Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 22 godine

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak, u kojem je podnosilac bio tuženi, trajao je preko 22 godine, što je posledica izuzetno neefikasnog postupanja sudova, naročito prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milije Stojića iz Lučana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. februara 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Milije Stojića i utvrđuje da je u parničnom postupku u predmetu P. 419/07 koji se vodio pred Opštinskim sudom u Guči, sada predmetu Osnovnog suda u Čačku, Sudska jedinica u Guči broj P. 2251/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Milija Stojić iz Lučana, preko punomoćnika Ljubodraga M. Božovića, advokata iz Arilja, podneo je 21. jula 2009. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku navedenom u tački 1. izreke.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je 29. juna 1988. godine pokrenut parnični postupak pred Opštinskim sudom u Guči, radi utvrđivanja prava službenosti, u kojem je podnosilac ustavne žalbe učestvovao kao tužena stranka. U ustavnoj žalbi se ukazuje da navedeni parnični postupak nije okončan ni nakon više od 21 godine od pokretanja, kao i da je u tom postupku više puta ukidana prvostepena presuda, odnosno da je viša puta određivano veštačenje, te da je održano 43 ročišta za glavnu raspravu i odloženo osam ročišta. Imajući u vidu dužinu trajanja navedenog parničnog postupka, to podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je u tom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Takođe, ističe i da je dužina trajanja tog parničnog postupka prouzrokovala podnosiocu ustavne žalbe troškove postupka u velikom iznosu koji bi bio manji da je postupak okončan u razumnom roku. Stoga podnosilac predlaže da se utvrdi da ima pravo na naknadu štete, kao i da se odluka doneta o ovoj ustavnoj žalbi objavi u “Službeni glasniku Republike Srbije“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Čačku, Sudska jedinica u Guči P. 2251/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci Milorad Stojić, Nedeljko Milovančević, Slavka Vasilić, svi iz Krstaca i Glišo Milovančević iz Lučana, podneli su 29. juna 1988. godine Opštinskom sudu u Guči tužbu protiv tuženih Milije Stojića, ovde podnosioca ustavne žalbe, i Jordana Milovančevića, obojice iz Krstaca, radi utvrđivanja postojanja prava stvarne službenosti prolaza preko k.p. br. 79/1 i 78/2, kao poslužnih parcela u vlasništvu tuženih, a u korist povlasnih parcela br. 116, 117/1, 117/2, 117/3 i 118, sve katastarske parcele u KO Krstac u vlasništvu tužilaca. Povodom navedene tužbe u Opštinskom sudu u Guči formiran je predmet P. 422/88.

Tužioci su na ročištu za glavnu raspravu održanom 25. aprila 1989. godine povukli tužbu u odnosu na tuženog Jordana Milovančevića.

U navedenom parničnog postupku Opštinski sud u Guči je doneo osam presuda, i to: presudu P. 422/88 od 12. decembra 1988. godine, koja je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Čačku Gž. 346/90 od 5. aprila 1990. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak, sa obrazloženjem da je presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka; presudu P. 278/90 od 4. novembra 1991. godine, koja je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Čačku Gž. 594/92 od 7. maja 1992. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak, sa obrazloženjem da je presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka; presudu P. 309/92 od 16. decembra 1992. godine, koja je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Čačku Gž. 668/93 od 9. juna 1993. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak, sa obrazloženjem da je presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka; presudu P. 328/93 od 6. aprila 1998. godine, koja je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Čačku Gž. 931/98 od 2. jula 1998. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak, sa obrazloženjem da je presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka; presudu P. 272/98 od 30. septembra 2001. godine, koja je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Čačku Gž. 512/02 od 28. maja 2002. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak, sa obrazloženjem da je presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka; presudu P. 235/02 od 26. februara 2003. godine, koja je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Čačku Gž. 1047/03 od 27. novembra 2003. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak, sa obrazloženjem da je presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka; presudu P. 550/03 od 19. aprila 2007. godine, koja je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Čačku Gž. 1437/07 od 21. novembra 2007. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak, sa obrazloženjem da je presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka; presudu P. 419/07 od 31. januara 2008. godine, koja je u stavu prvom i drugom izreke potvrđena presudom Okružnog suda u Čačku Gž. 557/08 od 4. juna 2008. godine, dok je u stavu trećem izreke ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak, sa obrazloženjem da je presuda u tom delu zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka.

Zatim je Opštinski sud u Guči u vezi troškova postupka doneo dva rešenja, i to rešenje P. 419/07 od 20. juna 2008. godine, koje je ukinuto rešenjem Okružnog suda u Čačku Gž. 1687/08 od 15. oktobra 2008. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak, sa obrazloženjem da je presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka, kao i rešenje P. 419/07 od 16. decembra 2008. godine, koje je ukinuto rešenjem Višeg suda u Čačku Gž. 1086/09 od 27. januara 2010. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak, sa obrazloženjem da je presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka. Konačno u ponovnom postupku, sada Osnovni sud u Čačku, Sudska jedinica u Guči donelo je rešenje P. 2251/10 od 15. marta 2010. godine, koje je preinačeno rešenjem Višeg suda u Čačku Gž. 788/10 od 9. juna 2010. godine i obavezan tuženi Mikija Stojić da tužiocima na ime naknade troškova spora isplati iznos od 918.200,00 dinara, u roku od 15 dana po prijemu rešenja, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Navedeno drugostepeno rešenje je dostavljeno punomoćniku tuženog 10. novembra 2010. godine.

U periodu od podnošenja tužbe pa do okončanja navedenog parničnog postupka zakazano je ukupno 55 ročišta za glavnu raspravu od kojih su 43 ročišta održana (17. avgusta 1988. godine, 25. aprila 1989. godine, 16. maja 1989. godine, 14. juna 1989. godine, 4. avgusta 1989. godine, 5. septembra 1989. godine, 5. oktobra 1989. godine, 26. oktobra 1989. godine, 12. decembra 1989. godine, 20. septembra 1990. godine, 9. maja 1991. godine, 30. maj 1991. godine, 19. juna 1991. godine, 2. septembra 1991. godine, 1. oktobra 1991. godine, 21. oktobra 1991. godine, 4. novembra 1991. godine, 14. jula 1992. godine, 7. oktobra 1992. godine, 16. decembra 1992. godine, 10. decembra 1997. godine, 3. februara 1998. godine, 6. aprila 1998. godine, 14. septembra 1998. godine, 21. oktobra 1998. godine, 3. februar 1999. godine, 3. septembar 1999. godine, 20. april 2000. godine, 4. decembar 2000. godine, 26. mart 2001. godine, 11. april 2001. godine, 17. maj 2001. godine, 20. jun 2001. godine, 3. septembar 2001. godine, 22. novembar 2002. godine, 24. decembar 2002. godine, 24. januar 2003. godine, 26. februar 2003. godine, 31. mart 2004. godine, 7. marta 2006. godine, 16. maja 2006. godine, 28. septembra 2006. godine, 7. decembra 2006. godine, 19. april 2007. godine, 10. januara 2008. godine, 31. januara 2008. godine, 16. decembra 2008. godine), na kojima su izvedeni dokazi uvidom u odgovarajuća dokumenta, više puta je na istu okolnost izveden dokaz veštačenjem od strane veštaka - geometra, odnosno sudskog veštaka saobraćajne struke i više puta je saslušan jedan od ovih veštaka, više puta je na istu okolnost izveden dokaz uviđajem na licu mesta, više puta su saslušane parnične stranke, saslušan je veliki broj svedoka, od kojih neki i po više puta, a usled izmene sastava veća više puta je postupak počeo teći iznova čitanjem spisa na ročištu. Preostalih osam ročišta nije održano (6. juna 1990. godine - zbog zahteva tuženog za izuzeće postupajućeg sudije; 8. oktobra 1996. godine - zbog službene sprečenosti postupajućeg sudije; 19. novembra 1996. godine - usled štrajka advokata; 30. decembar 1996. godine - zbog odsustva postupajućeg sudije; 26. novembra 1998. godine - zbog zahteva tuženog za izuzeće postupajućeg sudije; 16. juna 2004. godine - zbog bolesti tuženog i sprečenosti njegovog punomoćnika; 29. decembar 2006. godine - zbog bolesti sudije porotnika; 25. januar 2007. godine - zbog bolesti sudije porotnika).

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona.

Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o otpužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Važeći Zakon o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) propisuje: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka od dana podnošenja tužbe pa do dana kada je pismeni otpravak pojedinačnog akta kojim je pravnosnažno okončan parnični postupak dostavljen podnosiocu ustavne žalbe, jer parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu koja započinje podnošenjem tužbe sudu, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava „ili ako je to kasnije, danom uručenja pismenog otpravka podnosiocu ustavne žalbe" (presuda Evropskog suda za ljudska prava od 8. aprila 2004. godine - predmet Soares Fernandes protiv Portugalije).

U tom smislu, analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak u predmetu sada Osnovnog suda u Čačku, Sudska jedinica u Guči broj P. 2251/10 (prvobitni broj predmeta je bio P. 422/88, da bi kasnije u ponovnim postupcima dobijao nove brojeve P. 278/90, P. 309/92, P. 328/93, P. 272/98, P. 235/02, P. 550/03 i P. 419/07) pokrenut 29. juna 1988. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Guči protiv tuženih Milije Stojića, ovde podnosioca ustavne žalbe i Jordana Milovančevića (u odnosu na kojeg je kasnije povučena tužba), radi utvrđivanja postojanja prava stvarne službenosti prolaza, te da je okončan donošenjem rešenja Višeg suda u Čačku Gž. 788/10 od 9. juna 2010. godine, koji je dostavljen punomoćniku podnosioca ustavne žalbe, 10. novembra 2010. godine.

Navedeno trajanje postupka od preko 22 godine samo po sebi ukazuje da sudski postupak nije okončan u razumnom roku. I pored ove konstatacije, Sud je kod ocene podnosiočevih navoda pošao od činjenice da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom konkretnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom slučaju, ponašanje samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih organa vlasti, konkretno sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj povređenog prava za podnosioca ustavne žalbe su osnovni činioci koji utiču na ocenu dužine trajanja parničnog sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je iz priložene dokumentacije zaključio da je u ovom parničnom predmetu bilo složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja su zahtevala obiman dokazni postupak. Međutim, Ustavni sud je ocenio da je osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka nedelotvorno postupanje prvostepenog suda koji je tokom osporenog parničnog postupka, doneo osam prvostepenih presuda, od kojih je prvih sedam presuda ukidano u celini rešenjima Okružnog suda u Čačku (svih sedam puta je prvostepena presuda ukidana sa obrazloženjem da je presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka), dok je osma presuda ukinuta u delu koji se odnosi na troškove postupka. Nakon toga prvostepeni sud je doneo tri rešenja kojima je odlučivao o troškovima postupka od kojih su dva ukinuta od strane drugostepenog suda, da bi treće rešenje P. 2251/10 od 15. marta 2010. godine bilo preinačeno rešenjem Višeg suda u Čačku Gž. 788/10 od 9. juna 2010. godine. Opravdanje za navedeno trajanje postupka ne može biti ni okolnost da je ranijim Zakonom o parničnom postupku bila data mogućnost da se predmet vrati na ponovno odlučivanje prvostepenom sudu neograničeni broj puta. Ustavni sud je stanovišta da je u svakoj pravnoj državi od izuzetne važnosti da se organizacija sudskog sistema izvrši na način koji omogućava donošenje sudskih odluka bez nepotrebnog odlaganja, kako građani kod ostvarivanja svojih Ustavom zajemčenih prava ne bi trpeli štetne posledice. Najzad, prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmete Pavlyulynets v. Ukraine od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije od 10. juna 2008. godine). Ustavni sud je ocenio da u navedenom postupku prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere da se sudski postupak efikasno okonča i da se o pravima stranaka u postupku odluči ažurno i bez nepotrebnog odugovlačenja. U navedenom periodu prvostepeni sud je zakazao ukupno 55 ročišta za glavnu raspravu (usled izmene sastava veća više puta je postupak počeo teći iznova čitanjem spisa na ročištu), od kojih osam ročišta nije održano uglavnom zbog sprečenosti postupajućeg sudije, odnosno sudije porotnika. Prvostepeni sud je u više navrata zakazivao ročišta za glavnu raspravu i sa velikim vremenskim razmakom. U periodu od 16. decembra 1992. godine pa do 8. oktobra 1996. godine nije zakazao ni jedno ročište za glavnu raspravu, niti preduzeo bilo kakvu procesnu radnju. Odugovlačenju postupka je doprinelo i što je prvostepeni sud na istu okolnost ponavljao dokazivanje veštačenjem i u više navrata saslušavao veštaka. Na istu okolnost je ponavljano i dokazivanje uviđajem na licu mesta i višestruko su saslušavane parnične stranke i veliki broj svedoka. Takođe je i drugostepeni sud svojim postupanjem doprineo odugovlačenju postupka kada da je tri puta ukidao prvostepene odluke, i to dva puta rešenje i jednom presudu u delu kojim je odlučivano o troškovima postupka, imajući u vidu da je drugostepeni sud mogao ukidane akte da preinači, jer nisu ukidane iz procesnih, već iz materijalnopravnih razloga. Stoga je ocenjeno je da uprkos određenoj složenosti predmeta spora to ne može biti opravdanje za nedelotvorno postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari i trajanje postupka više od 22 godine.

S obzirom na izneto, ustavnopravna ocena sprovedenog parničnog postupka, zasnovana na Ustavu, praksi Ustavnog suda i standardima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Otuda je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Prilikom odlučivanja o načinu uklanjanja štetnih posledica nastalih usled utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, Ustavni sud je, polazeći od toga da je osporeni postupak okončan, ocenio da naknada štete u skladu sa odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu predstavlja primeren način otklanjanja štetnih posledica u konkretnom slučaju, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

Takođe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da ovu odluku objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije", imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda.

Na osnovu svega navedenog i odredbe 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević