Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 12 godina. Podnositeljki žalbe utvrđeno je pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1401/2011
29.01.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević , predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. M. iz L , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. januara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. M. i utvrđuje da je u postupku koji je vo đen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2357/99 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredsta va - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. M. iz L. podnela je 29. marta 2011. godine, preko punomoćnika M. Ž, advokata iz L, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog član om 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2357/99.

Povredu označenog ustavnog prava podnositeljka zasniva na tvrdnji da osporeni parnični postupak, koji je inicirao njen pravni prethodnik podnošenjem tužbe 1999. godine, još uvek nije okončan. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da je zbog dugog trajanja postupka pretrpela štetu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 - Odluka US ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 17971/11 (ranije predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2357/99) utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja P. F. podnela je 9. februara 1999. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog P. S, radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju.

Treći opštinski sud u Beogradu je 19. maja 1999. godine doneo presudu zbog izostanka P. 470/99, koja je, nakon što je po predlogu tuženog dozvoljen povraćaj u pređašnje stanje, stavljena van snage rešenjem tog suda od 8. septembra 1999. godine.

Tuženi je 22. maja 2002. godine podneo protivtužbu kojom je tražio utvrđenje prava susvojine na predmetu ugovora o doživotnom izdržavanju (u daljem tekstu: stan), koji zahtev je kasnije povukao, i povraćaj datog na ime ispunjenja ugovornih obaveza. Radi jednovremenog raspravljanja i odlučivanja, parnice po tužbi i protivtužbi su spojene na ročištu održanom 10. septembra 2002. godine.

Zbog smrti tužilje, postupak je bio u prekidu u periodu od 27. januara do 15. septembra 2003. godine, kada su M. S, D. S. i Z. M, ovde podnositeljka ustavne žalbe, kao nasledni učesnici, koji su rešenjem ostavinskog suda od 17. juna 2003. godine upućeni na parnicu, preuzeli postupak iza smrti pok. P. F.

Na predlog tužilaca, rešenjem P. 2357/99 od 30. oktobra 2003. godine određena je privremena mera kojom je tuženom zabranjeno otuđenje spornog stana. Okružni sud u Beogradu je, nakon što je rešenjima od 28. januara i 24. marta 2004. godine dva puta vraćao spise predmeta prvostepenom sudu na dopunu postupka (dostavljanja žalbe i odgovora na žalbu punomoćnicima stranaka), rešenjem Gž. 6432/04 od 7. jula 2004. godine potvrdio odluku o privremenoj meri.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude P. 3392/04 od 7. novembra 2005. godine kojom su odbijeni i tužbeni i protivtužbeni zahtev, od ukupno 28 zakazanih ročišta, 13 nije održano. Tri ročišta nisu održana zbog sprečenosti sudije, a jedno zbog kvara kompjutera. Jedno ročište nije održano zbog bolesti tužilje P. F, a jedno na predlog njenog punomoćnika. Ostala ročišta, u najvećem broju slučajeva, nisu održana zbog nedolaska, odnosno neurednog pozivanja tuženog i svedoka. U ovom delu postupka izveden je dokaz saslušanjem stranaka i većeg broja svedoka.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 5610/06 od 18. maja 2007. godine, donetim u žalbenom postupku, ukinuta je navedena prvostepena presuda u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu tužilaca.

U ponovnom postupku, pred prvostepenim sudom od ukupno 11 zakazanih ročišta, jedno nije održano zbog nedolaska uredno pozvanog tuženog. Ponovo je izveden dokaz saslušanjem stranaka i određenog broja svedoka, koji su prethodno bili saslušani.

Treći opštinski sud u Beogradu je 8. juna 2009. godine doneo presudu P. 1819/07 kojom je ponovo odbio tužbeni i protivtužbeni zahtev.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem od 13. aprila 2011. godine otvorio glavnu raspravu, i nakon ročišta održanog 16. maja 2011. godine, na kome je tuženi saslušan, doneo presudu Gž. 6278/10 kojom je: preinačio prvostepenu presudu u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu tužilaca, tako što je taj zahtev usvojio i raskinuo ugovor o doživotnom izdržavanju (stav prvi izreke); odbacio kao nedozvoljenu žalbu tuženih u delu kojim se pobija prvostepena odluka o protivtužbenom zahtevu o kom je već pravnosnažno presuđeno (stav drugi izreke); odlučio o troškovima postupka (stavovi treći i četvrti izreke). Navedena drugostepena presuda uručena je punomoćniku tužilaca 9. septembra 2011. godine.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodio u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava otpočeo u februaru 1999. godine i da je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6278/10 od 16. maja 2011. godine. Dakle, osporeni parnični postupak je trajao nešto više od 12 godina, što samo po sebi ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka.

S obzirom na navedeno, te posebno imajući u vidu da je prvostepeni sud prvu meritornu presudu doneo posle šest i po godina, Ustavni sud smatra da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, dvanaestogodišnje trajanje ove parnice ne može se opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na to koliko su složena sporna činjenična i pravna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, a kojih je u konkretnom slučaju nesporno bilo (raspravljanje o tužbi i protivtužbi, obiman dokazni postupak u kome je saslušan veći broj svedoka), ne može prihvatiti da je razumno da parnica traje preko 12 godina, posebno uzimajući u obzir da podnositeljkin pravni prethodnik nije u većoj meri doprineo dužem trajanju postupka (jedno ročište nije održano zbog bolesti P. F, a jedno na predlog njenog punomoćnika) i da je parnični sud samo u kratkom vremenskom periodu od nekoliko meseci bio sprečen da postupa u ovoj pravnoj stvari zbog smrti podnositeljkinog pravnog prethodnika. Dovodeći u vezu ukupnu dužinu trajanja postupka sa činjenicom da je Okružni sud u Beogradu dva puta vraćao spise predmeta prvostepenom sudu na dopunu postupa (uručenja žalbe i odgovora na žalbu povodom donete privremene mere), da je prva meritorna odluka doneta posle šest i po godina i da tri ročišta nisu održana zbog sprečenosti sudije, Ustavni sud je ocenio da se ovako dugo trajanje sudskog postupka može pripisati neefikasnosti nadležnog prvostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

5. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, pri čemu je posebno imao u vidu činjenicu da je podnositeljka ustavne žalbe svojstvo stranke u osporenom postupku stekla u septembru 2003. godine, kada je nakon smrti pok. P. F. stupila u parnicu. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog nedelotvornog postupanja nadležnih sudova.

6. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9), Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša. B. Slijepčević, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti