije određeno, a odluka suda o prethodnim pitanju ima pravno dejstvo samo u parnici u kojoj je to pitanje rešeno (član 12.);

5. U pogledu ustavne žalbe izjavljene protiv presude Okružnog suda u Čačku Gž. 1618/08 od 25. decembra 2008. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosiocu ustavne žalbe navedenom drugostepenom presudom kojom je potvrđena prvostepena presuda u stavu 1. izreke a što u suštini podnosilac i osporava, nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo da su materijalno pravni propisi proizvoljno ili nepravilno primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravilnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje, tako da po mišljenju Ustavnog suda ne stoje razlozi iz ustavne žalbe za osporavanje povrede prava na pravično suđenje. Stoga su navodi podnosioca ustavne žalbe - da su razlozi navedeni u osporenoj presudi proizvod zaštite tužioca, izraz njegove subjektivne ocene o nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i dokaz o učinjenoj povredi Ustavom zajemčenih prava navedenih u ustavnoj žalbi.

Ustavni sud nalazi da je u konkretnoj pravnoj stvari pravilno utvrđeno da podnosilac ustavne žalbe nije stekao pravo službenosti provođenja instalacionih cevi kroz lokal tužioca ni pravnim poslom, ni odlukom državnog organa ni održajem, imajući u vidu da je članom 51. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa predviđeno da se stvarna službenost zasniva na pravnom poslu, odluci državnog organa i održaju.

Dakle, u konkretnom parničnom postupku nije ispunjen ni jedan od uslova predviđenih odredbama člana 51. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa za zasnivanje prava stvarne službenosti postavljanja ventilacionih cevi u poslovnom prostoru tužioca, a za potrebe restorana podnosioca ustavne žalbe, odnosno za ovu službenost ne postoji pravni osnov ni u pravnom poslu, ni u odluci državnog organa niti u održaju.

Prema oceni Ustavnog suda pravno shvatanje izneto u osporenoj presudi Okružnog suda u Čačku, zasniva se na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava i drugostepeni sud je za svoj stav dao jasne razloge zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava.

Ustavni sud je utvrdio da je osporena presuda obrazložena, da je odgovoreno na navode i zahteve podnosioca, te da ocena drugostepenog suda data u toj presudi nije posledica proizvoljnog tumačenja ili neprihvatljive primene merodavnog materijalnog prava, te i u tom smislu Sud zaključuje da je predmetni postupak vođen na način kojim je podnosiocu bilo omogućeno pravo na pravično suđenje.

U pogledu isticanja povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava i prava na rad iz člana 60. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosiocu ustavne žalbe nisu mogla biti povređena navedena ustavna prava, imajući u vidu da predmet tužbenog zahteva nije bio novčano potraživanje, već utvrđenje službenosti. Ustavni sud konstatuje da pravo na imovinu podnosioca ustavne žalbe nije moglo biti povređeno budući da se članom 58. Ustava jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava samo ako su ona stečena na osnovu zakona.

Takođe, ustavna žalba ne sadrži posebne razloge koji potvrđuju navode podnosioca o povredi ustavnih prava iz čl. 58. i 60. Ustava, tako da, po oceni Ustavnog suda, ta prava nisu ni povređena. Naime, u vezi sa navodima o povredi ovih prava podnosilac se nije pozvao na neki od principa sadržanih u navedenim ustavnim odredbama, već povredu ovih prava vezuje za povredu prava na pravično suđenje. Stoga Ustavni sud nalazi da nisu osnovani navodi podnosioca o povredi tih ustavih prava, te je u tački 1. izreke odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

6. Ustavni sud nalazi da iako podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je presudom Okružnog suda u Čačku Gž. 1618/08 od 25. decembra 2008. godine povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnosilac smatra da mu je povređeno navedeno ustavno pravo u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P. 1019/06. Period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog sudskog postupka koji spada u nadlženost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen tri godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe 24. septembra 2003. godine.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih organa vlasti – sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu dužine parničnog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građevinsko-pravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P. 1019/06.

Ustavni sud nalazi da imajući u vidu da je tužba podneta 24. septembra 2003. godine, a da je drugostepeni postupak okončan donošenjem osporene presude 25. decembra 2008. godine, to jest posle oko pet godina od podnošenja tužbe, proizlazi da je pozivanje na povredu ovog ustavnog neosnovano. U prilog navedenom, neosnovani su i navodi podnosioca "da je drugostepena presuda doneta posle 14 meseci od zaključivanja prvostepenog postupka čime je takođe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku".

Naime, polazeći od standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, Ustavni sud je ocenio da se trajanje predmetnog sudskog postupka u konkretnom slučaju kretalo u okviru razumno prihvatljivog trajanja sudskog postupka, te je zaključio da u osporenom postupku nije povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, te je. saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

7. Na osnovu iznetog i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević