Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Utvrđeno je da je parnični postupak u radnom sporu, koji je trajao preko 12 godina, nerazumno dug, te je podnosiocu dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. P. iz L, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. P. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 52/07 povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. P. iz L. podneo je 29. marta 2011. godine, preko punomoćnika M. Ž, advokata iz L, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 52/07. Predložio je da Ustavni sud usvoji žalbu, a istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13–Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P 1. 14175/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

M. P, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 20. avgusta 1999. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova – Sekretarijat u Leskovcu, kojom je tražio da se se ponište kao nezakonita rešenje tužene broj 116-1-14, 82/98 i 22/99 od 23. maja 1999. godine u stavu drugom i trećem dispozitiva rešenja, i rešenje Višeg disciplinskog suda Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije VDS broj 116-538/99 od 25. juna 1999. godine, kojima mu je prestao radni odnos, te da se tužena obaveže da ga vrati na rad i rasporedi na odgovarajući način.

Presudom Opštinskog suda P1. 1203/99 od 7. marta 2001. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 1067/01 od 11. jula 2001. godine usvojio žalbu tužene i ukinuo presudu Opštinskog suda P1. 1203/99 od 7. marta 2001. godine.

Opštinski sud je presudom P1. 2642/01 od 4. aprila 2003. godine, u stavu prvom izreke, delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i poništio osporeno rešenje tužene u stavu drugom dispozitiva, u kom je tužilac oglašen krivim što je odbio izvršenje službenih poslova, dok je u stavu drugom izreke, odbijen tužbeni zahtev tužioca u delu kojim tražio poništaj osporenog rešenja u stavu dispozitiva kojim je oglašen krivim zbog odbijanja propisanog zdravstvenog pregleda, kao i vraćanje na rad, dok je u stavu trećem izreke odbijen tužbeni zahtev tužioca da mu tužena nadoknadi troškove postupka. Protiv navedene presude obe parnične stranke su u julu 2003. godine izjavile žalbe.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1989/03 od 6. oktobra 2004. godine spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu, radi dopune postupka. U obrazloženju rešenja je navedeno da prvostepeni sud posebnim rešenjem treba da oceni dozvoljenost žalbe tužene od 25. jula 2003. godine.

Opštinski sud je rešenjem P1. 2642/01 od 2. novembra 2004. godine odbacio žalbu tužene kao nedozvoljenu.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 3348/05 od 13. oktobra 2006. godine ukinuo ožalbenu presudu u stavu drugom i trećem izreke i predmet vratio na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio broj P1. 52/07. Tužilac je podneskom od 11. septembra 2008. godine preinačio tužbu, tako što je pored postojećih, istakao i zahtev za isplatu određenih novčanih iznosa na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora, naknade štete zbog neisplaćenih zarada u periodu od 24. maja 1999. godine do donošenja presude, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, te zahtev da tužena izvrši za njega uplate na ime doprinosa za socijalno osiguranje nadležnim fondovima. Podneskom od 12. decembra 2008. tužilac je precizirao tužbeni zahtev.

Tokom trajanja postupka održano je 12 ročišta za glavnu raspravu.

Presudom Opštinskog suda P1. 52/07 od 28. januara 2009. godine usvojen je u celini tužbeni zahtev tužioca. Rešenjem tog suda P1. 52/07 od 22. aprila 2009. godine izvršena je ispravka presude od 28. januara 2009. godine.

Postupajući po žalbi tužene, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1. 7261/10 od 16. marta 2011. godine potvrdio presudu Opštinskog suda P1. 52/07 od 28. januara 2009. godine.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 517/11 od 9. novembra 2011. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv drugostepene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7261/10 od 16. marta 2011. godine.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što parnični sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak započet podnošenjem tužbe Opštinskom sudu 20. avgusta 1999. godine i da je konačno završen donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 517/11 od 9. novembra 2011. godine. Navedeno trajanje postupka od preko 12 godina nesumnjivo ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja treba raspraviti i utvrditi, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda, odnosno značaj zahteva o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, trajanje sudskog postupka od preko 12 godina ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu. Ovo posebno ako se ima u vidu da je u pitanju radni spor koji zahteva naročitu hitnost u postupanju i odlučivanju, zbog njegove često egzistencijalne prirode, a s obzirom da je tužbenim zahtevom tražen poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa i radnopravna restitucija tužioca, te da podnosilac svojim ponašanjem nije doprineo dužem trajanju postupka.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 52/07. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a prevashodno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, zatim Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti