Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u desetogodišnjem parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina. Imajući u vidu malu vrednost spora, dosuđena je naknada nematerijalne štete u iznosu od 300 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1403/2013
15.07.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić , Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. R . J . iz Starog Sela , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. jula 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. R . J . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani u predmetu P. 4673/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde .

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. R . J . iz Starog Sela podnela je , 20. februara 2013. godine, preko punomoćnika R . D, advokata iz Žabara, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srije , u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani u predmetu P. 4673/10.

Podnositeljka smatra da su joj navedena ustavna prava povređena zbog toga što je predmetni parnični postupak , koji se vodio po njenoj tužbi radi utvrđenja prava svojine na pokretnim stvarima stečenim u toku trajanja braka i po osnovu poklona učinjenih povodom zaključenja braka, vrednosti 160.000 dinara, trajao 11 godina, u kom periodu je, kako ističe, bila bez posla, imovine i nužnih sredstava za život. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi joj pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete i troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje no Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 4673/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja M. R . J, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 30. septembra 2002. godine tužbu Opštinskom sudu u Velikoj Plani protiv tuženih V . J . i B . J, radi radi utvrđenja prava susvojine na pokretnim stvarima – predmetima domaćinstva manje vrednosti , po osnovu poklona učinjenih povodom zaključenja braka i sticanja u bračnoj i porodičnoj zajednici, isplate određenog novčanog iznosa na ime „održavanja porodične i ekonomske zajednice“ i činidbe.

Nakon sedam održanih ročišta, na kojima je izveden dokaz saslušanjem stranaka i šest svedoka, u aprilu 2004. godine, na tužiljin predlog, sprovedeno je građevinsko veštačenje na okolnost vrednosti izvedenih radova obrade fasade, postavljanja roletni na tri prozora, adaptacije kupatila, izgradnje septičke jame i ograde. Podneskom od 3. novembra 2004. godine tužilja je preinačila tužbu isticanjem zahteva za utvrđenje prava susvojine na još nekoliko pokretnih stvari. Tuženi je u aprilu 2005. godine obavestio sud da je tužena B. J . preminula, ali je sud ocenio da nisu ispunjeni uslovi za prekid postupka. Do novembra 2006. godine održano je još šest ročišta na kojima je saslušano osam svedoka, a na ročištu koje je održano 20. novembra iste godine određeno je izvođenje dokaza poljoprivrednim veštačenjem na okolnost vremena potrebnog tuženom za obrađivanje zemljišta i mogućnosti i cene vršenja poljoprivrednih radova trećim licima. Nakon što su dva veštaka obavestila sud da se ne mogu prihvatiti zadatka veštačenja, sud je rešenjem od 26. jula 2007. godine prekinuo postupak zbog smrti tužene B. J. Posle sprovedene ostavinske rasprave iza smrti tužene, postupak je nastavljen 30. septembra 2008. godine, a u oktobru iste godine izmenjeno je rešenje o poljoprivrednom veštačenju u pogledu ličnosti veštaka. Veštak poljoprivredne struke dostavio je nalaz u decembru 2008. godine.

Delimičnom presudom P. 484/08 od 23. februara 2009. godine odlučeno je o tužiljinom zahtevu za utvrđenje prava susvojine na jednom delu pokretnih stvari, a 10. jula iste godine sud je naložio tuženom da predloži novog veštaka građevinske struke radi dopune prvobitno izrađenog nalaza. Rešenje o sprovođenju dopunskog veštačenja doneto je u novembru 2009. godine. Zbog smrti tuženog V. J . postupak je bio u prekidu od aprila 2010. do januara 2011. godine, kada je u parnicu stupila supruga pok. tuženog.

U daljem toku postupka, od ukupno devet zakazanih ročišta, četiri nisu održana – dva zbog sprečenosti sudije, jedno zbog neurednog pozivanja tužene, a jedno zbog neblagovremenog dostavljanja nalaza veštaka. Podneskom od 25. maja 2012. godine tužilja je preinačila tužbu , isticanjem novog zahteva za utvrđenje prava susvojine u većem udelu na pokretnim stvarima o kojima je odlučeno delimičnom presudom od 23. februara 2009. godine. U ovom delu postupka, na tužiljin predlog sprovedeno je dopunsko građevinsko i veštačenje preko veštaka trgovačke struke na okolnost vrednosti pokretnih stvari koje je tužilja navela u pomenutom podnesku. U septembru 2009. godine veštak trgovačke struke je dostavio nalaz u kojem je navedena vrednost pokretnih stvari o kojima je odlučeno pomenutom delimičnom presudom, a dopunu nalaza u pogledu vrednosti ostalih pokretnih stvari dostavio je u novembru iste godine. Tužilja je konačno preinačila tužbu podneskom od 8. januara 2013. godine isticanjem zahteva za isplatu novčane protivvrednosti suvlasničkog udela na pokretnim stvarima i novčanog iznosa na ime doprinosa u uvećanju vrednosti imovine prvobitno tuženih.

Postupak je pravnosnažno okončan presudom P. 4673/10 od 17. januara 2013. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnos iteljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.) .

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica (član 221. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodio u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao preko deset godina, što bi samo po sebi moglo da ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ocena da li je postupak okončan u okviru razumnog roka, ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja nadležnih sudova, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koje u postupku treba raspraviti, kao i od prirode zahteva, odnosno značaja pitanja o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe.

Po nalaženju Ustavnog suda, predmetni postupak u kom se odlučivalo o osnovanosti zahteva za utvrđenje prava susvojine na predmetima domaćinstva male vrednosti po osnovu poklona učinjenih na ime zaključenja braka i po osnovu sticanja u bračnoj i porodičnoj zajednici, tj. o zahtevu za isplatu novčane protivvrednosti podnositeljkinog suvlasničkog udela na njima, te o osnovanosti obligacionopravnog zahteva na ime neznatnog doprinosa u uvećanju vrednosti posebne imovine prvobitno tuženih, i pored činjenice da je sproveden obiman dokazni postupak koji je uključivao veštačenja preko veštaka tri različite struke i saslušanje većeg broja svedoka, ne može se okarakterisati kao složen s obzirom na činjenična i pravna pitanja koja je trebalo raspraviti u pogledu predmeta spora.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se, i pored legitimnog interesa na njenoj strani za odlučivanje suda u što kraćem roku radi otklanjanja neizvesnosti u pogledu njenih eventualnih prava, ne može smatrati da je reč o postupku koji je za nju bio od izuzetne važnosti, odnosno o postupku zbog čijeg bi dužeg trajanja za nju nastupila nenadoknadiva šteta, imajući u vidu vrednost predmeta spora tj. činjenicu da se spor vodio radi utvrđenja prava susvojine na predmetima domaćinstva male vrednosti i osnovanosti obligacionopravnog potraživanja na ime neznatnog doprinosa u uvećanju vrednosti posebne imovine prvobitno tuženih .

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka tri puta preinačavala tužbu – prvi put u novembru 2004. godine isticanjem zahteva za utvrđenje prava susvojine na još nekim pokretnim stvarima, a zatim u toku 2009. i 2013. godine isticanjem zahteva za utvrđenje većeg svojinskog udela na stvarima o kojima je odlučeno delimičnom presudom, te isticanjem zahteva za isplatom novčane protivvrednosti njenog suvlasničkog udela na tim stvarima, zbog čega je, na njen predlog, sedam godina nakon podnošenja tužbe sprovođeno veštačenje na okolnost vrednosti tih stvari.

Analizirajući postupanje suda, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je zbog smrti prvobitno tuženih, postupak bio u prekidu ukupno nešto manje od dve godine, zbog čega se taj period ne može staviti na teret sudu. Dalje, u konkretnom slučaju odlučivalo se, između ostalog, i o osnovanosti podnositeljkinog zahteva za utvrđenje prava susvojine na predmetima domaćinstva male vrednosti po osnovu poklona učinjenih na ime zaključenja braka i sticanja u bračnoj i porodičnoj zajednici, a sud je, na podnositeljkin predlog, odredio izvođenje dokaza poljoprivrednim veštačenjem na okolnost vremena potrebnog tuženom za obrađivanje zemljišta i mogućnosti i cene vršenja poljoprivrednih radova trećim licima, te saslušao veliki broj svedoka. Imajući u vidu citirane odredbe Zakona o parničnom postupku kojima je propisano da sud odlučuje koje će dokaze izvesti na glavnoj raspravi i da je sud taj koji se stara da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti završi na jednom ročištu, Ustavni sud smatra da prava stranaka da u toku cele glavne rasprave, do njenog okončanja, stavljaju dokazne predloge radi utvrđivanja spornih činjenica i preduzimaju druge radnje u postupku, ne oslobađa sud od obaveze da ispuni zahtev delotvornog postupanja. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kom i pored činjenice da stranke u određenoj meri mogu doprineti dužini trajanja sudskog postupka, sud pred kojim se postupak vodi ima presudnu ulogu da delotvorno postupa i rukovodi postupkom (videti presudu Uljar i ostali protiv Hrvatske, od 8. marta 2007. godine, stav 37.). Naime, i pored toga što je podnos iteljka predlaga la izvođenje dokaza sprovođenjem poljoprivrednog veštačenja i što je sedam godina posle podnošenja tužbe predložila veštačenje na okolnost vrednosti pokretnih stvari koje su bile predmet spora, te u skladu sa nalazom veštaka po treći put preinačila tužbu u januaru 2103. godine, do neopravdane dužine trajanja konkretnog postupka, koji se, s obzirom na predmet i vrednost spora, ne može smatrati složenim niti značajnim, po oceni Ustavnog suda, došlo je zbog toga što prvostepeni sud nije delotvorno upravljao postupkom, jer je sud taj na čijoj je strani obaveza da odluči kako će i u kom pravcu voditi postupak , te koje će dokaze izvoditi radi odlučivanja o osnovanosti zahteva .

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su pretrp ela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju za njeno određivanje - dužinu trajanja postupka, ponašanje podnositeljke tokom postupka, te posebno značaj predmeta spora za nju. U tom smislu Sud je, polazeći od toga da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kom se podnositeljka nalazila u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava, našao da dužina trajanja konkretnog postupka za posledicu ima ima tek minimalnu nematerijalnu štetu po podnositeljku ustavne žalbe, s obzirom na predmet i vrednost spora. Ustavni sud ukazuje da je Evropski sud za ljudska prava prilikom odlučivanja o visini pravične naknade zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u presudi Dybo protiv Poljske, od 14. oktobra 2003. godine uzeo u obzir "skromnu prirodu" predmeta spora u postupku koji je vođen pred domaćim sudovima (videti stav 37. pomenute presude, broj predstavke 71894/01). Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću svoju i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje zbog stanja nesigurnosti u kom se nalazio u pogledu svojih građanskih prava, a ne pogoduje ostvarenju eventualno drugih ciljeva . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnos iteljka ustavne žalbe pretrpe la zbog nedelotvornog postupanja suda.

7. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete, Ustavni je utvrdio da ne postoji uzročna veza između dužine trajanja postupka i tražene materijalne štete budući da su podnositeljci, koja je uspela u sporu, dosuđeni troškovi postupka, iz kog razloga je i njeno ukazivanje na obavezu snošenja tih troškova bespredmetno. Stoga je Ustavni sud, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev za naknadu nematerijalne štete, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim se ističe povreda prava na imovinu, a imajući u vidu da podnositeljka povredu navedenog prava obrazlaže time da tokom trajanja predmetnog postupka nije imala nužnih sredstava za život, Ustavni sud je ocenio da se istaknuti razlozi ne mo gu dovesti u vezu sa sadržinom prava zajemčen og članom 58. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U pogledu zahtev a podnosi teljke za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo u Odluci Už - 633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u desetogodišnjem parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti