Odbacivanje ustavne žalbe zbog neispunjenosti procesnih pretpostavki za odlučivanje

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda. Utvrđeno je da navodi žalbe, koji su istovetni onima iz drugog predmeta, ne predstavljaju ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi prava, već osporavaju ocenu dokaza i činjeničnog stanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Tajane Bulajić iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. septembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Tajane Bulajić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Subotici u predmetu broj P. 1218/96, kasnije u predmetu P. 1794/06, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Tajana Bulajić iz Subotice, preko privremenog staratelja Nevenke Karanjac Racić, advokata iz Subotice, je 26. februara 2010. godine Ustavnom sudu podela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Subotici u predmetu broj P. 1218/96, kasnije u predmetu P. 1794/06. Ustavna žalba je izjavljena i protiv presude Okružnog suda u Subotici Gž. 850/08 od 13. avgusta 2010. godine, zbog povrede prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti iz člana 23. Ustava, prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta iz člana 25. Ustava, prava na čovečno postupanje s licem lišenim slobode iz člana 28. Ustava, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na naknadu štete iz člana 35. Ustava, prava na imovinu iz člana 58. Ustava i prava na zdravstvenu zaštitu iz člana 68. Ustava. Podnositeljka je dopunom ustavne žalbe od 10. oktobra 2011. godine osporila i presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3684/10 od 9. septembra 2011. godine, a koja je doneta po izuzetno dozvoljenoj reviziji, zbog povreda prethodno istaknutih ustavnih prava.

U ustavnoj žalbi i dopuni je, pored ostalog, navedeno: da je podnositeljka 11. jula 1996. godine podnela tužbu protiv Republike Srbije za naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode i zbog nezakonitog i nepravilnog rada istražnog sudije i upravnika zatvora; da je podnositeljki 2004. godine pravnosnažno dosuđena naknada štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog neosnovanog lišenja slobode, a da je nastavljen postupak po ostalim zahtevima iz tužbe; da je osporenom drugostepenom presudom odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev podnositeljke za naknadu nematerijalne štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti i materijalne štete po osnovu izgubljene zarade; da je osporenom revizijskom presudom odbijena kao neosnovana revizija podnositeljke izjavljena protiv navedene drugostepene presude.

Podnositeljka, uz detaljnu analizu nalaza veštaka medicinske struke, dalje navodi: da „nema podlogu u spisima“ i da je „bez uvažavanja medicinske struke i znanja“ proizvoljni zaključak Vrhovnog kasacionog suda u pogledu njenog zdravstvenog stanja u vreme određivanja pritvora, kao i zaključak u pogledu nepostojanja nezakonitog postupanja organa tužene u smislu uskraćivanja podnositeljki lekarske nege i adekvatnog tretmana; da je, po mišljenju podnositeljke, nečinjenjem organa tužene izostalo neophodno lečenje i terapija u ranoj fazi nakon povrede mozga i njenog otpusta sa neurohirurške klinike, tokom kog vremena je podnositeljka bila u pritvoru i izložena dodatnoj psihotraumi usled izolacije od porodice i društva, ispitivanju, psihičkoj patnji i strahu, čime je i proces njenog lečenja bio u znatnoj meri „zakočen zbog postraumatskog stresa“; da postoji uzročno-posledična veza između štete nastale na strani podnositeljke i određivanja pritvora i boravka u njemu. Dalje se navodi: da su sudovi prilikom donošenja osporenih presuda morali „voditi računa o pravednom odnosu između pojedinca i državne vlasti i izvršiti pažljivu ocenu dokaza-veštačenja“; da su način i vrsta povrede podnositeljke bili poznati upravniku zatvora i istražnom sudiji, te da je neophodno bilo da zatraže mišljenje nadležne medicinske institucije, odnosno lekara, kao i da joj omoguće mesečne kontrole u relevantnoj zdravstvenoj ustanovi; da se njihovo propuštanje da to učine „može okarakterisati kao nepravilan rad“, jer „nije u skladu sa pojmom vršenja normalne i dobre službe, kao i u skladu sa pravilima morala“; da su iz napred navedenih razloga osporene presude „nezakonite i nepravične“, čime joj je povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i pravo na naknadu štete iz člana 35. Ustava.

Obrazlažući posebno ostala označena ustavna prava, podnositeljka u ustavnoj žalbi dalje navodi: da je pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti iz člana 23. Ustava povređeno time što je protiv nje određen pritvor uz potpuno zanemarivanje njenog teškog zdravstvenog stanja prouzrokovanog ispaljivanjem hica u oko i mozak; da je u pritvoru bila izložena ispitivanjima od strane ovlašćenih lica, pored ispitivanja kojima je bila izložena od strane istražnog sudije, te da je na taj način bila izložena nečovečnom postupanju u pritvoru, čime joj je povređeno pravo na fizički i psihički integritet iz člana 25. Ustava; da su istražni sudija i upravnik zatvora propustili da pribave otpusnu listu i medicinsku dokumentaciju "pretpostavljajući" da je njeno lečenje završeno i time joj povredili ustavno pravo garantovano članom 28. Ustava; da joj je napred navedenim nezakonitim i nepravilnim radom istražnog sudije i upravnika zatvora uskraćeno pravo na zdravstvenu zaštitu iz člana 68. Ustava; da joj je pravo na imovinu iz člana 58. Ustava povređeno time što joj je prouzrokovana šteta u pogledu nepriznatih izdataka za rad advokata i troškova veštačenja.

Obrazlažući tvrdnje o povredi prava na suđenje u razumnom roku, u ustavnoj žalbi su pobrojana ročišta koja je sud održao, navedeno je da je postupak trajao 14 godina, kao i da je podnositeljka više puta urgirala brže i prekoredno okončanje predmetnog parničnog postupka.

Podnositeljka predlaže da Sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povrede označenih prava, poništi osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3684/10 od 9. septembra 2011. godine, utvrdi njeno pravo na naknadu nematerijalne štete, kao i da joj naknadi troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je, na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Opštinskog suda u Subotici P. 1218/96 (P. 1794/06), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je u noći između 21. i 22. septembra 1993. godine bila prisutna u kući na Paliću u kojoj je iz vatrenog oružja lišen života Marko Pejanović iz Subotice, kojom prilikom je i sama zadobila tešku telesnu povredu opasnu po život, u vidu ustrelne ranu u glavu sa gubitkom levog oka i značajnim razarenjem strukture mozga u levom čeonom režnju, te se na operativnom bolničkom lečenju na Klinici za neurohirurgiju u Novom Sadu nalazila do 06. oktobra 1993. godine, nakon čega je prebačena i hospitalizovana u bolnici u Subotici. U međuvremenu, dana 29. septembra 1993. godine, SUP Subotica je podneo krivičnu prijavu protiv NN učinioca krivičnog dela teško ubistvo i teško ubistvo u pokušaju, a sa podnositeljkom, zbog njenog zdravstvenog stanja, razgovor nije mogao biti obavljen. Po otpuštanju iz subotičke bolnice, 26. oktobra 1993. godine, podnositeljka je lišena sloboda i određeno je njeno zadržavanje u SUP Subotica, zbog osnovane sumnje da je izvršila krivično delo teško ubistvo u pomaganju iz člana 47. stav 2. tačka 4. KZ PC u vezi sa članom 24. stav 2. KZ SRJ. Istražni sudija je 29. oktobra 1993. godine protiv podnositeljke odredio pritvor u trajanju od mesec dana, koji je kasnije produžavan sve do 7. marta 1994. godine, kada je zbog njenog zdravstvenog stanja pritvor ukinut i podnositeljka puštena na slobodu.

Rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Subotici Ki. 383/93 od 31. januara 1995. godine obustavljena je istraga protiv podnositeljke ustavne žalbe za napred navedeno krivično delo.

Nakon toga, podnositeljka ustavne žalbe je 29. avgusta 1996. godine podnela Opštinskom sudu u Subotici tužbu protiv tužene Republike Srbije, radi naknade materijalne i nematerijalne štete zbog nezakonitog lišenja slobode i nezakonitog i nepravilnog rada državnog organa.

Do donošenja prve prvostepene presude, sud je zakazao 15 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano 11 ročišta, pri čemu je jedno ročište odloženo zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Nakon prvog ročišta koje je održano 7. oktobra 1996. godine, sud je, zbog sumnje u parničnu sposobnost stranke, 20. januara 1997. godine dostavio Centru za socijalni rad u Subotici spise predmeta kako bi se ispitala potrba za postavljanjem privremenog staraoca tužilji. Tužilji je privremeni staralac postavljen rešenjem Centra za socijalni rad od 11. avgusta 1997. godine, i to nakon dve urgencije suda. Kako je na sledećem ročištu, zakazanom za 22. oktobar 1997. godine, postavljeni privremeni staralac tražio da bude razrešen dužnosti zbog porodiljskog odsustva, sud je dopisom od 26. oktobra 1997. godine naložio Centru za socijalni rad da tužilji postavi drugog staraoca. Nakon urgencije suda od 22. januara 1997. godine, tužilji je postavljen novi staralac rešenjem Centra za socijalni rad od 26. februara 1998. godine, koji je, nakon ročišta održanog 1. aprila 1998. godine, dva puta pozivan od strane suda da iznese i precizira dalje dokazne predloge. Na ročištu održanom 16. septembra 1998. godine, privremeni staralac je zatražio prekid predmetnog parničnog postupka do okončanja vanparničnog postupka lišenja poslovne sposobnosti tužilje, koji se pred istim sudom vodio po zahtevu tužiljine majke. Sud je u daljem toku osporenog postupka od vanparničnog suda dva puta zatražio dostavljanje spisa predmeta i izveštaj o stanju u tom predmetu, a 17. maja 1999. godine je određen prekid parnice zbog ratnog stanja.

Punomoćnica tužilje je podneskom od 15. juna 2000. godine obavestila sud da je pravnosnažno okončan postupak lišenja poslovne sposobnosti tužilje. Kako zbog nedolaska tužene nije održano ročište zakazano za 15. decembar 2000. godine, sud je van ročišta 23. januara 2001. godine doneo rešenje o nastavku postupka. U nastavku postupka, sud je, pored ostalog, saslušao jednog svedoka i odredio neuropsihijatrijsko veštačenje, a na traženje tužilje, odredio je i dopunu veštačenja.

Presudom Opštinskog suda u Subotici P. 1098/00 od 25. marta 2003. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezana tužena da joj na ime duševnih bolova zbog neosnovanog lišenja slobode i nezakonitog vođenja krivičnog postupka isplati iznos od 300.000,00 dinara, kao i iznos od 400.000,00 dinara na ime naknade štete zbog umanjenja životnih aktivnosti, potpune nesposobnosti za rad, nemogućnosti daljeg razvijanja i napredovanja uzrokovanog boravkom u istražnom zatvoru, dok je u preostalom delu, preko dosuđenih iznosa, tužbeni zahtev odbijen. Istom presudom tužilja je oslobođena od obaveze plaćanja sudskih taksi.

Presudom Okružnog suda u Subotici Gž. 705/03 od 30. januara 2004. godine delimično su usvojene žalbe tužilje i tužene tako što je preinačena navedena prvostepena presuda i obavezana tužena da tužilji po osnovu naknade štete zbog duševnih bolova zbog neosnovanog lišenja slobode isplati iznos od 300.000,00 dinara. Istom presudom je ukinuta navedena prvostepena presuda za odbijeni tužbeni zahtev tužilje u iznosu od 5.600.000,00 dinara zahtevan po osnovu potpune nesposobnosti za rad, nemogućnosti daljeg razvijanja i napredovanja uzrokovanog boravkom u istražnom zatvoru i za usvojeni zahtev po tom osnovu u iznosu od 400.000,00 dinara, kao i odluka o troškovima parničnog postupka, pa je u ukinutom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno raspravljanje i odlučivanje. U preostalom delu žalba tužilje i tužene su odbijene, a navedena prvostepena presuda potvrđena.

Presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 1927/04 od 1. jula 2004. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv presude Okružnog suda u Subotici Gž. 705/03 od 30. januara 2004. godine, u delu u kojem je preinačena i potvrđena prvostepena presuda.

U ponovnom postupku, sud je zakazao sedam, a održao šest ročišta za glavnu raspravu, pri čemu je ročište zakazano za 1. decembar 2005. godine odloženo na traženje tužilje. Tužilja je tokom postupka više puta precizirala tužbeni zahtev, a podneskom od 23. aprila 2004. godine je ponovo postavila zahtev za naknadu materijalne štete, koji je prethodno bila povukla. U dokaznom postupku, sud je, pored ostalog, saslušao četiri svedoka, a na traženje tužilje odredio neuropsihijatrijsko i neurohirurško veštačenje, kao i ekonomsko-finansijsko veštačenje.

Presudom Opštinskog suda u Subotici P. 821/05 od 23. marta 2006. godine delimično je usvojen precizirani tužbeni zahtev tužilje i obavezana tužena da joj na ime naknade nematerijalne štete po osnovu duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti isplati iznos od 600.000,00 dinara, kao i da joj na ime naknade materijalne štete zbog potpune nesposobnosti za rad isplati iznos od 74.255,16 dinara, na ime izgubljene zarade iznos od 183.096,68 dinara i dodatno iznos od 1.109.704,57 dinara na ime kapitalizirane vrednosti buduće izgubljene zarade. Istom presudom odbijen je kao neosnovan deo tužbenog zahteva kojim je tužilja tražila da se tužena obaveže da joj na ime naknade materijalne štete po osnovu povećanih potreba u ishrani isplati iznos od 980.000,00 dinara i za nabavku lekova iznos od 420.000,00 dinara. Tužena je obavezana da tužilji naknadi troškove postupka u iznosu od 266.254,00 dinara.

Dopunskom presudom Opštinskog suda u Subotici P. 821/05 od 31. maja 2006. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete po osnovu duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti preko dosuđenog iznosa od 600.000,00 dinara do traženih 1.500.000,00 dinara, kao i zahtev za naknadu parničnih troškova preko dosuđenog iznosa od 266.254,00 dinara do traženih 452.746,00 dinara.

Rešenjem Okružnog suda u Subotici Gž. 955/06 od 31. oktobra 2006. godine usvojene su žalbe tužilje i tužene, ukinuta je presuda Opštinskog suda u Subotici P. 821/05 od 23. marta 2006. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku sud je zakazao deset, a održao devet ročišta za glavnu raspravu, pri čemu ročište zakazano za 29. avgust 2007. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Tokom dokaznog postupka, sud je, pored ostalog, saslušao tužilju i jednog svedoka, odredio usaglašavanje nalaza i mišljenja veštaka, a na traženje tužilje je odredio i dopunu finansijskog veštačenja. Utvrđeno je i da je sud od Okružnog zatvora u Subotici, Policijske uprave u Subotici, Zdravstvenog centra u Subotici i Kliničkog centra u Novom Sadu tražio dostavljanje izveštaja o zdravstvenom stanju, odnosno radnim sposobnostima tužilje.

Presudom Opštinskog suda u Subotici P. 1794/06 od 19. decembra 2007. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezana tužena da joj na ime naknade nematerijalne štete po osnovu duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti isplati iznos od 600.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate i po osnovu naknade materijalne štete zbog izgubljene zarade za period od januara 1994. godine zaključno sa julom 2007. godine iznos od 202.646,95 dinara, sa obračunatom zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos dospelom do 30. septembra 2007. godine u visini od 596.923,34 dinara, kao i iznos od 271.329,55 dinara na ime kapitalizirane vrednosti buduće izgubljene zarade, sa zakonskom zateznom kamatom na navedene iznose računajući od 1. oktobra 2007. godine pa do konačne isplate. Istom presudom odbijen je kao neosnovan deo tužbenog zahteva kojim je tužilja tražila da se obaveže tužena da joj na ime naknade materijalne štete zbog povećanih potreba u pogledu ishrane isplati iznos od 1.180.000,00 dinara i na ime povećanih potreba za lekovima iznos od 480.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na navedene iznose od presuđenja do isplate, kao i da joj ubuduće, počev od 22. avgusta 2007. godine, na ime naknade štete u vidu rente zbog povećanih potreba u pogledu ishrane plaća 7.000,00 dinara mesečno i za lekove 3.000,00 dinara mesečno. Navedenom prvostepenom presudom tužena je obavezana da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 336.624,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, dok je preko dosuđenog, zahtev za naknadu troškova odbijen kao neosnovan.

Osporenom presudom Okružnog suda u Subotici Gž. 850/08 od 13. avgusta 2009. godine odbijena je žalba tužilje, dok je žalba tužene delimično usvojena i navedena prvostepena presuda preinačena, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti u iznosu od 600.000,00 dinara i materijalne štete po osnovu izgubljene zarade za period od januara 1994. godine, zaključno sa julom 2007. godine, u iznosu od 202.646,95 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos dospelom do 30. septembra 2007. godine u iznosu od 596.923,34 dinara, te isplatu kapitalizirane vrednosti buduće izgubljene zarade u iznosu od 271.329,55 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na navedene iznose računajući od 1. oktobra 2007. godine pa do konačne isplate. Istom presudom preinačena je i odluka o troškovima parničnog postupka, tako što je zahtev tužilje po tom osnovu preko iznosa od 112.520,00 dinara do dosuđenog iznosa od 336.624,00 dinara odbijen, dok je tužilja oslobođena od plaćanja sudskih taksi.

Protiv navedene drugostepene presude, tužilja je 19. februara 2010. godine izjavila reviziju u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3684/10 od 10. marta 2011. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Okružnog suda u Subotici Gž. 850/08 od 13. avgusta 2009. godine, o kojoj je sud trećeg stepena odlučivao kao o izuzetno dozvoljenoj.

U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužiljin zahtev za naknadu štete zasnovan na navodima da je izostalo njeno adekvatno lečenje i terapija u ranoj fazi usled pritvaranja i zadržavanja u pritvoru, kao i da je tokom tog vremena bila izložena dodatnoj psihotraumi usled izolacije i ispitivanja, psihičkoj patnji i strahu, a što je doprinelo trajnom oštećenju u psihičkoj sferi, trajnom umanjenju životne aktivnosti i gubitku njene radne sposobnosti; da je činjenica da kod tužilje već u vreme određivanja pritvora nije postojala mogućnost potpunog ozdravljenja, jer joj je usled ranjavanja i putanje projektila nedostajao jedan (frontalni) deo mozga, što se ne može nadomestiti, te da je u pogledu drugih poremećaja ličnosti, prema izjašnjenju veštaka, medicina bila nemoćna, jer takvi bolesnici daju sliku tzv. šizofrenog sindroma, a što je nesporno vid duševnog oboljenja; da navedeno ukazuje da je tužilja nesumnjivo pretrpela određene vidove štete koje, prema pravilnom stanovištu drugostepenog suda, treba da joj nadoknadi lice odgovorno za prouzrokovanje takve štete, te da za isto ne postoji pasivna legitimacija na strani tužene države u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima; da je za postojanje odgovornosti tužene neophodno da je štetu prouzrokovao njen organ nezakonitim vršenjem svojih dužnosti; da imajući u vidu utvrđeno zdravstveno stanje tužilje pre određivanja pritvora, po oceni revizijskog suda, ne postoji uzročno-posledična veza između nastanka štete kod tužilje i određivanja pritvora; da je pre donošenja rešenja o određivanju pritvora tužilja bila otpuštena iz bolnice, pregledana od strane nadležnog lekara, da tokom trajanja pritvora ni tužilja, ni branioci, ni majka tužilje nisu dostavili medicinsku dokumentaciju za tužilju, niti ukazivali na potrebu posebnog medicinskog tretmana, niti je dokumentacija na zahtev postupajućeg sudije odmah dostavljena, te da nema nezakonitog postupanja organa tužene u smislu uskraćivanja tužilji lekarske nege i adekvatnog medicinskog tretmana, a što bi eventualno vodilo pogoršanju zdravstvenog stanja tužilje i obavezi tužene na naknadu štete.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije i druga prava utvrđena zakonom i da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. st. 1. i 2.).

Ostalim odredbama Ustava su garantovani pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti (član 23.), pravo na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta (član 25.), pravo na čovečno postupanje s licem lišenim slobode (član 28. Ustava), pravo na imovinu (član 58. stav 1.) i pravo na zdravstvenu zaštitu (član 68.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period u odnosu na koji je Sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak trajao više od 14 godina i šest meseci, što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava.

Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnositeljki ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od sledećih činilaca: složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnositeljku.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen po tužbi podnositeljke za naknadu više vidova materijalne i nematerijalne štete, te da postavljeni tužbeni zahtev može ukazati da je u konkretnom slučaju bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja. Ustavni sud je ocenio da je na strani podnositeljk e ustavne žalbe nesporno postojao izuzetan značaj da se ova parnica okonča u što kraćem roku.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom postupku konstatovao da je osnovna dužnost suda da obezbedi da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da se preduzimaju one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. S druge strane, Ustavni sud podseća da samo kašnjenja, odugovlačenja i propusti koj i se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Proszak protiv Poljske , broj predstavke 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.). Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud redovno zakazivao i održavao ročišta i da je efikasno vodio dokazni postupak, da je u određenom vremenskom periodu, zbog postavljanja privremenog staraoca podnositeljki i odlučivanja o njenoj poslovnoj sposobnosti, postojala objektivna nemogućnost bržeg vođenja parničnog postupka, te da je prvostepeni sud u načelu postupak vodio efikasno. Međutim, Ustavni sud ipak ocenjuje da su postojali propusti u radu kako prvostepenog, tako i žalbenog suda koji su doprineli dužem trajanju postupka. Tako Ustavni sud nalazi da je dužem trajanju postupka posebno doprinela okolnost da je prvostepena presuda dva puta ukidana, te da je tek nakon donošenja treće prvostepene presude, žalbeni sud, posle otvorene glavne rasprave, preinačio tu prvostepenu presudu i sam odlučio o tužbenom zahtevu.

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka tokom trajanja postupka više puta preinačavala i precizirala tužbeni zahtev, te da je više puta tražila određivanje novih veštačenja i dopune veštačenja. Iako je ovakvo ponašanje podnositeljke dozvoljeno u kontekstu korišćenja raspoloživih procesnih sredstva, a u cilju ostvarenja postavljenih zahteva koji su bili predmet konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud ocenjuje da je ono svakako doprinelo dužem trajanju spornog postupka, što se ne može pripisati u krivicu sudu.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da ovakvo ponašanje podnositeljke ustavne žalbe ne može biti od odlučnog značaja, imajući u vidu ukupno trajanje spornog postupka , kao i navedene propuste sudova. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Subotici u predmetu broj P. 1218/96, kasnije u predmetu P. 1794/06, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ocenjujući ispunjenost procesnih pretpostavki za odlučivanje o osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 2. Ustava i prava na naknadu štete iz člana 35. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnositeljka spori ocenu dokaza, konkretno ocenu nalaza i mišljenja veštaka, utvrđeno činjenično stanje, kao i ocenu sudova u pogledu postojanja uzročno-posledične veze između određivanja pritvora i nastanka neke posebne štete za podnositeljku.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da preispituje način na koji su redovni sudovi cenili dokaze, niti način na koji su utvrdili činjenično stanje. Takođe, sud ukazuje da nije nadležan da preispituje način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe, osim ako iz konkretnih, pravno i činjenično utemeljenih ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ne proizlazi da su sudovi proizvoljno primenili pravo.

Ustavni sud je dalje ocenio da su Okružni sud u Subotici i Vrhovni kasacioni sud u osporenim presudama dali jasne i dovoljne razloge za odbijanje tužbenog zahteva podnositeljke ustavne žalbe, kao i za ocenu nepostojanja uzročno-posledične veze između nastanka štete podnositeljki i određivanja pritvora i, posledično, za datu ocenu o nepostojanju nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa. Takođe, Sud konstatuje da je, u skladu sa garancijama iz člana 35. stav 1. Ustava, podnositeljki pravnosnažno dosuđena naknada nematerijalne štete na ime duševnih bolova zbog neosnovanog lišenja slobode.

U vezi navoda o povredi prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti iz člana 23. Ustava, prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta iz člana 25. Ustava, prava na čovečno postupanje s licem lišenim slobode iz člana 28. Ustava i prava na zdravstvenu zaštitu iz člana 68. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da se ovi navodi odnose na tvrdnje podnositeljke u pogledu postupanja istražnog sudije i upravnika zatvora u periodu trajanja pritvora koji je bio određen protiv nje. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da, prema zauzetom pravnom stavu, ovaj sud nema vremensku nadležnost da postupa po ustavnim žalbama u kojima se osporava radnja koja je preduzeta pre stupanja na snagu Ustava. Imajući u vidu navedeno, kao i da se tvrdnje podnositeljke odnose na period od 26. oktobra 1993. godine do 7. aprila 1994. godine, a da je Ustav stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba u ovom delu nedopuštena ratione temporis.

U vezi navoda o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ove navode vezuje za pravnosnažno dosuđeni iznos troškova spornog parničnog postupka, te da se ovi navodi podnositeljke ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom prava iz člana 58. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu napred izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1,000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, postupanje sudova i ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, kao i značaj prava o kome su sudovi odlučivali, te da, po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpela. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog Suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Razmatrajući zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu. Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 44. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

8. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbacivanje ustavne žalbe zbog neispunjenosti procesnih pretpostavki za odlučivanje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti