Odbijena ustavna žalba: "ćutanje administracije" tužioca nije predmet upravnog spora

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, potvrđujući stav Vrhovnog suda Srbije da se upravni spor ne može voditi zbog nepostupanja javnog tužioca po predlogu za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, jer to ne predstavlja upravnu stvar.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Željka Dragojevića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 8. oktobra 2009. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Željka Dragojevića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije U-SCG. 263/06 od 8. maja 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Željko Dragojević iz Beograda je 5. januara 2009. godine podneo Ustavnom sudu dopuštenu i blagovremenu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije U-SCG. 263/06 od 8. maja 2008. godine, zbog povrede prava iz čl. 18, 19, 21, 22, 23, 24, 25, 26, 27, 32, 34, 35, 36, 51, 53, 60, 62, 63, 67, 68. i 69. Ustava Republike Srbije.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporeno rešenje i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:
Podnosilac ustavne žalbe je 29. novembra 2004. godine podneo tužbu Sudu Srbije i Crne Gore kojom je tražio "ocenu zakonitosti konačnih upravnih akata institucija Državne zajednice Srbija i Crna Gora", predlažući da sud poništi rešenje Okružnog suda u Beogradu Gž-1 broj 1502/03 od 27. avgusta 2003. godine, uz izdavanje privremene mere, kao i da poništi upravne akte Saveznog ministarstva inostranih poslova o opozivu sa dužnosti broj 26-21/12 od 13. aprila 1998. godine, suspenziji broj 768-6/12 od 3. jula 1998. godine, prestanku radnog odnosa broj 28-2/12 od 14. januara 1999. godine, kao i odluke disciplinskih organa broj 770-6/12 od 27. jula 1998. godine i broj 22/98 od 2. februara 1999. godine, navodeći da "nadležni organi tužilaštva nisu odlučili o zahtevima za zaštitu zakonitosti koje je on podneo Republičkom javnom tužiocu i Saveznom državnom tužiocu povodom odluka suda donetih u parničnom postupku", te da stoga tužbu podnosi zbog "ćutanja administracije".
Po prestanku državne zajednice Srbija i Crna Gora, Vrhovni sud Srbije je 21. decembra 2006. godine preuzeo nerešene predmete upravnih sporova pokrenutih pred Sudom Srbije i Crne Gore.
Rešavajući u upravnom sporu po podnetoj tužbi, Vrhovni sud Srbije je na sednici održanoj 8. maja 2008. godine doneo rešenje U-SCG. 263/06 kojim se tužba odbacuje. U obrazloženju rešenja je navedeno da se, saglasno odredbama Zakona o upravnim sporovima, upravni spor može voditi samo protiv upravnog akta, a koji uslov u konkretnom slučaju nije ispunjen, jer je tužba podneta zbog "ćutanja administracije", pri čemu podnosilac tužbe pod "ćutanjem administracije" podrazumeva to što Republički javni tužilac i Savezni državni tužilac nisu odlučili o njegovim predlozima za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti, podnetim povodom odluka sudova donetih u parničnom postupku. Pored toga, Vrhovni sud Srbije ukazuje i da sud u upravnom sporu ne može poništiti odluke okružnog suda donete u parničnom postupku, a što je takođe tužbom traženo.
4. Odredbe čl. 18, 19, 21. i 22. Ustava na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, ne sadrže prava koja se jemče građanima, već predstavljaju osnovna načela na kojima se zasnivaju ljudska i manjinska prava utvrđena Ustavom, i to: načelo neposredne primene zajemčenih prava (član 18.), svrha ustavnih jemstava (član 19.), načelo zabrane diskriminacije (član 21.) i načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda (član 22.).
U ustavnoj žalbi se takođe ukazuje na povredu sledećih Ustavom zajemčenih prava: prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti (član 23.), prava na život (član 24.), prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta (član 25.), zabrane ropstva, položaja sličnog ropstvu i prinudnog rada (član 26.), prava na slobodu i bezbednost (član 27.), prava na pravično suđenje (član 32.), prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu (član 34.), prava na naknadu štete (član 35. stav 2.), prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.), prava na obaveštenost (član 51.), prava na učešće u upravljanju javnim poslovima (član 53.), prava na rad (član 60.), prava na zaključenje braka i ravnopravnost supružnika (član 62.), slobodu odlučivanja o rađanju (član 63.), prava na pravnu pomoć (član 67.), prava na zdravstvenu zaštitu (član 68.) i prava na socijalnu zaštitu (član 69.).
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, kojom je zajemčeno pravo na pravično suđenje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega, dok je odredbom člana 36. stav 2. Ustava, kojom je zajemčeno pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.
Odredbama člana 6. Zakona o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 46/96) propisano je da se upravni spor može voditi samo protiv upravnog akta, a da je upravni akt, u smislu ovog zakona, akt kojim državni organ i preduzeće ili druga organizacija u vršenju javnih ovlašćenja rešava o određenom pravu ili obavezi fizičkog lica ili pravnog lica ili druge stranke u upravnoj stvari. Odredbom člana 8. Zakona propisano je da se upravni spor može pokrenuti i kad nadležni organ o zahtevu, odnosno o žalbi stranke nije doneo odgovarajući upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom.
Odredbom člana 28. stav 1. tačka 2) Zakona propisano je da će sud rešenjem odbaciti tužbu ako utvrdi da akt koji se tužbom osporava nije upravni akt.
5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je osporeno rešenje doneto od strane Ustavom i zakonom ustanovljenog suda, u postupku koji je sproveden na način propisan važećim zakonom. Kako postupanje, odnosno nepostupanje nadležnog javnog tužioca po predlogu stranke za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti ne predstavlja rešavanje u upravnim stvarima, to ni odlučivanje o podnetom predlogu nema za posledicu donošenje upravnog akta, iz čega sledi da ni neodlučivanje javnog tužioca ne predstavlja "ćutanje administracije". Stoga je Ustavni sud ocenio da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi za dopuštenost tužbe u upravnom sporu, propisani članom 8. Zakona o upravnim sporovima, a zakonska posledica podnošenja nedozvoljene tužbe je, saglasno odredbi člana 28. stav 1. tačka 2) istog Zakona, donošenje rešenja o njenom odbacivanju. Imajući u vidu navedene zakonske odredbe, Ustavni sud je utvrdio da sud u upravnom sporu nije nadležan ni da ispituje zakonitost sudskih odluka donetih u parničnom ili nekom drugom postupku, te tako ni da poništava ove odluke, a što je bio jedan od zahteva tužbe.
Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani navodi podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.
Takođe, Ustavni sud ukazuje da se iz činjenice da je Vrhovni sud odbacio kao nedozvoljenu tužbu podnosioca ustavne žalbe ne može izvesti zaključak o uskraćivanju prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, jer građani mogu ostvariti ovo svoje Ustavom zajemčeno pravo i od sudova i drugih državnih organa i imalaca javnih ovlašćenja očekivati delotvornu zaštitu, samo u slučaju kada određeno pravno sredstvo koriste na način i pod uslovima propisanim zakonom. Stoga Sud ocenjuje da podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjem nije povređeno ni pravo iz člana 36. stav 2. Ustava.
Što se tiče ostalih Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio da se osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije ni na koji način ne može dovesti u vezu sa sadržinom označenih prava, te da su stoga neosnovani navodi ustavne žalbe o njihovoj povredi. Naime, zbog nepostojanja procesnih pretpostavki da se upusti u meritorno odlučivanje po podnetoj tužbi, a u pogledu čega je Ustavni sud ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nisu povređena Ustavom zajemčena prava na pravično suđenje i na pravno sredstvo, osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije, koje ima procesni karakter, ni na koji način nisu mogla biti povređena naznačena ljudska prava podnosioca ustavne žalbe ili ustavna načela, i to: načela neposredne primene zajemčenih prava, svrhe ustavnih jemstava, zabrane diskriminacije, zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda; prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, na život, na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, na zabranu ropstva, položaja sličnog ropstvu i prinudnog rada, na slobodu i bezbednost, na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, na rehabilitaciju i naknadu štete, na obaveštenost, na učešće u upravljanju javnim poslovima, na rad, na zaključenje braka i ravnopravnost supružnika, na slobodu odlučivanja o rađanju, na pravnu pomoć, na zdravstvenu zaštitu i na socijalnu zaštitu.
6. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba nije osnovana, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.
Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK USTAVNOG SUDA dr Bosa Nenadić

Slični dokumenti

• Už 646/2009: Odbijanje ustavne žalbe zbog obaveznog zastupanja po advokatu u reviziji
• Už 462/2008: Odluka Ustavnog suda o odbijanju i odbacivanju ustavne žalbe
• Už 1150/2008: Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog odbacivanja tužbe
• Už 135/2007: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 172/2007: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neodlučivanja
• Už 851/2009: Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije
• Už 1011/2008: Odluka Ustavnog suda o pravu na pravno sredstvo u upravnom sporu