Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za vraćanje zemljišta koji traje skoro 30 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete i naloženo je hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Vladan Petrov i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R . M . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. juna 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. M . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Komisijom za vraćanje oduzetog zemljišta u opštini Kosjerić u predmetu broj 462-10/92 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. M . iz Beograda je , 6. decembra 2018. godine, preko punomoćnika R . K, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, u postupku koji se vodi pred Komisijom za vraćanje oduzetog zemljišta u opštini Kosjerić u predmetu broj 462-10/92. Podnosilac se istovremeno pozvao na povredu prava zajemčenih odredbama člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. Ustavni sud ukazuje da je sadržina prava garantovanih označenim odredbama Evropske konvencije zajemčena i odgovarajućim odredbama Ustava, zbog čega Ustavni sud postojanje njihove povrede ispituje u odnosu na Ustav.

U ustavnoj žalbi podnosilac posebno ukazuje na propuste nadležnog organa uprave, analizirajući kriterijume za ocenu osnovanosti navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku, te predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava, naloži da se u najkraćem roku okonča osporeni postupak i utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i spise predmeta Komisije za vraćanje oduzetog zemljišta u opštini Kosjerić broj 462-10/92, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe i dr. su 1992. godine podneli zahtev Komisiji za vraćanje oduzetog zemljišta u opštini Kosjerić.

U ovoj pravnoj stvari održana je usmena rasprava 3. jula 1992. godine. Naredne usmene rasprave su održane 24. i 25. avgusta 2005. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je podneskom od 24. jula 2012. godine predložio da se nastavi postupak u ovoj pravnoj stvari.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac, pored ostalog, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da su pri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima, organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima; da kad ovlašćeno službeno lice, s obzirom na postojeće činjenično stanje, sazna ili oceni da stranka ili drugi učesnik u postupku ima osnova za ostvarenje nekog prava ili pravnog interesa, upozoriće ih na to (član 6. st. 1. i 2.); da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da će se organ koji vodi postupak starati se da neznanje i neukost stranke i drugih učesnika u postupku ne budu na štetu prava koja im po zakonu pripadaju (član 15.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Odredbama sada važećeg Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18) propisano je: da kad je postupak pokrenut po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti, a u interesu stranke, i kada se o upravnoj stvari odlučuje u postupku neposrednog odlučivanja, organ je dužan da izda rešenje najkasnije u roku od 30 dana od pokretanja postupka; da kad je postupak pokrenut po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti, a u interesu stranke, i kada se o upravnoj stvari ne odlučuje u postupku neposrednog odlučivanja, organ je dužan da izda rešenje najkasnije u roku od 60 dana od pokretanja postupka (član 145. st. 2. i 3.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak; u tom slučaju, drugostepeni organ je dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od prijema predmeta, donese novo rešenje; da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu(član 171. stav 3); da se rešenje kojim se odlučuje o žalbi izdaje bez odlaganja, a najkasnije u roku od 60 dana od kada je predata uredna žalba, izuzev ako zakonom nije propisan kraći rok (član 174.).

Odredbom člana 24. stav 1. Zakona o upravnim sporovima ("Službeni list SRJ", broj 46/96), koji je važio do 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano: da ako drugostepeni organ nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju, stranka može pokrenuti upravni spor kao da joj je žalba odbijena.

Zakonom o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je: da se upravni spor može se pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je nedelotvornim postupanjem organa uprave povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, jer postupak koji je započet 1992. godine nije pravnosnažno okončan.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud nalazi da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja predmetnog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Ustavni sud je utvrdio da je postupak započet 1992. godine, podnošenjem zahteva podnosioca ustavne žalbe za vraćanje zemljišta oduzetog od njegovog pravnog prethodnika, te da postupak nije pravnosnažno okončan ni nakon skoro 30 godina.

Ustavni sud konstatuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje organa uprave, odnosno sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca, da trajanje postupka skoro 30 godina ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na dužinu trajanja postupka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je našao da ni eventualna složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu specifičnost upravnog postupka čiji tok umnogome zavisi i od aktivnosti stranke u tom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je druga usmena rasprava održana nakon 13 godina od održavanja prve rasprave, da je nakon toga proteklo sedam godina do trenutka kada je podnosilac predložio da se postupak nastavi, a da, potom, u narednih deset godina podnosilac nije preduzimao radnje u cilju bržeg okončanja postupka.

Ustavni sud ukazuje na sledeće stavove Evropskog suda za ljudska prava:

- da podnosilac treba sam da pokaže marljivost u vršenju procesnih radnji koje se odnose na njega i da iskoristi obim koji mu domaći zakon pruža za skraćivanje postupka (presuda u predmetu Unión Alimentaria Sanders SA protiv Španije, predstavka broj 11681/85 od 7. jula 1989. godine).

- da je podnositeljka zahteva imala na raspolaganju pravna sredstva koja bi joj omogućila da nastavi postupak pred Upravnim sudom, ali je to propustila da učini i da u tim okolnostima ona ne može prigovarati dužini postupka pred upravnim organom (odluka o dopuštenosti zahteva u predmetu Vera Štajcar protiv Hrvatske, broj predstavke 46279/99, od 20. januara 2000. godine).

Međutim, i pored pasivnijeg držanja podnosioca, Ustavni sud je utvrdio da je u predmetnom postupku povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, jer postupak nije pravnosnažno okončan ni nakon skoro 30 godina. U prilog ovoj oceni, pored činjenice da je u pitanju izuzetno dugo trajanje postupka, sa minimalno aktivnosti i postupanja prvostepenog organa koji ni nakon skoro 30 godina nije doneo nijednu prvostepenu odluku, govori i to da su odredbama Zakona o opštem upravnom postupku precizno definisani rokovi u kojima su organi uprave dužni da postupaju, i to kako prvostepeni organ koji odlučuje o podnetom zahtevu, tako i drugostepeni organ koji odlučuje o žalbi. Takođe, odredbama čl. 6. i 15. navedenog Zakona su propisane i obaveze organa koji postupa u konkretnoj upravnoj stvari, i to da stranci omogući da što lakše zaštiti i ostvari svoja prava i pravne interese, kao i da se stara da neznanje i neukost stranke ne budu na štetu prava koja joj po zakonu pripadaju.

Ustavni sud konstatuje da je u sličnim situacijama dužeg trajanja sličnih postupaka odbacivao ustavne žalbe podnosilaca koji nisu koristili pravna sredstva protiv ćutanja administracije, u cilju ubrzanja postupka u kome se odlučuje o njihovim pravima, iz kog razloga je zbog potpune neaktivnosti stranaka zaključivao da se iste ne mogu pozivati na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Međutim, Sud ističe da se uvek mora imati u vidu specifičnost svakog postupka čije se trajanje osporava ustavnom žalbom. S tim u vezi i samo ponašanje stranke, podnosioca ustavne žalbe, tokom konkretnog postupka čije se trajanje osporava se mora uzeti u obzir, pri čemu Ustavni sud naglašava da se nerazumno dugo trajanje postupka, gde se i stranka i organ uprave ponašaju pasivno i neaktivno, ne može samo i jedino staviti u odgovornost i na teret stranci. Ovo, pre svega, iz razloga što je stranka samim podnošenjem zahteva jasno iskazala volju da želi da se o tom zahtevu reši, odnosno da se odluči o njenim pravima, pri čemu bilo kakva aktivnost od strane stranke koja ne mora nužno da bude iskazana u formi pravnih sredstva protiv ćutanja administracije, ukazuje na nameru stranke da se ubrza odlučivanje.

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe nije koristio zakonom propisana pravna sredstva za ubrzanje postupka, ali je svojim podnescima tražio da se održi usmena rasprava, nastavi postupak i konačno odluči o podnetom zahtevu, i na taj način jasno pokazao zainteresovanost i nameru za brže okončanje postupka. Imajući u vidu navedeno, činjenicu pasivnog ponašanja i neaktivnosti prvostepenog organa koji ni nakon skoro 30 godina nije doneo nijednu prvostepenu odluku, Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju, kod postojanja odgovornosti i organa uprave i stranke, podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu svega navedenog, Sud je usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke, dok je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15).

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i ponašanje samog podnosioca sa dužim periodima neaktivnosti, kao i neaktivnosti organa uprave, te činjenice da i nakon skoro 30 godina nije doneta ni jedna prvostepena odluka. Upravo iz pomenutih razloga, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi navoda podnosioca da su mu u predmetnom postupku povređena i druga prava označena u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je u tom delu odbacio ustavnu žalbu, kao preuranjenu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, imajući u vidu da predmetni postupak nije okončan, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti