Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku vođenom pred Gradskom opštinom Voždovac, koji je trajao preko 10 godina. Preostali deo žalbe, koji osporava presudu Upravnog suda, odbačen je.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mladena Frencića i Katarine Frencić, oboje iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. decembra 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Mladena Frencića i Katarine Frencić i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Odeljenjem za inspekcijske poslove Uprave gradske opštine Voždovac u Beogradu u predmetu broj 354-105/2012 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mladen Frencić i Katarina Frencić, oboje iz Beograda, preko punomoćnika Milorada Stojkovića, advokata iz Beograda, podneli su Ustavnom sudu , 1 9. februara 2017. godine, ustavnu žalbu protiv protiv presude Upravnog suda U. 13696/13 od 2. novembra 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zaj emčenih odredbama čla na 32. stav 1. i čl . 36. i 58. Ustava Republike Srbije , kao i zbog povrede čl. 3, 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ustavna žalba je, takođe, izjavljena zbog povre de prav a na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je vođen pred Odeljenjem za inspekcijske poslove Uprave gradske opštine Voždovac u Beogradu u predmetu broj 354-105/2012 .

U ustavnoj žalbi se navodi: da je građevinski inspektor Odeljenja za inspekcijske poslove Opštinske uprave Gradske opštine Voždovac u Beogradu doneo rešenje broj 354-105/2012 od 3. aprila 2013. godine , kojim je naređeno podnosiocima da u roku od tr i dana od dana prijema uklone objekat od čvrstog materijala veličine 11,50 m h 10,10 m, spratnosti P+1 , izgrađen bez g rađevinske d ozvole na katastarskim parcel ama br. 6879/4 i 6880/1, obe u KO Voždovac; da je navedeno rešenje doneo glavni građevinski inspektor koji nije vršio uviđaj, „što znači da ga je doneo nenadležan organ“; da u vreme uručenja rešenja nije važio isti materijalni pr opis kao u vreme donošenja rešenja; da se radilo o „klasičnom bespravnom objektu male privrede“, a prema odredbama Zakona o izgradnji objekata za izdavanje građevinske dozvole za takve objekte bio je nadležan građevinski inspektor grada Beograda u prvom stepenu; da podnositeljki Katarini Židišić do donošenja navedenog rešenja nije omogućeno da učestvuje u postupku , niti joj je omogućena legalizacija spornog objekta.

Podnosioci ustavne žalbe ukazuju na povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava , jer im je objekat srušen „suprotno Zakonu i protivno materijalnim i drugim propisima“, pri čemu su prilikom građenja platili troškove pribavljanja urbanističkih saglasnosti, dovođenja vode, kanalizacije, telefona, električne energije, izrade projektne dokumentacije i dr, a uz to su im naplaćeni troškovi rušenja objekta i odnošenja šuta.

Povredu prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava podnosioci ustavne žalbe obrazlažu time da im je onemogućeno da učestvuju kao „suvlasnici objekta“ od početka vođenja postupka, jer podnositeljka Frencić Katarina nije imala svojstvo stranke u postupku od 7. aprila 2003. godine kada je izvr šen uviđaj, već tek prilikom donošenja rešenja od 3 . aprila 2013. godine, kada više nije postojao sporni objekat. Takođe se ističe da podnosiocima nije bilo omogućeno da ostvare zakonsko prav o na legalizacij u izgrađenog objekta .

Podnosioci ustavne žalbe, takođe, ukazuju da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je osporeni upravni postupak trajao od 7. maja 2003. do 3. aprila 2013. godine, a osporena presuda Upravnog suda doneta je „sa kašnjenjem“ od dve godine. U prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje podnosioci ističu da je prvostepeni organ kao „neovlašćen i nenadležan primenjivao neumereno diskreciono pravo i s vesno derogirao primenu aktuelnih zakonskih materijalnih propisa, a primenjivao je materijalne propise koji nisu bili na Zakonu zasnovani“.

U ustavnoj žalbi se ukazuje i na povredu prva iz člana 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer je osporeni postupak vođen „u želji da se žalioci obesprave i da im se pričini šteta, jer su se osećali šikanirani i bespomoćni, što je dovelo do njihovog ponižavanja“.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i poništi osporenu presudu. Podnosioci ustavne žalbe nisu istakli zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporeni akt i spise predmeta Odeljenja za inspekcijske poslove Uprave gradske opštine Voždovac u Beogradu broj 354-105/2012 , te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Odeljenja za inspekcijske poslove Uprave gradske opštine Voždovac u Beogradu broj 354-1 69/2003 od 7. maja 2003. godine naloženo je Milanu Frenciću da, u roku od tri dana od dana prijema rešenja , poruši objekat od čvrstog građevinskog materijala dimenzija 11,50 x10,10 m, spratnosti Pr + 1, koji je izgrađen bez građevinske dozvole u ulici Vojislava Ilića broj 151 II/1 u Beogradu. Rešenje je doneto primenom odredbe člana 51. stav 1. tačka 3) Zakona o izgradnji objekata („Službeni glasnik RS“, broj 4 4/95), kojom je bilo propisano da će inspektor naložiti rušenje objekta, kad utvrdi da je izgrađen bez građevinske dozvole na području koje odgovarajućim planom nije predviđeno za izgradnju objekata te vrste i namene, odnosno na javnoj površini.

Mladen Frencić, ovde podnosilac ustavne žalbe, izjavio je 30. maja 2003. godine žalbu protiv rešenja prvostepenog organa broj 354-169/2003 od 7. maja 2003. godine.

U zapisniku sačinjenom 11. juna 2003. godine konstatovano je da je tog dana izvršeno rušenje bespravno izgrađenog objekta po rešenju broj 354-169/2003 od 3. juna 2003. godine.

Sekretarijat za imovinsko-pravne poslove i građevinsku inspekciju grada Beograda – Sektor za upravno-pravne poslove je rešenjem od 10. novembra 2003. godine uvažio žalbu podnosioca, poništio rešenje prvostepenog organa od 7. maja 2003. godine i predmet vratio istom organu na ponovno odlučivanje. U obrazloženju rešenja drugostepenog organa je konstatovano da je u žalbi navedeno da je kao investitor pogrešno označen Milan, umesto Mladen Frencić, te da je kao investitora trebalo označiti i Katarinu Židišić, suprugu žalioca. Drugostepeni organ je istakao da se u ponovnom postupku mora utvrditi identitet investitora, kao i tačna lokacija spornog objekta.

Podnosilac ustavne žalbe je 19. februara 2007. godine podneo žalbu zbog nedonošenja rešenja prvostepenog organa u ponovnom postupku, a rešenjem drugostepenog organa od 27. septembra 2007. godine žalba je uvažena i naloženo prvostepenom organu da u roku od 30 dana od dana prijema tog rešenja donese odluku u ponovnom postupku.

Rešenjem prvostepenog organa od 20. decembra 2007. godine naloženo je obnavljanje nestalog predmeta broj 354-169/2003 i utvrđeno da se fotokopije akata označenih u rešenju smatraju verodostojnim.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu U. 1896/07 od 10. marta 2008. godine obustavljen je postupak po tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj 10. avgusta 2007. godine zbog „ćutanja administracije“. U obrazloženju presude je navedeno da podnosilac u ostavljenom roku nije postupio po nalogu suda da se izjasni o tome da li je zadovoljan rešenjem drugostepenog organa od 27. septembra 2007. godine.

Rešenjem prvostepenog organa od 11. avgusta 2008. godine naloženo je podnosiocu ustavne žalbe da, u roku od tri dana od dana prijema rešenja , poruši objekat od čvrstog građevinskog materijala dimenzija 11,50 x10,10 m, spratnosti Pr + 1, koji je izgrađen bez građevinske dozvole u ulici Vojislava Ilića broj 151 II/1 u Beogradu. Rešenje je doneto primenom odredaba čl. 141. stav 1. i 147. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, broj 47/03 ), kojima je bilo propisano da je građevinski inspektor u vršenju inspekcijskog nadzora ovlašćen da naredi rešenjem rušenje objekta, ako se objekat gradi ili je njegovo građenje završeno bez odobrenja za izgradnju, te da žalba izjavljena protiv tog rešenja ne zadržava njegovo izvršenje.

Presudom Okružnog suda u Beogradu U. 1165/08 od 16. decembra 2008. godine odbijena je tužba podnosioca ustavne žalbe podneta 19. avgusta 2008. godine zbog „ćutanja administracije“. U obrazloženju presude je navedeno da je prvostepeni organ donošenjem rešenja od 11. avgusta 2008. godine postupio po rešenju drugostepenog organa od 10. novembra 2003. godine, a da je drugostepeni organ odlučio o žalbi podnosioca rešenjem od 27. septembra 2007. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je 4. juna 2009. godine podneo nadležnom sudu tužbu zbog nepostupanja drugostepenog organa po žalbi izjavljenoj protiv navedenog prvostepenog rešenja, nakon čega je drugostepeni organ rešenjem od 15. juna 2009. godine poništio rešenje prvostepenog organa od 11. avgusta 2008. godine, nalazeći da se osnovano žalbom ukazuje da pobijano rešenje nije doneo građevinski inspektor koji je vršio uviđaj. Takođe je istakao da nije tačno utvrđena lokacija spornog objekta. Okružni sud u Beogradu je rešenjem U. 821/09 od 11. septembra 2009. godine obustavio postupak po predmetnoj tužbi, budući da je podnosilac podneskom od 7. septembra 2009. godine obavestio sud da odustaje od daljeg vođenja postupka i da čeka ishod postupka pred prvostepenim organom.

U zapisniku sa usmene rasprave održane 8. decembra 2009. godine pred prvostepenim organom konstatuje se da je prisutna podnositeljka ustavne žalbe kao stranka u postupku, sa punomoćnikom Miloradom Stojkovićem, advokatom iz Beograda, koji je u trenutku saslušanja podnositeljke predao punomoćje za zastupanje. Na raspravi je prihvaćen predlog punomoćnika da se zastane sa postupkom dok mu se ne uruči „otpravak drugostepenog rešenja“.

Podnosilac ustavne žalbe je 22. februara 2010. godine podneo žalbu zbog nepostupanja prvostepenog organa u ponovnom postupku, koja je uvažena rešenjem drugostepenog organa od 29. jula 2010. godine i naloženo prvostepenom organu da u roku od 30 dana po prijemu tog rešenja donese odgovarajuću odluku. Podnosilac us tavne žalbe je podneo nadležnom sudu tužbu zbog nedonošenja rešenja drugostepenog organa po njegovoj žalbi. Upravni sud je rešenjem U. 22702/10 od 13. aprila 2011. godine obustavio postupak po predmetnoj tužbi, jer je drugostepeni organ obavestio sud da je doneo rešenje od 29. jula 2010. godine, a podnosilac se u ostavljenom roku nije izjasnio da li je zadovoljan tim rešenjem ili proširuje tužbu na novodoneti akt.

Rešenjem prvostepenog organa od 30. decembra 2011. godine, donetim u ponovnom postupku, naloženo je podnosiocu ustavne žalbe da, u roku od tri dana od dana prijema rešenja, poruši predmetni objekat. Rešenje je doneto primenom odredaba čl. 176, 183. i 184. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik PC“, broj 72/09 ).

Podnosioci ustavne žalbe su izjavili žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja, koje je drugostepeni organ poništio rešenjem od 4. aprila 2012. godine i predmet vratio prvostepenom organu na ponovni postupak.

Punomoćnik podnosilaca ustavne žalbe je u izjavi datoj pred prvostepenim organom 12. februara 2013. godine naveo: da podnosioci nisu postavili male montažne objekte, za koje su dobili odobrenje, već su počeli da zidaju od čvrstog materijala dva odvojena objekta „skoro jedan uz drugi“; da su tokom gradnje objekta stupili u brak i odlučili da spoje ta dva objekta; da je građevinski inspektor pogrešno utvrdio da je investitor samo podnosilac ustavne žalbe i da to što je podnosilac potpisao zapisnik bez primedbi ne znači da je inspektor pravilno utvrdio činjenično stanje; da je podnositeljka morala da bude tretirana kao stranka u postupku; da podnosioci nisu imali građevinsku dozvolu za sporni objekat, ali „misli da je bio podnet zahtev za legalizaciju pre rušenja objekta i ukoliko jeste, dostaviće zahtev, odnosno pismeno će se izjasniti“.

Rešenjem prvostepenog organa od 3. aprila 2013. godine naloženo je podnosiocima ustavne žalbe da, u roku od tri dana od dana prijema rešenja, uklone objekat od čvrstog materijala dimenzija 11,50 x10,10 m, spratnosti Pr + 1, koji je izgrađen bez građevinske dozvole u ulici Vojislava Ilića broj 151 II/1 u Beogradu, na k.p. broj 6879/4 i 6880/1, KO Voždovac. U obrazloženju rešenja je najpre konstatovano da je Kseniji Šulović prestao radni odnos na mestu građevinskog inspektora 22. marta 2010. godine, tako da ona ne može da sprovede ponovni postupak. Takođe je konstatovano da je uvidom u odobrenja o zauzeću javne površine, koja se odnose na podnosioce ustavne žalbe, utvrđeno da su površine na koje se odnosi odobrenje udaljene jedna od druge 1,00 m i da ukupno iznose 60 m2, što je znatno manje od površine koju je zauzimao srušeni objekat. Prvostepeni organ je, polazeći od odredaba čl. 176, 183. i 184. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik PC“, broj 72/09 ), a imajući u vidu da rešenja nadležnog organa broj 353-539/98 i 353-674/98 nemaju karakter građevinske dozvole, već odobrenja za zauzeće javne površine za postavljanje kioska tipa „Durisol“, odlučio kao u dispozitivu.

Rešenjem drugostepenog organa od 12. juna 2013. godine odbijena je žalba podnosilaca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja, iz razloga koje je naveo prvostepeni organ u svojoj odluci. Drugostepeni organ je oce nio neosnovanim navode žalbe da je trebalo primeniti Zakon o izgradnji objekata, odnosno propis koji je važio 7. aprila 2003. godine, budući da se u konkretnom slučaju ne radi o postupku koji je pokrenut zahtevom stranke, već po službenoj dužnosti.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 13696/13 od 2. novembra 2015. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosilaca ustavne žalbe podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja, iz razloga koje su izneti u pobijanom rešenju, a koje je u celini prihvatio Upravni sud.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu podnosio ci ukazuj u u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25. stav 2. ); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

S obzirom na to da se odredbe čl. 3, 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju , po svojoj suštini, ne razlikuju od odredaba člana 25, člana 32. stav 1 . i čl. 36. i 58. Ustava, Ustavni sud je istaknute povrede prava cenio u odnosu na odredbe Ustava.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Odredbama ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da ako drugostepeni organ svojim rešenjem poništi prvostepeno rešenje i vrati predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, protiv koga stranka ima pravo na žalbu (član 232. stav 2.); da ako je žalbu izjavila stranka zato što prvostepeni organ nije doneo rešenje u propisanom roku, drugostepeni organ će tražiti da mu prvostepeni organ saopšti razloge zbog kojih rešenje nije doneseno u roku, da ako nađe da rešenje nije doneseno u roku iz opravdanih razloga, ili zbog krivice stranke, odrediće prvostepenom organu rok za donošenje rešenja, koji ne može biti duži od jednog meseca, a ako razlozi zbog kojih rešenje nije doneseno u roku nisu opravdani, drugostepeni organ će tražiti da mu prvostepeni organ dostavi spise predmeta (član 236. stav 1.); da ako drugostepeni organ može rešiti upravnu stvar prema spisima predmeta, doneće svoje rešenje, a ako ne može, sam će sprovesti postupak i svojim rešenjem rešiti upravnu stvar, a izuzetno, ako nađe da će postupak brže i ekonomičnije sprovesti prvostepeni organ, naložiće da to učini i da mu prikupljene podatke dostavi u određenom roku, posle čega će sam rešiti upravnu stvar i takvo rešenje je konačno (član 236. stav 2.).

5. Podnosioci ustavne žalbe smatra ju da im je u upravnom postupku koji je vođen pred Odeljenjem za inspekcijske poslove Uprave gradske opštine Voždovac u Beogradu u predmetu broj 354-105/2012 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, jer je postupak pred upravnim organima trajao deset godina , a Upravni sud je „kasnio“ sa odlučivanjem dve godine.

Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta označenog prava garantovanog Ustavom, ovaj sud je najpre konstatovao da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja predmetnog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta Odeljenja za inspekcijske poslove Uprave gradske opštine Voždovac u Beogradu broj 354-105/2012 na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu o povredi prava podnosi laca na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja postupka, koji je u odnosu na podnosioca ustavne žalbe započeo 30. maja 2003. godine – kada je izjavio žalbu protiv rešenja kojim mu je naloženo rušenje objekta i trajao do donošenja osporene presud e Upravnog suda U. 13696/13 od 2. novembra 2015. godine . Ustavni sud je konstatovao da iz dostavljenih spisa predmeta proizlazi da je podnositeljka ustavne žalbe 8. decembra 2009. godine saslušana kao stranka u osporenom postupku, te je našao da od navedenog datuma treba ceniti trajanje tog postupka u odnosu na podnositeljku.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak u odnosu na podnosioc a ustavne žalbe trajao duže od 12 godina, odnosno šest godina u odnosu na podnositeljku , što, samo po sebi, ukazuje na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosi oca ustavne žalbe, po stupanja upravnih organa koji vode postupak, odnosno sudova u upravnom sporu , kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud nalazi da u predmetnoj upravnoj stvari nije bilo posebno složenih činjeničnih ili pravnih pitanja, kao i da je odluka o zakonitosti sprovedenog postupka inspekcijskog nadzora bila od materijalnog značaja za podnosioce ustavne žalbe.

Prilikom ispitivanja da li su podnosi oci ustavne žalbe svojim radnjama doprine li predugom trajanju osporenog postupka, Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe tek posle četiri godine poneo ž albu drugostepenom organu zbog „ćutanja uprave“, nakon poništavanja rešenja prvostepenog organa od 7. maja 2003. godine, ali da je u daljem toku osporenog postupka blagovremeno koristio procesna sredstva za ubrzanje postupka. Ustavni sud je stoga ocenio da je podnosilac ustavne žalbe doprineo trajanju osporenog postupka , ali ne u meri koja bi uticala na odluku o utvrđivanju povrede prava na suđenje u razumnom roku. Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, Sud je imao u vidu da je o njenoj obavezi odlučeno tek rešenjem od 3. aprila 201 3. godine, te je našao da podnositeljka svojim radnjama nije doprine la produženju osporenog postupka, budući da procesnim sredstvima protiv „ćutanja uprave“ nije mogla izdejstvovati ranije donošenje rešenja u postupku koji je vođen po službenoj dužnosti.

Ustavni sud nalazi da osporeni postupak ne spada u složene postupke, ni sa stanovišta pravnih pitanja koja je trebalo razmotriti, niti u pogledu činjeničnog stanja.

Ustavni sud je utvrdio da u postupku koji se osporava ovom ustavnom žalbom nadležni upravni organi nisu postupali delotvorno, budući da je pre donošenja osporene presude Upravnog suda doneto osam rešenja upravnih organa, te da je četiri puta odlučivano o tužbama podnetim zbog „ćutanja uprave“. Ustavni sud, s tim u vezi, ocenjuje da su nadležni sudovi donosili odluke u upravnom sporu u okviru granica razumnog roka.

Ustavnopravna ocena ukupnog postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajem čeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu izreke.

Imajući u vidu da podnosioci ustavne žalbe ni su istak li zahtev za naknadu nematerijalne štete, a krećući se u okviru zahteva ustavne žalbe, Ustavni sud je, u skladu sa odredb om člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku dovoljan način pravičnog zadovoljenja podnosi laca ustavne žalbe.

6. Ustavnom žalbom je, takođe, osporena presuda Upravnog suda U. 13696/13 od 2. novembra 2015. godine , zbog povrede zabrane mučenja, povrede prava na pravično suđenje , na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu.

Saglasno navedenoj odredbi člana 170. Ustava, u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud je nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

Iz sadržin e ustavne žalbe i dostavljenih spisa predmeta Ustavni sud je ocenio da su navodi podnosilaca detaljno ocenjeni u rešenjima upravnih organa, donetim u ponovnom postupku, na način kojim se ne dovodi u sumnju pravičnost osporenog postupka.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je Upravni sud u svemu prihvatio razloge iznete u pobijanom rešenju drugostepenog organa, Ustavni sud nalazi da se navodi podnosilaca ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava , već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta. Imajući to u vidu, a nalazeći da podnosioci povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstv o i prava na imovinu vezuju za istaknutu povredu prava na pravično suđenje, Sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi označenih prava garantovanih odredbama čl. 36. i 58. Ustava.

U vezi sa navodima ustavne žalbe da su su se tokom predmetnog upravnog postupka „osećali šikanirani i bespomoćni, što je dovelo do njihovog ponižavanja“, Ustavni sud je našao da se povreda zabrane mučenja iz člana 25. Ustava ne može dovesti u vezu sa postupkom koji je okončan osporenim aktom.

Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 13696/13 od 2. novembra 2015. godine, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br oj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti