Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku vraćanja deteta

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Podnositeljka, kao majka i inicijator postupka za vraćanje deteta po Haškoj konvenciji, nije bila pozvana niti uključena u postupak, što je dovelo do povrede prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-14009/2019
17.10.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. Đ. iz Berna, Švajcarska Konfederacija, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. oktobra 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. Đ. i utvrđuje da je u vanparničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Despotovcu u predmetu R4. 1/19 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Određuje se pravično zadovoljenje S. Đ. zbog utvrđene povrede prava isplatom u iznosu od 3.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. Đ. iz Berna, Švajcarska Konfederacije, je 27. decembra 2019. godine, preko punomoćnika N. S. i M. R, advokata iz Jagodine, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Despotovcu R4. 1/19 od 18. novembra 2019. godine, zbog povrede prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, prava na život, prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, prava na pravično suđenje, prava deteta i posebne zaštite porodice, majke, samohranog roditelja i deteta, zajemčenih odredbama čl. 23, 24. i 25, člana 32. stav 1. i čl. 64. i 66. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporava prvostepeno rešenje doneto u vanparničnom postupku iniciranom od strane podnositeljke ustavne žalbe sa predlogom za vraćanje deteta na osnovu odredaba Haške konvencije o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je podnositeljka Centralnom izvršnom organu Švajcarske Konfederacije, zaduženom za sprovođenje postupka u skladu sa odredbama Konvencije o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece, podnela zahtev za hitan povratak maloletnog deteta iz Republike Srbije u Švajcarsku Konfederaciju; da je zahtev dostavljen Ministarstvu pravde Republike Srbije kao Centralnom izvršnom organu Republike Srbije; da je zahtev onda prosleđen Osnovnom sudu u Despotovcu, kao sudu na čijoj teritoriji se maloletno dete nalazi; da je sud vodio vanparnični postupak po ovom zahtevu, ali da na ročište nije pozvao podnositeljku ustavne žalbe, niti je o održavanju ročišta i vođenju postupka obavestio Centralni izvršni organ Švajcarske Konfederacije; da je predmetni vanparnični postupak pravnosnažno okončan osporenim prvostepenim rešenjem, koje je dostavljeno samo maloletnom detetu i njegovom ocu kod koga se dete trenutno nalazi u Republici Srbiji, i koji, s obzirom na ishod postupka, nije imao pravni interes da isto osporava žalbom; da je podnositeljka ustavne žalbe za postojanje osporenog rešenja saznala tek nakon intervencije Centralnog izvršnog organa Švajcarske Konfederacije, koji je od strane Ministarstva pravde Republike Srbije obavešten da je predmetni vanparnični postupak pravnosnažno okončan.

Podnositeljka povredu svojih Ustavom zajemčenih prava argumentuje time da je postupajući sud propustio da je, kao podnosioca zahteva, inicijatora predmetnog vanparničnog postupka i majku maloletnog deteta koja traži njegov hitan povratak u mesto stalnog boravka, obavesti o činjenici da se postupak po njenom predlogu vodi, usled čega je ona, kao vršilac roditeljskog prava nad maloletnim detetom, bila onemogućena da u istom učestvuje, a da je, nakon nastupanja pravnosnažnosti osporenog prvostepenog rešenja, trajno uskraćena za mogućnost korišćenja pravnih sredstva kojima bi ovakva odluka bila preispitana. Od Ustavnog suda podnositeljka trži da poništi rešenja Osnovnog suda u Despotovcu R4. 1/19 od 18. novembra 2019. godine i predmet vrati na ponovni postupak i utvrdi joj povredu označenih Ustavom zajemčenih prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Nadalje, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Despotovcu R4. 1/19, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Ministarstvo pravde Republike Srbije je, u svojstvu Centralnog izvršnog organa u smislu Haške konvencije o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece od 25. oktobra 1980. godine (u daljem tekstu: Haška konvencija), dopisom broj 700-02-00045/2019-07 od 16. oktobra 2019. godine, pred Osnovnim sudom u Despotovcu pokrenulo postupak radi povratka maloletnog Đ. Đ. iz Republike Srbije u Švajcarsku Konfederaciju. Postupak je pokrenut po zahtevu S. Đ, ovde podnositeljke ustavne žalbe, koji je nadležnom organu Republike Srbije prosledio Centralni izvršni organ Švajcarske Konfederacije. Iz sadržine zahteva proizlazi da je maloletni Đ. Đ, rođen 15. oktobra 2004. godine, bez saglasnosti majke, ovde podnositeljke ustavne žalbe, protivpravno zadržan u Republici Srbiji od strane oca koji se zajedno sa detetom nalazi na teritoriji opštine Despotovac.

Postupajući po zahtevu za izdavanje naloga za povratak deteta, sudija Osnovnog suda u Despotovcu je zakazao ročište za 18. novembar 2019. godine i naložio da se na isto pozovu maloletni Đ. Đ. i otac deteta, dok je nalog za pozivanje podnositeljke ustavne žalbe, kao majke deteta i predlagača, precrtan.

Na ročištu od 18. novembra 2019. godine iskaze su dali maloletni Đ. Đ, koji je u spisima označen kao protivnik predlagača, i njegov otac. Tom prilikom, doneto je rešenje kojim je konstatovano „da će sud doneti odluku u zakonskom roku i istu dostaviti zakonskom zastupniku maloletnog Đ. i maloletnom Đ“.

Rešenjem Osnovnog suda u Despotovcu R4. 1/19 od 18. novembra 2019. godine „odbija se nalaganje povratka maloletnog Đ. Đ. iz Vojnika, opština Despotovac, Republika Srbija, u Švajcarsku Konfederaciju, a po zahtevu Centralnog organa Švajcarske Konfederacije koji je dostavljen na osnovu Haške konvencije o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece od 25. oktobra 2018. godine, čiji je podnosilac majka Đ. S.“.

Postupajući sudija Osnovnog suda u Despotovcu naložio je da se označeno prvostepeno rešenje dostavi maloletnom Đ. Đ. i njegovom ocu.

Postupajući sudija Osnovnog suda u Despotovcu je, po proteku roka za izjavljivanje žalbe protiv označenog prvostepenog rešenja i nastupanjem njegove pravnosnažnosti, dopisom od 2. decembra 2019. godine, obavestio Ministarstvo pravde Republike Srbije da je postupak po zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za vraćanje maloletnog Đ. Đ. u Švajcarsku Konfederaciju okončan, te je tom prilikom označeno rešenje i dostavio ovom organu.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda od značaja su sledeće odredbe Ustava, potvrđenih međunarodnih ugovora i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava propisano je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o ratifikaciji Haške konvencije o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece („Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori“, broj 7/91) propisano je: da su ciljevi ove konvencije da obezbedi što hitniji povratak dece nezakonito odvedene ili zadržane u nekoj državi ugovornici i da obezbedi da se prava na staranje i viđenje sa detetom po zakonu jedne od država ugovornica stvarno poštuju u drugoj državi ugovornici (član 1.); da će države ugovornice preduzeti sve odgovarajuće mere da obezbede na svojoj teritoriji sprovođenje ciljeva Konvencije i da će u ovu svrhu koristiti najefikasnije raspoloživa postupke (član 2.); da će država ugovornica odrediti centralni izvršni organ koji će izvršavati obaveze koje Konvencija predviđa za taj organ (član 6. stav 1.); da će Centralni izvršni organi međusobno sarađivati i unapređivati saradnju među nadležnim organima u zemljama ugovornicama kako bi se obezbedilo što hitnije vraćanje deteta i postigli ostali ciljevi ove konvencije (član 7. stav 1.); da se odluka na osnovu ove konvencije u vezi sa povratkom deteta neće smatrati meritornom o bilo kom pitanju u vezi sa pravom na staranje (član 19.).

Odredbama Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“ br. 25/82, 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 46/95, 18/0, 45/13, 55/14, 6/15 i 106/15) propisano je: da se ovim zakonom određuju pravila po kojima sudovi postupaju i odlučuju o ličnim, porodičnim, imovinskim i drugim pravnim stvarima koje se po ovome ili drugom zakonu rešavaju u vanparničnom postupku, kao i da se odredbe ovog zakona primenjuju i u drugim pravnim stvarima iz nadležnosti sudova za koje zakonom nije izričito predviđeno da se rešavaju u vanparničnom postupku, ako se ne odnose na zaštitu povređenog ili ugroženog prava niti se zbog učesnika u postupku mogu primeniti odredbe Zakona o parničnom postupku (član 1.); da se vanparnični postupak pokreće na predlog fizičkog ili pravnog lica, kao i predlogom organa određenog ovim ili drugim zakonom, da se vanparnični postupak pokreće po službenoj dužnosti u slučajevima i pod uslovima određenim ovim ili drugim zakonom, da ako postupak nije pokrenuo organ koji je zakonom ovlašćen da pokreće postupak, sud će ga bez odlaganja obavestiti da je postupak pokrenut na predlog ovlašćenog lica, da sud može ovlašćenom organu odrediti rok za prijavljivanje učešća u postupku i do isteka tog roka zastati sa postupkom ako je to potrebno radi zaštite učesnika u postupku ili radi zaštite društvenog interesa (član 2.); da je učesnik u vanparničnom postupku lice koje je postupak pokrenulo, lice o čijim se pravima ili pravnim interesima odlučuje u postupku, kao i organi koji učestvuju u postupku na osnovu zakonskog ovlašćenja (član 3. stav 1.); da je predlagač u smislu ovog zakona lice, odnosno organ po čijem predlogu je postupak pokrenut, a protivnik predlagača je lice prema kome se pravo ili pravni interes predlagača ostvaruje (član 3. stav 2.); .

5. Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je prilikom ispitivanja postojanja procesnih pretpostavki za postupanje po predmetnoj ustavnoj žalbi imao u vidu da se njome osporava pravnosnažno prvostepeno rešenje protiv koga podnositeljka ustavne žalbe nije izjavila žalbu. Međutim, uvažavajući značaj sporne pravne situacije i imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud nalazi da je potrebno da po ustavnoj žalbi meritorno postupa i pre svega razmotri pitanje da li je, s obzirom na posebno ozbiljnu prirodu odluke koju je trebalo doneti, podnositeljka bila na adekvatan način uključena u sam vanparnični postupak i da li je bila u mogućnosti da u njemu obezbedi potrebnu zaštitu svojih interesa.

Imajući u vidu da je konkretnom ustavnosudskom sporu prethodio postupak radi izdavanja naloga za povratak deteta na osnovu Haške konvencije, Ustavni sud najpre načelno ukazuje na neke od osnovnih principa Haške konvencije i njen položaj u pravnom sistemu Republike Srbije, a o čemu se detaljnije izjasnio, pored ostalog, u svojoj Odluci Už-8276/2014 od 23. juna 2016. godine.

Prema članu 16. stav 2. Ustava, potvrđeni međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava sastavni su deo domaćeg pravnog poretka i neposredno se primenjuju, s tim što potvrđeni međunarodni ugovori moraju da budu u skladu sa Ustavom. Budući da je SFRJ ratifikovala pomenutu konvenciju 1991. godine, njene odredbe se neposredno primenjuju u postupcima koji se vode pred domaćim sudovima i u onim situacijama kada određena pitanja nisu neposredno uređena domaćim propisima. Dalje, Ustavni sud ukazuje da je prema članu 1. Haške konvencije, njen osnovni cilj da obezbedi hitan povratak dece koja su nezakonito odvedena ili zadržana u nekoj od država ugovornica tj. vraćanje te dece u jurisdikciju iz koje su protivpravno odvedena, kao i da obezbedi da se prava na staranje i viđenje sa detetom po zakonu jedne od država ugovornica stvarno poštuju u drugoj državi ugovornici. Sve države potpisnice Haške konvencije su se obavezale na hitno postupanje po ovakvim zahtevima, a određivanje centralnog izvršnog organa u svakoj državi potpisnici olakšava komunikaciju u situaciji kada se roditelji ne nalaze u istoj zemlji, pri čemu se centralni izvršni organi ne mogu smatrati direktnim učesnicima u postupku, niti se ovakvi postupci pokreću ex officio, već oni prvenstveno posreduju u komunikaciji između podnosioca zahteva i državnog aparata (sudskih ili upravnih organa) zemlje kojoj se zahtev upućuje i obrnuto, a ulogu stranaka u postupku zadržavaju roditelji, na čiju inicijativu se postupak pokreće, a koji su, prirodno i direktno, najzainteresovaniji za njegov ishod. Uz to, Haška konvencija u članu 2. uspostavlja obavezu država potpisnica da preduzmu sve odgovarajuće mere u cilju obezbeđivanja sprovođenja ciljeva Konvencije na svojoj teritoriji, nalažući im da u ovu svrhu koriste najefikasnije raspoložive postupke. Dakle, Haška konvencija ne definiše vrstu postupka u kome će se odlučivati o zahtevu za izdavanje naloga za vraćanje deteta, već državama članicama nalaže da u tu svrhu koriste postupak koji je najcelishodnije voditi, vodeći računa o tome da je potrebno da on bude okončan delotvorno i u kratkom vremenskom periodu. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da na teritoriji Republike Srbije posebnim propisima nisu uređena pravila postupka pred redovnim sudovima za primenu Haške konvencije, ali da u praksi sudova preovlađuje shvatanje da se na osnovu odredaba člana 1. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku, u postupku izdavanja naloga za povratak deteta primenjuju opšte odredbe ovog zakona, jer se ne radi o sporu za zaštitu povređenog ili ugroženog prava, s obzirom na to da je odredbama člana 19. Haške konvencije određeno da sam nalog za vraćanje deteta ima karakter nemeritorne odluke kojom se ni na koji način ne prejudicira odluka o pitanju vršenja roditeljskog prava. Ovakav stav iskazan je i u rešenju Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2239/10 od 24. februara 2010. godine.

Sagledavajući prethodno izneto, kao i relevantne odredbe Zakona o vanparničnom postupku, u kontekstu predmetne ustavnosudske stvari, Ustavni sud je primetio da od samog pokretanja postupka za izdavanje naloga za vraćanje deteta podnositeljki ustavne žalbe nije priznato procesno svojstvo predlagača, niti je ona na bilo koji način bila obaveštena o tome da je postupak pred Osnovnim sudom u Despotovcu u toku. Navedeno se, pre svega, ogleda u tome da podnositeljku prvostepeni sud nije označio kao stranku u postupku, da ona nije pozvana na ročiše na kome je njen zahtev razmatran, niti je na bilo koji način obaveštena o održavanju tog ročište. Uz to, podnositeljki ustavne žalbe prvostepeno rešenje Osnovnog suda u Despotovcu R4. 1/19 od 18. novembra 2019. godine nije dostavljeno, zbog čega je onemogućena da isto osporava žalbom, iako je za to nesumnjivo imala pravni interes. Pored svega navedenog, na osnovu činjenica utvrđenih uvidom u spise predmeta, Ustavni sud je konstatovao i niz drugih proceduralnih propusta Osnovnog suda u Despotovcu koji su se pre svega ogledali u pogrešnom označavanju stranaka u postupku, površnom vođenju postupka i propustima prilikom dostavljanja poziva za ročište i prvostepenog rešenja.

Polazeći od svega iznetog, a uvažavajući naročiti značaj koji je predmetni postupak imao za podnositeljku ustavne žalbe kao roditelja, zatim, da iz utvrđenih činjenica i okolnosti proizlazi da je Osnovni sud u Despotovcu načinio očigledne greške pri vođenju postupka, te da je podnositeljka bila onemogućena da u njemu učestvuje i zaštiti svoje interese, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe u vanparničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Despotovcu u predmetu R4. 1/19 povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio povredu prava podnositeljke ustavne žalbe u predmetnom vanparničnom postupku kao celini, nije posebno razmatran zahtev podnositeljke za poništaj rešenja Osnovnog suda u Despotovcu R4. 1/19 od 18. novembra 2019. godine. Takođe, Ustavni sud je imao u vidu i uzrast maloletnog Đ. Đ, povodom čijeg vraćanja je predmetni postupak iniciran, i činjenicu da je 15. oktobra 2022. godine on postao punoletan.

Polazeći od prethodno navedenog, a odlučujući o meri za otklanjanje posledica utvrđene povrede prava, Sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odredio kao način pravičnog zadovoljenja podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava isplatu u iznosu od 3.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

7. U odnosu na istaknutu povredu prava iz čl. 23, 24, 25, 64. i 66. Ustava, Ustavni sud nazali da podnositeljka ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi ovih prava bliže ne obrazlaže, već ih, u stvari, izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u navedenom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku vraćanja deteta

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti