Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu M.K. i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 11 godina. Podnosiocu se dosuđuje naknada nematerijalne štete od 1.300 evra zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. K . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. jula 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. K . i utvrđuje d a je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4053/04, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 37079/13 (prethodno P. 63307/10) , povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret sredstava budžeta Republike Srbije – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. K . iz Beograda je , 20. februara 2016. godine, preko punomoćnika G . P , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava na imov inu iz člana 58. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4053/04, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 37079/13 (prethodno P. 63307/10).

U ustavnoj žalbi se navodi da se njome osporavaju radnje Prvog osnovnog suda u Beogradu kojima se prouzrokovalo nerazumno dugo trajanje građanske parnice, iako je ista okončana uspehom tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe posle skoro 12 godina i iznosi tok osporenog parničnog postupka. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu ustavnih prava na pravično suđenje, prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu i dosudi podnosiocu naknadu nematerijalne štete zbog dugog trajanja postupka u iznosu od 360.000 dinara i troškove sastava ustavne žalbe u iznosu od 90.000 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 37079/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 19. maja 2004. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Republike Srbije – Ministarstva unutrašnjih poslova, radi povraćaja nezakonito oduzetih novčanih sredstava.

Prvi opštinski sud u Beogradu je prvu prvostepenu presudu u ovom sporu P. 4053/04, kojom je odbio tužbeni zahtev tužioca, doneo 3. aprila 2006. godine, tj. godinu i deset i po meseci posle podnošenja tužbe. Presuda je dostavljena punomoćniku tužioca 17. jula 2006. godine.

Protiv navedene prvostepene presude tužilac je izjavio žalbu 3. avgusta 2006. godine.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 7. maja 2007. godine doneo rešenje P. 4053/04 kojim je odbacio žalbu kao neblagovremenu. Rešenje je dostavljeno tužiocu 3. jula 2007. godine.

Tužilac je 18. jula 2007. godine podneo žalbu protiv rešenja o odbacivanju žalbe, osporavajući dokaz o dostavljanju presude, tj. autentičnost potpisa punomoćnika tužioca na dostavnici.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 11939/07 od 13. novembra 2008. godine vratio prvostepenom sudu nerazmotreni spis predmeta P. 4053/04 radi dopune postupka.

Prvi opštinski sud u Beogradu je u cilju dopune postupka u toku 2009. godine zakazao četiri ročišta, od kojih dva nisu održana, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno (1. juna 2009. godine) zbog toga što tužilac nije uplatio predujam troškova veštačenja putem veštaka grafologa S. M. Po sprovedenom veštačenju, prvostepeni sud je na ročištu 2. oktobra 2009. godine stavio van snage svoje rešenje P. 4053/04 od 7. maja 2007. godine i naložio tužiocu da dostavi primerak žalbe radi dostavljanja tuženoj na odgovor. Tužilac je postupio po nalogu suda podneskom od 23. decembra 2009. godine.

Prvostepeni sud je 20. jula 2010. godine dostavio žalbu Republičkom javnom pravobranilaštvu na odgovor. Žalba sa spisima predmeta je dostavljena Apelacionom sudu u Beogradu na dalji postupak 7. septembra 2010. godine.

Viši sud u Leskovcu je, kao delegirani sud, doneo rešenje Gž. 1382/13 od 5. septembra 2013. godine kojim je ukinuo presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4053/04 od 3. aprila 2006. godine i predmet vratio Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

Prvo ročište u ponovnom prvostepenom postupku je održano 10. aprila 2014. godine kada je određen rok za izvođenje dokaza od godinu dana, a glavna rasprava je zaključena na ročištu 3. marta 2015. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je, presudom P. 37079/13 od 3. marta 2015. godine, usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu da tužiocu plati iznos od 626,33 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, 50 US dolara u dinarskoj prot ivvrednosti na dan isplate i 5.800 dinara i da tužiocu isplati kamatu bliže određenu u stavu prvom izreke presude, kao i da tužiocu na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 129.240 dinara , u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude, a ukoliko troškove u roku ne isplati, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 3. marta 2015. godine, pa do dana isplate.

Protiv navedene prvostepene presude tužena je izjavila žalbu 6. aprila 2015. godine.

Viši sud u Beogradu je presudom Gž. 5768/15 od 2. decembra 2015. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 37079/13 od 3. marta 2015. godine. Drugostepena presuda je dostavljena punomoćniku podnosioca 26. januara 2016. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10 .).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u ovom postupku od 23. februara 2005. godine, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuće odredbe sadržane su i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US i 55/14), koji se primenjivao u osporenom postupku nakon ukidanja prve prvostepene presude.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe , 19. maja 2004. godine, a da je okončan presudom Višeg suda u Beogradu od 2. decembra 2015. godine. Iako je period u kome se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba je trajao 11 godina, šest meseci i 13 dana. Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od stava da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost spora, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmetnog prava za podnosioca, koje je potrebno ceniti u svakom pojedinačnom slučaju.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da u ovom sporu nije bilo složenih pravnih pitanja na koja je sud trebalo da odgovori, ali da je njemu bio sproveden relativno složen dokazni postupak radi utvrđivanja činjenice da li je protiv tužioca bio vođen prekršajni postupak, i to u prihvatljivom roku.

Međutim, Ustavni sud je ipak utvrdio da su odlučujući doprinos dugom trajanju postupka dali nadležni sudovi, i to naročito prvostepeni sud svojim neažurnim postupanjem, odnosno iz razloga koji se moraju staviti na teret suda. Pre svega, devet meseci nakon izjavljivanja žalbe protiv prve prvostepene presude, prvostepeni sud je 7. maja 2007. godine doneo rešenje kojim je odbacio žalbu kao neblagovremenu, koje rešenje je, po žalbi podnosioca, stavljeno van snage posle dve godine i skoro pet meseci od donošenja (2. oktobra 2009. godine). Neažurnost suda se ispoljila i u tome što je žalbu protiv prvostepene presude dostavio na odgovor tuženoj sedam meseci nakon dostavljanja potrebnog primerka žalbe od strane podnosioca, a prvostepenu presudu je dostavio podnosiocu tri i po meseca posle njenog donošenja. Takođe, postupak po žalbi protiv prve prvostepene presude pred drugostepenim sudom je trajao tri godine.

Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe nesumnjivo imao opravdani interes za efikasnim okončanjem osporenog postupka. Međutim, i on sam je, iako u manjoj meri, doprineo njegovom dužem trajanju. Naime, podnosilac je dostavio prvostepenom sudu dokaz o uplati predujma grafološkog veštačenja posle više od tri meseca od datog naloga, usled čega je odloženo ročište 1. juna 2009. godine, a primerak žalbe za protivnu stranku je dostavio posle dva meseca i dvadeset dana od datog naloga.

Polazeći od svega napred navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4053/04, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 37079/13 (prethodno P. 63307/10), povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu , kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret sredstava budžeta Republike Srbije – razdeo Ministarstva pravde, roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu , saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka, već i životni standard u državi kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova.

Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu pre svega aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava , ali da status žrtve zavisi od toga da li je zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno s obzirom na pravično zadovoljenje, kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije , od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije , od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije , od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. U vezi sa istaknutom povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da ustavna žalba sadrži samo tvrdnju o povredi ovih ustavnih prava, bez ikakvog obrazloženja, pri čemu ukazuje da podnosilac nema pravnog interesa da osporava presudu kojom je okončan osporeni postupak, budući da je ona doneta u njegovu korist, a povreda prava na imovinu se ne može izvoditi iz povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti