Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu stambene zadruge i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje od 1996. godine. Iako je podnosilac doprineo odugovlačenju, prevashodna odgovornost je na sudu zbog neaktivnosti. Dosuđena je naknada štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar “, u stečaju , iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. maja 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred O snovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 58608/10, a sada se vodi pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1263/11.

2. Nalaže se Privrednom sudu u Novom Sadu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , iz Novog Sada je podnela 29. marta 2011. godine, preko punomoćnika Čedomira R. Nikolića, advokata iz Niša, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčen og odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu P. 58608/10.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da predmetni parnični postupak traje od 23. avgusta 1996. godine, ali da do podnošenja ustavne žalbe nije okončan i da su sudovi svojim ponašanjem uslovili da podnosilac dugo bude u neizvesnom očekivanju okončanja parnice, te da nad njim sigurno ne bi bio otvoren stečajni postupak. Dalje je istakao da predmet nije bio pravno složen, a čak i da jeste, takva činjenica ne bi mogla opravdati odugovlačenje postupka. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud utvrdi da mu je u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 58608/10 povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku i da mu se utvrdi pravo na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu P. 1263/11, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 23. avgusta 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv četiri tužena D. C. P, M. P, R. B i N.P, svih iz Novog Sada, radi isplate iznosa od 59.298,33 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 3. decembra 1996. godine, na kome je na predlog punomoćnika parničnih stranaka predmet ustupljen u rad sudiji pojedincu.

Na ročištu održanom 4. jula 1997. godine punomoćnik tužioca je predložio izvođenje dokaza finansijskim veštačenjem, ali sud nije doneo odluku o predloženom dokazu. Nakon toga su održana ročišta 9. novembra 1997. godine i 10. decembra 1997. godine - na kome je punomoćnik tuženih predložio prekid postupka ili zaključenje glavne rasprave, a sud je rešenjem odložio ovo ročište i konstatovao da će o prekidu postupka i o daljem postupku odlučiti pismenim putem.

Podneskom od 22. februara 1999. godine tužilac je povukao tužbu u odnosu na drugotuženog, trećetuženu i četvrtotuženu.

Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem P. 4859/96 od 23. aprila 1999. godine, u stavu prvom izreke , konstatovao da je tužilac povukao tužbu u odnosu na drugotuženog, trećetuženu i četvrtotuženu, te da se u odnosu na ove tužene dalji postupak obustavlja , dok je stavom drugim izreke obavezan tužilac da tuženima naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 3288/99 od 30. decembra 1999. godine potvrdio rešenje Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4859/96 od 23. aprila 1999. godine, a tuženima nije dosudio troškove odgovora na žalbu.

Na ročištu održanom 22. juna 2000. godine je određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka finansijske struke, a veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 30. oktobra 2000. godine.

Pred prvostepenim sudom nije održano ročište zakazano za 23. april 2002. godine, jer tužena nije uredno pozvana.

Ročište zakazano za 7. maj 2003. godine je održano u odsustvu uredno pozvane tužene, a na ročištu od 17. septembra 2003. godine je konstatovano da je tužena nepoznata na datoj adresi. Ročište zakazano za 20. novembar 2003. godine nije održano jer tužena nije uredno pozvana, a na istom je sudski veštak dostavio dopunski nalaz i mišljenje.

Na ročištu održanom 2. jula 2004. godine je konstatovano da tužena nije uredno pozvana i da će sud o daljem toku postupka odlučiti naknadno i pismeno, a iz sadržine službene beleške sačinjene na zapisniku od 2. jula 2004. godine proizlazi da je punomoćnik tužioca predložio prekid postupka u ovoj parnici.

Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem P. 4859/96 od 2. jula 2004. godine odredio prekid postupka u ovoj pravnoj stvari i konstatovao da će se dalji postupak nastaviti na predlog parničnih stranaka.

Spis predmeta P. 4859/96 je arhiviran 8. novembra 2004. godine.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 3. septembra 2010. godine predložio da se spis predmeta izvadi iz arhive i nastavak postupka.

Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P. 11655/10 od 29. novembra 2010. godine je određen nastavak postupka u ovoj pravnoj stvari i predmetu je dat nov poslovni broj P. 58608/10.

Pred Osnovnim sudom u Novom Sadu nije održano ročište zakazano za 30. novembar 2010. godine, jer parnične stranke nisu uredno pozvane

Punomoćnik tužioca je podneskom od 1. decembra 2010. godine, obavestio sud da je rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St. 213/10 od 9. novembra 2010. godine otvoren stečajni postupak nad tužioce m i predložio je prekid postupka u ovoj parnici.

Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P. 58608/10 od 1. decembra 2010. godine je određen prekid postupka u ovoj pravnoj stvari i konstatovano da će se postupak nastaviti kada stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak.

Podneskom od 28. februara 2011. godine punomoćnik tužioca je obavestio sud o poslovnom imenu tužioca i o preuzimanju postupka od strane stečajnog upravnika i predložio je da se spis predmeta ustupi Privrednom sudu u Novom Sadu kao stvarno nadležnom sudu.

Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P. 58608/10 od 4. aprila 2011. godine je određen nastavak postupka u ovoj pravnoj stvari i predmetu je dat nov poslovni broj P. 3134/11.

Osnovni sud u Novom Sadu se rešenjem P. 3134/11 od 18. aprila 2011. godine oglasio stvarno nenadležnim za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari i spise predmeta dostavio Privrednom sudu u Novom Sadu kao stvarno i mesno nadležnom sudu na dalji postupak.

Rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu P. 1263/11 od 28. juna 2011. godine je obavezan tužilac da dostavi tačnu adresu za tuženu, s obziorm na to da se dostava vraća sa napomenom „dostava pokušana stranka živi u Beogradu“.

Pred Privrednim sudom u Novom Sadu nije održano ročište zakazano za 27. septembar 2011. godine, jer tužena nije uredno pozvana.

Punomoćnik tužioca je tačnu adresu tužene dostavio 26. oktobra 2011. godine, nakon obaveštenja Ministarstva unutrašnjih poslova - Policijske uprave za grad Beograd.

Ročišta zakazana za 8. decembar 2011. godine i 15. mart 2013. godine takođe nisu održana, jer tužena nije uredno pozvana.

Na predlog punomoćnika tužioca iz podneska od 25. aprila 2012. godine, Privredni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 1263/11 od 9. maja 2012. godine odredio prekid postupka i konstatovao da će se postupak nastaviti na predlog jedne od parničnih stranaka.

4. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 23. avgusta 1996. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu i da još uvek nije okončan. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak traje 1 6 godina i devet meseci do odlučivanja po ustavnoj žalbi, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije u tolikoj meri bio činjenično i pravno složen da bi mogao opravdati šesnaestogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, kao tužilac, doprineo neopravdano dugom trajanju parničnog postupka. Naime, nakon prekida postupka na predlog punomoćnika tužioca od 2. jula 2004. godine, tužilac je tek nakon šest godina, podneskom od 3. septembra 2010. godine predložio nastavak postupka. Osim, toga, od podnošenja tužbe , Opštinski sud je nekoliko puta (18. juna 2001. godine, 28. maja 2002. godine, 20. septembra 2002. godine i 15. januara 2003. godine) nalagao tužiocu da dostavi tačn u adres u tužene, što tužilac nije učinio i što je direktno uticalo na nemogućnost suda da preduzme bilo kakve procesne radnje usmerene ka okončanju parnice . Privredni sud je rešenjem od 28. juna 2011. godine, obavezao tužioca da dostavi tačnu adresu tužene, što tužilac nije učinio, već je podneskom od 25. aprila 2012. godine obavestio sud da će mu za pribavljanje adrese tužene biti potrebno više vremena, te je predložio prekid postupka, pa se navedeni period od 28. juna 2011. godine do određivanja prekida postupka od 9. maja 2012. godine, ne može staviti na teret sudu, već isključivo postupanju tužioca, odnosno njegovog punomoćnika. Pored toga, podnosilac ustavne žalbe se obratio Ustavnom sudu radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku, a da prethodno nije podneo predlog za nastavak osporenog parničnog postupka. I pored ovakvog ponašanja podnosioca ustavne žalbe, koji nije koristio svoja procesna prava u cilju nastavka, ubrzanja i okončanja parničnog postupka koji se vodi po njegovoj tužbi, Ustavni sud je našao da je prevashodna dužnost suda da preduzme sve mere kako bi se predmet iz njegove nadležnosti okončao i time pružila sudska zaštita strankama u postupku utvrđena članom 22. stav 1. Ustava.

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenoj činjenici govori i to da je Opštinski sud prvo ročište za glavnu raspravu zakazao nakon četiri meseca od podnošenja tužbe, a sledeće ročište nakon sedam meseci. Od ročišta održanog 10. decembra 1997. godine Opštinski sud nije zakazivao ročišta sve do 22. januara 2000. godine, odnosno dve i po godine, a sledeće je zakazao nakon dve godine i tri meseca 23. aprila 2002. godine. Na predlog punomoćnika tužioca, parnični postupak je prekinut 2. jula 2004. godine i predmet je arhiviran 8. novembra 2004. godine. Pored toga, u ovoj parnici za 16 godina i devet meseci nije doneta odluka.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

5. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) , ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

Polazeći od toga da parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnom Privrednom sudu u Novom Sadu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak, okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, kao i znatan doprinos podnosioca ustavne žalbe . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević