Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavne žalbe i utvrđuje povredu prava na imovinu zbog nemogućnosti naplate potraživanja u dugotrajnom stečajnom postupku. Podnosiocima, naslednicima poverioca, dosuđena je naknada materijalne štete u visini utvrđenog potraživanja i nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnim žalbama V. M. i S. M, oboje iz Velike Plane, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. novembra 2024. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvajaju se ustavne žalbe V. M. i S. M. i utvrđuje se pravo podnosilaca ustavnih žalbi na naknadu nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznose koji su podnosiocima ustavnih žalbi eventualno već isplaćeni po osnovu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 118/20. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

2. Usvajaju se ustavne žalbe V. M. i S. M. i utvrđuje da je podnosiocima ustavnih žalbi povređeno pravo na imovinu, iz člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 118/20.

3. Utvrđuje se pravo V. M. i S. M. na naknadu materijalne štete, svakom u visini od po 1/2 iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 118/20 njihovom pravnom prethodniku, pok. M. M, na osnovu dopunskog rešenja o nasleđivanju Osnovnog suda u Velikoj Plani O. 1477/12 od 2. novembra 2021. godine, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

4. Odbacuju se zahtevi podnosilaca ustavnih žalbi za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

 

 

 

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. V. M. i S. M, oboje iz Velike Plane, su 23. oktobra i 24. novembra 2023. godine, preko punomoćnika M. J. i D. Đ, advokata iz Kule, na osnovu člana 26. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), Osnovnom sudu u Velikoj Plani podneli tužbe protiv Republike Srbije – Privrednog suda u Beogradu, radi isplate novčanog obeštećenja zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Isti podnosioci su, takođe, 23. oktobra i 24. novembra 2023. godine, preko istog punomoćnika, na osnovu člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), podneli Osnovnom sudu u Velikoj Plani tužbe protiv Republike Srbije – Privrednog suda u Pančevu, radi naknade materijalne štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku.

Imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, te da je odredbama člana 16. st. 3. i 4. istog zakona propisano da se tužbe za novčano obeštećenje, odnosno za naknadu imovinske štete, koje su podnete u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona, po kojima nisu donete prvostepene odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatraju ustavnim žalbama, Osnovni sud u Velikoj Plani je dostavio ove predmete Ustavnom sudu na dalji postupak i odlučivanje.

Podnosioci su u predmetnim tužbama, koje se u smislu citiranih odredaba Zakona imaju smatrati ustavnim žalbama (u daljem tekstu: ustavne žalbe), istakli da su zbog predugog trajanja stečajnog postupka izjavile prigovore radi ubrzavanja postupka, koji su usvojeni rešenjima Privrednog suda u Beogradu i podnosiocima je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Podnosioci su istakli da su u predmetnom parničnom postupku utvrđena potraživanja iz radnog odnosa njihovom pravnom prethodniku, ali da ista do dana podnošenja tužbi nisu isplaćena, pa ih potražuju tužbom. Podnosioci su zahtevali i da im na ime novčanog obeštećenja zbog dugog trajanja predmetnog stečajnog postupka svakom bude dosuđen iznos od po 3.000 evra i da im budu isplaćeni troškovi postupaka.

Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), ustavne žalbe spojio radi jedinstvenog postupanja.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavne žalbe i spise predmeta nadležnog suda, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Stečajni postupak nad stečajnim dužnikom „I.“ ad Beograd otvoren je rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu St. 10/02 od 3. januara 2002. godine.

Pok. M. M. bivši iz Velike Plane, je u predmetnom stečajnom postupku blagovremeno prijavio svoje potraživanje po osnovu neisplaćenih zarada, koje mu je utvrđeno zaključkom stečajnog suda.

Rešenjem Privrednog suda u Beogradu St. 57/10 od 23. jula 2020. godine zaključen je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom, a nastavljen nad stečajnom masom i isti se vodi pod brojem St. 118/20.

Dopunskim rešenjem o nasleđivanju Osnovnog suda u Velikoj Plani O. 1477/12 od 2. novembra 2021. godine, na naknadno pronađenoj imovini pok. M. M, bivšeg iz Velike Plane, koju čini utvrđeno potraživanje na ime neisplaćene zarade sa pripadajućom kamatom prema stečajnoj masi stečajnog dužnika „I.“ ad Beograd, za naslednike su oglašeni, na osnovu pravnosnažnog rešenja o nasleđivanju Osnovnog suda u Velikoj Plani O. 1477/12 od 31. avgusta 2012. godine, sa udelima od 1/2, V. M. i S. M, oboje iz Velike Plane, ovde podnosioci ustavnih žalbi.

Pravnosnažnim rešenjima Privrednog suda u Beogradu usvojeni su prigovori predlagača, ovde podnosilaca ustavnih žalbi, i utvrđeno je da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 118/20, naloženo je stečajnim organima da u roku od četiri meseca od dana prijema rešenja preduzmu sve neophodne mere i radnje u cilju okončanja stečajnog postupka. Istim rešenjima je obavezana Republika Srbija da, na ime troškova postupka, isplati predlagačima iznose od po 9.000 dinara.

4. Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.

Odredbom člana 16. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se tužba za novčano obeštećenje koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

Odredbom člana 16. stav 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se tužba za naknadu imovinske štete koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

Odredbom člana 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) je propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku i da su oni hitni i imaju prvenstvo u odlučivanju.

5. Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da je Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku stupio na snagu 1. januara 2016. godine i da je njime predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni sud, a ne Ustavni sud. Takođe, iz odredaba člana 26. stav 1. i člana 31. stav 1. ovog zakona proizlazi da se pravo na novčano obeštećenje (neimovinska šteta), odnosno naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvaruje pred nadležnim sudovima, i to podnošenjem tužbe protiv Republike Srbije.

Međutim, citiranim odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku isključena je primena predmetnog zakona u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, što znači da u ovoj vrsti postupaka sudovi više nisu nadležni za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, već je to postala isključiva nadležnost Ustavnog suda, bez obzira na to da li je predmetni postupak u toku ili je okončan.

Imajući navedeno u vidu, a posebno odredbe člana 16. st. 3. i 4.. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da se tužbe podnosilaca u kojima su istaknuti zahtevi za novčano obeštećenje i naknadu materijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, smatraju ustavnim žalbama.

6. Polazeći od navedenog, a razmatrajući prvo ustavne žalbe kojima su podnosioci tražili isplatu novčanog obeštećenja zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi nad stečajnom masom stečajnog dužnikom „I.“ ad Beograd, pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 118/20, Ustavni sud ukazuje da je podnosiocima pravnosnažnim rešenjima Privrednog suda u Beogradu već utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom stečajnom postupku. Saglasno tome, Ustavni sud je u ovom delu predmetne ustavnosudske stvari, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučivao o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, odnosno o zahtevu podnosilaca ustavnih žalbi za naknadu nematerijalne štete.

U vezi sa navedenim, prilikom odlučivanja o visini iznosa naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu stavove Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) koji su izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine), a koje je i Ustavni sud prihvatio u svojoj praksi (videti npr. Odluku Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine i Odluku Už-277/2017 od 4. juna 2020. godine).

Naime, Evropski sud se u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije prvi put izjašnjavao o tome da li je visina naknade neimovinske štete koja je, na osnovu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, dosuđena od strane „redovnih“ sudova, zbog neizvršenja/kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa isključivim ili većinskim državnim ili društvenim kapitalom, dovoljna i adekvatna. Razmatrajući prigovor gubitka statusa „žrtve“ Evropski sud je primetio da je iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra koji su domaći sudovi dosudili podnositeljki predstavke, niži od iznosa koje Evropski sud dosuđuje u sličnim predmetima, ali je naglasio da se pitanje adekvatnosti dosuđenog iznosa naknade mora ceniti u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost naknade koja se ocenjuje u kontekstu životnog standarda u određenoj državi, kao i činjenicu da će u okviru nacionalnog sistema ova naknada u principu biti dosuđena i isplaćena brže i ranije nego da o tome odlučuje Evropski sud (stav 23.). Zaključujući da se dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra može smatrati dovoljnim i adekvatnim za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da je, posledično, podnositeljka predstavke izgubila status „žrtve“ u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Evropski sud je odbacio predstavku.

Takođe, Evropski sud za ljudska prava je u više svojih odluka izrazio stav po pitanju visine naknade neimovinske štete zbog neizvršenja/kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa isključivim ili većinskim državnim ili društvenim kapitalom, u slučajevima kada su podnosioci predstavki pravni sledbenici lica na koje ta sudska odluka glasi. Naime, dovoljna i adekvatna naknada koja se dosuđuje podnosiocima predstavki kao pravnim sledbenicima lica na koje sudska odluka glasi, bez obzira na njihov broj, je upravo ona naknada koja bi pripala njihovom pravnom prethodniku (videti: predmet Mehmedović i drugi protiv Srbije, predstavka broj 23202/20 i 14 drugih, presuda od 29. septembra 2022. godine i predmet Novica Ranđelović protiv Srbije i drugi podnosioci, predstavka 42495/18 i druge, odluka od 29. aprila 2021. godine).

U tom kontekstu, Ustavni sud je ocenio da je utvrđivanje prava podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u visini koju Evropski sud za ljudska prava smatra dovoljnom i adekvatnom novčanom satisfakcijom zbog nemogućnosti naplate potraživanja u razumnom roku, delotvoran način otklanjanja štetnih posledica nastalih povredom prava na pravično suđenje. Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke utvrdio pravo podnosilaca ustavnih žalbi na naknadu nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznose koji su podnosiocima eventualno već isplaćeni po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 118/20. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

7. U pogledu zahteva podnosilaca za naknadu materijalne štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je u ovom delu predmetne ustavnosudske stvari odlučivao o tome da li je podnosiocima povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, zbog kašnjenja u namirenju i isplati pravnosnažno utvrđenih potraživanja iz radnog odnosa njihovog pravnog prethodnika prema preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, kao i o zahtevu podnosilaca za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenih potraživanja njihovog pravnog prethodnika u spornom stečajnom postupku.

S tim u vezi, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, a koju prihvata i Ustavni sud. U više presuda koje su u ovoj vrsti predmeta donete protiv Republike Srbije, Evropski sud je zauzeo stav da je tužena država odgovorna ratione personae za neizvršenje odluka donetih protiv preduzeća sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim sudskim odlukama (videti presude u predmetima: Kačapor i drugi protiv Srbije, predstavke br. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 i 3046/06, od 15. januara 2008. godine, st. 96-99. i Crnišanin i drugi protiv Srbije, predstavke br. 35835/05, 43548/05, 43569/05 i 36986/06, od 13. januara 2009. godine, st. 110-111.). Navedeno stanovište prihvatio je i Ustavni sud u svojoj praksi (videti, pored drugih, odluke Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine i Už-7134/2017 od 8. novembra 2018. godine, dostupno na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu svoj stav da je utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov isticanja povrede prava na imovinu i zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja, te da su pravnosnažnim rešenjima nadležnog privrednog suda usvojeni prigovori podnosilaca i utvrđeno da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u spornom stečajnom postupku, u kome je pravni prethodnik podnosilaca prijavio svoja potraživanja iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku, a koja su mu u tom postupku priznata, ali nisu namirena.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da propust Privrednog suda u Beogradu da obezbedi namirenje potraživanja podnosilaca koja potiču iz radnog odnosa njihovog pravnog prethodnika u stečajnom postupku u predmetu St. 118/20, prema stečajnom dužniku sa pretežnim društvenim, odnosno državnim kapitalom, predstavlja povredu prava podnosilaca na imovinu iz člana 58. Ustava (videti Odluku Už-14718/2023 od 8. februara 2024. godine). Stoga je Ustavni sud usvojio ustavne žalbe podnosilaca, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

8. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, a uzimajući u obzir da Ustavni sud prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke, utvrdio pravo podnosilaca na naknadu materijalne štete svakom u visini od po 1/2 iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 118/20 njihovom pravnom prethodniku, pok. M. M, na osnovu dopunskog rešenja o nasleđivanju Osnovnog suda u Velikoj Plani O. 1477/12 od 2. novembra 2021. godine, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Kako su podnosioci istakli i zahteve za isplatu zakonske zatezne kamate, Ustavni sud s tim u vezi ukazuje na stavove Evropskog suda izražene u presudi Stevanović i drugi protiv Srbije (broj predstavke 43815/17 i 15 drugih, od 27. avgusta 2019. godine, stav 17.) koji se tiču zahteva za obračunavanje i isplatu zakonske zatezne kamate za period trajanja stečajnog postupka. Naime, u navedenoj presudi je konstatovano da su podnosioci predstavki imali pravo na glavni dug i zakonsku zateznu kamatu do pokretanja stečajnog postupka, što im je i isplaćeno, a da im nakon tog datuma kamata nije isplaćena, jer na to nisu imali pravo, te je stoga zaključeno da su osporene domaće odluke u potpunosti izvršene. U tom kontekstu, Evropski sud je dalje izneo da se, iako je tužena država odgovorna za dugove društvenih, odnosno državnih preduzeća, koji su utvrđeni pravnosnažnim presudama, opšta pravila domaćeg prava i dalje primenjuju na bilo koji izvršni, odnosno stečajni postupak protiv takvog preduzeća.

9. U pogledu zahteva podnosilaca za naknadu troškova parničnih postupaka koji su pred nadležnim sudom vođeni do stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (a koji je nakon toga ustupljen na nadležnost Ustavnom sudu), Ustavni sud najpre ukazuje da je članom 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku, zbog čega svakako nema osnova za naknadu troškova po navedenom osnovu, tj. sudske takse. Dalje, imajući u vidu da se tužbe podnosilaca u smislu citiranih izmena Zakona smatraju ustavnim žalbama, Ustavni sud je zahteve podnosilaca za naknadu troškova parničnog postupka, razmatrao u smislu odredaba o troškovima postupka pred Ustavnim sudom iz člana 6. Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.).

Ustavni sud primećuje da je punomoćnik podnosilaca ovih ustavnih žalbi izjavio veći broj pojedinačnih ustavnih žalbi koje sadrže istovrsne zahteve i koje se tiču istog stečajnog postupka i istog činjeničnog stanja, podnoseći posebne zahteve za svakog od podnosilaca, pri čemu su i ovi zahtevi dodatno fragmentisani tako što su, kao i ovom slučaju, podnošeni posebni zahtevi (tužbe) za naknadu nematerijalne štete i posebni zahtevi (tužbe) za naknadu materijalne štete. Ustavni sud dalje primećuje da ovakvo postupanje punomoćnika ne može doprineti ekonomičnosti, niti efikasnosti odlučivanja u predmetima u kojima stranka već duži vremenski period čeka namirenje svog potraživanja iz radnog odnosa, a što je primarni cilj delotvorne zaštite prava. Istovremeno, ovakvo postupanje dovodi do rasta ukupnog broja sudskih predmeta i može negativno da utiče na organizaciju i opterećenost u radu sudova, a što dalje može dovesti do dužeg trajanja sudskih postupaka uopšte i usporiti proces odlučivanja (videti odluku Evropskog suda u predmetu Alessandro Ferrara protiv Italije i 18 drugih predstavki, predstavke br. 2394/22 i dr, od 16. maja 2023. godine, st. 45-68.).

Ustavni sud, takođe, konstatuje da su podnosiocima ustavnih žalbi odlukama nadležnog suda kojima su usvojeni njihovi prigovori radi ubrzavanja postupka pravnosnažno već dosuđen odgovarajući novčani iznos na ime troškova postupka za zastupanje od strane advokata. Pored toga, Ustavni sud naglašava da je usvojenim izmenama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i ovom odlukom Ustavnog suda obezbeđena delotvorna zaštita prava podnosilaca, koja će, u skladu sa poštovanjem principa supsidijarnosti, kao i praksom Evropskog suda, traženu zaštitu prava brže ostvariti u okvirima nacionalnog pravnog sistema.

Imajući navedeno u vidu, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom na ime zastupanja od strane advokata u svakom pojedinačnom predmetu, budući da ti troškovi nisu opravdani, niti nužni. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ove zahteve, rešavajući kao u tački 4. izreke.

10. S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.