Odluka Ustavnog suda kojom se odbija ustavna žalba zbog zloupotrebe službenog položaja

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio žalbu podnosilaca osuđenih za zloupotrebu službenog položaja. Sud je utvrdio da nije bilo povrede prava na pravično suđenje niti načela legaliteta. Nižestepeni sudovi su pravilno primenili blaži krivični zakon i pravilno utvrdili svojstvo službenog lica kod podnosioca.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-13919/2018
16.04.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća, i sudije dr Dobrosav Milovanović, dr Zoran Lončar, dr Ranka Vujović, Maja Popović, dr Bojan Tubić, dr Milan Rapajić i Jelena Deretić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. B. i J. N, oboje iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. aprila 2026. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. B. i J. N. izjavljena protiv presude Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 20/14 od 29. septembra 2017. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.1. 1/18 od 15. oktobra 2018. godine u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje i prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 32. stav 1. i člana 34. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. B. iz Novog Sada podneo je Ustavnom sudu, 5. decembra 2018. godine, preko punomoćnika S. B(1), advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.1. 1/18 od 15. oktobra 2018. godine, zbog povrede načela i prava iz člana 3, člana 32. stav 1, člana 33. stav 5, člana 34. st. 1. i 2. i člana 36. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

J. N. iz Novog Sada podnela je Ustavnom sudu, 6. decembra 2018. godine, preko punomoćnika V. B, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.1. 1/18 od 15. oktobra 2018. godine, zbog povrede prava iz čl. 32. i 33. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Budući da se ustavnim žalbama osporava ista drugostepena presuda, Ustavni sud je ustavne žalbe navedenih podnosilaca spojio u jednu. Ustavna žalba podnosilaca je dopunjena podnescima od 22. oktobra 2019. godine, 24. novembra 2020. godine i 10. januara 2022. godine.

Kako su prava garantovana označenim odredbama Evropske konvencije zajemčena Ustavom, to je Ustavni sud postojanje njihove povrede cenio u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno:

- da „Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje u svojoj presudi nije u celosti savesno a i po službenoj dužnosti sagledao i obrazložio zakonske propise i praksu, te je nepravilno i nepotpuno, isto kao i prostepeni sud, sa aspekta zakonskih propisa i sudske prakse cenio razloge koji se tiču olakšavajućih i otežavajućih okolnosti“;

- da je na okrivljenog S. B. trebalo da bude primenjen zakon koji je važio u trenutku kada je okrivljeni izvršio radnje za koje je osuđen – Krivični zakon Republike Srbije („Službeni glasnik SRS“, br. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 i 21/90 i „Službeni glasnik RS“, br. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 i 67/03) i Osnovni krivični zakon („Službeni list SFRJ“, br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 i 54/90, „Službeni list SRJ“, br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 i 61/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 39/03), a imajući u vidu opis radnje izvršenja iz izreke presude vezano za S. B. i njihovo vremensko određenje. Takođe je navedeno da „na postojanje više zakona koji su važili tokom navedenog perioda sud se uopšte ne osvrće, niti se upušta u razmatranje vremenskog važenja zakona, tačnije taj problem za sud ne postoji, ne navodi da je tokom perioda u kojem je krivično delo izvršeno uopšte menjan zakon, niti razmatra pitanje koji zakon je blaži za učinioca“;

- da su „prvostepeni i apelacioni sud usvojili žalbu okrivljenog N.J. i njegovog branioca u pogledu ovlašćenja datih službenom licu i njegovog službenog položaja, a u odnosu na S. B. koji ima sličan, ako ne i identičan status službenog lica, nisu o tome uopšte donosili bilo kakvu odluku“.

- da je osporenim presudama prekoračena optužba u odnosu na podnositeljku ustavne žalbe;

- da su „odbijanjem predloga odbrane da se neposredno sasluša osuđeni D.Č. te čitanjem njegovog iskaza na osnovu člana 406. stav 1. tačka 5. ZKP, povređena načela neposrednosti, kontradiktornosti, usmenosti i javnosti krivičnog postupka, kao sastavni deo prava na pravično suđenje“.

Podnosioci su predložili da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava, da poništi osporenu presudu, te da naloži Apelacionom sudu u Beogradu – Posebno odeljenje da donese novu odluku po žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 20/14 od 29. septembra 2017. godine. Alternativno, predloženo je da se ponište presude Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 20/14 od 29. septembra 2017. godine i Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.1. 1/18 od 15. oktobra 2018. godine. Takođe, podnosilac S. B. je predložio da se odloži izvršenje osporene drugostepene presude.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

- da su presudom Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje K. Po.1. 20/14 od 29. septembra 2017. godine, između ostalog, okrivljeni S. B, ovde podnosilac ustavne žalbe, oglašen krivim da je učinio krivično delo zloupotreba služebnog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika, dok je okrivljena J. N, ovde podnositeljka ustavne žalbe, oglašena krivom da je učinila krivično delo zloupotreba službenog položaja pomaganjem iz člana 359. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 55. Krivičnog zakonika. Podnosiocu je izrečena kazna zatvora u trajanju od tri godine, dok je podnositeljki izrečena kazna zatvora u trajanju od jedne godine i šest meseci;

- da su osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.1. 1/18 od 15. oktobra 2018. godine, stavom prvim izreke, odbijene kao neosnovane žalbe, između ostalih i žalbe podnosilaca, a presuda Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje K. Po.1. 20/14 od 29. septembra 2017. godine je potvrđena;

U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno da se: „žalbom branioca okrivljene J. N, advokata V. B. pobija prvostepena presuda zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9. ZKP, tako što ce ističe da je optužba prekoračena, jer je prvostepeni sud povredio objektivni identitet optužbe, s obzirom da je u opis radnje izvršenja krivičnog dela u odnosu na okrivljenu J. N. dodao pojedine konstitutivne elemente, jer je umesto opisa radnje u kome se izmenjenom optužnicom ovoj okrivljenoj stavlja na teret i to da je naknadno pribavila kopije rešenja SO Novi Sad o davanju na korišćenje predmetnog zemljišta, kao pravne osnove u vezi sa već sačinjenim i sprovedenim elaboratom o razgraničenju državne i društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu koje koristi DP „S.“, Kać, oglašena krivom da je arhivsku građu uzimala i pregledala "tražeći pravne osnove za navedene parcele". Dalje se u žalbi ponavlja da je izreka presude nejasna u pogledu činjenice koja se odnosi na to kome su okrivljena J. N. i pravnosnažno osuđeni D.Č. navodno pomogli, da li okrivljenom S.Š. ili okrivljenim službenim licima, te da se povreda objektivnog identiteta optužbe, po mišljenju branioca, odražava i na one radnje krivičnog dela koje se pripisuje okrivljenom S.Š.

Međutim, po oceni Apelacionog suda u Beogradu - Posebnog odeljena, izneti žalbeni navodi su neosnovani jer se upoređivanjem opisa radnji izvršenja koje su okrivljenoj J. N. izmenjenom optužnicom Tužilaštva za organizovani kriminal Kto. 6/14 od 31. marta 2017. godine stavljene na teret sa opisom radnji koji je naveden u izreci prvostepene presude, vidi da optužba nije prekoračena, odnosno da nije povređen objektivni identitet optužbe i presude. Ovo stoga, jer se prvostepeni sud, oglašavajući okrivljenu J. N. za radnje opisane u izreci i to da su okrivljena J. N. i pravnosnažno osuđeni D.Č, po nalogu okrivljenog S.Š. u Arhivu Grada Novog Sada u 17 navrata u periodu od 17. avgusta 2006. do 17. septembra 2007. godine uzimali arhivsku građu i pregledali je, „tražeći pravne osnove za navedene parcele,” a okrivljena J. N. uzimala pisanu dokumentaciju i predavala okrivljenom S.Š, kretao u granicama činjeničnog opisa izmenjene optužnice u kojoj je navedeno da su okrivljena J. N. i pravnosnažno osuđeni D.Č, po nalogu okrivljenog S.Š. u Arhivu Grada Novog Sada naknadno pribavili kopije rešenja SO Novi Sad o davanju na korišćenje dela predmetnog zemljišta, kao pravne osnove u vezi sa već sačinjenim i sprovedenim elaboratom o razgraničenju državne i društvene svojine na navedenom zemljištu, tako što su u navedenom periodu od 17. avgusta 2006. do 17. septembra 2007. godine uzimali arhivsku građu i pregledali je, a pronađena rešenja fotokopirali koje kopije je uzimala okrivljena J. N. i predavala okrivljenom S.Š.

Dakle, imajući u vidu opisane radnje izvršenja koje su okrivljenoj J. N. stavljene na teret, po oceni ovog suda, prvostepeni sud u opis radnji za koje je okrivljena oglašena krivom nije dodao nijednu novu radnju, već je samo jezički stilizovao radnju izvršenja u okviru činjeničnog opisa navedenog u optužnom aktu, ne menjajući je na način koji bi predstavljao prekoračenje optužbe u odnosu na okrivljenu J. N, niti je na bilo koji način povredio objektivni identitet optužbe u odnosu na okrivljenog S.Š. Zbog toga su suprotni napred izneti žalbeni navodi branioca okrivljene J. N. i okrivljenog S.Š. ocenjeni kao neosnovani.

U žalbi branioca okrivljenih S.Š. i J. N, advokata D. M. navodi se da je prvostepeni sud povredio odredbe članova 91-98 ZKP jer je odbio predlog odbrane za saslušanje u svojstvu svedoka pravnosnažno osuđenog D.Č, na okolnosti iz optužnice Tužilaštva za organizovani kriminal Kto. 6/14 od 20. februara 2014. godine, koja je izmenjena dana 31. marta 2017. godine, s obzirom da se pobijana presuda zasniva na iskazima D.Č. datim u različitim svojstvima, i to onih koji su predočeni u presudi Višeg suda u Beogradu - Posebnog odeljenja Spk. Po.1. 24/17, kojom je prihvaćen sporazum o priznanju krivičnog dela Sk. 23/17 od 17. marta 2017. godine i čitanjem onih iskaza koje je D.Č. dao kao okrivljeni u ovom predmetu, gde nije polagao zakletvu i gde je mogao da se brani neistinom. Zbog toga branilac smatra da je bilo neophodno da se sasluša osuđeni D.Č. po pravilima o saslušanju svedoka, odnosno uz polaganje zakletve.

Međutim, po oceni Apelacionog suda u Beogradu izneti žalbeni navodi su neosnovani, s obzirom da je prvostepeni sud presudu zasnovao na odbrani okrivljenog D.Č. datoj pred Tužilaštvom za organizovani kriminal dana 19. februara 2013. godine, i odbrani datoj pred sudom dana 04. maja i 05. maja 2015. godine, dakle, pre zaključenja sporazuma o priznanju krivičnog dela dana 17. marta 2017. godine, dok je u obrazloženju pobijane presude samo konstatovano da je imao u vidu i izvedeni dokaz pravnosnažnu presudu Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje Spk. Po. 24/17 od 24. marta 2017. godine po sporazumu o priznanju krivičnog dela, koji je sa TOK-om zaključio D.Č, a zbog izvršenja krivičnog dela zloupotreba službenog položaja u pomaganju iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. KZ u vezi sa članom 35. KZ, te je pravilno zaključio da se ovom presudom mogu utvrđivati samo one činjenice koje se odnose na lice koje je zaključilo sporazum o priznanju krivičnog dela i radnje koje je samo i isključivo ono preduzelo. Na osnovu činjenica utvrđenih u ovoj presudi i radnji osuđenog lica ne mogu se ceniti druge činjenice i radnje drugih lica protiv kojih teče krivični postupak, već se u odnosu na okrivljene u predmetnom krivičnom postupku presuda može zasnovati isključivo na dokazima izvedenim u ovom postupku, te je činjenično stanje i utvrdio na osnovu tih dokaza, a ne na osnovu pomenute presude, kako se to neosnovano tvrdi u žalbi branioca okrivljenih S.Š. i J. N, advokata D. M.

Osim toga, odredbe člana 91 - 98 ZKP na koje se branilac u žalbi poziva, odnose se na ispitivanje svedoka, a kako osuđeni D.Č. u ovom krivičnom postupku nije imao svojstvo svedoka, već okrivljenog, to se u konkretnom slučaju ne može govoriti o povredi navedenih odredbi, zbog čega su napred izneti žalbeni navodi ocenjeni kao neosnovani.

Takođe se u žalbi branioca okrivljenog S.Š. i okrivljene J. N, advokata D. M. ističe da prvostepeni sud nije cenio činjenicu da branioci ostalih okrivljenih nisu dali saglasnost za čitanje iskaza osuđenog D.Č, na koji način je povređena odredba člana 406. stav 1. tačka 2) ZKP.

Ovi žalbeni navodi ocenjeni su kao neosnovani s obzirom da prvostepeni sud u konkretnom slučaju nije ni primenio odredbu člana 406. stav 1) tačka 2. ZKP, već odredbu člana 406. stav 1. tačka 5) ZKP, kojom je propisano da osim u slučajevima posebno propisanim u ovom zakoniku, upoznavanje sa sadržinom zapisnika o iskazima svedoka, saoptuženih ili već osuđenih saučesnika u krivičnom delu, kao i zapisnika o nalazu i mišljenju veštaka, može se po odluci veća obaviti shodnom primenom člana 405. ovog zakonika ako je reč o iskazu saoptuženog prema kojem je krivični postupak razdvojen ili je već okončan pravnosnažnom osuđujućom presudom. Dakle, iz citirane zakonske odredbe jasno proizlazi da za primenu iste nije potrebna saglasnost stranaka, koja je neophodna za primenu odredbe člana 406. stav 1. tačka 2) ZKP, koju prvostepeni sud nije ni primenio.

Takođe je neosnovan i žalbeni navod branioca okrivljenog S.Š. i okrivljene J. N, advokata D. M. da je prvostepeni sud povredio odredbe ZKP, jer nije sačekao da se reši prethodno pitanje iz postupka Višeg suda u Novom Sadu P. 146/13. Ovo iz razloga, jer je odredbom člana 17. stav 1. ZKP propisano da ako primena krivičnog zakona zavisi od pravnog pitanja za čije rešavanje je nadležan sud u drugoj vrsti postupka ili neki drugi državni organ, sud koji sudi u krivičnom postupku može sam rešiti i to pitanje, prema odredbama koje važe za dokazivanje u krivičnom postupku, dok je stavom tri istog člana propisano da ako je o pravnom pitanju iz stava 1. ovog člana već doneo odluku sud u drugoj vrsti postupka ili drugi državni organ, takva odluka ne obavezuje krivični sud u pogledu ocene da li je učinjeno određeno krivično delo“ (…) Dakle, prvostepeni sud je na osnovu navedenih dokaza, nasuprot žalbenim navodima okrivljenog S. B. i njegovih branilaca, pravilnno utvrdio da okrivljeni, kao službeno lice savetnik za upravni nadzor Republičkkog geodetskog zavoda Službe za katastar nepokretnosti Novi Sad, nije izvršio proveru pravnih osnova sticanja prava korišćenja zemljišta na spornim parcelama, pri čemu u trenutku predaje elaborata iz jula 2005. godine RGZ-u - SKN Novi Sad, DP „S. " Kać uz elaborat nije priložio pravne osnove, a što je po Zakonu o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine i Uputstvu o načinu i postupku utvrđivanja i evidentiranja poljoprivrednog zemljišta u državnoj i društvenoj svojini koje koriste pravna lica pravno lice bilo dužno da učini u trenutku predaje elaborata, tako da u trenutku predaje elaborata SKN Novi Sad nije ni imao odgovarajuću dokumentaciju, iako je trebao da za svaku pojedinačnu parcelu proveri pravni osnov, a radi utvrđivanja eventualnog prava društvene svojine DP „S. " Kać na predmetnom zemljištu. Na ovaj način, prema pravilnom zaključku prvostepenog suda, okrivljeni S. B. je postupio protivno čl. 6. Uputstva o načinu i postupku utvrđivanja i evidentiranja poljoprivrednog zemljišta u državnoj i društvenoj svojini koja koriste pravna lica, a koji predviđa da će RGZ organizaciona jedinica u opštini po službenoj dužnosti izvršiti proveru podataka o činjenicama navedenim u obrascu P1 od strane preduzeća i uzeti u postupak provođenje nastalih promena na nepokretnostima, kao i protivno Pravilniku o izradi i održavanju katastra u kome je zauzet stav o pregledu pravnih osnova da se kao pravni osnovi sticanja svojine mogu koristiti teretni pravni posao, ugovor o kupoprodaji, ugovor o razmeni i ugovor o poklonu.

Na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio krivični zakon nalazeći da se u radnjama okrivljenog S. B. stiču sva bitna obeležja krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZ, pri čemu je okrivljeni bio sposoban da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima, svestan zabranjenosti svojih radnji, čije izvršenje je hteo, te da je preduzimanjem napred navedenih radnji omogućio okrivljenom S.Š. da na nezakonit način stekne pravo svojine na spornim parcelama (…) po oceni Apelacionog suda u Beogradu izneti žalbeni navodi branilaca okrivljenih kojima se pobija prvostepena presuda zbog povrede krivičnog zakona su neosnovani, s obzirom da se kod krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja iz člana 359. KZ, prema Krivičnom zakoniku koji je bio na snazi pre izmena izvršenih u septembru 2009. godine kod ovog krivičnog dela, pod terminom „drugo“ podrazumeva drugo i fizičko i pravno lice, a nakon izmena KZ u septembru 2009. godine to je uneto i u zakonsku dispoziciju dela. Stoga se neosnovano branioci u žalbama pozivaju na praksu Vrhovnog suda Srbije iz ranijeg perioda kada je bio zauzet stav da se pod „sebi ili drugom podrazumeva samo fizičko lice“. Osim toga, u konkretnom slučaju je na okrivljene primenjen krivični zakon koji je po njih najblaži, imajući u vidu propisanu kaznu, zbog čega su napred izneti žalbeni navodi ocenjeni kao neosnovani.“;

- da su presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz. OK 32/18 od 14. marta 2019. godine, stavom prvim izreke, odbijeni kao neosnovani zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih S.Š, N.N, M.M, J. N. i S. B, podneti protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 20/14 od 29. septembra 2017. godine i Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.1. 1/18 od 15. oktobra 2018. godine.

U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno da „Vrhovni kasacioni sud nalazi da povrede objektivnog identiteta između optužbe i presude nema, ako sud zasniva presudu na činjeničnom stanju utvrđenom na glavnom pretresu koje se samo delimično i nebitno razlikuje od činjeničnog stanja opisanog u izmenjenom optužnom aktu. U konkretnom slučaju prvostepeni sud je na navedeni način prilagodio izreku prvostepene presude činjeničnom stanju koje proizlazi iz izvedenih dokaza, pri čemu se kretao u granicama činjeničnog opisa izmenjene optužnice ne dodajući nijednu novu radnju, već je samo preciznije opisao radnje izvršenja koje su ovim okrivljenima optužbom stavljene na teret, čime nije izmenjena suština činjeničnog opisa niti povećana kriminalna količina, tako da nije povređen objektivni identitet između optužbe i presude (…) Branioci okrivljenih S.Š. i J. N. u zahtevima za zaštitu zakonitosti ukazuju da se pobijane pravnosnažne presude zasnivaju na nezakonitom dokazu pravnosnažnoj presudi Višeg suda u Beogradu - Posebnog odeljenja Spk. Po.1. 24/17 od 24. marta 2017. godine, kojom je prihvaćen sporazum o priznanju krivičnog dela zaključen između okrivljenog D.Č. i Tužilaštva za organizovani kriminal, koja presuda je na osnovu člana 84. stav 2. ZKP, morala biti izdvojena iz spisa predmeta imajući u vidu da se nijedna činjenica koja je predmet dokazivanja po članu 83. ZKP, ne može utvrđivati čitanjem presude na osnovu priznanja drugog okrivljenog u odnosu na krivicu saokrivljenih. Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih S.Š. i J. N, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane, s obzirom na to da presuda Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje Spk. Po.1. 24/17 od 24. marta 2017. godine nije cenjena kao dokaz u ovom krivičnom postupku, već isključivo odbrana okrivljenog D.Č. data pred Tužiocem za organizovani kriminal i pred sudom pre zaključenja sporazuma o priznanju krivičnog dela o čemu se drugostepeni sud izjasnio, dajući razloge na strani 11, obrazloženja svoje presude. Imajući u vidu da je zahtev podnet zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, koja je neosnovano isticana u postupku o redovnom pravnom leku, Vrhovni kasacioni sud navedene razloge Apelacionog suda prihvata i na iste upućuje u smislu člana 491. stav 2. ZKP.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog S. B, u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da ovaj okrivljeni nije imao svojstvo službenog lica, i da sledstveno tome u njegovim radnjama nisu ostvareni zakonski elementi krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. KZ, za koje je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom.

Međutim, prema izreci prvostepene presude okrivljeni S. B. je kao službeno lice savetnik za upravni nadzor Republičkog geodetskog zavoda Službe za katastar nepokretnosti Novi Sad, iskorišćavanjem svog službenog položaja i nevršenjem svoje službene dužnosti svojim odlukama omogućio okrivljenom S.Š. i Privrednom društvu AD „S. " Kać, da upiše pravo svojine navedenog privrednog društva na zemljištu u KO Novi Sad III u površini od 301 ha 86 a 00 m2, iako to zemljište nije bilo predmet privatizacije, niti procene vrednosti DP „S. " Kać, kao ni ugovora o prodaji društvenog kapitala navedenog privrednog društva od 16. juna 2005. godine zaključenog između Agencije za privatizaciju i okrivljenog S.Š, tako što postupivši protivno članu 6. Uputstva o načinu i postupku utvrđivanja i evidentiranja poljoprivrednog zemljišta u državnoj i društvenoj svojini koje koriste pravna lica, nije izvršio proveru pravnih osnova sticanja prava korišćenja zemljišta pri čemu u tom momentu nije ni imao odgovarajuću dokumentaciju, iako je trebalo da za svaku pojedinačnu parcelu proveri svaki pravni osnov, a radi utvrđivanja eventualnog prava društvene svojine DP „S. ” Kać na predmetnom zemljištu kao i da je parafirao potvrde Službe za katastar nepokretnosti od 08. jula 2005. godine i 29. jula 2005. godine kojima se potvrđuje da je RGZ SKN Novi Sad izvršio proveru podataka o poljoprivrednom zemljištu, i da su svi navedeni podaci tačni.

Prema odredbi člana 112. stav 3. tačka 1) KZ, službenim licem smatra se lice koje u državnom organu vrši službene dužnosti.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da iz napred navedenog činjeničnog opisa radnji izvršenja okrivljenog S. B, proizlazi da je ovaj okrivljeni u vreme preduzimanja inkriminisanih radnji bio zaposlen u državnom organu Republičkom geodetskom zavodu Službi za katastar nepokretnosti Novi Sad kao savetnik za upravni nadzor, gde je vršio službene dužnosti, s obzirom na to da je u ovom organu, između ostalog, bio zadužen da proverava pravne osnove sticanja prava korišćenja zemljišta od strane podnosioca zahteva i potom parafira potvrde kojima se potvrđuje da je Republički geodetski zavod, Služba za katastar nepokretnosti izvršio proveru podataka o predmetnom poljoprivrednom zemljištu i da su svi navedeni podaci tačni. Dakle, okrivljeni, nasuprot navodima zahteva, nije samo pripremao tehničku dokumentaciju, već je samostalno i u okviru svojih službenih dužnosti sprovodio postupak propisan Uputstvom o načinu i postupku utvrđivanja i evidentiranja poljoprivrednog zemljišta u državnoj i društvenoj svojini koje koriste pravna lica, tako da je, u smislu odredbe člana 112. stav 3. tačka 1) KZ imao svojstvo službenog lica.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se neosnovano zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog S. B, ukazuje da okrivljeni nije imao svojstvo službenog lica i da se u njegovim radnjama ne stiču zakonska obeležja krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. KZ, zbog čega je zahtev branioca okrivljenog u odnosu na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, ocenjen kao neosnovan (…) Prema navodima zahteva za zaštitu zakonitosti braniona okrivljenog S. B, imajući u vidu odredbu člana 5. Krivičnog zakonika, u odnosu na ovog okrivljenog trebalo je primeniti zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela Krivični zakon Republike Srbije, koji je, po stavu branioca, najblaži za učinioca.

Iznete navode zahteva branioca okrivljenog S. B. kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Članom 5. stav 1. Krivičnog zakonika, propisano je da se na učinioca krivičnog dela primenjuje zakon koji je važio u vreme izvršenja dela, a odredbom stava 2. istog člana da će se, ako je posle izvršenja krivičnog dela izmenjen zakon jednom ili više puta, primeniti zakon koji je najblaži za učinioca.

U konkretnom slučaju, krivično delo zloupotreba službenog položaja za koje je okrivljeni S. B, oglašen krivim i osuđen pobijanom pravnosnažnom presudom izvršeno je u periodu od 16. juna 2005. godine do 14. decembra 2010. godine, dakle, u vreme važenja Krivičnog zakona Republike Srbije („Sl. glasnik SR Srbije" broj 26/77...21/90 i „Sl. glasnik RS", br. 16/90...67/2003) i Krivičnog zakonika („Sl. glasnik RS", br. 85/05 i 72/09).

Odredbom člana 242. stav 3. Krivičnog zakona Republike Srbije, bilo je propisano da će se učinilac krivičnog dela zloupotreba službenog položaja ako je izvršenjem dela iz stava 1. tog člana pribavljena imovinska korist u iznosu preko 850.000,00 dinara, kazniti zatvorom najmanje tri godine.

Prema odredbi člana 38. stav 1. Osnovnog krivičnog zakona („Sl. list SFRJ", br.44/76...54/90 i „Sl. list SRJ", br.35/92...61/01 i „Sl. glasnik RS", br.39/03), zatvor ne može biti kraći od 30 dana ni duži od 15 godina.

Krivičnim zakonikom („Sl. glasnik RS“, br.85/05 i 72/09), za krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. KZ, propisana je kazna zatvora od dve do dvanaest godina.

Sledstveno iznetom u konkretnom slučaju za okrivljenog je blaži Krivični zakonik („Sl. glasnik RS”, br.85/05 i 72/09), jer je tim zakonom za predmetno - krivično delo propisana blaža kazna zatvora u trajanju od dve do dvanaest godina, tako da su nižestepeni sudovi pravilno primenili Krivični zakonik kao blaži shodno članu 5. stav 2. KZ“.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, između ostalog, utvrđeno je: da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima (član 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (član 33. stav 5.); da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena (član 34. stav 1.); da se kazne određuju prema propisu koji je važio u vreme kad je delo učinjeno, izuzev kad je kasniji propis povoljniji za učinioca, kao i da se krivična dela i krivične sankcije određuju zakonom (član 34. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

5. Razmatrajući navode podnosilaca ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. i člana 34. st. 1. i 2. Ustava, Ustavni sud je ocenio da su navodi podnosilaca neosnovani. Naime, Ustavni sud najpre konstatuje da se u ustavnoj žalbi ističu u osnovi identični činjenični i pravni razlozi koje su podnosioci isticali u krivičnom postupku u kome su donete osporene presude, a koji su bili predmet sadržajne i veoma detaljne ocene u presudi Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 20/14 od 29. septembra 2017. godine, osporenoj presudi Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.1. 1/18 od 15. oktobra 2018. godine i presudi Vrhovnog kasacionog suda Kzz. OK 32/18 od 14. marta 2019. godine.

Stoga je Ustavni sud, polazeći od prethodno navedenog, odnosno činjenice da su sva ukazivanja podnosilaca o povredi procesnih garancija prava iz člana 32. stav 1. i člana 34. st. 1. i 2. Ustava, već jasno, precizno i razumljivo obrazložena i ocenjena kao neosnovana od strane prvostepenog i žalbenog suda, kao i Vrhovnog kasacionog suda, našao da se navodi podnosilaca ne mogu prihvatiti kao utemeljeni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi označenih prava.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da presudama Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 20/14 od 29. septembra 2017. godine i Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.1. 1/18 od 15. oktobra 2018. godine, podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje i pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 32. stav 1. i člana 34. st. 1. i 2. Ustava. Stoga je Sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ustavni sud naglašava da saglasno praksi i stavovima kako ovog suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava, pravo na odbranu u krivičnom postupku iz člana 33. stav 5. Ustava, čiju povredu je istakao podnosilac, ne znači garanciju da će tokom sudskog postupka biti prihvaćeni svi dokazni predlozi okrivljenog, niti da će sud pokloniti veru svim dokazima odbrane. Naime, sud u svakom konkretnom slučaju ceni da li je i koje dokaze potrebno izvesti radi potpunog i pravilnog utvrđenja relevantnog činjeničnog stanja, kao i kojim dokazima će pokloniti veru odnosno kojim neće, a u presudi je dužan da izvedene dokaze oceni i obrazloži svoj stav u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, što je ovde detaljno i učinjeno u prvostepenoj presudi.

U odnosu istaknutu povredu prava iz člana 36. Ustava, Ustavni sud ukazuje da formalno pozivanje na povredu ili uskraćivanje nekog ustavnog prava, a bez navođenja relevantnih ustavnopravnih razloga na kojima se te tvrdnje zasnivaju ne čini ustavnu žalbu dopuštenom.

Ustavni sud konstatuje da se odredbom člana 3. Ustava ne jemči nijedno pravo ili sloboda, već je utvrđeno načelo vladavine prava, te ova odredba ne može biti osnov za izjavljivanje ustavne žalbe.

Imajući u vidu sve napred navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kome su istaknute povrede načela i prava iz čl. 3, 33. i 36. Ustava, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka Ustavnog suda kojom se odbija ustavna žalba zbog zloupotrebe službenog položaja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti