Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravno sredstvo zbog neodlučivanja po žalbi

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na pravno sredstvo jer drugostepeni sud nije odlučio o žalbi podnositeljke koja se odnosila na njen zahtev za utvrđenje prava svojine. Sudu je naloženo da donese odluku o izjavljenoj žalbi, čime joj se suštinski uskratilo pravo na dvostepenost.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1392/2008
07.04.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mileve Janković iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. aprila 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Mileve Janković i utvrđuje da je presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 6180/08 od 3. septembra 2008. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravno sredstvo garantovano članom 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Višem sudu u Beogradu da odluči o žalbi Mileve Janković izjavljenoj protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4076/06 od 5. marta 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mileva Janković iz Beograda je, preko punomoćnika Jelene Žikić, advokata iz Beograda, 29. novembra 2008. godine izjavila Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 6180/08 od 3. septembra 2008. godine i presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4076/06 od 5. marta 2007. godine, zbog povrede ljudskog dostojanstva iz člana 23. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, prava na nepovredivost stana iz člana 40. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, kao i odredaba čl. 6, 8, 13. i 17. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Podnositeljka navodi da joj je osporenom prvostepenom i drugostepenom presudom „osporeno pravo svojine“, jer je odbijen njen tužbeni zahtev kojim je tražila da se utvrdi da je vlasnik na 1/2 idealnog dela stana na Novom Beogradu, u ulici Gandijevoj broj 74, stan broj 42 na VIII spratu, površine 50 m2, ali da je „još drastičnija“ osporena drugostepena presuda, jer je istom odbijen njen tužbeni zahtev kojim je tražila da se utvrdi pravo stanovanja na predmetnom stanu. Dalje navodi da je izreka osporene drugostepene presude nerazumljiva, jer protivureči sama sebi i razlozima presude, budući da o bitnim činjenicama postoji protivurečnost između onog što se u razlozima presude navodi o sadržini isprava i samih tih isprava, čime je po mišljenju podnositeljke, i osporena drugostepena prasuda „neodrživa“. Podnositeljka navodi i da drugostepeni sud nije u obrazloženju svoje presude cenio njene žalbene navode niti je naveo da je podnositeljka izjavila žalbu, na šta je po odredbama Zakona o parničnom postupku bio obavezan, čime joj je povređeno pravo na „delotvoran lek“ i pravo na pravično suđenje. Dalje navodi i da je protiv navedene drugostepene presude izjavila reviziju, ali da do dana podnošenja ustavne žalbe o reviziji nije odlučeno. Od Ustavnog suda traži da utvrdi da su osporenim presudama povređena navedena prava, da poništi osporene presude i predmet vrati na ponovno suđenje. Takođe, od Suda traži da do donošenja konačne odluke „odloži izvršenje“ osporenih presuda.

Postupajući po nalogu Ustavnog suda, punomoćnik podnositeljke ustavne žalbe je 30. novembra 2010. godine dostavio dokaz o tome da je iscrpeo sva dozvoljena pravna sredstva i priložio osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 493/10 od 8. jula 2010. godine.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stava 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) po svojoj sadržini istovetna je odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu, osporene presude i drugu dostavljenu dokumentaciju, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Postupajući po zajedničkoj pismenoj molbi sada pok. Olge Ilić i podnositeljke ustavne žalbe, rešenjem UDP „Madera“ od 23. jula 1984. godine je, na osnovu Pravilnika o stambenim odnosima UDP „Madera“ od 24. juna 1981. godine, moliteljkama dodeljen na korišćenje na neodređeno vreme stan od 50m2, koji po Pravilniku pripada porodici od dva člana. Navedenim rešenjem je za nosioca stanarskog prava određena Olga Ilić, a određeno ja i da podnositeljka ustavne žalbe stan koristi kao član porodičnog domaćinstva.

Olga Ilić je ugovorom o korišćenju stana broj 744208 od 11. septembra 1984. godine, zaključenim sa samoupravnom interesnom jedinicom stanovanja Novi Beograd, određena za nosioca stanarskog prava na neodređeno vreme stana broj 42 na VIII spratu u ulici Gandijevoj broj 74 površine 50 m2. Članom 6. istog ugovora je određeno da Mileva Janković, ovde podnositeljka ustavne žalbe, koristi predmetni stan kao član porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava.

Između Olge Ilić, kao nosioca stanarskog prava na predmetnom stanu, i UDP „Madera“ zaključen je 24. januara 1994. godine ugovor o otkupu stana, koji ugovor je overen u Drugom opštinskom sudu u Beogradu Ob. br. 899/94 od 25. januar 1994. godine. Cena po osnovu ugovora o otkupu predmetnog stana je u celosti isplaćena 23. decembra 1998. godine.

Olga Ilić je bez zaveštanja preminula 4. avgusta 1998. godine i ostavinskim rešenjem O - 2349/98 od 22. jula 2003. godine za naslednike njene ostavine oglašeni su bratanci i sestričine ostavilje.

Podnositeljka ustavne žalbe je do dana donošenja osporenih presuda i dalje živela u predmetnom stanu.

Osporenom presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4076/06 od 5. marta 2007. godine odbijen je u stavu prvom izreke tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da se utvrdi da je vlasnik jednoiposobnog stana na Novom Beogradu, stan broj 42, na VIII spratu u ulici Gandijevoj broj 74, površine 50m2, a na osnovu dodeljenog joj stana od radne organizacije UDP „Madera“, a što su tuženi dužni priznati i trpeti uknjižbu ovog prava. Stavom drugim izreke presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje u delu u kojem je tražila da se utvrdi ništavost ugovora o otkupu stana u društvenoj svojini zaključenog između prodavca UDP „Madera“ i kupca Olge Ilić, broj 90 od 24. januara 1994. godine, Ov. br. 899/94 od 25. januara 1994. godine, te da isti ne proizvodi pravno dejstvo, a što su tuženi dužni priznati i trpeti. Stavom trećim izreke ove presude usvojen je tužbeni zahtev u delu stava tri i utvrđeno da tužilja ima pravo stanovanja na predmetnom stanu, što su tuženi dužni priznati i trpeti, a stavom četvrtim izreke obavezana je tužilja da tuženima na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 142.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema presude pod pretnjom prinudnog izvršenja. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno da je ugovor o otkupu predmetnog stana zaključio nosilac stanarskog prava, a ne tužilja, kao i da je predmetni stan otkupljen u skladu sa čl. 16. i 18. Zakona o stanovanju od strane nosioca stanarskog prava, a ne od strane tužilje, te da je njen zahtev da utvrdi da je vlasnik predmetnog stana neosnovan. Dalje se navodi da je deo tužbenog zahteva koji se odnosi na utvrđenje prava stanovanja tužilje osnovan, te da „iako tužilja ne spada u krug članova porodičnog domaćinstva koje propisuje zakon, ona po oceni prvostepenog suda ima pravo na stanovanje u predmetnom stanu i to „prvenstveno iz razloga pravičnosti“, kao i činjenice „da je ceo svoj život živela u domaćinstvu koji se može upodobiti porodičnom domaćinstvu“.

Protiv navedene presude tužilja je 16. aprila 2007. godine izjavila žalbu.

Odlučujući o žalbi tuženih, Okružni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 6180/08 od 3. septembra 2008. godine preinačio u stavu trećem izreke presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4076/06 od 5. marta 2007. godine, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se utvrdi da ima pravo stanovanja na predmetnom stanu. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da je prevostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo, jer po nalaženju Okružnog suda, posle otkupa stana, stan prelazi iz režima stanarskog prava u režim svojinskih odnosa, odnosno odnosi nastali u vezi sa korišćenjem stana koji je u svojini građana regulišu se prema Zakonu o osnovama svojinskopravnih odnosa, a ne po osnovu Zakona o stanovanju. Dalje se navodi da dugogodišnjim stanovanjem u stanu koji je predmet spora sa nosiocem stanarskog prava, a kasnije sa vlasnikom stana, tužilja ne može postati nosilac prava stanovanja iz člana 60. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, jer ne spada u krug lica iz člana 16. stav 3. Zakona o stanovanju, odnosno nikada nije ni bila član porodičnog domaćinstva pok. Olge Ilić. U obrazloženju se dalje navodi da pravo stanovanja traje dok je stan u svojini lica koje ga je otkupilo po odredbama Zakona o stanovanju, te da promenom vlasnika prestaje i pravo stanovanja, što je i razlog za odbijanje tuženog zahteva tužilje.

Protiv navedenih presuda tužilja je 28. novembra 2008. godine izjavila reviziju.

Presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 493/10 do 8. jula 2010. godine preinačena je presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 6180/08 od 3. septembra 2008. godine, tako što je odbijena žalba tuženih i potvrđena presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4076/06 od 5. marta 2007. godine. U obrazloženju ove presude se navodi da prvostepeni sud pravilno zaključio da tužilja ima pravo da nastavi da stanuje u stanu koji je predmet spora. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, bez obzira što tužilja nije mogla postati sunosilac stanarskog prava, niti se može smatrati članom porodičnog domaćinstva (nema krvnog srodstva niti zajednice trošenja dobara), na osnovu svih okolnosti slučaja, može se zaključiti da je pok. Olga Ilić od trenutka otkupa stana kada je postala njegov vlasnik, kao vlasnik zaključila usmeni, ali realizovan ugovor kojim je u korist tužilje konstituisala ličnu službenost prava stanovanja na predmetnom stanu. U obrazloženju iste presude se navodi da ovo pravo nije u suprotnosti sa načelima našeg pravnog poretka, a kako nije uređeno zakonom, po oceni revizijskog suda, imaju se primeniti pravna pravila iz Građanskog zakonika Kraljevine Srbije iz 1844. godine, koje u para. 340. i 384. uređuje pitanje ličnih službenosti i prava stanovanja. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nesumnjivo je da je u korist tužilje, od strane pok. Olge Ilić, ustanovljenja lična službenost prava stanovanja, koja je kao vlasnik stana dozvolila i htela da tužilja živi u predmetnom stanu, te da je upravo takvo raspolaganje pravni osnov za korišćenje stana od strane tužilje kao titulara prava lične službenosti – prava stanovanja. Kako je pravo stanovanja vezano za ličnost u čiju je korist konstituisano, ono kao lična službenost, po oceni revizijskog suda, može prestati samo smrću titulara ili odricanjem od tog prava.

4. Odredbama člana 23. Ustava je utvrđeno: da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da svi su dužni da ga poštuju i štite (stav 1.); da svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom (stav 2.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava zajemčena je jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.) i utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Odredbama člana 40. Ustava utvrđena je nepovredivost stana.

Odredbama člana 58. Ustava utvrđeno je: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) garantovano je pravo na pravično suđenje (član 6.), pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života (član 8.) i pravo na delotvorni pravni lek (član 13.) i utvrđeno načelo zabrane zloupotrebe prava (član 17.).

Za donošenje odluke u ovoj pravnoj stvari od značaja su i odredbe sledećih zakona:

Odredbom člana 355. stav 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) je propisano da o žalbi protiv presude odlučuje drugostepeni sud.

Odredbom člana 60. Zakona o osnovama svojinskopravih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", broj 29/96 i "Službeni glasnik RS", broj 115/05) je propisano da se pravo plodouživanja, pravo upotrebe, pravo stanovanja, kao i pravo stvarnog tereta uređuju zakonom.

Odredbom člana 5. stav 1. Zakona o stanovanju ("Službeni glasnik RS", br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98 i 26/01) je propisano da se stambene zgrade i stanovi koriste po osnovu prava svojine na stanu i po osnovu zakupa. Odredbom člana 16. stav 3. Zakona o stanovanju je propisano da članovi porodičnog domaćinstva imaju pravo stanovanja u stanu koji se otkupi po odredbama ovog zakona.

5. Polazeći od navoda i razloga ustavne žalbe i utvrđenog činjeničnog stanja, Ustavni sud je konstatovao da u osporenim presudama podnositeljka, kao sporne, smatra sledeće ocene i stavove sudova: 1) ocenu i stavove sudova o pitanju njenog prava svojine nad predmetnim stanom i 2) ocenu i stavove sudova o pitanju njenog prava stanovanja u predmetnom stanu. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da su izraženim ocenama i stavovima povodom oba sporna pitanja, sudovi povredili njeno pravo na ljudsko dostojanstvo iz člana 23. Ustava, pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, pravo na nepovredivost stana iz člana 40. Ustava i pravo na imovinu iz člana 58. Ustava.

Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe koji se odnose na ocenu i stavove sudova o pitanju prava svojine podnositeljke nad predmetnim stanom, Ustavni sud je konstatovao da se ovi navodi podnositeljke odnose prvenstveno na njenu tvrdnju da Okružni sud u Beogradu, kao drugostepeni sud, nije odlučivao o njenoj žalbi izjavljenoj protiv osporene presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4076/06 od 5. marta 2007. godine, i to upravo zbog ovog spornog pitanja, čime joj je, pre svega, povredio pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava. S tim u vezi, Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je ovo sporno pitanje razmatrao i o njemu odlučivao jedino prvostepeni sud kada je odbio njen tužbeni zahtev kojim je tražila da se utvrdi da je vlasnik predmetnog stana, te da je Okružni sud u Beogradu odlučivao jedino o žalbi tuženih, ali ne i o žalbi podnositeljke ustavne žalbe. Budući da u pogledu zahteva podnositeljke da se utvrdi njeno pravo svojine na predmetnom stanu drugostepeni sud nije pravnosnažno odlučivao, to drugostepena presuda u tom delu i nije suštinski mogla bili predmet revizijskog postupka.

Ustavni sud je dalje konstatovao da odredba člana 36. stav 2. Ustava izričito sadrži garanciju prava na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o pravu, obavezi ili na zakonom zasnovanom interesu. Navedenim pravom se, po oceni Ustavnog suda, u parničnom postupku daje mogućnost svakoj od strana u tom postupku da izjavi žalbu protiv prvostepene odluke suda, radi eventualnog preispitivanja kako utvrđenih činjenica, tako i primenjenog prava.

Kako je u sprovedenom postupku utvrđeno da je podnositeljka ustavne žalbe, nezadovoljna odlučivanjem prvostepenog suda o pitanju njenog prava svojine na predmetnom stanu, izjavila žalbu protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4076/06 od 5. marta 2007. godine, te da se o njenoj žalbi drugostepeni sud nije izjašnjavao, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka formalno iskoristila svoje pravo na žalbu, ali da joj je suštinski to pravo uskraćeno, budući da je izostala odluka drugostepenog suda o njenoj žalbi. Time joj je, po oceni Ustavnog suda, povređeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

Saglasno izloženom, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 6180/08 od 3. septembra 2008. godine podnositeljki povređeno pravo na pravno sredstvo garantovano članom 36. stav 2. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice zbog učinjene povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava mogu otkloniti tako što će drugostepeni sud odlučiti o žalbi podnositeljke izjavljenoj 16. aprila 2007. godine protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4076/06 od 5. marta 2007. godine, a koja žalba se odnosi na odlučivanje drugostepenog suda o njenom zahtevu da se utvrdi da ima pravo svojine nad predmetnim stanom. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

Budući da raspravljanje i odlučivanje sudova o pitanju prava svojine podnositeljke na predmetnom stanu nije pravnosnažno okončano, kao i da je Ustavni sud naložio da drugostepeni sud odluči o izjavljenoj žalbi podnositeljke u parničnom postupku, to je Ustavni sud ocenio da su navodi ustavne žalbe u vezi ovog spornog pitanja i povredi ostalih navedenih ustavnih prava, preuranjeni. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je konstatovao da se time ne isključuje pravo podnositeljke da po okončanju postupka pred redovnim sudovima povodom ovog njenog zahteva, izjavi Ustavnom sudu ustavnu žalbu.

6. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe koji se odnose na ocenu i stavove sudova o pitanju prava stanovanja podnositeljke u predmetnom stanom, Ustavni sud je konstatovao da je u vreme podnošenja ustavne žalbe, navedenom presudom drugostepenog suda pravnosnažno odbijen zahtev podnositeljke da utvrdi njeno pravo stanovanja u predmetnom stanu. Ustavni sud je dalje konstatovao da je u toku trajanja postupka pred Ustavnim sudom, donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 493/10 od 8. jula 2010. godine, revizijski sud podnositeljki priznao pravo stanovanja u predmetnom stanu. Time je, po oceni Ustavnog suda, prestao da postoji pravni interes podnositeljke da Ustavni sud raspravalja i odlučuje o ovom spornom pitanju i povredi navedenih prava, budući da je podnositeljka „uspela“ u postavljenom zahtevu. Stoga je Ustavni sud ocenio da je ustavna žalba u ovom delu nedopuštena, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Imajući u vidu prethodno, kao i sadržinu prava garantovanih Evropskom konvencijom koja su zajemčena i Ustavom Republike Srbije, Ustavni sud nije posebno cenio navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava iz Evropske konvencije.

Kako je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, to je ocenio da je zahtev podnositeljke da se odloži izvršenje osporenih presuda bespredmetan.

Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da ovu odluku objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije", imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda.

8. Saglasno odredbama člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravno sredstvo zbog neodlučivanja po žalbi

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti