Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe protiv rešenja o produženju pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja o produženju pritvora. Sud je utvrdio da su redovni sudovi dali dovoljne i relevantne razloge za dalje trajanje pritvora, zasnovane na opasnosti od ponavljanja dela i uznemirenja javnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Milan Škulić i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. P. iz Sićeva kod Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. oktobra 2024. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba V. P. izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Nišu Kv. 510/18 od 28. decembra 2018. godine i rešenja Apelacionog suda u Nišu Kž.2. 11/19 od 11. januara 2019. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. V. P. iz Sićeva kod Niša podneo je 12. februara 2019. godine, preko punomoćnika D. K, advokata iz Niša, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Nišu Kv. 510/18 od 28. decembra 2018. godine i rešenja Apelacionog suda u Nišu Kž.2. 11/19 od 11. januara 2019. godine, zbog povrede prava u vezi sa pritvorom, prava na ograničeno trajanje pritvora, prava na pravično suđenje i prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, zajemčenih odredbama člana 30. stav 1, člana 31. st. 1. i 3, člana 32. stav 1. i člana 34. stav 3. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporavaju rešenja kojima je podnosiocu ustavne žalbe pravnosnažno produžen pritvor na osnovu odredaba člana 216. stav 1. u vezi sa članom 211. stav 1. tač. 3) i 4) Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14, 35/19 i 27/21 - Odluka US), nakon podizanja optužnice, a pre njenog potvrđivanja, zbog krivičnog dela silovanje iz člana 178. stav 1. Krivičnog zakonika.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je osporenim rešenjima povređeno pravo na ograničeno trajanje pritvora jer je sud jednostrano i samo na osnovu izjave oštećene, bez upuštanja u argumente koji u potpunosti demantuju njene tvrdnje, odlučio da produži pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe, iako objektivno nisu postojali razlozi za produženje pritvora; da podnosilac osporava postojanje osnovane sumnje da je izvršio krivično delo silovanja, te dodatno osporava postojanje svakog od pritvorskih razloga posebno; da oštećena živi u stanu čiji je vlasnik podnosilac ustavne žalbe, ali da oni ne žive u zajedničkom domaćinstvu, jer okrivljeni živi na drugoj adresi - u kući, kao i da nije jasno kakav je to strah osećala oštećena, kada svi dokazi, naročito njihova prepiska preko „vibera“ pokazuju da je odnos okrivljenog i oštećene prisan, a nikako odnos u kojem postoji strah na strani oštećene; da ne stoji ni zaključak suda da je predmetni događaj, zbog toga što se desio u maloj seoskoj sredini, prouzrokovao visok stepen uznemirenja građana, s obzirom na to da oštećena nema prebivalište niti boravište u tom selu, te tako ni ta sredina ne može biti neposredno zainteresovana za predmetno suđenje; da, u odnosu na istaknutu povredu prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, činjenica da je okrivljeni ranije više puta osuđivan sama po sebi ne predstavlja okolnost koja ukazuje na to da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo, te da je obrazloženjem koje je dato u osporenim rešenjima povređena „prezumpcija“ nevinosti podnosioca.

Podnosilac ustavne žalbe je istakao zahtev da Ustavni sud poništi osporene akte.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i na osnovu toga utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe inicijalno određen rešenjem Višeg suda u Nišu Kpp. 46/18 od 6. oktobra 2018. godine, a koji mu se računao od 4. oktobra 2018. godine u 14,00 časova, kada je lišen slobode.

Pre donošenja osporenih rešenja, pritvor prema podnosiocu je poslednji put produžen rešenjem Višeg suda u Nišu Kpp. 46/18 od 30. novembra 2018. godine, na osnovu člana 211. stav 1. tač. 3) i 4) Zakonika o krivičnom postupku.

Optužnicom Višeg javnog tužilaštva u Nišu Kt. 175/18 Kti. 91/18 od 28. decembra 2018. godine podnosiocu ustavne žalbe stavljeno je na teret izvršenje krivičnog dela silovanje iz člana 178. stav 1. Krivičnog zakonika.

Osporenim prvostepenim rešenjem Višeg suda u Nišu Kv. 510/18 od 28. decembra 2018. godine sud je, odlučujući po službenoj dužnosti da li još postoje razlozi za pritvor protiv okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, prema okrivljenom produžio pritvor zbog postojanja pritvorskih razloga iz člana 211. stav 1. tač. 3) i 4) Zakonika o krivičnom postupku, za još 30 dana, tako da je pritvor okrivljenom po tom rešenju mogao trajati najduže do 27. januara 2019. godine.

U obrazloženju ovog osporenog prvostepenog rešenja, između ostalog, je navedeno: da veće smatra da u konkretnom slučaju postoje osobite okolnosti koje ukazuju da će okrivljeni u kratkom vremenskom periodu ponoviti delo ukoliko se bude našao na slobodi, s obzirom na to da postoji osnovana sumnja da je okrivljeni u dužem vremenskom periodu od više godina vršio prinudnu obljubu nad oštećenom D.S, koristeći strah i podređeni položaj oštećene, kako to proizlazi iz njenog iskaza, te da ukoliko se nađe na slobodi postoji opasnost da takav odnos može dalje iskorišćavati; da je, osim toga, psihološkom ekspertizom u odnosu na okrivljenog konstatovan nizak prag frustracione tolerancije, spremnost ka impulsivnijem reagovanju, egocentrizam, kao i neposredni pokušaj da pokazuje svoju želju ka dominaciji i moć, što sve ukazuje na mogućnost ponavljanja krivičnog dela; da činjenica da je okrivljeni lice koje je do sada više puta osuđivano, između ostalog i za krivično delo nasilje u porodici, ukazuje na sklonost okrivljenog ka vršenju krivičnih dela sa elementima nasilja prema članovima porodice, pri čemu je sud imao u vidu da je oštećena živela u stanu sa okrivljenim; da sve navedene okolnosti imaju karakter osobitih i ukazuju da će okrivljeni u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ukoliko se bude našao na slobodi, te je protiv okrivljenog opravdano i nužno produžiti pritvor na osnovu člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku; da se okrivljenom stavlja na teret izvršenje krivičnog dela silovanje iz člana 178. stav 1. Krivičnog zakonika za koje delo je propisana kazna zatvora preko 10 godina, čime je ispunjen objektivni uslov za produženje pritvora po ovom osnovu; da, dalje, postoji i subjektivni osnov za produženje pritvora koji se ogleda u težini posledice i načinu izvršenja krivičnog dela koje se okrivljenom stavlja na teret, imajući u vidu da postoji osnovana sumnja da je okrivljeni izvršio krivično delo silovanje iz člana 178. stav 1. Krivičnog zakonika koristeći dugoročni odnos podređenosti oštećene, koja je živela u porodičnoj zajednici sa okrivljenim kao njegova pastorka, kao i posebnu težinu posledice dela za koje se sumnjiči, s obzirom da je taj odnos podređenosti trajao duži niz godina, kao i da je izazvao psihičke posledice po oštećenu u dužem periodu u vidu straha i nesigurnosti, što proizlazi iz iskaza oštećene i svedoka – majke i sestre oštećene; da je, imajući u vidu sve okolnosti predmetnog krivičnog dela koje se okrivljenom stavlja na teret, kao i činjenicu da se kritični događaj odigrao u manjoj seoskoj sredini, kakva je selo S, gde ovakvi događaji prouzrokuju naročito visok stepen uznemirenja građana, ocena veća da su ovakve teške posledice i način izvršenja dela izazvale uznemirenje javnosti takvog intenziteta, da bi, ukoliko se okrivljeni nađe na slobodi, to moglo ugroziti pravično i nesmetano vođenje krivičnog postupka, zbog čega je opravdano, ali i nužno, pritvor produžiti protiv okrivljenog i na osnovu člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku.

Osporenim drugostepenim rešenjem Apelacionog suda u Nišu Kž.2. 11/19 od 11. januara 2019. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Nišu Kv. 510/18 od 28. decembra 2018. godine.

U obrazloženju ovog osporenog rešenja, između ostalog, je navedeno: da je pravilno prvostepeni sud, primenom člana 334. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku, produžio pritvor protiv okrivljenog zbog postojanja razloga propisanih članom 211. stav 1. tač. 3) i 4) Zakonika o krivičnom postupku, o čemu pobijano rešenje sadrži dovoljne i jasne razloge koji se žalbenim navodima ne dovode u sumnju; da, iako branilac okrivljenog u žalbi kao osnov pobijanja prvostepenog rešenja navodi bitne povrede odredaba krivičnog postupka, on istu ne konkretizuje, te taj sud nalazi da se rešenje po ovom žalbenom osnovu ne osporava; da, pobijajući prvostepeno rešenje zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, branilac okrivljenog u žalbi navodi da ne stoje razlozi za produženje pritvora prema njegovom branjeniku po osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku, jer ne postoji osnovana sumnja da je okrivljeni prinudio na obljubu oštećenu D.S, te da činjenica da je okrivljeni ranije osuđivan nije dovoljan razlog za pritvor po navedenom zakonskom osnovu; da se žalbom, pored toga, ukazuje da ne postoje konkretne okolnosti koje su dovele do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka, te da okolnosti za koje je prvostepeni sud našao da pritvor protiv okrivljenog treba produžiti po osnovu člana 211. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku ne opravdavaju dalje zadržavanje okrivljenog u pritvoru po navedenom zakonskom osnovu; da, suprotno iznetim žalbenim navodima branioca okrivljenog, Apelacioni sud nalazi da je pravilan zaključak prvostepenog suda da i dalje stoje razlozi za produženje pritvora prema okrivljenom predviđeni odredbom člana 211. stav 1. tač. 3) i 4) Zakonika o krivičnom postupku, imajući u vidu stanje stvari u spisima predmeta i razloge pobijanog rešenja; da, okolnosti da je okrivljeni, prema izjavi oštećene D.S, koja mu je pastorka i sa kojom je živeo u istom porodičnom domaćinstvu istu i pre kritičnog događaja prinuđivao na obljubu, kao i da je osnovano sumnjiv da je oštećenu kritičnom prilikom upotrebom sile i pretnjom da će napasti na njen život i telo prinudio na obljubu, pri čemu je psihološkom ekspertizom kod okrivljenog konstatovan nizak prag frustracione tolerancije, spremnost ka impulsivnom reagovanju, egocentrizam i neposredni pokušaj da pokazuje svoju želju ka dominaciji i moći, uz okolnost da je ranije više puta osuđivan, između ostalog i za krivično delo sa elementima nasilja, predstavljaju i po oceni tog suda osobite okolnosti koje ukazuju da će okrivljeni u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo, što opravdava njegovo dalje zadržavanje u pritvoru po osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku; da je, pored toga, prvostepeni sud prilikom odlučivanja o pritvoru imao u vidu da je za krivično delo silovanje iz člana 178. stav 1. Krivičnog zakonika, koje se okrivljenom stavlja na teret, propisana kazna zatvora preko deset godina, te da postoji osnovana sumnja da je okrivljeni kritičnom prilikom, u svojoj kući u selu S, upotrebom sile i to udarcima, konkretno jednom otvorenom šakom u predelu desne strane lica i dva puta nogom u predelu desne potkolenice i leve butine prinudio oštećenu na obljubu; da, kako se događaj odigrao u maloj seoskoj sredini u kojoj takvi događaji izazivaju zgražavanje i osudu, to su, po nalaženju tog suda, način izvršenja i težina posledica krivičnog dela, za koje je okrivljeni osnovano sumnjiv, doveli do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka, pa je zadržavanje okrivljenog u pritvoru i po osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku opravdano; da je, prema nalaženju tog suda, uznemirenje javnosti i dalje takvog intenziteta koje opravdava dalje zadržavanje okrivljenog u pritvoru, jer bi puštanjem okrivljenog da se brani sa slobode, bilo ugroženo nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka, pri čemu je prvostepeni sud, suprotno žalbenim navodima, dao dovoljne i jasne razloge o tome da je jači javni interes da okrivljeni bude u pritvoru od njegovog prava da se brani sa slobode; da su žalbeni navodi branioca okrivljenog kojima se ukazuje da iz prikupljenih dokaza u dosadašnjem postupku ne proizlazi osnovana sumnja da je njegov branjenik učinio krivično delo koje mu se optužnicom javnog tužioca stavlja na teret, bez uticaja na pravilnost zaključaka prvostepenog suda u pogledu postojanja razloga za pritvor, s obzirom da osnovana sumnja proizlazi iz podnetog optužnog akta, a osnovanost optužnice će biti predmet ocene suda u daljem toku ovog krivičnog postupka.

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka (član 30. stav 1.); da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca, kao i da se okrivljeni pušta na slobodu ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica (član 31. stav 1.); da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (član 31. stav 2.); da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (član 31. stav 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. stav 3.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14, 35/19, 27/21 - Odluka US i 62/21 – Odluka US) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da se svako smatra nevinim sve dok se njegova krivica za krivično delo ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda, a da su državni i drugi organi i organizacije, sredstva javnog obaveštavanja, udruženja i javne ličnosti dužni da se pridržavaju pravila iz stava 1. ovog člana i da svojim javnim izjavama o okrivljenom, krivičnom delu i postupku ne povređuju prava okrivljenog (član 3.); da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da je sud dužan da krivični postupak sprovede bez odugovlačenja i da onemogući svaku zloupotrebu prava usmerenu na odugovlačenje postupka, kao i da je krivični postupak protiv okrivljenog koji je u pritvoru je hitan (član 14.); da su mere koje se mogu preduzeti prema okrivljenom za obezbeđenje njegovog prisustva i za nesmetano vođenje krivičnog postupka: 1) poziv; 2) dovođenje; 3) zabrana prilaženja, sastajanja ili komuniciranja sa određenim licem i posećivanja određenih mesta; 4) zabrana napuštanja boravišta; 5) jemstvo; 6) zabrana napuštanja stana; 7) pritvor (član 188.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom (član 210. stav 1.); da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru (član 210. stav 2.); da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. stav 3.); da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako: osobite okolnosti ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti (član 211. stav 1. tačka 3); da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina, odnosno kazna zatvora preko pet godina za krivično delo sa elementima nasilja ili mu je presudom prvostepenog suda izrečena kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, a način izvršenja ili težina posledice krivičnog dela su doveli do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka (član 211. stav 1. tačka 4).

Odredbom člana 178. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05 - ispravka, 107/05 ispravka, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14, 94/16 i 35/19), koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, bilo je propisano da će se kazniti zatvorom od pet do dvanaest godina onaj ko prinudi drugog na obljubu ili sa njom izjednačen čin upotrebom sile ili pretnjom da će neposredno napasti na život ili telo tog ili njemu bliskog lica.

5. Meritorno razmatrajući navode ustavne žalbe u odnosu na osporena rešenja o produženju pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe i istaknutim povredama označenih ustavnih prava, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da podnosilac ustavne žalbe, u suštini, povredu označenih ustavnih prava zasniva na tvrdnjama da u vreme donošenja osporenih rešenja nisu postojali zakonom propisani razlozi za produženje pritvora i da sudovi u osporenim rešenjima nisu dali valjano obrazloženje i individualizovane razloge za produženje pritvora. Podnosilac, takođe, u ustavnoj žalbi detaljno obrazlaže zašto, po njegovom mišljenju, u vreme donošenja osporenih rešenja nisu bili ispunjeni pritvorski razlozi propisani odredbom člana 211. stav 1. tač. 3) i 4) ZKP.

Ustavni sud, najpre, konstatuje da se, imajući u vidu fazu krivičnog postupka u kojoj su doneta osporena rešenja, u konkretnom slučaju ne može postaviti pitanje povrede prava podnosioca ustavne žalbe iz člana 30. stav 1. Ustava, s obzirom da su tom odredbom utvrđeni uslovi pod kojima nekom licu može biti određen pritvor kao krivično - procesna mera lišenja slobode, tako da se ova odredba odnosi na donošenje rešenja o određivanju pritvora, a ne na rešenje o produženju pritvora, kojim se preispituje da li i dalje postoje razlozi za zadržavanje okrivljenog u pritvoru (videti Odluku Ustavnog suda Už-1197/2008 od 13. novembra 2008. godine). Stoga, Sud smatra da su za ocenu navoda ustavne žalbe relevantne odredba člana 31. stav 1. Ustava, u delu kojim se jemči da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, kao i odredba člana 31. stav 3. Ustava, kojom se garantuje da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen. Ustavni sud je u više svojih odluka (videti Odluku Už - 265/2008 od 22. decembra 2009. godine) iskazao stanovište da se eventualna povreda prava na trajanje pritvora posle podizanja optužnice ne može posmatrati nezavisno od prava na pravično suđenje kojim se jemči, pored ostalog, i suđenje u razumnom roku garantovano odredbom člana 32. stav 1, čiju povredu podnosilac ustavne žalbe takođe ističe. Stoga je Sud povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava cenio prevashodno u okviru istaknute povrede prava iz člana 31. st. 1. i 3. Ustava.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu polazi od već zauzetog stava da ustavno jemstvo da sud trajanje pritvora svodi na najkraće vreme, imajući u vidu razloge pritvora, znači obavezu nadležnih sudova da u svojim odlukama navedu relevantne i dovoljne razloge kojima se opravdava trajanje mere pritvora, kao i da u vođenju postupka u kome se prema okrivljenom primenjuje mera pritvora pokažu primerenu hitnost. Nadležni sud je dužan da ne samo u razumnom roku, već i sa naročitom hitnošću postupa u pritvorskim predmetima. Prilikom svake kontrole pritvora sud utvrđuje da li su ispunjeni zakonski uslovi i razlozi za dalje zadržavanje okrivljenog u pritvoru, i da li se ista svrha (nesmetano vođenje krivičnog postupka) može ostvariti drugom merom.

6. Primenjujući napred iznete načelne stavove na konkretni ustavnosudski predmet i razmatrajući navode ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava na ograničeno trajanje pritvora iz člana 31. st. 1. i 3. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je protiv podnosioca ustavne žalbe, nakon sprovedene istrage, podignuta optužnica zbog postojanja opravdane sumnje da je izvršio krivično delo silovanje. Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima produžen kako bi se obezbedilo nesmetano vođenje krivičnog postupka, a iz razloga što su, po oceni postupajućih sudova, postojale osobite okolnosti koje ukazuju na opasnost da će okrivljeni boravkom na slobodi u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo, a koje proizlaze iz činjenice da je podnosilac ustavne žalbe ranije višestruko osuđivan, između ostalog i zbog krivičnog dela nasilja u porodici, te kako je psihološkom ekspertizom okrivljenog konstatovan nizak prag frustracione tolerancije, spremnost ka impulsivnom reagovanju i egocentrizam, a imajući u vidu da iz iskaza oštećene proizlazi da je okrivljeni u periodu od više godina, vršio prinudnu obljubu nad njom, koristeći strah i podređeni položaj oštećene, kao njegove pastorke, to su ti sudovi ocenili da navedene okolnosti ukazuju na njegovu sklonost ka vršenju krivičnih dela sa elementima nasilja prema podređenim članovima porodice. Pored navedenog postupajući sudovi su utvrdili da su način izvršenja i težina posledice krivičnog dela, za koje je propisana kazna zatvora preko 10 godina, doveli do takvog uznemirenja javnosti da ono može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka, a koje se ogledaju u činjenici da je predmetno delo izvršeno u manjoj seoskoj sredini, koja burno reaguje na takve događaje, koje protekom vremena nije izgubilo na svom intenzitetu, naročito imajući u vidu da iz spisa predmeta proizlazi postojanje opravdane sumnje da je okrivljeni koristio dugoročan odnos podređenosti oštećene koja mu je pastorka i sa kojom je živeo u istom porodičnom domaćinstvu, što je izazvalo psihičke posledice po oštećenu u vidu straha i nesigurnosti.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je o postojanju uslova za produženje pritvora odlučivao nadležni sud, koji je pri tome, polazeći od konkretnih činjenica, cenio kako postojanje osobitih okolnosti koje ukazuju da će okrivljeni u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo, odnosno određeni stepen uznemirenja javnosti, tako i opravdanost produženja mere pritvora zbog njihovog postojanja. Kako je pravna ocena nadležnog suda o kumulativnom ispunjenju uslova za produženje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe bila podvrgnuta kontroli i u žalbenom postupku i kroz periodično ispitivanje osnovanosti pritvora, Ustavni sud je ocenio da su osporena rešenja doneta u zakonito sprovedenom postupku, da su u njima cenjena i obrazložena sva pitanja koja su u konkretnom slučaju bila bitna za odlučivanje i da su zasnovana na zakonom propisanim razlozima iz kojih se prema licu za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo krivično delo može produžiti pritvor.

Nadalje, za ocenu navoda ustavne žalbe o istaknutoj povredi prava na ograničeno trajanje pritvora nužno je ispitati i to da li je predmetni krivični postupak vođen u skladu sa zahtevom hitnosti.

Ustavni sud je utvrdio da se krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe vodi zbog krivičnog dela silovanje, koje, po pravilu, zbog prirode dela, nosi teškoće u prikupljanju činjenične građe, kao i da se podnosilac do dana podnošenja ustavne žalbe 12. februara 2019. godine nalazio u pritvoru četiri meseca i osam dana, računajući od 4. oktobra 2018. godine, kada je lišen slobode, za koje vreme je sprovedena istraga i podignuta optužnica, što po oceni Ustavnog suda, samo po sebi, ukazuje da je predmetni krivični postupak vođen sa zadovoljavajućom hitnošću. Ustavni sud smatra da su nadležni organi sa posebnom pažnjom pristupali vođenju postupka, kao i da je, u okolnostima konkretnog slučaja, osnovanost daljeg zadržavanja podnosioca ustavne žalbe u pritvoru pažljivo i svestrano razmatrana i u osporenim rešenjima podrobno obrazložena, zbog čega Ustavni sud nalazi da se navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na ograničeno trajanje pritvora ne mogu smatrati niti prihvatiti kao osnovani.

Ustavni sud je, takođe, kao neosnovane ocenio i navode podnosioca da mu je povređena pretpostavka nevinosti, kao jedno od prava kojima se, saglasno odredbi člana 34. stav 3. Ustava, jemči pravna sigurnost u kaznenom pravu. Naime, Ustavni sud je, nasuprot tvrdnjama podnosioca ustavne žalbe, utvrdio da iz sadržine osporenih rešenja nesumnjivo proizlazi da ni Viši ni Apelacioni sud u Nišu, ni u jednom delu osporenih rešenja, nisu izneli tvrdnju da je podnosilac kriv za izvršenje krivičnog dela koje je predmet krivičnog postupka u kojem je odlučivano o neophodnosti daljeg produženja pritvora prema njemu. Obrazlažući postojanje zakonskih razloga za produženje pritvora i prvostepeni i drugostepeni sud su se kretali isključivo u granicama postojanja opravdane sumnje i adekvatno su se distancirali od izražavanja stavova koji bi ukazivali da okrivljenog smatraju krivim za krivično delo koje mu je stavljeno na teret pre nego što se njegova eventualna krivica utvrdi pravnosnažnom presudom.

7. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je našao da osporenim rešenjima nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca na koja se pozvao, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

8. Na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.