Rešenje o odbacivanju ustavne žalbe privatnih tužilaca u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu privatnih tužilaca izjavljenu protiv oslobađajuće presude. Sud je zauzeo stav da pravo na pravično suđenje u krivičnom postupku prvenstveno štiti okrivljenog i ne garantuje privatnoj tužbi pravo na osuđujuću presudu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1397/2008
03.03.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik suda dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrć, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Janka Jakovljevića i Rose Jakovljević, oboje iz Bele Reke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. marta 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Janka Jakovljevića i Rose Jakovljević izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Kž. 2305/08 od 29. septembra 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Janko Jakovljević i Rosa Jakovljević, oboje iz Bele Reke, podneli su Ustavnom sudu 29. novembra 2008. godine, preko punomoćnika Predraga Savića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Kž. 2305/08 od 29. septembra 2008. godine, zbog povrede prava na dostojanstvo, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na zaštitu podataka o ličnosti zajemčenih odredbama člana 23. stav 1, člana 32. stav 1, člana 36. i člana 42. Ustava Republike Srbije.

Podnosioci u ustavnoj žalbi navode da su protiv V.T. podneli privatnu krivičnu tužbu, koju su tokom postupka precizirali. Osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu Kž. 2305/08 od 29. septembra 2008. godine je po žalbama preinačeno prvostepeno rešenje o sudskoj opomeni Prvog opštinskog suda u Beogradu K. 1683/05 od 5. novembra 2007. godine, pa je okrivljeni V.T. oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo iznošenje ličnih i porodičnih prilika iz člana 172. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika, jer delo za koje je V.T. optužen nije krivično delo usled nedostatka protivpravnosti. Podnosioci ustavne žalbe ističu da je ovakav stav drugostepenog suda „neosnovan i činjenično neutemeljen“ i smatraju da su im navedena ljudska prava povređena, jer je „nejasno kako Okružni sud uzima kao dokazanu činjenicu da je postojao bilo kakav nalog za iznošenje ličnih prilika pokojnog vojnika putem medija“.

Takođe ističu da sve što je optuženi V.T. izjavio predstavlja „direktno kršenje ustavnog prava podnosilaca na zaštitu podataka o ličnosti pokojnog D.J. i da je direktno i umišljajno prekršio pravo na dostojanstvo i dignitet pokojnog vojnika“.

Iz svega navedenog podnosioci zaključuju da „ne uživaju jednaku pravnu zaštitu kao i V.T, jer je čitav tok postupka pokazao da isti, samom činjenicom što mu je neko navodno dao nalog da napada veštake aboliran bilo kakve odgovornosti na način na koji to čini“, čime je povređeno i njihovo pravo na pravično suđenje.

Predložili su da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povrede navedenih ustavnih prava podnosilaca i poništi osporenu presudu Okružnog suda u Beogradu Kž. 2305/08 od 29. septembra 2008. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su Ustavom zajemčena prava i slobode povređena ili uskraćena licu koje podnosi ustavnu žalbu.

3. Ustavni sud je u sprovednom prethodnom postupku utvrdio da se podnosioci ustavne žalbe Ustavnom sudu obraćaju kao privatni tužioci u krivičnom postupku, vođenom protiv V.T, po privatnoj tužbi podnosilaca, u kome je doneta osporena presuda.

U konkretnom predmetu, osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu Kž. 2305/08 od 29. septembra 2008. godine preinačena je prvostepena presuda i optuženi V.T. je oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo iznošenje ličnih i porodičnih prilika iz člana 172. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika Republike Srbije.

Podnosioci ustavne žalbe, prema oceni Ustavnog suda, smatraju da im je pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, povređeno time što je redovni krivični sud, u konkretnom krivičnom predmetu, oslobodio od optužbe V.T, iako je po mišljenju podnosilaca trebalo da ga osudi, za šta se iznose detaljni razlozi u ustavnoj žalbi.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo na pravično suđenje, tako što je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud ukazuje da se u krivičnom postupku odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog da se protiv nekog lica pokrene krivični postupak i o optužbama koje se tom licu stavljaju na teret i da se u tom postupku, prema pravnom stavu Ustavnog suda, Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje garantuje pre svega okrivljenom, odnosno optuženom licu. Ovakav stav Ustavnog suda potvrđuje i odredba člana 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06 i 49/07), koji je važio u vreme donošenja osporene presude, kojom je propisano da se ovim Zakonikom utvrđuju pravila da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka.

Ustavni sud ocenjuje da iz navedenog sledi da oštećeni, oštećeni kao tužilac, kao ni privatni tužilac, a ni sam javni tužilac kada krivično gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, nemaju ni zakonom, ni Ustavom zajemčeno pravo da će se protiv prijavljenog lica pokrenuti istraga, da će se protiv njega voditi krivični postupak, niti da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Stoga se privatni tužilac u ustavnoj žalbi ne može pozivati na to da mu je, sudskom odlukom, kojom je optuženo lice pravnosnažno oslobođeno od optužbe, povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbama člana 32. stav 1. Ustava. Ovakav pravni stav Ustavni sud je već zauzeo u Rešenju Už – 713/08 od 27. januara 2010. godine. Takođe, isti stav je zauzeo i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u presudi Krzak protiv Poljske od 6. aprila 2004. godine, predstavka broj 51515/99, st. 23. i 24, kada je ocenio da Konvencija ne garantuje pravo da će se protiv trećeg lica pokrenuti krivični postupak, niti da će to lice biti osuđeno, te je odbacio žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje, jer je ocenio da je rationae materiae inkompatibilna sa odredbama Konvencije. Kako podnosilac ustavne žalbe povredu prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti iz člana 23. Ustava zapravo obrazlaže činjenicom da nije doneta osuđujuća presuda protiv optuženog, to se izneta ocena Ustavnog suda odnosi i na ovu istaknutu povredu.

U odnosu na istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima se potkrepljuju tvrdnje o povredi ovoog prava. Ovo stoga što je uslov za postojanje povrede označenog ustavnog prava različito postupanje sudova, odnosno nadležnih državnih organa u bitno istim činjeničnim i pravnim situacijama, a ustavna žalba ne sadrži nijedan navod kojim bi se ukazivalo da je osporena presuda rezultat takvog različitog postupanja. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su podnosioci ustavne žalbe protiv prvostepene presude izjavili žalbu, iz čega nesporno proizlazi da su imali i iskoristili pravo na pravno sredstvo, pa se razlozi navedeni u ustavnoj žalbi ne mogu smatrati ustavnopravnim. Stoga se izneta ocena Ustavnog suda o nedopuštenosti ustavne žalbe odnosi i na ove istaknute povrede Ustavom zajemčenog prava.

Navodi podnosilaca ustavne žalbe u vezi sa istaknutom povredom prava na zaštitu podataka o ličnosti zajemčenog članom 42. Ustava, ne mogu se dovesti u vezu sa sadržinom navedenog prava, te Ustavni sud i u ovom delu smatra da ne postoje pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

5. Na osnovu iznetog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Rešenje o odbacivanju ustavne žalbe privatnih tužilaca u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti