Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu Stambene zadruge i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku započetom 1996. godine. Nalaže nadležnom sudu da hitno okonča postupak i dosuđuje podnosiocu naknadu nematerijalne štete od 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. maja 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar “, u stečaju , i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2418/2012 (ranije predmet Osnovnog sud a u Novom Sadu P. 58610/2010).

2. Nalaže se Privrednom sudu u Novom Sadu da preduzm e sve mere kako bi se postupak iz tačke 1 . okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, iz Novog Sada podnela je 29. marta 2011. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčen og odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 58610/2010.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da parnični postupak traje od 23. avgusta 199 6. godine, ali da još uvek nije okončan; da je podnosilac nekoliko puta, bez uspeha, urgirao da sud ubrza postupanje u navedenoj parnici. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Sud utvrdi povredu njegovog Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku , pravo na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu i pravo na naknadu advokatskih troškova za zastupanje pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu u predmetu P. 2418/2012 (ranije predmet Osnovnog suda u Novom Sadu P. 58610/2010), i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 23. avgusta 199 6. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tri tužena G. O , D. V. i G. R, svih iz Novog Sada, radi isplate duga u iznosu od 12.749,96 dinara , sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 3. decembra 199 6. godine, dok ročište zakazano za 11. marta 1997. godine nije održano iz „bezbednosnih razloga“. N aredno ročište je održano 4. juna 199 7. godine, a do kraja 1997. godine održano je još jedno ročište za glavnu raspravu – 9. novembra.

U toku 1998. i 1999. godine nije održano nijedno ročište za glavnu raspravu, a tužilac je 22. februara 1999. godine povukao tužbu u odnosu na tužene D. V. i G. R.

Pred Opštinskim sudom je 15. februara 2000. godine održano ročište za glavnu raspravu, dok je rešenjem od 2. marta 2000. godine određeno izvođenje dokaza ekonomskim veštačenjem. Veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 8. maja 200 0. godine, a do kraja 2000. godine održano je još jedno ročište za glavnu raspravu - 20. decembra.

U toku 2001. godine, veštak je dostavio sudu „dopunu nalaza i mišljenja“, a Opštinski sud je 27. decembra 2001. godine zaključio glavnu raspravu. Međutim, Opštinski sud je rešenjem P. 4861/96 od 27. decembra 2001. godine otvorio glavnu raspravu radi dopune dokaznog postupka, koje je dostavio strankama tek 3, odnosno 4. marta 2003. godine.

Kako na ročište za glavnu raspravu zakazano za 3. april 2003. godine parnične stranke nisu pristupile, iako su bile uredno pozvane, Opštinski sud je odredio mirovanje postupka. Opštinski sud je zatim nakon ročišta za glavnu raspravu održanog 23. aprila 2003. godine, zaključio glavnu raspravu. Međutim, rešenjem od istoga dana, sud je otvorio glavnu raspravu , ponovo radi dopune postupka. Navedeno rešenje je 26. februara 2004. godine, otpremljeno iz suda.

Opštinski sud je 30. juna 2004. godine na ročištu za glavnu raspravu doneo rešenje kojim je, na predlog tužioca, odredio prekid postupka dok Vrhovni sud Srbije ne zauzme stav o spornom pravnom pitanju koje se odnosi na pravnu prirodu – vrstu i osnov tužiočevog potraživanja (dug, naknada štete, inflatorna šteta, sticanje bez osnova, ispunjenje ugovora), uz konstataciju da će se postupak nastaviti kada to predlo že parničn e strank e.

Tužilac je podneskom od 3. septembra 2010. godine predložio da se postupak nastavi, s obzirom na to da je Vrhovni sud Srbije odlukom Spp. 35/06 od 6. oktobra 2006. godine odbio zahtev Opštinskog suda za zauzimanje pravnog stava o spornom pravnom pitanju . U obrazloženju navedene odluke, Vrhovni sud Srbije je istakao da se o spornom pravnom pitanju već izjasnio kroz svoje ranije odluke u predmetima iz 2002. i 2003. godine, koje su dostavljene prvostepenom sudu, a u kojima je Stambena zadruga radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ iz Novog Sada bio tužilac .

Osnovni sud u Novom Sadu, koji je nakon reforme pravosuđa preuzeo nadležnost Opštinskog suda, doneo je rešenje 29. novembra 2010. godine kojim je odredio nastavak postupka u tom predmetu.

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 58610/10 od 1. decembra 2010. godine odredio prekid postupka, uz konstataciju da će se postupak nastaviti kada stečajni upravnik ili pravni sledbenici tužioca preuzmu postupak.

Stečajni upravnik tužioca je podneskom od 28. februara 2011. godine obavestio sud da preuzima postupak, a sud je rešenjem od 4. aprila 2011. godine odredio nastavak postupka. Osnovni sud u Novom Sadu se zatim rešenjem P. 3126/2011 od 18. aprila 2011. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u toj pravnoj stvari i odredio da se spisi predmeta dostave na dalji postupak Privrednom sudu u Novom Sadu (u daljem tekstu: Privredni sud) , kao stvarno i mesno nadležnom.

Pred Privrednim sudom je 18. oktobra 2011. godine održano ročište za glavnu raspravu, a rešenjem od 31. oktobra 2011. godine određeno je izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem.

Veštak je svoj nalaz i mišljenje dostavio sudu 7. februara 2012. godine, dok je ročište zakazano za 9. februar 2012. godine odloženo, kako bi se punomoćnik tužioca upozna o sa sadržinom nalaza i mišljenj a veštaka. Tužilac je 27. februara 2012. godine istakao da nema primedaba na nalaz i mišljenje veštaka .

Privredni sud je odložio ročište zakazano za 23. maj 2012. godine, a sledeće ročište je zakazao za 21. jun 2012. godine, na kome je, na zajednički predlog stranaka odre dio prekid postupka , zbog toga što se pred Vrhovnim kasacionom sudom vodi o postupak o sukobu nadležnosti u identičnim sporovima koje vodi tužilac pred Privrednim sudom.

Tužilac je podneskom od 16. oktobra 2012. godine predložio da se postupak nastavi, navodeći da je Vrhovni kasacioni sud odredio da je, ipak, Privredni sud nadležan za postupanje.

Naredno ročište za glavnu raspravu održano je pred Privrednim sudom 25. januara 2013. godine.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 23. avgusta 1996. godine , podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu, ali da j oš uvek nije okončan. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak traje 1 6 godina i osam meseci, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je pravna stvar bila činjenično i pravno nešto složenija, ali ne u tolikoj meri da opravdala šesnaestogodišnje trajanje parničnog postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu za isplatu duga odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, koji je imao procesnu ulogu tužioca, u određenoj meri doprineo dugom trajanju parničnog postupka. Naime, Opštinski sud je 30. juna 2004. godine, na predlog podnosioca ustavne žalbe, rešenjem prekinuo postup ak, do zauzimanja stava Vrhovnog suda Srbije, da bi tužilac tek 3. septembra 2010. godine - šest godina i dva meseca nakon prekida, odnosno nepune četiri godine nakon donošenja odluke Vrhovnog suda Srbije, predložio da se postupak nastavi. Dakle, navedeni period od preko šest godina se ne može staviti na teret sudu, već prvenstveno podnosiocu ustavne žalbe. Ovo posebno imajući u vidu da iz obrazloženja odluke Vrhovnog suda Srbije Spp. 35/07 od 6. oktobra 2006. godine jasno proizlazi da je stav tog suda povodom spornog pravnog pitanja morao biti poznat podnosiocu ustavne žalbe , s obzirom da je isti izražen kroz ranije odluke Vrhovnog suda Srbije u predmetima iz 2002. i 2003. godine u kojima je Stambena zadruga radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ iz Novog Sada bio tužilac .

Pored navedenog perioda koji se ne može staviti na teret sudu, Ustavni sud je ipak ocenio da je sporo i nedelotvorno postupanje Opštinskog suda prevashodni razlog neopravdano i nerazumno dugog trajanja ovog parničnog postupka. Ovakvu ocenu Ustavni sud zasniva na sledećim činjenicama: da u periodu od 9. novembra 1997. godine, pa sve do 15. februara 2000. godine, Opštinski sud nije zakazao nijedno ročište za glavnu raspravu; da je Opštinski sud dva puta zaključivao glavnu raspravu (27. decembra 2001. godine i 23. aprila 2003. godine) i dva puta je ponovo otvarao radi dopune postupka, što je uslovilo da postupak traje dve godine duže nego što je bilo potrebno.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2418/2012 (ranije predmet Osnovnog suda u Novom Sadu P. 58610/2010), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) , odlučujući kao tački 1. izreke.

5. Saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Privrednom sudu u Novom Sadu, da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke, okončao u najkraćem roku.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i doprinos podnosioca ustavne žalbe odugovlačenju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo, zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 44. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog sudam, ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti