Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavne žalbe bivših zaposlenih zbog nenamirenih potraživanja u dugotrajnom stečajnom postupku protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom. Utvrđena je povreda prava na imovinu i dosuđena naknada materijalne štete u visini utvrđenih potraživanja, kao i nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, Tatjana Đurkić i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnim žalbama S. M. iz Ratara kod Smederevske Palanke, D. P. iz Kusadaka kod Smederevske Palanke i D. R. iz Azanje kod Smederevske Palanke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. decembra 2024. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvajaju se ustavne žalbe S. M, D. P. i D. R. i utvrđuje se da je podnositeljkama ustavnih žalbi povređeno pravo na imovinu, iz člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Požarevcu u predmetu St. 3/15.

2. Utvrđuje se pravo S. M, D. P. i D. R. na naknadu materijalne štete, svakoj u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Požarevcu u predmetu St. 3/15, umanjenih za iznose koji su im po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Usvaja se ustavna žalba S. M. i utvrđuje se pravo podnositeljke na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznose koji su eventualno već isplaćeni po osnovu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Požarevcu u predmetu St. 3/15. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

4. Odbacuju se zahtevi podnositeljki ustavnih žalbi za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. S. M. iz Ratara kod Smederevske Palanke, D. P. iz Kusadaka kod Smederevske Palanke i D. R. iz Azanje kod Smederevske Palanke su 11. juna i 11. septembra 2023. godine, preko punomoćnika S. I, advokata iz Smederevske Palanke, na osnovu člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), Osnovnom sudu u Velikoj Plani – Sudska jedinica u Smederevskoj Palanci podneli tužbe protiv Republike Srbije – Privrednog suda u Požarevcu, radi naknade materijalne štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku.

S. M. iz Ratara kod Smederevske Palanke je 11. septembra 2023. godine, preko punomoćnika S. I, advokata iz Smederevske Palanke, na osnovu člana 26. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, Osnovnom sudu u Velikoj Plani – Sudska jedinica u Smederevskoj Palanci podnela i tužbu radi isplate novčanog obeštećenja nematerijalne štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u navedenom stečajnom postupku.

Imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, te da je odredbama člana 16. st. 3. i 4. istog zakona propisano da se tužbe za novčano obeštećenje, odnosno za naknadu imovinske štete, koje su podnete u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona, po kojima nisu donete prvostepene odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatraju ustavnim žalbama, Osnovni sud u Velikoj Plani je dostavio ove predmete Ustavnom sudu na dalji postupak i odlučivanje.

Podnositeljke su u predmetnim tužbama, koje se u smislu citiranih odredaba Zakona imaju smatrati ustavnim žalbama (u daljem tekstu: ustavne žalbe), istakle da su zbog predugog trajanja stečajnog postupka izjavile prigovore radi ubrzavanja postupka, koji su usvojeni rešenjima Privrednog suda u Požarevcu i podnositeljkama je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Podnositeljke su istakle da u predmetnom stečajnom postupku, do dana podnošenja tužbi, nisu u celosti naplatile utvrđena potraživanja iz radnog odnosa, te su zahtevale isplatu istih. Pored toga, podnositeljka S. M. je zahtevala da joj na ime novčanog obeštećenja zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku bude dosuđen iznos od 2.000 evra. Sve podnositeljke su zahtevale i naknadu troškova postupaka.

Advokat S. I. je 17. i 29. januara 2024. godine u ime podnositeljki podneo dopune ustavnih žalbi, kojima je tražena naknada materijalne štete u predmetnom stečajnom postupku, još jednom ponavljajući kako osnovni zahtev, tako i zahtev za naknadu troškova parničnih postupaka koji su vođeni do ustupanja predmeta Ustavnom sudu, uz to ističući i zahtev za naknadu troškova postupaka pred ovim sudom.

Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), ustavne žalbe spojio radi jedinstvenog postupanja.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavne žalbe i spise predmeta nadležnog suda, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Stečajni postupak nad stečajnim dužnikom „G.“ d.o.o. Smederevska Palanka otvoren je rešenjem Privrednog suda u Požarevcu St. 3/15 od 8. maja 2015. godine.

Podnositeljka D. R. i pravni prethodnik podnositeljki S. M. i D. P, pok. M. P, biv. iz Kusadaka kod Smederevske Palanke, su u predmetnom stečajnom postupku blagovremeno prijavili svoja potraživanja iz radnog odnosa, koja su im priznata, svrstana u treći isplatni red i nisu namirena.

Podnositeljke S. M. i D. P su, dopunskim rešenjem o nasleđivanju Osnovnog suda u Velikoj Plani – Sudska jedinica u Smederevskoj Palanci O. 1226/19 od 4. januara 2023. godine, oglašene za naslednice na po 1/2 nenamirenog novčanog potraživanja pok. M. P. utvrđenog Zaključkom o listi priznatih i osporenih potraživanja Privrednog suda u Požarevcu St. 3/15 od 17. septembra 2015. godine.

Rešenjem Privrednog suda u Požarevcu St. 3/15 od 12. januara 2023. godine, koje je postalo pravnosnažno 24. januara 2023. godine, izmenjen je Zaključak o listi priznatih i osporenih potraživanja navedenog suda od 17. septembra 2015. godine, tako što su podnositeljke S. M. i D. P. stupile u predmetni stečajni postupak sa udelima od po 1/2 na potraživanju koje je utvrđeno njihovom pravnom prethodniku, pok. M. P.

Rešenjima Privrednog suda u Požarevcu pravnosnažno su usvojeni prigovori podnositeljki, utvrđeno je da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Požarevcu u predmetu St. 3/15 i naloženo je stečajnim organima da u roku od četiri meseca od dana prijema ovog rešenja preduzmu sve neophodne mere i radnje u cilju okončanja stečajnog postupka. Istim rešenjima obavezan je protivnik predlagača da podnositeljkama, na ime naknade troškova postupka, isplati po 9.000 dinara.

4. Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.

Odredbom člana 16. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se tužba za novčano obeštećenje koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

Odredbom člana 16. stav 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se tužba za naknadu imovinske štete koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

Odredbom člana 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) je propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku i da su oni hitni i imaju prvenstvo u odlučivanju.

5. Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da je Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku stupio na snagu 1. januara 2016. godine i da je njime predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni sud, a ne Ustavni sud. Takođe, iz odredbe člana 31. stav 1. ovog zakona proizlazi da se pravo na naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvaruje pred nadležnim sudovima, i to podnošenjem tužbe protiv Republike Srbije.

Međutim, citiranim odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku isključena je primena predmetnog zakona u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, što znači da u ovoj vrsti postupaka sudovi više nisu nadležni za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, već je to postala isključiva nadležnost Ustavnog suda, bez obzira na to da li je predmetni postupak u toku ili je okončan.

Imajući navedeno u vidu, a posebno odredbe člana 16. st. 3. i 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da se tužbe podnositeljki u kojima su istaknuti zahtevi za naknadu materijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao i tužba podnositeljke S. M. za novčano obeštećenje zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, smatraju ustavnim žalbama.

6. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u predmetnim ustavnosudskim stvarima odlučivao o tome da li je podnositeljkama povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, zbog kašnjenja u namirenju i isplati pravnosnažno utvrđenih potraživanja iz radnog odnosa prema preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, kao i o zahtevu podnositeljki za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenih potraživanja u spornom stečajnom postupku.

S tim u vezi, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, a koju prihvata i Ustavni sud. U više presuda koje su u ovoj vrsti predmeta donete protiv Republike Srbije, Evropski sud je zauzeo stav da je tužena država odgovorna ratione personae za neizvršenje odluka donetih protiv preduzeća sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim sudskim odlukama (videti presude u predmetima: Kačapor i drugi protiv Srbije, predstavke br. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 i 3046/06, od 15. januara 2008. godine, st. 96-99. i Crnišanin i drugi protiv Srbije, predstavke br. 35835/05, 43548/05, 43569/05 i 36986/06, od 13. januara 2009. godine, st. 110-111.). Navedeno stanovište prihvatio je i Ustavni sud u svojoj praksi (videti, pored drugih, odluke Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine i Už-7134/2017 od 8. novembra 2018. godine, dostupno na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu svoj stav da je utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov isticanja povrede prava na imovinu i zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja, te da su pravnosnažnim rešenjima nadležnog privrednog suda usvojeni prigovori podnositeljki i utvrđeno da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u spornom stečajnom postupku, u kome su prijavile svoja potraživanja iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku, a koja su mu u tom postupku priznata, ali nisu namirena.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da propust Privrednog suda u Požarevcu da obezbedi namirenje potraživanja podnositeljki koja potiču iz radnog odnosa u stečajnom postupku tog suda u predmetu St. 3/15, prema stečajnom dužniku sa pretežnim društvenim, odnosno državnim kapitalom, predstavlja povredu prava podnositeljki na imovinu iz člana 58. Ustava (videti Odluku Už-14718/2023 od 8. februara 2024. godine). Stoga je Ustavni sud usvojio ustavne žalbe podnositeljki, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

7. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, a uzimajući u obzir da Ustavni sud prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke, utvrdio pravo podnositeljki na naknadu materijalne štete, svakoj u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Požarevcu u predmetu St. 3/15, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Kako su podnositeljke istakle i zahteve za isplatu zakonske zatezne kamate, Ustavni sud s tim u vezi ukazuje na stavove Evropskog suda izražene u presudi Stevanović i drugi protiv Srbije (broj predstavke 43815/17 i 15 drugih, od 27. avgusta 2019. godine, stav 17.) koji se tiču zahteva za obračunavanje i isplatu zakonske zatezne kamate za period trajanja stečajnog postupka. Naime, u navedenoj presudi je konstatovano da su podnosioci predstavki imali pravo na glavni dug i zakonsku zateznu kamatu do pokretanja stečajnog postupka, što im je i isplaćeno, a da im nakon tog datuma kamata nije isplaćena, jer na to nisu imali pravo, te je stoga zaključeno da su osporene domaće odluke u potpunosti izvršene. U tom kontekstu, Evropski sud je dalje izneo da se, iako je tužena država odgovorna za dugove društvenih, odnosno državnih preduzeća, koji su utvrđeni pravnosnažnim presudama, opšta pravila domaćeg prava i dalje primenjuju na bilo koji izvršni, odnosno stečajni postupak protiv takvog preduzeća.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu S. M. kojom je navedena podnositeljka tražila isplatu novčanog obeštećenja zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom stečajnom postupku, Ustavni sud je, budući da je podnositeljki pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u Požarevcu već utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom stečajnom postupku, u ovom delu predmetne ustavnosudske stvari, u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odlučivao o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, odnosno o zahtevu podnositeljke S. M. za naknadu nematerijalne štete.

Prilikom odlučivanja o visini iznosa naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu stavove Evropskog suda koji su izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine), a koje je i Ustavni sud prihvatio u svojoj praksi (videti npr. Odluku Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine i Odluku Už-277/2017 od 4. juna 2020. godine).

Evropski sud se u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije izjašnjavao o tome da li je visina naknade neimovinske štete koja je, na osnovu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, dosuđena od strane nadležnih sudova, zbog neizvršenja/kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa isključivim ili većinskim državnim ili društvenim kapitalom, dovoljna i adekvatna. Razmatrajući prigovor gubitka statusa „žrtve“ Evropski sud je primetio da je iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra koji su domaći sudovi dosudili podnositeljki predstavke niži od iznosa koje Evropski sud dosuđuje u sličnim predmetima, ali je naglasio da se pitanje adekvatnosti dosuđenog iznosa naknade mora ceniti u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost naknade koja se ocenjuje u kontekstu životnog standarda u određenoj državi, kao i činjenicu da će u okviru nacionalnog sistema ova naknada u principu biti dosuđena i isplaćena brže i ranije nego da o tome odlučuje Evropski sud (stav 23.). Zaključujući da se dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra može smatrati dovoljnim i adekvatnim za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da je, posledično, podnositeljka predstavke izgubila status „žrtve“ u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Evropski sud je odbacio predstavku.

Dakle, Ustavni sud nalazi da se u situaciji kada je podnositeljki utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog nemogućnosti da njen pravni prethodnk u primerenom roku naplati svoja pravnosnažno dosuđena, odnosno utvrđena potraživanja iz radnog odnosa od poslodavca – dužnika koji je preduzeće sa isključivim ili većinskim društvenim ili državnim kapitalom, o zahtevima podnosilaca za naknadu nematerijalne štete mora odlučivati primenom stavova Evropskog suda izraženih u odluci Stanković protiv Srbije, a koju prihvata i Ustavni sud.

Primenjujući izloženo na konkretan slučaj, a s obzirom na to da je podnositeljki S. M. povreda prava na suđenje u razumnom roku utvrđena zbog nemogućnosti da njen pravni prethodnik u primerenom roku naplati svoja potraživanja iz radnog odnosa od poslodavca – stečajnog dužnika koji je privredno društvo sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom (videti Odluku Už-12826/2023 od 8. februara 2024. godine), Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu podnositeljke S. M. i utvrdio joj pravo na naknadu nematerijalne štete, u iznosu od 800 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznose koji su joj eventualno već isplaćeni po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Požarevcu u predmetu St. 3/15. Naknada nematerijalne štete isplaćuje se na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, te je odlučeno kao u tački 3. izreke.

9. U pogledu zahteva podnositeljki za naknadu troškova parničnih postupaka koji su pred nadležnim sudom vođeni do stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (a koji su nakon toga ustupljeni na nadležnost Ustavnom sudu), Ustavni sud najpre ukazuje da je članom 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku, zbog čega svakako nema osnova za naknadu troškova po navedenom osnovu, tj. sudske takse. Dalje, imajući u vidu da se tužbe podnosilaca u smislu citiranih izmena Zakona smatraju ustavnim žalbama, Ustavni sud je zahtev za naknadu troškova parničnog postupka, razmatrao u smislu odredaba o troškovima postupka pred Ustavnim sudom iz člana 6. Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.).

Pored toga, Ustavni sud naglašava da je usvojenim izmenama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i ovom odlukom Ustavnog suda obezbeđena delotvorna zaštita prava podnositeljki, koje će, u skladu sa poštovanjem principa supsidijarnosti, kao i praksom Evropskog suda, traženu zaštitu prava brže ostvariti u okvirima nacionalnog pravnog sistema.

Imajući navedeno u vidu, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom na ime zastupanja od strane advokata, budući da ti troškovi nisu opravdani, niti nužni. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ove zahteve, rešavajući kao u tački 4. izreke.

10. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

 

Slični dokumenti

• Už 13946/2023: Odluka Ustavnog suda o povredi prava u dugotrajnom stečajnom postupku
• Už 19859/2023: Utvrđivanje povrede prava na imovinu i dosuđivanje naknade štete u stečaju
• Už 19365/2023: Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu
• Už 13944/2023: Povreda prava na imovinu zbog neizvršenja potraživanja u dugotrajnom stečajnom postupku
• Už 19750/2023: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u stečaju
• Už 18590/2023: Zaštita prava na imovinu A. J. i V. S. u stečajnom postupku