Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 23 godine. Podnosiocima se dosuđuje naknada nematerijalne štete u iznosu od po 1.000 evra zbog prekomerne dužine postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Olivera Vučić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đ. T . i L . T, oboje iz Užica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. juna 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Đ. T . i L . T . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu P. 3/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Užicu P. 1147/90) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đ. T . i L . T, oboje iz Užica, su 20. februara 2013. godine, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se u vreme podnošenja ustavne žalbe vodio pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu P. 3/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Užicu P. 1147/90).

Podnosioci ustavne žalbe su naveli: da su još 1990. godine podneli tužbu Opštinskom sudu u Užicu protiv tuženog D.P, radi isplate duga i iseljenja, i da je u toku postupka tuženi podneo protivtužbu; da postupak traje već 23 godine i da i dalje nije okončan, iako se radi o jednostavnom sporu; da su više puta urgirali kod postupajućih sudija i predsednika suda tražeći okončanje postupka.

Predlažu da Ustavni sud utvrdi da im je u predmetnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i zahtevaju naknadu nematerijalne štete i naknadu troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, uvidom u ustavnu žalbu, priloženu dokumentaciju i spise predmeta Osnovnog suda u Užicu P. 3/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su 18. juna 1990. godine podneli tužbu tadašnjem Opštinskom sudu u Titovom Užicu protiv tuženog D.P, radi duga. Predmet je dobio broj P. 1147/90.

Pred prvostepenim sudom održano je 37 ročišta, dok 25 ročišta nije bilo održano, i to: šest zbog procesnih nedostataka, bez navođenja razloga, deset zbog odsustva tuženog, dva zbog nedolaska veštaka, jedno jer veštak nije dostavio nalaz, tri zbog nedolaska tužilaca, dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog pokušaja mirnog rešenja spora.

Na ročištima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka u više navrata, suočenjem parničnih stranaka, saslušanjem većeg broja svedoka, uvidom u određenu dokumentaciju, uviđajem suda na licu mesta, veštačenjem od strane veštaka građevinske struke i veštaka ekonomske struke, kao i saslušanjem sudskih veštaka, dopunskim veštačenjem od strane veštaka građevinske struke i veštaka ekonomske struke, veštačenjem od strane G. zavoda za veštačenje u B, i ponovnim veštačenjem od strane veštaka građevinske struke.

Tužbeni zahtev je preciziran 20. juna 1992, 6. novembra 1993, 7. novembra 1994, 11. februara 1998, 10. novembra 2001. i 19. juna 2013. godine.

Tuženi je 2. decembra 1993. godine podneo protivtužbu protiv tužilaca (protivtuženih), radi izgubljene dobiti i protivtužbeni zahtev je preciziran 27. oktobra 1998. godine.

Podneskom od 3. februara 1999. godine podnosioci su zahtevali da sud donese delimičnu presudu, jer su smatrali da su na osnovu izvedenih dokaza ispunjeni uslovi za odlučivanje o delu tužbenog zahteva koji se odnosio na naknadu štete.

Uvidom u spise je utvrđeno da prvostepeni sud u periodu od 10. oktobra 2008. do februara 2012. godine nije održao nijedno ročište.

Od 2010. godine predmet je bio u nadležnosti Osnovnog suda u Užicu, gde se vodio pod brojem P. 3/10.

Presudom Osnovnog suda u Užicu P. 3/10(90) od 3. oktobra 2013. godine u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi da tužiocima na ime duga po osnovu neplaćene zakupnine isplati iznos od 1.105 evra, sa pripadajućom domicilnom kamatom od 16. juna 1990. godine, pa do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu po kome poslovne banke u mestu plaćanja otkupljuju efektivnu stranu valutu na dan isplate, dok je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev na ime zakupnine od još 121,50 evra, sa pripadajućom domicilnom kamatom počev od dospelosti pa do isplate, kao i za pripadajuću domicilnu kamatu na iznos od 1.105 evra, počev od dospelosti pojedinačnih iznosa pa do 16. juna 1990. godine kao dana podnošenja tužbe; u stavu drugom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi da tužiocima na ime naknade štete isplati iznos od 29.924,23 dinara, sa zakonskom kamatom po Zakonu o zateznoj kamati počev od 3. oktobra 2013. godine, pa do konačne isplate, dok je tužbeni zahtev za zakonsku kamatu na iznos od 29.924,23 dinara, počev od 19. juna 2013. godine, odbijen kao neosnovan; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca da se obavežu tužioci da tuženom isplate na ime izgubljene dobiti iznos od 83.400,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate, počev od 27. oktobra 1998. godine, pa do konačne isplate; u stavu četvrtom izreke obavezan je tuženi da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka, u iznosu od 543.270,00 dinara.

Protiv navedene presude parnične stranke nisu izjavile žalbu tako da je ona postala pravnosnažna 19. decembra 2013. godine.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 43/82, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen 16 godina i pet meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period, od podnošenja tužbe sudu, 18 juna 1990. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosilaca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Po oceni Suda, u predmetnom parničnom postupku koji je trajao 23 godine i pet meseci, isključivu odgovornost za njegovo prekomerno trajanje snosi prvostepeni sud koji je meritorno odlučio tek nakon 23 godine i četiri meseca od podnošenja tužbe, donoseći presudu protiv koje stranke nisu izjavile žalbe. Takođe, Ustavni sud ukazuje da su podnosioci urgirali i zahtevali od prvostepenog suda donošenje delimične presude, smatrajući da su ispunjeni uslovi da sud odluči o delu tužbenog zahteva koji se odnosio na naknadu štete.

Ustavni sud nalazi da je postupak u određenoj meri bio složen jer je odlučivano o tužbi i protivtužbi, a i radi pravilnog i potpunog utvrđenja činjeničnog stanja izveden je veći broj dokaza, pored ostalih i veštačenjem i dopunskim veštačenjem od strane veštaka ekonomske i veštaka građevinske struke, ali ni te okolnosti ne mogu biti opravdanje za prekomerno trajanje postupka u kome je meritorno odlučeno tek nakon 23 godine i četiri meseca.

Ustavni sud ukazuje da prvostepeni sud nije redovno zakazivao ročišta za glavnu raspravu te je imao period potpune neaktivnosti u trajanju od tri i po godine (od 10. oktobra 2008. do 2. februara 2012. godine), kada nijedno ročište nije bilo zakazano ni održano.

Sud ocenjuje da su podnosioci ustavne žalbe u manjoj meri doprineli dužem trajanju postupka, imajući u vidu da tri ročišta nisu bila održana zbog njihovog neprisustvovanja, dok je predmet spora za podnosioce bio od materijalnog značaja.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu P. 3/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Užicu P. 1147/90).

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, vrednost predmeta spora, složenost postupka kao i doprinos podnosilaca njegovom trajanju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnosioca za određivanje naknade troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova imajući u vidu da je članom 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu određeno da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. Takođe, odredbom člana 83. stav 1. Zakona utvrđeno je da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13) predviđeno je da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, licima koja žele da izjave ustavnu žalbu Sud pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.