Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu dugom deset godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu koji je trajao preko deset godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete od 700 evra, uzimajući u obzir neefikasnost suda i njen doprinos odugovlačenju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, u postupku po ustavnoj žalbi S. S . iz Sevojna, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. juna 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu P. 1310/12 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Užicu P. 700/03) podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. S . iz Sevojna je , 20. februara 2013. godine , podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 10. d ecembra 2014. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu P. 1760/10.

U ustavnoj žalbi, između ostalog, podnositeljka je navela da je predmetni parnični postupak trajao punih deset godina, u kom periodu se ona više puta obraćala sudu sa zahtevom da se zakažu ročišta. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenog prava, kao i pravo podnositeljke na naknadu nematerijalne štete zbog povrede Ustavom zajemčenog prava. Podnositeljka je istakla i zahtev za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Užicu P. 1310/12, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilja, podnela je 30. juna 2003. godine Opštinskom sudu u Užicu tužbu protiv tuženog V.S, kojom je tražila da se utvrdi da je vlasnik ½ idealnih delova određene kuće i vlasnik stvari (pokućstva) koje se nalaze u njoj, a po osnovu sticanja u braku sa sada pok. suprugom M.S, ocem tuženog, kao i protiv tužene opštine U, kojom je tražila da se utvrdi da je sukorisnik zemljišta na kojoj se opisana kuća nalazi. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 700/03.

Prvo ročište u ovom predmetu zakazano je za 11. septembar 2003. godine, ali ono nije održano jer prvotuženom nije mogao da bude uručen poziv.

S obzirom na to da je tužilja u tužbi navela da je ostavinskim rešenjem donetim u postupku u kome je raspravljena zaostavština iza pok. M.S, tako što su na zaostavštini, koju čini i predmetna kuća, parnične stranke oglašene za naslednike sa po ½ idealnih udela, te da je rešenjem vanparničnog suda od 21. marta 2002. godine utvrđeno da se deoba predmetne kuće vrši javnom prodajom, parnični sud je 5. septembra 2003. godine zatražio uvid u spise određenog predmeta, kako bi utvrdio pravni interes tužilje za podizanje tužbe. Nakon što je izvršio uvid u navedene spise, Opštinski sud u Užicu je na ročištu održanom 30. avgusta 2004. godine doneo rešenje kojim je naložio tužilji da uredi tužbu, tako što će pojasniti svoj pravni interes za podizanje tužbe. Tužilja je podnesk om od 22. novembra 2004. godine uredila tužbu, tako što je u odnosu na tuženog V.S. tražila da se utvrdi da je vlasnik ¾ idealnih delova predmetne kuće i vlasnik pokućstva iz te kuće, a u odnosu na tuženu Opštinu U . – da ima pravo sukorišćenja parcele na kojoj se predmetna kuća nalazi.

U nastavku postupka Opštinski sud u Užicu je do donošenja rešenja o prekidu postupka, zakazao 20 ročišta, od kojih je osam održano. Na održanim ročištima izvedeni su dokazi saslušanjem tužilje i prvotuženog, kao parničnih stranaka, zatim saslušanjem određenog broja svedoka, kao i uviđajem na licu mesta. Takođe, u ovoj fazi postupka izveden je dokaz veštačenjem putem veštaka građevinske struke, koji je, nakon dostavljenog nalaza sa mišljenjem, saslušan na ročištu. Od 12 neodržanih ročišta, šest ročišta (zakazanih za 17. maj 2005, 5. mart, 16. april, 21. maj i 24. septembar 2007. i 11. januar 2008. godine) nije održan o na predlog tužilje, odnosno na saglasni predlog parničnih stranaka.

Opštinski sud u Užicu je 11. januara 2008. godine, na predlog parničnih stranaka, doneo rešenje o prekidu predmetnog postupka, do pravnosnažnog okončanja drugog postupka koji su trebali da pokrenu tužilja i prvotuženi . Tužilja je 19. juna 2008. godine podnela predlog za nastavak prekinutog postupka. U nastavku postupka predmet je dobio broj P. 1162/09. S obzirom na to da rešenje o nastavku postupka i poziv za raspravu nisu mogli da budu uručeni prvotuženom, iako je dostava pokušana više puta na adresu iz tužbe, pred Opštinskim sudom u Užicu nisu mogla da se održe ročišta zakazana za 2. februar, 13. jul i 8. oktobar 2009. godine, te je sud ponovo prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari, rešenjem od 8. oktobra 2009. godine.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, predmetni parnični postupak je vođen pred Osnovnim sudom u Užicu, a predmet je dobio broj P. 1760/10. Tužilja je 3. juna 2010. godine podnela predlog da se prekinuti postupak nastavi, te je, rešenjem od 24. januara 2011. godine, parnični sud odredio nastavak prekinutog postupka. U nastavku postupka, nakon što je četiri puta pokušao dostavu poziva prvotuženom na adresi iz tužbe, Osnovni sud u Užicu je naložio tužilji da dostavi novu adresu prvotuženog, s obzirom na to da, prema dobijenom obaveštenju, on ne boravi na datoj adresi. Postupajući po nalogu suda, tužilja je obavestila sud da prvotuženi i dalje boravi na ranije dostavljenoj adresi. Na predlog tužilje, Osnovni sud u Užicu je 11. januara 2012. godine doneo rešenje kojim je odredio privremenog zastupnika prvotuženom, jer se on nalazi na nepoznatom boravištu. U daljoj fazi postupka predmet je dobio broj P. 1310/12, a Osnovni sud u Užicu je do zaključenja glavne rasprave zakazao dva ročišta (za 2. jul i 3. oktobar 2012. godine).

Presudom Osnovnog suda u Užicu P. 1310/12 od 3. oktobra 2012. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje. Označena prvostepena presuda je u žalbenom postupku potvrđena presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3223/13 od 26. novembra 2013. godine.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 30. juna 2003. godine Opštinskom sudu u Užicu, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem presude Apelacionog suda u Kragujevcu od 3. oktobra 2013. godine, trajao deset godina i tri meseca, s tim što je dva puta bio u prekidu, u ukupnom trajanju od 13 meseci.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Devetogodišnje trajanje postupka, koliko je predmetni parnični postupak trajao neračunajući periode opravdanog prekida, ukazuje na to da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio i činjenično i pravno složen. Ovo stoga što utvrđivanje prava svojine na nekoj nepokretnosti na osnovu doprinosa u sticanju zahteva izvođenje različitih dokaza, među kojima i saslušanje većeg broja svedoka, te izvođenje dokaza veštačenjem. U konkretnom slučaju, postupanje suda bilo je dodatno otežano jer u jednom delu postupka nije bila moguća dostava poziva prvotuženom.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da je zahtev postavljen u predmetnom parničnom postupku bio od velikog značaj za podnositeljku. Međutim, prema oceni Ustavnog suda, sama podnositeljka je svojim ponašanjem doprinela da taj postupak traje duže. Naime, na zahtev podnositeljke, kao tužilje, odnosno na saglasan predlog parničnih strank a, šest ročišta nije održano, što je uticalo da postupak traje duže osam meseci. Takođe, podnositeljka je prvobitno podigla tužbu za koju nije dokazala pravni interes, što je sud mogao da utvrdi tek uvidom u određeni predmet, a što je, u izvesnoj meri, uticalo da postupak duže traje.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da parnični sud, mada je zakazivao ročišta u primerenim vremenskim razmacima, nije preduzeo sve neophodne mere, saglasno načelu efikasnosti, kako bi se postupak sproveo bez odlaganja. Tako je prvostepenom sudu bilo potrebno godinu dana da izvrši uvid u predmet tog suda kako bi utvrdio da li je ovde podnositeljka ustavne žalbe imala pravni interes da pokrene predmetni parnični postupak. Zatim, nakon što je stavljen predlog za nastavak prvi put prekinutog postupka, prvo naredno ročište zakazano je tek za sedam meseci, kao i nakon donošenja rešenja o nastavku drugi put prekinutog postupka. Takođe, Ustavni sud ukazuje i da je po donošenju rešenja o određivanju privremenog zastupnika prvotuženom, ročište zakazano tek posle godinu i po dana.

S druge strane, Ustavni sud podseća da samo kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Proszak protiv Poljske, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.), Takođe, Ustavni sud ukazuje da se prilikom ocene dužine trajanja postupka može uzeti u obzir i ponašanje druge strane u postupku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Zielinski protiv Poljske, od 15. maja 2005. godine, stav 23.). Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je utvrdio da u periodu od godinu dana parnični sud nije bio u mogućnosti da zakaže i održi ročište usled nemogućnosti da prvotuženom uruči poziv za ročište, na adresi dostavljenoj sudu. U ovom periodu on je preduzimao druge aktivnosti kako bi se stvorili uslovi da se postupak okonča u što kraćem roku. Stoga je Ustavni sud ocenio da se navedeni period u kome nije zakazano nijedno ročište, ne može staviti na teret sudu.

6. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je i pored činjenice da su obe stranke tokom trajanja predmetnog parničnog postupka uticale na to da on duže traje, kao i pored opisane složenosti postupka, ocenio da je ključni doprinos navedenoj dužini trajanja predmetnog parničnog postupka dao parnični sud. Stoga je utvrdio da je postupanjem nadležnih sudova u predmetnom parničnom postupku podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka, kao i opisani doprinos podnositeljke. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem nadležnog suda. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu , nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici Ustavnog suda : www.ustavni.sud.rs).

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu dugom deset godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti