Povreda prava na suđenje u razumnom roku u složenom krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao preko sedam godina. I pored složenosti predmeta, utvrđeni su propusti suda i tužilaštva, te je podnositeljki dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-14057/2021
03.04.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Gordana Ajnšpiler Popović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. I. iz Grdelice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. aprila 2025. godine, doneo je O D L U K U 1. Usvaja se ustavna žalba D. I. i utvrđuje da je podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Leskovcu u predmetu K. 21/18 (ranije K. 42/15). 2. Utvrđuje se pravo D. I. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu. 3. Odbacuje se ustavna žalba D. I. izjavljena protiv presuda Apelacionog suda u Nišu Kž3. 28/20 od 21. maja 2021. godine i Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 1153/21 od 26. oktobra 2021. godine. 4. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. O b r a z l o ž e nj e 1. D. I. iz Grdelice podnela je Ustavnom sudu, 4. oktobra 2021. godine, preko punomoćnika M. I, advokata iz Grdelice, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Kž3. 28/20 od 21. maja 2021. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, posebnih prava okrivljenog, prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu i prava na jednaku zaštitu prava, iz člana 32. stav 1, člana 33. stav 6, člana 34. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u krivičnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Leskovcu u predmetu K. 21/18 (ranije K. 42/15). Podnositeljka ustavne žalbe je, preko istog punomoćnika, dopunila ustavnu žalbu podneskom od 24. januara 2022. godine, tako što je dodatno osporila presudu Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 1153/21 od 26. oktobra 2021. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1, člana 34. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava. U ustavnoj žalbi je navedeno da je protiv podnositeljke ustavne žalbe pokrenut istražni postupak naredbom za sprovođenje istrage Višeg javnog tužilaštva u Leskovcu Kti. 8/13 od 19. decembra 2013. godine za produženo krivično delo zloupotreba službenog položaja u vezi sa 686 spornih rešenja Centra za socijalni rad Leskovac, koja je ona parafirala, te je optužnica podignuta zbog ukupno 85 spornih rešenja, a nakon toga su usledile mnogobrojne izmene optužnice i bespotrebno komplikovanje jedne pravne stvari, koja je u suštini veoma jednostavna, da bi na kraju podnositeljka ustavne žalbe bila oglašena krivom za svega dva rešenja. Povredu prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stav 1. Ustava, podnositeljka obrazlaže navodima da je oglašena krivom zbog omogućavanja upotrebe falsifikovane službene isprave, a koja radnja nije inkriminisana odredbom člana 357. stav 1. Krivičnog zakonika, jer se u njoj pominje samo omogućavanje pravljenja falsifikovane službene isprave, a nakon što je falsifikovana službena isprava napravljena od strane stručnih lica u Centru za socijalni rad, te se stoga parafiranje takve isprave, za šta se podnositeljka tereti, ne može smatrati krivičnim delom, jer ona nije mogla da proverava tačnost sadržine već potpisanih isprava od strane stručnih lica, socijalnih radnika. Povredu prava na obrazloženu sudsku odluku kao elementa prava na pravično suđenje podnositeljka obrazlaže navodima da se sud trećeg stepena nije izjasnio o bitnim žalbenim navodima kojima je ukazano da se u konkretnom slučaju ne radi o ispravama sa neistinitom sadržinom. Povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava podnositeljka obrazlaže navodima da je Apelacioni sud u Nišu u ukidajućem rešenju prvobitno donetih presuda zauzeo drugačije stavove od kojih je nakon sprovođenja ponovnog postupka taj isti sud u osporenoj presudi odstupio od sopstvenih naloga. U dopuni ustavne žalbe je, pored ostalog, navedeno da je protivno načelu zakonitosti „Nullum crimen, nulla poena sine lege“ obrazloženje presude vanrednog pravnog leka u kojem je navedeno da je, bez obzira na tačnost navoda odbrane da nema zakonskog utemeljenja za osudu za omogućavanje falsifikovanih službenih isprava, podneti zahtev za zaštitu zakonitosti neosnovan, jer iz činjeničnog opisa radnje izvršenja u osuđujućoj presudi proizlazi da je okrivljena svojim potpisom suštinski omogućila izradu službenih isprava što predstavlja radnju izvršenja - omogućavanje pravljenja službene isprave. Podnositeljka je potom navela i da se Vrhovni kasacioni sud nije izjasnio o prirodi spornih rešenja za koja je podnositeljka oglašena krivom, jer se uopšte ne radi o rešenjima sa neistinitom sadržinom. U ustavnoj žalbi i njenoj dopuni istaknuti su zahtevi da se utvrdi povreda označenih prava, da se ponište osporene presude i da se podnositeljki ustavne žalbe dosudi, na ime nematerijalne štete, iznos od 3.000 evra. Troškove ustavnosudskog postupka podnositeljka je tražila u ukupnom iznosu od 90.000,00 dinara. 2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda. 3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz navoda ustavne žalbe, dostavljene dokumentacije, te uvidom u veb stranicu <a href="http://www.portal.sud.rs/">www.portal.sud.rs utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje: Naredbom o sprovođenju istrage Višeg javnog tužilaštva u Leskovcu Kti. 8/13 od 19. decembra 2013. godine podnositeljki ustavne žalbe i još jednoj osumnjičenoj osobi stavljeno je na teret izvršenje po jednog produženog krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika, za koje se podnositeljka ustavne žalbe sumnjičila da je izvršila u vremenskom periodu od četiri godine i to u četiri intervala: od 11. oktobra 2010. do 31. decembra 2012. godine, od 30. aprila 2010. do 23. avgusta 2012. godine, od 4. januara 2011. do 9. aprila 2013. godine i od 17. septembra 2010. do 15. februara 2012. godine, dok se drugoosumnjičena teretila za period od 11. januara 2010. godine do 5. avgusta 2013. godine. Optužnicom Višeg javnog tužilaštva u Leskovcu Kt. 110/13 od 24. februara 2015. godine podnositeljka ustavne žalbe i još četiri osumnjičene teretirale su se da su u vremenskom periodu od 11. januara 2010. godine do 31. decembra 2012. godine izvršile po jedno krivično delo zloupotreba službenog položaja u produženom trajanju, a u vremenskom periodu od 10. marta 2010. godine do 25. juna 2012. godine stavljeno im je na teret izvršenje krivičnog dela falsifikovanje službene isprave iz člana 357. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika u saizvršilaštvu i produženom trajanju. Rešenjem Višeg suda u Leskovcu K. 42/15-Kv. 121/15 od 16. jula 2015. godine potvrđena je optužnica Višeg javnog tužilaštva u Leskovcu Kt. 110/13 od 24. februara 2015. godine, koja je potom precizirana ukupno četiri puta i to: 12. jula i 7. oktobra 2016. godine, 2. marta 2017. godine i 5. decembra 2018. godine. Presudom Višeg suda u Leskovcu K. 42/15 od 13. juna 2017. godine podnositeljka ustavne žalbe i još četiri optužene oglašene su krivim što su u vremenskom periodu od 11. januara 2010. godine do 31. decembra 2012. godine izvršile krivično delo zloupotreba službenog položaja u produženom trajanju i saizvršilaštvu, a u periodu od 10. marta 2010. do 25. juna 2012. godine – krivično delo falsifikovanje službene isprave u saizvršilaštvu i produženom trajanju. Viši sud u Leskovcu je u predmetu K. 42/15 pripremno ročište zakazao dva puta (9. marta i 27. aprila 2016. godine) i održao ga je 27. aprila 2016. godine, a glavni pretres je započeo 12. jula 2016. godine (godinu dana nakon potvrđivanja optužnice). Rešenjem Apelacionog suda u Nišu Kž1. 1063/17 od 27. februara 2018. godine ukinuta je presuda Višeg suda u Leskovcu K. 42/15 od 13. juna 2017. godine, sa obrazloženjem da se osnovano žalbama okrivljenih ističe da je izreka presude nejasna jer u njoj na jasan i precizan način nije upisano da li su optužene krivično delo zloupotreba službenog položaja izvršile iskorišćavanjem svog službenog položaja ili prekoračenjem svojih službenih ovlašćenja, niti su u obrazloženju jasno navedeni dokazi na osnovu kojih je sud utvrdio postojanje, kako objektivnih, tako i subjektivnih obeležja krivičnog dela, kao i da sud nije dao tumačenje odredbi čl. 110, 120. i 136. Zakona o socijalnoj zaštiti, niti je obrazložio na osnovu čega je utvrdio postojanje saizvršilaštva i umišljaja optuženih za izvršenje krivičnog dela, a nije utvrdio ni da li su korisnici stekli protivpravnu ili samo imovinsku korist, niti je obrazložio da li se u konkretnom slučaju radi o realnom sticaju između dva predmetna krivična dela, te tako nije utvrdio odlučne činjenice za pravilnu pravnu kvalifikaciju krivičnih dela koja se optuženima stavljaju na teret. Ustavni sud je utvrdio da je u predmetnom krivičnom postupku, čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, istraga protiv podnositeljke ustavne žalbe trajala jednu godinu i dva meseca računajući od 19. decembra 2013. godine, kada je doneta naredba o sprovođenju istrage, do 24. februara 2015. godine, kada je podignuta optužnica, te da je pred Višim sudom u Leskovcu prvobitno vođen osporeni krivični postupak u predmetu K. 42/15 u dva stepena trajao ukupno tri godine, računajući od podizanja optužnice Višeg javnog tužilaštva u Leskovcu Kt. 110/13 od 24. februara 2015. godine do donošenja rešenja Apelacionog suda u Nišu Kž1. 1063/17 od 27. februara 2018. godine o ukidanju prvobitne prvostepene presude, za koje vreme je optužnica potvrđena i precizirana tri puta, te je od potvrđivanja optužnice (16. jula 2015. godine) do započinjanja glavnog pretresa (12. jula 2016. godine) proteklo godinu dana, a glavni pretres je u daljem periodu od nepunih godinu dana bio zakazan devet puta, a održan šest puta (12 jula, 15. septembra, 25. oktobra i 29. novembra 2016. godine i 5. aprila i 13. juna 2017. godine). Nastavci glavnog pretresa nisu bili održani tri puta (13. jula i 31. januara i 9. marta 2017. godine), a presuda Višeg suda u Leskovcu K. 42/15 od 13. juna 2017. godine ekspedovana je iz suda 17. avgusta 2017. godine, te je u drugostepenom postupku ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Nišu Kž1. 1063/17 od 27. februara 2018. godine (osam meseci od donošenja prvostepene presude, odnosno pet meseci od prijema predmeta u rad drugostepenog suda). U ponovnom postupku, koji je vođen pred Višim sudom u Leskovcu u predmetu K. 21/18, spisi predmeta su sa ukidajućim rešenjem Apelacionog suda u Nišu Kž1. 1063/17 od 27. februara 2018. godine dostavljeni sudu 27. aprila 2018. godine, nakon čega je optužnica izmenjena aktom Višeg javnog tužilaštva u Leskovcu Kt. 110/13 od 5. decembra 2018. godine, a glavni pretres je bio zakazan dva puta (11. februara 2019. godine nije održan), te je 17. aprila 2019. godine doneta druga prvostepena presuda K. 21/18, koja je iz suda ekspedovana 12. jula 2019. godine. Presudom Višeg suda u Leskovcu K. 21/18 od 17. aprila 2019. godine podnositeljka ustavne žalbe i još četiri optužene oglašene su krivim što su u periodu od 10. marta 2010. do 25. juna 2012. godine izvršile po jedno produženo krivično delo falsifikovanje službene isprave u saizvršilaštvu za koje su im izrečene uslovne osude, dok su svih pet optuženih lica oslobođene od optužbe da su u periodu od 11. januara 2010. godine do 31. decembra 2012. godine izvršile krivično delo zloupotreba službenog položaja u saizvršilaštvu i produženom trajanju. Više javno tužilaštvo u Leskovcu je izjavilo žalbu 15. jula 2019. godine, a okrivljene su izjavljivale žalbe do 24. jula 2019. godine, te su spisi predmeta dostavljeni Apelacionom sudu u Nišu u rad 12. avgusta 2019. godine, pred kojim je pretres održan 11. marta 2020. godine. Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1. 760/19 od 11. marta 2020. godine preinačena je presuda Višeg suda u Leskovcu K. 21/18 od 17. aprila 2019. godine, pa su podnositeljka ustavne žalbe i još jedna optužena oglašene krivim što su u periodu od 10. marta 2010. do 25. juna 2012. godine izvršile krivično delo falsifikovanje službene isprave u čemu su im pomogle preostale tri optužene, te su podnositeljka ustavne žalbe i još jedna optužena oglašene krivim što su u periodu od 11. januara 2010. do 31. decembra 2012. godine izvršile po jedno produženo krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika u čemu su im pomogle preostale tri optužene. Povodom žalbi okrivljenih izjavljenih protiv drugostepene presude Apelacionog suda u Nišu Kž1. 760/19 od 11. marta 2020. godine, spisi predmeta su dostavljeni Apelacionom sudu u Nišu u rad dana 15. septembra 2020. godine, pa je trećestepena presuda Apelacionog suda u Nišu Kž3. 28/20, nakon održanog pretresa, doneta 21. maja 2021. godine, a ekspedovana iz suda 20. avgusta 2021. godine. Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž3. 28/20 od 21. maja 2021. godine, delimičnim usvajanjem žalbi branilaca optuženih lica, preinačena je presuda Apelacionog suda u Nišu Kž1. 760/19 od 11. marta 2020. godine tako što su podnositeljka ustavne žalbe i još jedna optužena oglašene krivim što su u vremenskom period u od 21. maja 2011. do 25. juna 2012. godine izvršile po jedno produženo krivično delo falsifikovanje službene isprave iz člana 357. stav 1. u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika, a ostale optužene su oglašene krivim što su im u izvršenju predmetnog krivičnog dela pomagale, dok je podnositeljka ustavne žalbe oslobođena od optužbe da je u vremenskom periodu od 11. januara 2010. do 31. decembra 2012. godine učinila krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika. U preostalom delu drugostepena presuda Apelacionog suda u Nišu Kž1. 760/19 od 11. marta 2020. godine je potvrđena. Ponovni postupak koji je u prvom stepenu vođen pred Višim sudom u Leskovcu u predmetu K. 21/18, u tri stepena trajao je tri godine i jedan mesec, računajući od 27. aprila 2018. godine, kada je predmet sa ukidajućim rešenjem Apelacionog suda u Nišu Kž1. 1063/17 primljen u sud, do 21. maja 2021. godine, kada je predmetni krivični postupak pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu Kž3. 28/20 u trećem stepenu. Presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 1153/21 od 26. oktobra 2021. godine odbijeni su kao neosnovani zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih, među njima i podnositeljke ustavne žalbe, i to u odnosu na povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) i povredu zakona iz člana 441. stav 4. Zakonika o krivičnom postupku, dok su u preostalom delu odbačeni. U obrazloženju osporene presude navedeno je da stoji činjenica da je u radnji izvršenja krivičnog dela falsifikovanje službene isprave upotrebljena jezička formulacija „omogućila upotrebu službenih isprava“, ali da, pored toga, iz činjeničnog opisa radnje izvršenja krivičnog dela proizlazi da je okrivljena oglašena krivom što je potpisivanjem rešenja o dodeli jednokratne novčane pomoći suštinski omogućila izradu službenih isprava sa neistinitom sadržinom, a što nesumnjivo predstavlja radnju omogućavanja pravljenja službene isprave, što je jedna od radnji izvršenja predmetnog krivičnog dela iz člana 357. stav 1. Krivičnog zakonika. Iz odgovora Višeg suda u Leskovcu VIII Su-112/24 od 24. jula 2024. godine Ustavni sud je utvrdio da je trećestepena presuda Apelacionog suda u Nišu Kž3. 28/20 od 21. maja 2021. godine dostavljena podnositeljki ustavne žalbe i njenom braniocu 6. septembra 2021. godine, a da je presuda Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 1153/21 od 26. oktobra 2021. godine podnositeljki ustavne žalbe dostavljena 10. januara 2022. godine, a njenom braniocu 27. decembra 2021. godine. 4. Razmatrajući razloge i navode iznete u blagovremenoj ustavnoj žalbi sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je imao u vidu da ocena o razumnom trajanju sudskog postupka zavisi od niza činilaca, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja sudova koji vode postupak, kao i značaja prava za podnosioca. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka. Krivični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom u odnosu na podnositeljku ustavne žalbe trajao je ukupno sedam godina i pet meseci, od kojih je istraga trajala jednu godinu i dva meseca. Ustavni sud je utvrdio da se trajanje predmetnog krivičnog postupka, u odnosu na podnositeljku ustavne žalbe ima računati od donošenja naredbe za sprovođenje istrage Višeg javnog tužilaštva u Leskovcu Kti. 8/13 od 19. decembra 2013. godine, do pravnosnažnog okončanja, donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu Kž3. 28/20 od 21. maja 2021. godine, koja je podnositeljki ustavne žalbe i njenom braniocu dostavljena 6. septembra 2021. godine. Ispitujući složenost predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud nalazi da se dužina trajanja postupka, u okolnostima konkretnog slučaja, ne može opravdati činjenicom da je postupak vođen protiv pet optuženih lica niti složenošću činjeničnih i pravnih pitanja koja su pred sud izneta, jer činjenica da je celokupan dokazni postupak sproveden na ukupno šest održanih nastavaka glavnog pretresa, ukazuje na to da pred sud nisu izneta naročito komplikovana i složena pravna pitanja, već samo da su činjenice koje je trebalo pravno oceniti bile brojne, jer je veliki broj rešenja Centra za socijalni rad trebalo razmotriti. Ustavni sud je, iz dostavljene dokumentacije, zaključio da je u ovom predmetu bilo složenih činjeničnih pitanja sa preko 1.000 pisanih dokaza, par stotina saslušanih svedoka (citat sa strane 11. presude Kž3. 28/20 od 21. maja 2021. godine) i sprovođenjem ekonomsko-finansijskog veštačenja, koje je moralo biti dopunjeno, što nesumnjivo predstavlja naročito obiman dokazni postupak. Međutim, navedeno bi, u okolnostima konkretnog slučaja, moglo da opravda trajanje predmetne istrage od jedne godine i dva meseca, ali ne i skoro šestoipogodišnje trajanje sudskog postupka. Kako je na glavnom pretresu sud saslušao okrivljene, ispitao sudskog veštaka i sproveo dopunsko ekonomsko-finansijsko veštačenje, dok je sve ostale dokaze pročitao (pisane dokaze i iskaze svedoka), Ustavni sud smatra da činjenica da je optužnica više puta precizirana i menjana, kao i da je presuda jedanput ukinuta, pored ostalog, zbog razloga što je izreka presude nejasna, jer u njoj „na jasan i precizan način nije upisano da li su optužene krivično delo zloupotrebe službenog položaja izvršile iskorišćavanjem svog službenog položaja ili prekoračenjem svojih službenih ovlašćenja, niti su u obrazloženju jasno navedeni dokazi na osnovu kojih je sud utvrdio postojanje, kako objektivnih, tako i subjektivnih obeležja krivičnog dela“, po oceni Ustavnog suda ne ukazuje na složenost postupka koji opravdava njegovo skoro sedmoipogodišnje trajanje, niti se može opravdati obimnošću dokaznog postupka i složenošću činjenične građe, već upravo ukazuje na manjkavosti u stručnoj obradi prikupljenih dokaza, pre svega nadležnog javnog tužilaštva prilikom sačinjavanja optužnog akta, a potom i postupajućeg suda prilikom pravne kvalifikacije utvrđenog činjeničnog stanja i obrazloženja svih bitnih objektivnih i subjektivnih elemenata predmetnih krivičnih dela, a što je nepotrebno produžilo trajanje predmetnog krivičnog postupka i dovelo do toga da za mnogobrojne inkriminisane radnje, koje su okrivljenima stavljene na teret prvobitno podnetom optužnicom, nastupi apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja, kao i da je postupak morao biti sproveden u tri sudske instance, iako je za celokupan dokazni postupak pred prvostepenim sudom bilo neophodno svega šest održanih nastavaka glavnog pretresa. Ustavni sud je, takođe, ocenio da je podnositeljka, s obzirom na to da je bila okrivljena u osporenom krivičnom postupku, imala značajan interes za efikasno odvijanje navedenog postupka i njegovo okončanje u što kraćem roku, a da iz pribavljene dokumentacije ne proizlazi da je svojim ponašanjem doprinela višegodišnjem trajanju predmetnog postupka. Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da se period od sedam godina i pet meseci – koliko je proteklo od donošenja naredbe o sprovođenju istrage (19. decembra 2013. godine) do pravnosnažnog okončanja predmetnog krivičnog postupka (21. maja 2021. godine), u okolnostima konkretnog slučaja, i pored utvrđene činjenične složenosti predmeta odlučivanja, može okarakterisati kao nerazumno dug. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23) usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je u postupku pred Višim sudom u Leskovcu u predmetu K. 21/18 (ranije K. 42/15) podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke. 5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog navedenog postupanja nadležnih državnih organa u krivičnom postupku. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje. 6. Ispitujući ispunjenost pretpostavki za odlučivanje o osnovanosti navoda ustavne žalbe kojima se osporavaju presude Apelacionog suda u Nišu Kž3. 28/20 od 21. maja 2021. godine i Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 1153/21 od 26. oktobra 2021. godine, Ustavni sud je, najpre utvrdio da je ustavna žalba i u ovom delu blagovremena, kao i da se navodi ustavne žalbe u odnosu na sva istaknuta prava zasnivaju na identičnim razlozima, kao i da podnositeljka ustavne žalbe, obrazlažući povredu navedenih prava posebno ukazuje na nepravilnu primenu merodavnog prava i povredu prava na obrazloženu sudsku odluku, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud najpre konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene postupajućih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrarna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog, odnosno procesnog prava. Nadalje, Ustavni sud ukazuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se osporena odluka mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: Georgiadis protiv Grčke, od 29. maja 1997. godine, stav 43; Higgins i ostali protiv Francuske, od 19. februara 1998. godine, stav 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, broj predstavke 16034/90, odluka od 19. aprila 1994. godine, stav 61.). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenih sudova, jer mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Međutim, do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude. Takođe, povreda prava na pravično suđenje postoji i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Hadjianastassiou protiv Grčke, od 16. decembra 1992. godine, stav 33.). Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je, uvidom u osporene presude, konstatovao da su sudovi detaljno obrazložili na osnovu kojih dokaza je utvrđeno da je neistinita sadržina spornih rešenja, za čije je potpisivanje podnositeljka, kao službeno lice kojem je bilo povereno vršenje službenih ovlašćenja direktora, oglašena krivom, a što je potvrđeno i iskazom svedoka B.J. u čiju korist su navedena rešenja sačinjena, kao i da su sudovi dali jasno i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje svih bitnih navoda odbrane, koje podnositeljka ponavlja u ustavnoj žalbi. Stoga se, po oceni Ustavnog suda, ne može smatrati očiglednom proizvoljnošću stav Vrhovnog kasacionog suda da nedovoljno precizna jezička formulacija iz izreke („omogućila upotrebu“) ne utiče na zakonitost osporene presude, tako da može dovesti do drugačije odluke suda, jer iz činjeničnog opisa radnje izvršenja krivičnog dela proizlazi da je okrivljena oglašena krivom što je potpisivanjem rešenja o dodeli jednokratne novčane pomoći suštinski omogućila izradu službenih isprava sa neistinitom sadržinom, a što nesumnjivo predstavlja radnju omogućavanja pravljenja službene isprave, što je jedna od radnji izvršenja predmetnog krivičnog dela iz člana 357. stav 1. Krivičnog zakonika, kojim je propisano da će se kazniti zatvorom od tri meseca do pet godina službeno lice koje u službenu ispravu, knjigu ili spis unese neistinite podatke ili ne unese važan podatak ili svojim potpisom, odnosno službenim pečatom overi službenu ispravu, knjigu ili spis sa neistinitom sadržinom ili koje svojim potpisom, odnosno službenim pečatom omogući pravljenje službene isprave, knjige ili spisa sa neistinitom sadržinom. U pogledu navoda podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava, zbog različitog odlučivanja sudova o spornim pravnim pitanjima, Ustavni sud konstatuje da različito postupanje sudova postoji kada sudovi poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donesu različite odluke. Iz navedenog proizlazi da dokaz nejednakog postupanja ne mogu biti odluke kojima se u instancionoj kontroli ukidaju nižestepene odluke i predmet vraća na ponovno suđenje, jer se njima konačno ne odlučuje o spornim pravnim pitanjima. Stoga rešenje Apelacionog suda u Nišu Kž1. 1063/17 od 27. februara 2018. godine, koje je doneto u toku predmetnog krivičnog postupka, a kojim se ukida prvobitna prvostepena presuda Višeg suda u Leskovcu K. 42/15 od 13. juna 2017. godine i predmet vraća na ponovno suđenje, ne predstavlja dokaz nejednakog postupanja u smislu člana 36. stav 1. Ustava. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporene presude, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke. 7. U pogledu zahteva za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.), Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 4. izreke. 8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), i člana 46. stav 9. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci. PREDSEDNIK VEĆA Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u složenom krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti