Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja o produženju pritvora

Kratak pregled

Odbijena je ustavna žalba zbog povrede prava na ograničeno trajanje pritvora. Sud je zaključio da su postojale osobite okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva, s obzirom na težinu dela, dugogodišnje bekstvo i ekstradiciju podnosioca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi D . K . iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Re publike Srbije, na sednici održanoj 24. decembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. K . i zjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Nišu Kž2. 830/14 od 30. septembra 2014. godine u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 31. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. K . iz Niša podneo je Ustavnom sudu, 4. novembra 2014. godine, preko punomoćnika M. T . i D . K, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu, koju je dopunio podneskom od 5. novembra 2014. godine, protiv rešenja označenog u izreci, zbog povrede prava na ograničeno trajanje pritvora, prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbama čl. 31. i 32. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je optužnica protiv podnosioca podignuta 25. novembra 2008. godine; da se on nalazi u pritvoru od 30. novembra 2010. godine; da je prvobitno doneta prvostepena presuda ukinuta, a u ponovnom postupku koji je počeo 7. maja 2012. godine, nije održano 15 glavnih pretresa, koji su odlagani zbog nemogućnosti suda da obezbedi prisustvo oštećenih; da je u toku postupka tri puta bio promenjen predsednik veća; da je svim okrivljenima, osim podnosiocu bio ukinut pritvor; da ne postoje razlozi za produženje pritvora po osnovu člana 211. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, jer podnosilac ima prijavljeno prebivalište na teritoriji Republike Srbije, da je iz zemlje pobegao odmah posle izvršenja dela jer se u javnosti počela stvarati o njemu slika svirepog ubice, a poznato je da su oštećeni u bliskim vezama sa visokim funkcionerima u Ministarstvu unutrašnjih poslova, zbog čega je osećao strah; da posle toliko godina u pritvoru ne postoji nijedan razlog da se okrivljenom pritvor ne zameni blažom merom kućnog pritvora, za koji postoje svi tehnički uslovi u njegovoj porodičnoj kući u kojoj mu je prijavljeno prebivalište; da su uslovi pritvora veoma surovi i da je njegovo zdravstveno stanje ugroženo posle toliko godina u tim uslovima, a kraj prvostepenog postupka se i dalje ne nazire.

Predloženo je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenih prava i prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 5.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, dopise Višeg suda u Nišu 1K. 109/12 od 26. aprila 2017e, 19. juna 2017. i 15. septembra 2017. godine i veb-stranicu „Portal sudova“ (www.portal.sud.rs), te je utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje:

Pred Višim sudom u Nišu u predmetu K. 109/12 je u vreme podnošenja ustavne žalbe bio u toku krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe i još pet saokrivljenih lica po optužnici Višeg javnog tužilaštva u Nišu Kt. 151/08 od 25. novembra 2008. godine, kojom im je stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela teško ubistvo u pokušaju i saizvršilaštvu iz člana 114. stav 1. tačka 9) u vezi sa čl. 30. i 33. Krivičnog zakonika, kao i izvršenje po jednog krivičnog dela nedozvoljeno držanje vatrenog oružja iz člana 348. stav 1. Krivičnog zakonika.

U odgovor u Višeg suda u Nišu Su. VIII 43-1/17 od 16. juna 2017. godine navedeno je da je podnosilac ustavne žalbe b io nedostupan državnim organima počev od 26. aprila 2008. godine (dan kada se desio kritični događaj) pa do 30. novembra 2010. godine (kada je lišen slobode po međunarodnoj poternici u Švajcarskoj i izručen Srbiji) ; da je tokom većeg dela krivičnog postupka okrivljeni imao tri branioca, ali da su glavni pretresi često morali biti odlagani zbog izostajanja njegovih branilaca, koji su sud o razlozima sprečenosti obaveštavali neposredno pre zakazanog ročišta ili su nedolazak pravdali nakon odlaganja; da je mera pritvora prema podnosiocu zamenjena merom zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora, rešenjem Višeg suda u Nišu K. 109/12 od 27. januara 2015. godine.

Iz odgovora Višeg suda u Nišu K. 109/12 od 15. septembra 2017. godine proizlazi da je nakon lišenja slobode podnosioca ustavne žalbe (30. novembra 2010. godine) do podnošenja ustavne žalbe 4. novembra 2014. godine, pritvor prema podnosiocu produžavan na svaka dva meseca, a za koje vreme je prvobitno doneta prvostepena presuda K. 22/10 od 28. aprila 2011. godine ukinuta, te je nakon vraćanja predmeta na ponovni postupak, od 7. maja 2012. do 16. aprila 2013. godine , glavni pretres bio zakazan osam puta i nijedanput nisu bili ispunjeni uslovi za njegovo održavanje, kako zbog naizmeničnog izbegavanja saokrivljenih da pristupe u sud po pozivu ili njihovih branilaca, koji su nedolaske opravdavali trajanjem godišnjeg odmora i obavezama u drugim predmetima, tako i zbog sprečenosti predsednika veća, zbog čega glavni pretres nije mogao da se održi dva puta. Takođe, iz celokupne dokumentacije proizlazi da je sud izdavao naredbe za prinudno dovođenje okrivljenih , ali da one nisu bile sprovedene, zbog čega je sud, nakon određivanja pritvora doneo rešenja o suđenju u odsustvu trojici okrivljenih. U navedenom periodu glavni pretres jedanput (21. marta 2013. godine) nije mogao da bude održan zbog nedolaska branilaca podnosioca ustavne žalbe, iako je imao trojicu angažovanih advokata u cilju odbrane. U narednom periodu od 16. aprila 2013. godine do podnošenja ustavne žalbe 4. novembra 2014. godine glavni pretres je bio zakazan 18 puta , od čega je 11 puta održan. Glavni pretres u ovom periodu ni je održavan , iz sledećih razloga: jedanput zbog toga što okrivljeni A.A. koji se nalazio u Kazneno-popravnom zavodu nije mogao biti doveden zbog tehničkih nemogućnosti da se obezbedi gorivo za službeno vozilo; jedanput zbog nedolaska branilaca podnosioca ustavne žalbe (25. jula 2013. godine) , a u periodu od 3. oktobra 2013. do 17. juna 2014. godine zbog nemogućnosti predsednika veća da postupa, bilo zbog napredovanja u instanciono viši sud, bilo zbog bolesti ili postojanja razloga za izuzeće. Glavni pretres koji je bio zakazan za 17. jun 2014. godine nije održan zbog toga što nije pristupio jedan od okrivljenih, novi nije zakazivan, već je odlučeno da će biti određen nakon što bude obavljena rekonstrukcija događaja na licu mesta koja je bila zakazana za 9. juli 2014. godine, pa je tako sledeći glavni pretres bio zakazan za 28. oktobar 2014. godine ali nije održan zbog štrajka advokata na celoj teritoriji Republike Srbije. Sledeći glavni pretres je bio zakazan za 30. decembar 2014. godine.

Podnosilac ustavne žalbe se do dana podnošenja ustavne žalbe (4. novembra 2014. godine) nalazio u pritvoru gotovo pune četiri godine, računajući od 30. novembra 2010. godine, kada je lišen slobode.

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Nišu Ki. 79/08 od 4. juna 2008. godine, na osnovu odred aba člana 142. stav 1. tač . 1) , 2), 3) i 5) Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, broj 70/01 i dr .), po kojem je lišen slobode 30. novembra 2010. godine.

Podnosiocu je pre izjavljivanja ustavne žalbe pritvor poslednji put produžen rešenjem Višeg suda u Nišu Kv. 535/14 od 15. septembra 2014. godine, na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 i dr) (u daljem tekstu: ZKP). Obrazlažući razloge za produženje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe, Viši sud u Nišu je naveo da okolnost da se prisustvo okrivljenog u predmetnom krivičnom postupku duže vreme nije moglo obezbediti, s obzirom da je okrivljeni odmah nakon kritičnog događaja od 26. aprila 2008. godine napustio teritoriju Republike Srbije i boravio u inostranstvu, kao i okolnost da je slobode lišen tek na osnovu međunarodne poternice i ekstradiran Republici Srbiji i to po proteku dve i po godine od kritičnog događaja, po oceni veća predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva, zbog čega se njegovo dalje zadržavanje u pritvoru pokazuje kao neophodno.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Nišu Kž2. 830/14 od 30. septembra 2014. godine odbijene su kao neosnovane izjavljene žalbe i u obrazloženju je, između ostalog, navedeno da i po oceni drugostepenog suda, okolnosti koje su navedene u prvostepenom rešenju opravdavaju dalje zadržavanje okrivljenog u pritvoru, s obzirom na to da je okrivljeni odmah nakon kritičnog događaja od 26. aprila 2008. godine napustio teritoriju Republike Srbije i boravio u inostranstvu, kao i okolnost da je slobode lišen tek na osnovu međunarodne poternice i ekstradiran Republici Srbiji i to po proteku dve i po godine od kritičnog događaja, kao i da nisu od uticaja na drugačiju odluku suda ni žalbeni navodi da se predmetni krivični postupak vodi više od šest godina, da se optuženi u pritvoru nalazi tri godine i deset meseci i da postoje uslovi da mu se pritvor zameni blažom merom , merom zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora, za koju su ispunjeni tehnički uslovi.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da, pored ostalog, trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom i da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (član 31.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11 121/12, 32/13 i 45/13) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. stav 1. do 3.).

Odredbom člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP je propisano da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako se krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost ili u svojstvu optuženog očigledno izbegava da dođe na glavni pretres ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva.

Članom 216. ZKP je, pored ostalog, propisano: da se od predaje optužnice sudu pa do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, pritvor može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem veća (stav 1.); da se rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca (stav 2.); da je veće dužno da i bez predloga stranaka i branioca ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih 30 dana do potvrđivanja optužnice, a po isteku svakih 60 dana nakon potvrđivanja optužnice pa do donošenja prvostepene presude (stav 3.); da protiv rešenja iz stava 2. ovog člana stranke i branilac mogu izjaviti žalbu, a javni tužilac može izjaviti žalbu i protiv rešenja kojim je odbijen predlog za određivanje pritvora, da se žalba, rešenje i ostali spisi dostavljaju odmah veću i da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.); da pritvor koji je određen ili produžen po odredbama st. 1. do 5. ovog člana može trajati do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, a najduže dok ne istekne vreme trajanja krivične sankcije izrečene u prvostepenoj presudi (stav 6.).

Prema odredbi člana 467. stav 2. ZKP, o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, osim ako ovim zakonikom nije drugačije određeno i o sednici veća se mogu obavestiti stranke ako sud smatra da bi njihovo prisustvo bilo korisno za razjašnjenje stvari.

Odredbom člana 114. stav 1. tačka 9) Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09), koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela bilo je propisano da ko sa umišljajem liši života više lica, a ne radi se o ubistvu na mah, ubistvu deteta pri porođaju ili ubistvu iz samilosti, kazniće se zatvorom najmanje deset godina ili zatvorom od 30 do 40 godina.

Odredbom člana 348. stav 1. Krivičnog zakonika propisano je da će se kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom svako ko neovlašćeno izrađuje, prepravlja, prodaje, nabavlja, vrši razmenu ili drži vatreno oružje, konvertibilno ili onesposobljeno oružje, njegove delove, municiju, eksplozivne materije ili minsko-eksplozivna sredstva.

5. Ustavni sud konstatuje da se suština navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi prava iz čl. 31. i 32. Ustava u odnosu na osporen o rešenj e zasniva na tvrdnjama podnosioca da ni je bilo osnova da mu se pritvor, nakon šest godina od izvršenja dela, produži na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP, jer ne postoje razlozi koji bi opravdali ovu meru.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom postupku ukazuje da je Ustavom utvrđeno da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, iz čega proizlazi da je neophodno kumulativno postojanje dva uslova da bi lišenje slobode bilo zakonito. Prvi, da lišenje slobode mora biti zasnovano na razlozima predviđenim zakonom, i drugi, da se lice lišava slobode u skladu sa zakonom propisanim postupkom. Saglasno odredbama člana 30. stav 1. Ustava i člana 211. stav 1. ZKP, pritvor se prema nekom licu može odrediti i produžiti samo odlukom suda, ukoliko su kumulativno ispunjena d va uslova: prvi, da postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo i drugi, da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka. Razlozi koji pritvaranje mogu činiti neophodnim radi vođenja krivičnog postupka propisani su u tač. 1) do 4) stava 1. člana 211. ZKP.

Ustavni sud posebno ukazuje na to da je postojanje osnovane sumnje da je lice lišeno slobode izvršilo krivično delo koje mu se stavlja na teret conditio sine qua non za određivanje pritvora, ali to nakon određenog vremena nije dovoljno, već se mora proceniti da li za pritvor postoje relevantni i dovoljni razlozi (Evropski sud za ljudska prava, Trzska protiv Poljske, presuda od 11. jula 2000. godine, broj 25792/94, stav 63.). Stoga, kada se pritvor više puta produžava, nadležni sudovi su prilikom donošenja odluke o pritvoru, u slučaju kada utvrde da i dalje postoje razlozi za produženje ove mere, dužni da posebno obrazlože razloge za pritvor u svakom pojedinačnom slučaju. Opravdanost pritvora zavisi od okolnosti konkretnog slučaja koje moraju da budu takve da upućuju na postojanje opšteg (javnog) interesa koji je tako važan i značajan da uprkos presumpciji nevinosti, preteže nad principom poštovanja slobode pojedinca (videti, pored ostalih, presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima W. protiv Švajcarske, od 26. januara 1993 . godine, stav 30; Kudla protiv Poljske, od 26. oktobra 2000 . godine, stav 110. ).

Takođe, Ustavni sud ukazuje da je u više svojih odluka zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka.

Iz navedenog, po oceni Ustavnog suda, nedvosmisleno proizlazi da sud može odrediti (i produžiti) pritvor prema nekom licu samo ukoliko istovremeno oceni da postoji osnovana sumnja da je ono izvršilo krivično delo i da je njegovo pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka, te da potom, u rešenju o određivanju (i produženju) pritvora, detaljno obrazloži koji su to razlozi koji pritvaranje čine neophodnim radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka.

Polazeći od navedenih opštih principa, a imajuću u vidu navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je ocenu osnovanosti iznetih tvrdnji podnosioca o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava cenio u okviru prava iz člana 31. Ustava.

6. Ustavni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe određen i produžen zbog postojanja opravdane sumnje da je izvršio krivično delo teško ubistvo u pokušaju i saizvršilaštvu iz člana 114. stav 1 tačka 9) u vezi sa čl. 30. i 33. Krivičnog zakonika, za koje je zakonom zaprećena kazna zatvora u trajanju od najmanje deset godina ili u trajanju od 30 do 40 godina i krivičnog dela nedozvoljeno držanje vatrenog oružja iz člana 348. stav 1. Krivičnog zakonika. Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe produžen na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP, odnosno zbog postojanja okolnosti koje su ukazivale na opasnost od bekstva.

Ustavni sud je utvrdio da je pritvor protiv podnosioca ustavne žalbe određen i produžen od strane nadležnog suda u postupku propisanom zakonom, da je osporeno rešenje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog prava, te da su nadležni sudovi postupali u skladu sa ZKP kada su utvrdili da postoje uslovi da se podnosiocu ustavne žalbe produži pritvor po označenom zakonskom osnovu. Naime, postojanje okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva podnosioca ustavne žalbe je, po oceni Ustavnog suda, dovoljno obrazloženo, nakon što su sudovi i nakon gotovo četiri godine od lišenja slobode pažljivo ispitali opravdanost daljeg trajanja pritvora prema podnosiocu, kao najteže mere za obezbeđenje njegovog prisustva radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka.

Naime, Ustavni sud je utvrdio da iz dostavljene dokumentacije proizlazi da su sudovi razmotrili sve do tada prikupljene dokaze, na osnovu kojih je podnosilac ustavne žalbe opravdano sumnjiv da je izvršio krivično delo teško ubistvo u pokušaju. S tim u vezi, Ustavni sud podseća da količina činjenica i dokaza koji potkrepljuju osnovanu sumnju predstavlja nešto o čemu redovni sud vodi računa, a imajući u vidu da je protiv podnosioca i još pet saokrivljenih lica, nakon sprovedene istrage podignuta optužnica, po kojoj se, do podnošenja ustavne žalbe, gotovo četiri godine sprovodi dokazni postupak, Ustavni sud je utvrdio da obrazloženje osporenog rešenja u pogledu postojanja osnovane sumnje, samo po sebi ne deluje proizvoljno, a postojanje osnovane sumnje kao conditio sine qua non za produženje pritvora nije osporeno ni navodima ustavne žalbe.

Nadalje, s obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio da je do dana podnošenja ustavne žalbe (4. novembar 2014. godine) pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe trajao gotovo pune četiri godine, računajući od 30. novembra 2010. godine, kad a je lišen slobode, neophodno je razmotriti da li su sudovi, iako su u dužem vremenskom periodu razloge za trajanje pritvora zasnivali na potpuno identičnim razlozima koji su postojali u vreme njegovog određivanja, dovoljno brižljivo razmotrili koje su to okolnosti koje bi, bez obzira na pretpostavku nevinosti, pretegle nad principom poštovanja slobode okrivljenog i o pravdale četvorogodišnje trajanje pritvora prema njemu.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da je Viši sud u Nišu u rešenju Kv. 535/14 od 15. septembra 2014. godine, obrazlažući razloge za produženje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP, naveo da okolnosti da se prisustvo okrivljenog u predmetnom krivičnom postupku duže vreme nije moglo obezbediti, s obzirom na to da je okrivljeni odmah nakon kritičnog događaja od 26. aprila 2008. godine napustio teritoriju Republike Srbije i boravio u inostranstvu, kao i činjenicu da je slobode lišen tek na osnovu međunarodne poternice i ekstradiran Republici Srbiji, i to po proteku dve i po godine od kritičnog događaja, po oceni veća , predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva, zbog čega se njegovo dalje zadržavanje u pritvoru pokazuje kao neophodno. Apelacioni sud u Nišu je u osporenom rešenju Kž2. 830/14 od 30. septembra 2014. godine, ocenjujući kao pravilno utvrđene sve okolnosti koje su navedene u prvostepenom rešenju, naveo da nisu od uticaja na drugačiju odluku suda žalbeni navodi da se predmetni krivični postupak vodi više od šest godina, da se optuženi u pritvoru nalazi tri godine i deset meseci i da postoje uslovi da mu se pritvor zameni blažom merom – merom zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora.

Ustavni sud stoga ocenjuje da su redovni sudovi postojanje pritvorskog razloga iz člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP dovoljno i argumentovano obrazložili. Naime, činjenica da se podnosiocu stavlja na teret da je izvršio krivično delo teško ubistvo u pokušaju, za koje mu se, u slučaju osude može izreći najteža kazna zatvora, koja činjenica ga, objektivno posmatrano, ne može ostaviti ravnodušnim u odnosu prema organima krivičnog gonjenja i obavezi da se odazove na poziv suda. Kada se naveden o dovede u vezu sa činjenicom da je podnosilac ustavne žalbe odmah po izvršenju krivičnog dela pobegao u drugu državu, da bi izbegao sprovođenje krivičnog postupka, i u drugoj državi nesmetano boravio dve i po godine, odnosno sve dok nije bio lišen slobode po međunarodnoj poternici i ekstradiran Republici Srbiji, kao i sa činjenicom da je i većina ostalih saokrivljeni h lica bila nedostupn a sudu do njihove ekstradicije iz različitih država, Ustavni sud smatra da su Viši i Apelacioni sud u Nišu dovoljno jasno i argumentovano obrazložili sve bitne razloge iz kojih nesumnjivo proizlazi zaključak da i posle gotovo četiri godine od lišenja slobode i dalje postoji dovoljno jaka veza okrivljenog sa drugom državom, koja bi mu mogla olakšati bekstvo, ukoliko bi se našao na slobodi, odnosno da činjenice da je podnosilac državljanin Republike Srbije gde ima prijavljeno prebivalište, nisu dovoljna garancija da se on puštanjem na slobodu ne bi dao u bekstvo i tako ponovo postao nedostupan organima krivičnog gonjenja. Ustavni sud je, dolazeći do ovakvog zaključka, dodatno imao u vidu i navode ustavne žalbe kojima podnosilac ukazuje na to da je nakon kritičnog događaja morao da pobegne iz Srbije jer se u javnosti o njemu stvorila slika svirepog ubice, a imao je saznanja da su oštećeni u bliskim vezama sa visokim funkcionerima Ministarstva unutrašnjih poslova u Nišu, što je kod njega izazvalo opravdan strah, a što po oceni Ustavnog suda ukazuje na svest okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe , o postojanju okolnosti od javnog interesa koje zahtevaju opsežnu i delotvornu istragu, koju je on , prema sopstvenim navodima, želeo da izbegne .

Ustavni sud, stoga , smatra da redovni sudovi nisu iskazali površan odnos prema pri tvoru podnosioca ustavne žalbe, iako su u dužem vremenskom periodu ponavljali iste razlog e za produženje pritvora koji su poslužili kao početni osnov za njegovo određivanje, bez izmenjenih okolnosti koje bi mogle da se uzmu u obzir, jer takve okolnosti očigledno nisu ni postojale. Ustavni sud ukazuje na to da redovni sudovi kod produženja pritvora moraju voditi računa o dinamičnom pristupu koji zahteva Evropski sud za ljudska prava kod procene dovoljnih i relevantnih okolnosti, što podrazumeva da se moraju uzeti u obzir i naknadno izmenjene okolnosti, a naročito one koje se odnose na sam tok krivičnog postupka. Međutim, u konkretnom slučaju, polazeći od navedenog, a imajući pre svega u vidu karakter okrivljenog koji je odmah nakon kritičnog događaja pokazao upornost i istrajnost u izbegavanju sudskog postupka u kojem bi se ispitalo postojanje njegove odgovornosti za izvršenje krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret, te težinu zaprećene sankcije za krivično delo koje je okrivljenom stavljeno na teret (najmanje deset godina zatvora ili zatvor od 30 do 40 godina) , Ustavni sud smatra da, je produženje pritvora prema podnosiocu i posle četiri godine opravdano jer postoji takav zahtev od javnog interesa, koji bez obzira na pretpostavku nevinosti, preteže nad pravom na slobodu pojedinca (Kudla protiv Poljske, broj 30210/96, od 26. oktobra 2000. godine, stav 110 .), te da su sudovi u dovoljnoj meri cenili sve bitne i za konkretan slučaj specifične okolnosti koje potvrđuju postojanje opasnosti od bekstva podnosioca ustavne žalbe i tako opravdavaju produženje pritvora prema njemu na osnovu člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP.

Ustavni sud nadalje konstatuje da je za ocenu osnovanosti navoda kojima se ukazuje na povredu prava na ograničeno trajanje pritvora od značaja i to da li je sud pokazao potrebnu hitnost u vođenju krivičnog postupka.

S tim u vezi Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac do dana podnošenja ustavne žalbe (4. novembra 201 4. godine) nalazio u pritvoru tri godine i 1 1 meseci (računajući od 30. novembra 2010. godine kada je lišen slobode), kao i da je rešenjem Višeg suda u Nišu K. 109/12 od 27. januara 2015. godine prema podnosiocu ustavne žalbe pritvor ukinut i zamenjen merom zabrane napuštanja stana , uz primenu kontrole poštovanja ove mere putem elektronskog nadzora.

Ustavni sud je iz navoda ustavne žalbe, dostavljene dokumentacije i odgovora Višeg suda u Nišu utvrdio da je povodom kritičnog događaja od 26. aprila 2008. godine Okružni javni tužilac u Nišu podigao optužnicu Kt. 151/08 od 25. novembra 2008. godine protiv šest lica, od kojih se pored podnosioca ustavne žalbe, u bekstvu nalazilo još četvoro okrivljenih, od kojih je za dvojicu određeno suđenje u odsustvu, a ostali su ekstradirani Republici Srbiji u periodu od 2010. do 2013. godine (D. K, ekstradiran 30. novembra 2010. godine iz Španije, A.A. ekstradiran 2012. iz Grčke, M.M. ekstradiran iz Amerike 2013. godine); da je u ponovnom postupku, nakon ukidanja prvobitno donete prvostepene presud e K. 2 2/10 od 28. aprila 2011. godine, u periodu od 7. maja 2012. godine do podnošenja ustavne žalbe (period od dve i po godine) glavni pretres je bio zakazivan po pravilu jednom mesečno, sa izuzecima u letnjim periodima (u vreme korišćenja godišnjih odmora). Ustavni sud je takođe utvrdio da dva puta glavni pretres ni je mog ao biti održan zbog sprečenosti sva tri branioca podnosioca ustavne ža lbe da pristupe u sud (21. mart 2013. i 25. jul 2013. godine), kao i da u periodu od 17. juna 2014. godine pa nadalje glavni pretres nije mogao biti održan zbog toga što su advokati na celoj teritoriji Republike Srbije obustavili rad.

Polazeći od navedenog, te imajući u vidu da iz celokupne dokumentacije proizlazi da je sud u činjenično veoma složenom postupku, uz opstrukcije procesne discipline od strane okrivljenih i njihovih branilaca (gotovo svako od okrivljenih je imao više od jednog branioca, ali veliki broj puta pretres nije mogao da se održi i zbog sprečenosti advokata), preduzimao sve potrebne mere u cilju obezbeđivanja ispunjenosti procesnih pretpostavki za održavanje glavnog pretresa, te zakazivao ročišta za glavni pretres, po pravilu, jednom mesečno, Ustavni sud je ocenio da Viši sud u Nišu nije očigledno nemarno postupao, i da je postupak sprovodio sa primerenom hitnošću. Ustavni sud, takođe, smatra da treba ukazati na to da iz odgovora Višeg suda u Nišu proizlazi da nisu tačni navodi ustavne žalbe da u ponovnom postupku 15 puta glavni pretres nije održan zbog nemogućnosti suda da obezbedi prisustvo oštećenih.

Sledom svega navedenog, Ustavni sud je našao da osporenim rešenjem nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca ustavne žalbe iz člana člana 31. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

7. U odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je u vreme podnošenja ustavne žalbe krivični postupak čije se trajanje osporava bio u fazi glavnog pretresa . S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na to da je nakon 22. maja 2014. godine, kada je stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/10), prestala nadležnost Ustavnog suda da odlučuje o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je u toku, kao i da je 1. januara 2016. godine stupio na snagu Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), kojim je detaljno uređena zaštita prava na suđenje u razumnom roku, čija je svrha da se pruži sudska zaštita prava na suđenje u razumnom roku i time predupredi nastajanje povrede tog prava. Stoga je stranka u sudskom postupku, saglasno odredbama člana 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS “, broj 40/15), pre izjavljivanja ustavne žalbe ima la pravo da pokrene postupak u kome se štiti to pravo podnošenjem prigovora sudu koji vodi osporeni postupak.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da, u vreme podnošenja ustavne žalbe, krivični postupak čije se trajanje osporava nije bio pravnosnažno okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.