Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 16 godina. Iako je podnosilac delimično doprineo odugovlačenju, glavni uzrok je bila neefikasnost suda, uključujući duge periode neaktivnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. maja 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar “, u stečaju , i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 8022/04.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ iz Novog Sada je podnela 30. marta 2011. godine, preko punomoćnika Čedomira R. Nikolića, advokata iz Niša, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčen og odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 8022/04.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da predmetni parnični postupak traje od 23. avgusta 1996. godine, ali da do podnošenja ustavne žalbe nije bio okončan i da su sudovi svojim ponašanjem uslovili da podnosilac dugo bude u neizvesnom očekivanju okončanja parnice, te da nad njim sigurno ne bi bio otvoren stečajni postupak. Podnosilac je dopunom ustavne žalbe od 19. marta 2013. godine, obavestio Ustavni sud da je parnični postupak u ovom predmetu okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2607/12 od 30. januara 2013. godine. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud utvrdi da mu je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 8022/04 povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku i da mu se utvrdi pravo na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8022/04, kasnije predmet a Osnovnog suda u Novom Sadu P. 2693/12, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 23. avgusta 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv troje tužen ih Đ. P , N. T. i N. K , sv ih iz Novog Sada, radi isplate iznosa od 13.188,18 dinara , sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 6. novembra 199 6. godine i na istom je predloženo izvođenje dokaza finansijskim veštačenjem , ali je sud rešenjem konstatovao da će o navedenom predlogu tužioca odlučiti posebnim rešenjem.

Podneskom od 11. novembra 1998. godine, tužilac je povukao tužbu u odnosu na drugotuženu i trećetuženog.

Sledeće ročište je zakazano, nakon nepune tri godine, za 16. jun 1999. godine, ali isto nije održano zbog odsustva punomoćnika tužene, jer dostadašnji punomoćnik izjavio da više ne zastupa tuženu, a naredno ročište je održano 8. septembra 1999. godine, bez prisustva tužen e, koja ni je došla, jer nije bila uredno pozvan a. Tužilac je tražio od suda rok od 15 dana, k ako bi proverio i dostavio tačnu adresu za tužen e.

Nakon više od dve godine, održano je ročište 28. januara 2002. godine, bez prisustva tužene, jer tužena nije bi la uredno pozvan a, a tužilac je ponovo tražio od suda da mu ostavi rok, radi provere i dostave tačne adrese tužen e. Na ročištu održanom 6. marta 2002. godine, sud je ostavio rok od 15 dana tužiocu radi dostavljanja predloga o ličnosti sudskog veštaka

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4880/96 od 14. maja 2002. godine je određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, a nalaz i mišljenje sudskog veštaka je dostavljen sudu 27. maja 2002. godine.

Na ročištu od 16. oktobra 2002. godine, održanom u odsustvu uredno pozvane tužen e je izveden dokaz saslušanjem sudskog veštaka, a na sledećem ročištu od 24. decembra 2002. godine, održanom takođe u odsustvu uredno pozvane tužen e, je zaključena glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4880/96 od 24. decembra 2002. godine je u celosti u svojen preinačeni tužbeni zahtev tužioca i obavezana je tužen a da mu na ime duga isplati iznos od 332.459,64 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31. maja 2002. godine do isplate, kao i troškove parničnog postupka. Navedenom presudom je konstatovano da je tužba povučena u odnosu na drugotuženu i trećetuženog i da se dalji postupak u odnosu na njih obustavlja.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 1608/03 od 20. oktobra 2004. godine usvojio žalbu tužene, ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4880/96 od 24. decembra 2002. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8022/04 od 5. januara 2006. godine je određeno izvođenje dokaza dopunskim veštačenjem preko sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, a dopunski nalaz i mišljenje je dostavljen sudu 24. januara 2006. godine.

Na ročištu održanom 19. aprila 2006. godine, tužilac je predložio izvođenje dokaza dopunskim veštačenjem, a prvostepeni sud je rešenjem od 7. maja 2007. godine, ponovo odredio dopunsko veštačenje. Dopunski nalaz i mišljenje su dostavljeni sudu 25. juna 2007. godine.

Ročište zakazano za 13. novembar 2007. godine nije održano zbog obustave rada radnika pravosudnih organa, a na sledećem ročištu održanom 24. januara 2008. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8022/04 od 24. januara 2008. godine je u celosti usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana je tužena da mu na ime duga isplati iznos od 533.426,24 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. juna 2007. godine do isplate, kao i troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužene, Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 867/10 od 1. septembra 2010. godine, vratio spise predmeta P. 8022/04 Osnovnom sudu u Novom Sadu, radi otklanjanja procesnog nedostatka , odnosno utvrđenja da li su punomoćja za zastupanje data advokatima tužioca u ovoj pravnoj stvari data od strane ovlašćenih lica.

Nakon otklanjanja procesnih nedostataka, Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 10374/10 od 24. novembra 2010. godine utvrdio prekid postupka koji se vodi pred Apelacionim sudom u Novom Sadu u predmetu Gž. 10374/10, jer je u toku žalbenog postupka nad tužiocem otvoren stečajni postupak.

Podneskom od 27. januara 2011. godine tužilac je predložio nastavak postupka pred Apelacionim sudom u Novom Sadu.

Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 10374/10 od 29. februara 2012. godine vratio spise predmeta P. 13067/10 Osnovnom sudu u Novom Sadu , radi dopune postupka, odnosno radi odlučivanja o nastavku postupka.

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 13067/10 od 24. aprila 2012. godine odredio nastavak postupka u ovoj pravnoj stvari i predmetu dodelio novi poslovni broj P. 2693/12. Po pravnosnažnosti rešenja Osnovni sud u Novom Sadu je spise predmeta dostavio Apelacionom sudu u Novom Sadu, radi odlučivanja o žalbi tužene.

Odlučujući o žalbi tužene, Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 2607/12 od 30. januara 2013. godine delimično usvojio žalbu tužene i preinačio presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8022/04 od 24. januara 2008. godine, tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca preko iznosa od 161.052,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24. januara 2008. godine do isplate, do dosuđenog iznosa od 533.426,24 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. juna 2007. godine do isplate i odredio da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka, dok je u preostalom delu odbio žalbu tužene i prvostepena presuda je u preostalom pobijanom, nepreinačenom delu potvrđena.

4. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 23. avgusta 1996. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je okonačn donošenjem drugostepene presude 30. januara 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak traje 1 6 i pet meseci, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije u tolikoj meri bio činjenično i pravno složen da bi mogao opravdati šesnaestogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, kao tužilac, u određenoj meri doprineo neopravdano dugom trajanju parničnog postupka. Naime, nakon podnošenja tužbe , Opštinski sud je nekoliko puta (8. septembra 1999. godine i 28. januara 2002. godine ) nalagao tužiocu da dostavi tačnu adres u tužene, što tužilac nije učinio i što je direktno uticalo na nemogućnost suda da preduzme bilo kakve procesne radnje usmerene ka okončanju parnice . Kako je konačno, tek za ročište zakazano za 6. mart 2002. godine, tužena uredno pozvana, to se navedeni period od 23. avgusta 1996. godine, pa do 6. marta 2002. godine, ne može staviti na teret sudu, već isključivo postupanju tužioca, odnosno njegovog punomoćnika.

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenoj činjenici govori i to da prvostepeni sud u periodu od ročišta za glavnu raspravu 6. novembra 1996. godine do 16. juna 1999. godine nije preduzimao nikakve radnje gotovo tri godine, kao i u periodu od ročišta održanog 8. septembra 1999. godine do 28. januara 2002. godine, odnosno više od dve godine. Pored toga, Okružni sud jednom ukinuo presudu Opštinskog suda i predmet vraćao na ponovni postupak, a nakon toga je Apelaconi sud više puta vraćao spise predmeta prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka, što je svakako uslovilo da parnica traje više od 16 godina. Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu ''Pavlyulynets protiv Ukrajine'' ( broj aplikacije 70767/01, stav 51.), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

5. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-US) , ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, kao i doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu svega iznetog i o dredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević