Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene materijalnog prava
Kratak pregled
Usvaja se ustavna žalba, utvrđuje povreda prava na pravično suđenje i poništava presuda Apelacionog suda. Sudovi su proizvoljno primenili materijalno pravo kada su utvrdili pravo svojine na porušenom objektu i neosnovano odbili prigovor zastarelosti potraživanja naknade štete.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-1400/2011
05.03.2014.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević , dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. K. K. i V. K, oboje iz L , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2014. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba V. K. i utvrđuje da je presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 5832/05 od 17. aprila 2007. godine i presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1139/10 od 22. juna 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 1139/10 od 22. juna 2010. godine i određuje da Apelacioni sud u Nišu donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv prvostepene presude iz tačke 1.
3. Odbacuje se ustavna žalba S. K. K. protiv presuda iz tačke 1.
O b r a z l o ž e nj e
1. S. K. K. i V. K, oboje iz L, su 28. marta 2011. godine, preko punomoćnika I. V, advokata iz L, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Opštinskog suda u Leskovcu P. 5832/05 od 17. aprila 2007. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž. 1139/10 od 22. juna 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na "jednaku pravnu zaštitu", zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava (u ustavnoj žalbi je navedeno da se radi o odredbi člana 36. Ustava).
Povredu označenih ustavnih prava podnosioci obrazlažu tvrdnjom o pogrešnoj primeni materijalnog prava, budući da je osporenim presudama tuženim-protivtužiljama priznato pravo svojine na nepostojećim stvarima - garaži, betonskoj stazi i ogradi koje su porušene 1993. godine. U prilog iznetom, dodali su i da su sudovi odbili njihov prigovor zastarelosti potraživanja naknade štete tuženih-protivtužilja sa obrazloženjem da pravo na podnošenje tužbe za naknadu štete vlasnika stvari ne zastareva, iako su imenovane pomenuti zahtev za naknadu štete zbog porušenih objekata istakle tek u podnesku od 5. maja 2006. godine. Takođe je ukazano da podnosiocu V. K. osporena drugostepena presuda nije ni uručena. Predložili su da Ustavni sud utvrdi da osporene presude nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom i istakli su zahtev za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13–Odluka US), kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:
Pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 5823/05 vođen je parnični postupak po tužbi tužilaca S. K. K, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i Đ. K. protiv tuženih V. K. i S. K. S, radi utvrđenja, i po protivtužbi i tužbi tuženih V. K. i S. K. S. protiv tužilje S. K. K. i tuženih V. K, ovde podnosioca ustavne žalbe, i M. K, radi utvrđenja i činidbe.
Podneskom od 5. maja 2006. godine tužene-protivtužilje su preinačile protivtužbu, tako što su umesto prvobitno postavljenog zahteva za činidbu istakle zahtev za naknadu štete na ime porušenih objekata.
Osporenom presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 5832/05 od 17. aprila 2007. godine je: odbijen tužbeni zahtev tužilje-protivtužene S. K. K. i tužioca pok. Đ. K. kojim je traženo da se utvrdi da su tužioci vlasnici porušene garaže sa pripadajućim delovima (stav 1. izreke); utvrđeno da su tužene-protivtužilje V. K. i S. K. S. po osnovu sticanja i nasleđa vlasnice jedne garaže, betonskih staza i ograde oko garaže, dimenzija bliže navedenih u izreci koje su tužilja-protivtužena S. K. K. i tuženi V. K. i M. K. porušili 21. aprila 1993. godine (garažu i staze), odnosno 17. aprila 1993. godine (ogradu) (stav 2. izreke); obavezani tužilja-protivtužena S. K. K. i tuženi V. K. i M. K. da tuženima-protivtužiljama na ime naknade štete za porušenu garažu, staze i ogradu solidarno plate 251.596,00 dinara, sa zateznom kamatom od 23. septembra 2006. godine pa do isplate (stav 3. izreke); odlučeno o troškovima postupka (stav 4. izreke). Prvostepeni sud je bez pozivanja na bilo koju zakonsku odredbu utvrdio da su tužene-protivtužilje po osnovu sticanja i nasleđa vlasnice porušene garaže i drugih navedenih objekata, obrazloživši ovu odluku činjenicom da su tužena-protivtužilja V. K. i njen pok. suprug R. K. izgradili predmetnu garažu, dok je odluku o obavezi tužilje-protivtužene i tuženih da naknade štetu za porušenu garažu, prilaze i ogradu prvostepeni sud doneo s pozivom na član 154. Zakona o obligacionim odnosima.
Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1139/10 od 22. juna 2010. godine prvostepena presuda je potvrđena u stavu prvom i drugom izreke u odnosu na tužilju-protivtuženu S. K. K. i tuženog V. K. (sledbenika pok. Đ. K.), a preinačena u stavu trećem izreke, tako što su tužilja-protivtužena i tuženi obavezani da tuženima-protivtužiljama V. K. i S. K. S. na ime naknade štete zbog porušene garaže, staze i ograde solidarno plate 219.137,50 dinara. Navedenom drugostepenom presudom preinačena je prvostepena presuda u odnosu na tuženu M. K, tako što je zahtev za utvrđenje prava svojine i zahtev za naknadu štete prema njoj odbijen. U obrazloženju svoje odluke Apelacioni sud je naveo da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja otvorio glavnu raspravu i nakon sprovedenog dokaznog postupka, između ostalog, utvrdio: da je suprug tužene-protivtužilje V. K, odnosno otac tužene-protivtužilje S. K. S, pok. R. K. sa svojom suprugom izgradio garažu sa betonskim prilazima i ogradom na parceli koja je vlasništvo tužilje-protivtužene S. K. K. i njenog pok. supruga Đ. K; da je 21. aprila 1993. godine navedena garaža porušena; da je pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Leskovcu P. 4299/95 od 18. jula 1996. godine utvrđeno da su tuženi Đ. K. i V. K. smetali tužilje V. K. i S. K. u zadnjoj faktičkoj državini predmetne garaže tako što su 21. aprila 1993. godine angažovali radnike koji su do temelja porušili pomenutu garažu i betonske prilaze i uklonili sav građevinski materijal. Po nalaženju Apelacionog suda, pravilno je prvostepeni sud odlučio kada je usvojio zahtev tuženih-protivtužilja za utvrđenje prava svojine po osnovu sticanja i nasleđa na porušenoj garaži. Ocenjujući kao neosnovane žalbene navode tužilje-protivtužene i tuženog V. K. da je pravo svojine utvrđeno na nepostojećoj stvari, Apelacioni sud je istakao da je "u konkretnom slučaju...odlučeno o zahtevu iz protivtužbe kojim se traži utvrđenje prava svojine i pored toga što je dospeo zahtev za činidbu...te da nema mesta ukidanju pobijane presude u navedenom delu samo zbog toga što je prvostepeni sud propustio da prethodno utvrdi da li tužene u skladu sa odredbom čl. 188. st. 2. ZPP imaju pravni interes za utvrđenje navedenog prava". Polazeći od toga da su tužena-protivtužilja V. K. i njen suprug R. K. izgradnjom postali vlasnici garaže, drugostepeni sud je ocenio kao neosnovane i žalbene navode da je potraživanje naknade štete zastarelo, budući da se, kako to smatra drugostepeni sud, radi o tužbi vlasnika za naknadu štete, koja ne zastareva.
Osporena drugostepena presuda uručena je punomoćniku tužilje-protivtužene S. K. K. - advokatu Z. D. 20. jula 2010. godine, a tuženom V. K, 30. maja 2011. godine.
4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).
Odredbom člana 47. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90 i "Službeni list SRJ", broj 29/96 i "Službeni glasnik RS", broj 115/05 ) je propisano da pravo svojine prestaje propašću stvari (stav 1.), te da na ostatke propale stvari vlasnik zadržava pravo svojine (stav 2.)
Odredbom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima ( "Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99 ) je propisano: da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (stav 1.); da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (stav 2.).
5. Imajući u vidu da je punomoćnik podnositeljke S. K. K. osporenu presudu Apelacionog suda u Nišu Gž. 1139/10 od 22. juna 2010. godine primio 20. jula 2010. godine, a da je ustavna žalba izjavljena 28. marta 2011. godine, dakle po isteku roka propisanog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu podnositeljke S. K. K. odbacio kao neblagovremenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) navedenog zakona, rešavajući kao u tački 3. izreke.
6. Kako se navodi podnosioca V. K. o povredi prava na pravično suđenje svode na tvrdnje o pogrešnoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog prava bila očigledno proizvoljn a ili diskriminator ska na štetu podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud ukazuje da pravilnu primenu materijalnog prava pre svega nadležan da ceni viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava.
U konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da su redovni sudovi, bez pozivanja na bilo koju zakonsku odredbu utvrdili pravo svojine tuženih-protivtužilja na porušenoj garaži, stazama i ogradi. Po oceni Ustavnog suda, zaključak redovnih sudova da pravo svojine može da postoji na uništenim stvarima nema utemeljenja u zakonu. Naime, pravo svojine, saglasno odredbi člana 47. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, prestaje propašću stvari. U tom slučaju, radi se o apsolutnom prestanku prava svojine jer se ono, propašću stvari, ugasilo i nestalo iz pravnog života. U takvoj situaciji, saglasno stavu 2. pomenute zakonske odredbe, vlasnik zadržava pravo svojine na ostacima koji mogu imati status stvari.
Nadalje, Ustavni sud konstatuje da je Apelacioni sud, podržavajući u svemu prvostepenu odluku kojom je podnosilac ustavne žalbe obavezan da tuženima-protivtužiljama naknadi štetu, ponovo bez pozivanja na bilo koju zakonsku odredbu, stao na stanovište da pravo vlasnika da zahteva naknadu štete ne zastareva. I u ovom slučaju, Ustavni sud je ocenio da izneti zaključak drugostepenog suda nema utemeljenja u zakonu. Odredbe člana 376 st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima propisuju subjektivni i objektivni rok zastarelosti. Subjektivni rok zastarelosti potraživanja naknade štete iznosi tri godine, pri čemu se početak roka vezuje za saznanje oštećenog za štetu i lice koje je štetu prouzrokovalo, dok objektivni rok zastarelosti počinje da teče bez obzira na saznanje oštećenog za štetu i štetnika, računajući od momenta kada je šteta nastala i navršava se protekom pet godina od nastanka štete. Ustavni sud ukazuje da ni Zakon o obligacionim odnosima ni Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa ne propisuju da potraživanje naknade štete vlasnika uništene stvari ne zastareva, niti prave razliku u pogledu dužine zastarnog roka s obzirom na svojstvo oštećenog.
Polazeći od svega izloženog, te imajući u vidu da pravo na pravično suđenje podrazumeva ne samo navođenje jasnih i argumentovanih razloga zbog kojih je određena presuda doneta, već i navođenje merodavnog materijalnog prava na kojem je ta presuda zasnovana, Ustavni sud je ocenio da su stanovišta i dati razlozi u osporenim presudama proizvoljni, te samim tim ustavnopravo neprihvatljivi.
Stoga je Ustavni sud utvrdio da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačk e 1. izreke.
7. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti poništajem osporene drugostepen e presude i određivanjem da Apelacioni sud u Nišu ponovo odlučio o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv osporene prvostepen e presude, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.
8. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim se ističe povreda prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac u ustavnoj žalbi nije ukazao na različito postupanje sudova u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama, što je neophodan uslov da bi se mogla utvrditi povreda prava iz člana 36. stav 1. Ustava. S obzirom na izneto, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac samo formalno poziva na povredu označenog ustavnog prava, što ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.
U pogledu zahtev a podnosi oca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema uslova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na www.ustavni.sud.rs)
9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.