Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog arbitrerne primene procesnog prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu podnosioca zbog povrede prava na pravično suđenje i pravno sredstvo. Viši sud je proizvoljno primenio procesno pravo ignorišući odluku Vrhovnog kasacionog suda o nadležnosti, čime je podnositeljki uskratio pravo na pristup sudu u radnom sporu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1394/2017
07.06.2023.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec ( Korhecz T amás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. Đ . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. juna 2023 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. Đ . i utvrđuje da su rešenjem Višeg suda u Jagodini Gž1. 92/16 od 23. decembra 2016. godine podnositeljki ustavne žalbe povređen a prava na pravično suđenje i na pravno sredstvo , iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Jagodini Gž1. 92/16 od 23. decembra 2016. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Jagodini P1. 383/16 od 12. septembra 2016. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. Đ . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu , 17. februara 2017. godine, preko punomoćnika D . M, advokata iz Jagodine, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Jagodini Gž1. 92/16 od 23. decembra 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporeno rešenje zasnovano na pogrešnoj oceni sadržine rešenja Vrhovnog kasacionog suda od 26. marta 2015. godine i stanovištu da to rešenje ne znači da Osnovni sud u Jagodini može da postupa po tužbi podnetoj 2011. godine. Ovakvo stanovište je, prema oceni podnositeljke iznetoj u ustavnoj žalbi, pogrešno jer je Vrhovni kasacioni sud posle odluke o nenadležnosti Osnovnog suda u Jagodini, odlučivao o sukobu nadležnosti, utvrdivši taj prvostepeni sud nadležnim za postupanje po tužbi iz 2011. godine. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu i naloži da se nastavi spor i donese odluka, kao i da se utvrdi pravo podnositeljke na naknadu troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Jagodini P1. 6/17 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

M. M, pravni prethodnik podnositeljke ustavne žalbe, je 2. februara 2011. godine podnela tužbu Osnovnom sudu u Jagodini protiv Republike Srbije – Vlada Republike Srbije – Prekršajni sud u Jagodini, sa zahtevom da sud utvrdi da joj je nezakonito prestao radni odnos u Prekršajnom sudu u Jagodini, kao pravnom sledbeniku Opštinskog organa za prekršaje Jagodina u kojem je obavljala dužnost sudije za prekršaje do 31. decembra 2009. godine, te da obaveže tuženu da je „vrati u radni odnos“ na neodređeno vreme i rasporedi na odgovarajuće radno mesto. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 33/11.

Rešenjem P1. 33/11 od 7. aprila 2011. godine, u stavu prvom izreke, Osnovni sud u Jagodini oglasio se stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari. U stavu drugom izreke ovog rešenja određeno je da će se, po pravnosnažnosti rešenja, predmet dostaviti Ustavnom sudu, kao stvarno nadležnom, na dalju nadležnost. U obrazloženju rešenja je navedeno da „sud nalazi da redovan sud nije stvarno nadležan za postupanje u ovoj pravnoj stvari, te će se po pravnosnažnosti ovog rešenja spisi predmeta dostaviti Ustavnom sudu Srbije, kao stvarno nadležnom sudu.“

Ustavni sud je, uz dopis od 11. novembra 2011. godine, vratio dostavljene spise predmeta Osnovnom sudu u Jagodini, a budući da ih je taj sud ponovo dostavio Ustavnom sudu, Ustavni sud ih je ponovo vratio Osnovnom sudu u Jagodini, uz dopis od 6. marta 2013. godine, u kome je navedeno da se u spisima predmeta ne nalazi ustavna žalba ili drugi podnesak upućen Ustavnom sudu na osnovu koga bi taj sud postupao.

Tužilja M. M . je podnes kom od 4. februara 2013. godine tražila da se parnični postupak u predmetu P1. 33/11 nastavi, pa je taj predlog ponovila i podneskom od 25. marta 2013. godine.

Osnovni sud u Jagodini je 29. marta 2013. godine doneo rešenje P1. 33/11, kojim je odbio kao neosnovan predlog tužilje za nastavak postupka, uz obrazloženje da je u ovoj parnici ranije doneto rešenje kojim se taj sud oglasio nenadležnim, a koje je postalo pravnosnažno, jer tužilja protiv njega nije izjavila žalbu.

U postupku po žalbi tužilje izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja od 29. marta 2013. godine, Viši sud u Jagodini doneo je rešenje Gž1. 31/13 od 26. aprila 2013. godine, kojim je ukinuo rešenje Osnovnog suda u Jagodini P1. 33/11 od 29. marta 2013. godine. U obrazloženju drugostepenog rešenja navedeno je da, nakon što se parnični sud u ovoj stvari pravnosnažnim rešenjem oglasio nenadležnim, to on nije nadležan da dalje postupa u ovoj pravnoj stvari, pa ni da odlučuje o predlogu za nastavak postupka, usled čega je ožalbeno rešenje bespredmetno, te je ukinuto.

Protiv označenog drugostepenog rešenja tužilja je izjavila reviziju, koja je, rešenjem Vrhovog kasacionog suda Rev2. 860/13 od 28. avgusta 2013. godine, odbijena kao neosnovana, uz ocenu revizijskog suda da je pravilan zaključak drugostepenog suda da po pravnosnažnosti rešenja kojim se parnični sud oglasio stvarno nenadležnim, taj sud ne može dalje da postupa u ovom sporu, pa ni da odlučuje o predlogu tužilje za nastavak postupka, usled čega je pravilno drugostepeni sud ukinuo prvostepeno rešenje, bez vraćanja predmeta na ponovni postupak.

Ustavni sud je R ešenjem Už-4475/13 od 10. decembra 2013. godine, odbacio ustavnu žalbu M. M . izjavljenu protiv rešenja Osnovnog suda u Jagodini od 7. aprila 2011. godine, Višeg suda u Jagodini od 26. aprila 2013. godine i Vrhovnog kasacionog suda od 28. avgusta 2013. godine. U pogledu osporenih rešenja drugostepenog i revizijskog suda, Ustavni sud je konstatovao da je podnositeljka imala pravo da protiv prvostepenog rešenja od 7. aprila 2011. godine izjavi žalbu, o čemu je bila i poučena, ali da ona to nije učinila, čime je omogućila da to „nakaradno rešenje“ postane pravnosnažno već u prvom stepenu.

Tužilja se podneskom od 5. avgusta 2014. godine obratila Osnovnom sudu u Jagodini sa zahtevom za rešavanje sukoba nadležnosti i određivanje stvarno nadležnog suda za postupanje po podnetoj tužbi. Budući da spisi predmeta P1. 33/11 nisu pronađeni u sudu, predsednik Osnovnog suda u Jagodini je 13. januara 2015. godine doneo rešenje kojim je naredio obnavljanje spisa tog predmeta, te je narednog dana doneto rešenje o pokretanju postupka obnavljanja spisa predmeta P1. 33/11, nakon čega je prvostepeni sud, uz dopis od 27. februara 2015. godine, dostavio spise predmeta Vrhovnom kasacionom sudu radi odlučivanja o sukobu nadležnosti.

Rešenjem R1. 219/15 od 26. marta 2015. godine Vrhovni kasacioni sud je odredio da je za postupanje u ovom predmetu stvarno nadležan Osnovni sud u Jagodini. U obrazloženju ovog rešenja navedeno je da, kako iz navoda tužbe proizlazi da je rešavanje ovog spora u sudskoj nadležnosti, u smislu odredbe člana 4. Zakona o uređenju sudova, to je za postupanje stvarno nadležan Osnovni sud u Jagodini, kojem je tužba podneta na osnovu odredbe člana 22. navedenog zakona. Dalje je navedeno da, ukoliko Osnovni sud u Jagodini smatra da je za postupanje u ovom predmetu stvarno nadležan drugi sud, u nastavku postupka može da donese odluku o ustupanju predmeta drugom sudu iz člana 11. Zakona o uređenju sudova.

Osnovni sud u Jagodini je prvo ročište u postupku po tužbi M. M . od 2. februara 2011. godine, zakazao za 25. septembar 2015. godine. Tužilja je podneskom od 11. septembra 2015. godine, uredila tužbu, tako da je kao t užena označena Republika Srbija – Vlada Republike Srbije – Prekršajni sud u Jagodini, i preinačila je tužbu isticanjem , pored ranijih zahteva , i zahtev a da se tužena obaveže da joj, na ime naknade štete, isplati novčane iznose u visini izgubljenih zarada i drugih primanja. Drugo ročište je zakazano za 20. oktobar 2015. godine, a pre početka ovog ročišta punomoćnik tužilje je obavestio sud da je tužilja preminula 25. septembra 2015. godine, usled čega je prvostepeni sud prekinuo postupak, s tim da će se on nastaviti kada zakonski naslednici tužilje to zatraže ili ih sud, na predlog protivne strane pozove da to učine.

Nakon što je Z. Đ, ovde podnositeljka ustavne žalbe, dostavila rešenje nadležnog suda kojim je, kao sestra sada pok. M . M, oglašena za njenog naslednika, Osnovni sud u Jagodini je 8. marta 2016. godine doneo rešenje P1. 674/15, kojim se 10. marta 2016. godine nastavlja postupak u ovoj pravnoj stvari.

Rešenjem Osnovnog suda u Jagodini P1. 674/15 od 27. aprila 2016. godine odbačena je tužba tužilje Z. Đ . kao neblagovremena, jer je podneta posle proteka roka od 90 dana od saznanja za prestanak radnog odnosa. U postupku po žalbi tužilje, Viši sud u Jagodini doneo je rešenje Gž1. 63/16 od 4. avgusta 2016. godine kojim je ukinuto prvostepeno rešenje, jer je doneto primenom odredbe člana 195. Zakona o radu, a ne Zakona o radnim odnosima u državnim organima, koji je, u konkretnom slučaju, merodavan propis.

U ponovnom postupku Osnovni sud u Jagodini je doneo rešenje P1. 383/16 od 12. septembra 2016. godine, kojim je odbacio tužbu tužilje kao neblagovremenu. Protiv ovog rešenja tužilja je izjavila žalbu.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Jagodini Gž1. 92/16 od 23. decembra 2016. godine ukinuto je rešenje Osnovnog suda u Jagodini P1. 383/16 od 12. septembra 2016. godine, bez vraćanja predmeta prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Prema stanovištu drugostepenog suda iznetom u obrazloženju označenog rešenja, po donošenju rešenja kojim se oglasio nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, koje je postalo pravnosnažno, Osnovni sud u Jagodini nije mogao dalje da postupa niti da odlučuje po predlozima tužilje (za nastavak postupka i o prekidu postupka) kao ni da odbaci tužbu tužilje. U obrazloženju drugostepenog rešenja navedeno je i da donošenje rešenja Vrhovnog kasacionog suda od 26. marta 2015. godine kojim je odlučeno da je za postupanje u ovom predmetu stvarno nadležan Osnovni sud u Jagodini, a koje je doneto po donošenju rešenja o obnavljanju spisa, iz navedenih razloga, ne znači da po podnetoj tužbi može da se dalje postupa, iako je rešavanje ovakvih sporova u sudskoj nadležnosti.

Tužilja je 13. februara 2017. godine protiv osporenog drugostepenog rešenja izjavila reviziju, navodeći da je Viši sud u Jagodini stao na stanovište da prvostepeni sud, nakon pravnosnažnosti rešenja od 7. aprila 2011. godine, nije mogao više da postupa, usled čega je postupak po tužbi zapravo okončan odlukom kojom se sud oglasio stvarno nenadležnim, dakle, bez ikakve presude ili rešenja o tužbenom zahtevu ili tužbi.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1100/17 od 13. decembra 2017. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužilje. U obrazloženju revizijskog rešenja navedeno je da je revizija podneta protiv odluke protiv koje se po zakonu ovaj vanredni pravni lek ne može podneti u smislu odredbe člana 401. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, s obzirom na to da revizija nije izjavljena protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u smislu odredbe člana 394. stav 1. Zakona, odnosno protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno završen u smislu odredbe člana 412. stav 1. Zakona, jer se drugostepenim rešenjem kojim je ukinuto prvostepeno rešenje postupak pravnosnažno ne završava. Po vraćanju spisa predmeta, Osnovni sud u Jagodini nije sprovodio dalji postupak, već je 27. februara 2018. godine predmet arhiviran.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) propisano je: da sud ne može da odbije odlučivanje o zahtevu za koji je nadležan (član 2. stav 2.); da sud ocenjuje po službenoj dužnosti, odmah po prijemu tužbe, da li je nadležan i u kojem je sastavu nadležan, na osnovu navoda u tužbi i na osnovu činjenica koje su sudu poznate; da ako se u toku postupka promene okolnosti na kojima je zasnovana nadležnost suda ili ako tužilac smanji tužbeni zahtev, sud koji je bio nadležan u vreme podnošenja tužbe ostaje i dalje nadležan i ako bi usled ovih promena bio nadležan drugi sud iste vrste (član 15.); da sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li rešavanje spora spada u sudsku nadležnost, kao i da će sud da se oglasi nenadležnim, ukine sprovedene radnje u postupku i odbaci tužbu, ako u toku postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud nego neki drugi organ (član 16. st. 1. i 2.); da sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi na svoju stvarnu nadležnost (član 17. stav 1.); da će sud po službenoj dužnosti da se oglasi mesno nenadležnim ako postoji isključiva mesna nadležnost nekog drugog suda, najkasnije u roku od osam dana od dana prijema odgovora na tužbu (član 19. stav 1.); da će po pravnosnažnosti rešenja kojim se oglasio nenadležnim (čl. 17. i 19.) sud da ustupi predmet nadležnom sudu koji će nastaviti postupak kao da je kod njega bio pokrenut (član 20. st. 1. i 3.); ako sud kome je predmet ustupljen kao nadležnom smatra da je nadležan sud koji mu je predmet ustupio ili neki drugi sud, dostaviće predmet sudu koji treba da reši ovaj sukob nadležnosti u roku od osam dana od dana prijema predmeta, osim ako nađe da mu je predmet ustupljen usled očigledne omaške, a trebalo je da bude ustupljen nekom drugom sudu, u kom slučaju će da ustupi predmet drugom sudu i o tome obavesti sud koji mu je predmet ustupio (član 21. stav 1.9; sukob nadležnosti između sudova razne vrste rešava Vrhovni kasacioni sud (član 22. stav 2.); dok se ne reši sukob nadležnosti, sud kome je predmet ustupljen dužan je da preduzima one radnje u postupku za koje postoji opasnost od odlaganja (član 23. stav 2.); revizija je dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa (član 441.)

Odredbama člana 11. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11 – dr. zakon, 78/11 – dr. zakon, 101/11, 101/13, 40/15 – dr. zakon, 106/15, 13/16, 108/16, 113/17, 65/18 – Odluka US, 87/18 i 88/18 – Odluka US), koji je bio na pravnoj snazi u vreme pokretanja i vođenja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sudska vlast jedinstvena na teritoriji Republike Srbije (stav 1.); da sudska vlast u Republici Srbiji pripada sudovima opšte i posebne nadležnosti (stav 2.); da su sudovi opšte nadležnosti osnovni sudovi, viši sudovi, apelacioni sudovi i Vrhovni kasacioni sud (stav 2.); da su sudovi posebne nadležnosti privredni sudovi, Privredni apelacioni sud, prekršajni sudovi, Prekršajni apelacioni sud i Upravni sud (stav 4.).

5. Ocenjujući ispunjenost pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi, Ustavni sud, najpre konstatuje da u postupku po ustavnim žalbama predmet razmatranja ovog suda mogu da budu akti (i radnje) određenih subjekata kojima je konačno odlučeno o pravima i obavezama nekog lica. Nadalje, a budući da je osporenim rešenjem ukinuta nižestepena odluka, Ustavni sud ukazuje da se ukidajućim aktom, u načelu, ne odlučuje konačno o nečijim pravima i obavezama. Međutim, Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju, osporenim rešenjem, kojim je ukinuto pobijano prvostepeno rešenja bez vraćanja na ponovno suđenje, u suštini, konačno odlučeno o tužbi podnositeljke (odnosno njenog pravnog prethodnika), jer, po stavu drugostepenog suda, po toj tužbi više ne može da se postupa, nezavisno od razloga navedenih u pobijanom prvostepenom rešenju. S druge strane, Ustavni sud ukazuje da iz odredbe člana 170. Ustava proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su pre njenog podnošenja iskorišćena propisana pravna sredstva za zaštitu prava podnosioca ustavne žalbe. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je u parnicama o prestanku radnog odnosa, kao što je predmetna parnica, revizija uvek dozvoljena, ali i da se revizija može izjaviti samo protiv pravnosnažne odluke donete u drugom stepenu kojom se postupak okončava, a da takvog akta, u konkretnom slučaju, nema. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da su ispunjene pretpostavke za postupanje Ustavnog suda i ocenu osnovanosti ustavne žalbe.

U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud, polazeći od razloga i navoda ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, pre svega naglašava da nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog, odnosno procesnog prava bila očigledno proizvoljna ili arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog, odnosno procesnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije , od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.).

Ispitujući da li je Viši sud u Jagodini proizvoljno primenio merodavno pravo na štetu podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je osporenim rešenjem ukinuto, bez vraćanja na ponovni postupak, prvostepeno rešenje kojim je odbačena kao neblagovremena tužba tužilje, jer, prema stanovištu drugostepenog suda, nema uslova da parnični sud, nakon što se oglasio nenadležnim u ovoj pravnoj stvari rešenjem od 7. aprila 2011. godine, nastavi da postupa u istom predmetu, uz istovremenu ocenu da donošenje rešenja Vrhovnog kasacionog suda od 26. marta 2015. godine kojim je, a nakon pravnosnažnosti rešenja o nenadležnosti, za postupanje u ovom predmetu kao stvarno nadležan određen Osnovni sud u Jagodini, ne znači da može da se postupa po tužbi od 2. februara 2011. godine.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje da iz odredaba merodavnog procesnog zakona – Zakona o parničnom postupku, proizlazi da podneta tužba podleže prethodnom ispitivanju u pogledu nadležnosti suda. Nadležnost suda ili sudska nadležnost predstavlja kako delokrug poslova suda, tako i njegovo ovlašćenje da postupa u određenim pravnim stvarima. Apsolutna nadležnost suda razgraničava njegovu nadležnost u odnosu na sve druge organe, dok relativna nadležnost suda podrazumeva razgraničenje nadležnosti u okviru postojećih sudova u sistemu sudstva. Zakon o uređenju sudova sadrži pravila o nadležnosti sudova kojima se određuje koji sud postupa u određenoj pravnoj stvari. Stvarna nadležnost razgraničava delokrug poslova između različitih vrsta sudova jedinstvenog sudskog sistema, kao i između sudova različitog stepena u okviru iste vrste sudova. Ukoliko sud kojem je tužba podneta nađe da nije nadležan za postupanje, taj sud će se rešenjem oglasiti nenadležnim i, u slučaju apsolutne nenadležnosti – odbaciti tužbu, a u slučaju relativne nenadležnosti – po pravnosnažnosti rešenja predmet ustupiti sudu za koji smatra da je nadležan.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud konstatuje da Viši sud u Jagodini u osporenom rešenju zaključuje da činjenica pravnosnažnosti rešenja Osnovnog suda u Jagodini od 7. aprila 2011. godine kojim se taj sud oglasio stvarno nenadležnim, znači da se dalje ne može voditi postupak, s obzirom na to da posle donošenja rešenja kojim se oglašava nenadležnim sud koji je doneo to rešenje više ne može da postupa u tom predmetu. Iz ovakvog stava Višeg suda u Jagodini može se zaključiti da je predmetni parnični postupak okončan rešenjem o stvarnoj nenadležnosti Osnovnog suda u Jagodini, dakle, bez odluke o podnetoj tužbi ili postavljenom tužbenom zahtevu, zbog čega je takav stav ustavnopravno neprihvatljiv.

Naime, izreka rešenja od 7. aprila 2011. godine ima dva stava, prvi kojim se Osnovni sud u Jagodini oglasio stvarno nenadležnim za postupanje i drugi kojim je određeno da se spis dostavi Ustavnom sudu, kao stvarno nadležnom sudu, na dalju nadležnost. Postupajući po određenju iz stava drugog rešenja Osnovni sud u Jagodini je dva puta dostavljao spise predmeta Ustavnom sudu i Ustavni sud ih je oba puta vratio sa napomenom da nije reč o pitanju iz njegove nadležnosti. Na kasniji zahtev tužilje, prvostepeni parnični sud je zatražio od Vrhovnog kasacionog suda da „odluči o sukobu nadležnosti“. Vrhovni kasacioni sud je, s obzirom na okolnosti konkretnog slučaja, rešenjem od 26. marta 2015. godine, odredio da je u tom predmetu stvarno nadležan Osnovni sud u Jagodini, nakon čega je taj sud nastavio da postupa po tužbi od 2. februara 2011. godine. Ispitujući tužbu, koja je u međuvremenu uređena, nakon što je tužilja preminula 2015. godine, a podnositeljka, kao njen zakonski naslednik, preuzela parnicu, prvostepeni sud je našao da je tužba neblagovremena, te ju je odbacio rešenjem. U postupku po žalbi podnositeljke protiv ovog rešenja, Viši sud u Jagodini je prvo našao da je žalba osnovana te je to rešenje ukinuo i predmet vratio prvostepenom stepenom sudu na ponovni postupak, a onda, u postupku po žalbi protiv novog prvostepenog rešenja o odbacivanju tužbe kao neblagovremene, osporenim rešenjem ocenio da nije bilo uslova za njegovo donošenje zbog ranijeg oglašavanja tog suda nenadležnim, usled čega ga je ukinuo, bez vraćanja na ponovni postupak.

Ustavni sud ukazuje da je, prilikom odlučivanja o izjavljenoj žalbi, Viši sud u Jagodini naveo da je imao u vidu da je Vrhovni kasacioni sud, rešenjem 26. marta 2015. godine, utvrdio da je u ovoj pravnoj stvari nadležan Osnovni sud u Jagodini. Međutim, prema oceni Ustavnog suda, Viši sud u Jagodini nije, pre svega, imao u vidu suštinu odluke Vrhovnog kasacionog suda o određivanju nadležnim konkretnog parničnog suda. Naime, Ustavni sud ukazuje da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na pristup sudu kojim se svakom obezbeđuje mogućnost da pokrene sudski postupak radi ostvarivanja svojih prava, a s druge strane, da sudovi moraju da budu tako organizovani da pojedincu omoguće da se koriste ovim pravom. U parničnom postupku, dakle, pravom na pristup sudu se tužiocu daje mogućnost da „ustanovi“ postupak pred nadležnim sudom radi eventualnog raspravljanja i odlučivanja o postavljenom zahtevu, kojim se konačno može odlučiti o njegovim pravima i obavezama (o pravu na pristup sudu kao elementu prava na pravično suđenje vidi presudu Evropskog suda za ljudska prava Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva , broj predstavke 4451/70, presuda od 21. februara 1975. godine, stav 36 i, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-1064/2008 od 14. jula 2010. godine). U konkretnom slučaju, odlučivanjem o nadležnosti, Vrhovni kasacioni sud je omogućio „ustanovljavanje“ postupka po tužbi pravnog prethodnika podnositeljke i na taj način je otklonjen očigledan propust prvostepenog parničnog suda kod donošenja rešenja od 7. aprila 2011. godine kojim je kao „stvarno nadležnom“ ustupio predmet Ustavnom sudu. Ustavni sud nije deo sistema sudova opšte i posebne nadležnosti ustanovljenog Zakonom o uređenju sudova i u slučaju stvarne nenadležnosti nekog suda predmet se može ustupiti samo nekom od tih sudova, zbog čega je Vrhovni kasacioni sud u rešenju od 26. marta 2015. godine i naveo „Ukoliko Osnovni sud u Jagodini smatra da je za postupanje u ovom predmetu stvarno nadležan drugi sud, u nastavku postupka može doneti odluku o ustupanju predmeta drugom sudu iz člana 11. Zakona o uređenju sudova“, iz čega jasno proizlazi, kao i iz drugih okolnosti ovog slučaja, da je drugi stav izreke rešenja od 7. aprila 2011. godine o ustupanju predmeta Ustavnom sudu bez pravnog dejstva.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je Viši sud u Jagodini, zanemarujući činjenicu da je utvrđena nadležnost Osnovog suda u Jagodini za postupanje po tužbi od 2. februara 2011. godine, odnosno ocenjujući ovu okolnost kao irelevantnu prilikom odlučivanja o žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja o odbacivanju tužbe, usled čega nije ni razmatrao ovu žalbu, proizvoljno primenio procesno pravo, pri čemu je takva primena bila na štetu podnositeljke ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je osporenim rešenjem Višeg suda u Jagodini podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava iznet u presudi Lesjak protiv Hravatske (broj predstavke 25904/06, presuda od 18. februara 2010. godine, stav 41.), prema kojem je podnosilac kojem su o tužbi rešavali i redovni sudovi i Upravni sud, ali nijedan nije odlučio o tome da li je otkaz njegovog ugovora o radu zakonit, doveden u nemoguću situaciju, koja prema mišljenju tog suda, predstavlja uskraćivanje pravosuđa, čime je narušena sama suština njegovog prava na pristup sudu zajemčenog članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda .

U vezi sa istaknutom povredom prava na pravno sredstvo, Ustavni sud konstatuje da je prethodno utvrđena povreda prava na pristup sudu automatski onemogućila podnositljku ustavne žalbe da iskoristi svoje pravo na žalbu, a potom i pravo na reviziju, imajući u vidu prirodu spora, a što je sve, posledično, dovelo i do povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

Budući da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja Višeg suda u Jagodini i određivanjem da isti sud donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Jagodini P1. 383/16 od 12. septembra 2016. godine , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

6. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu odredbe člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.), Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

7. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog arbitrerne primene procesnog prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti