Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao duže od osam godina. Podnosiocu žalbe dodeljuje se naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. D . iz Čačka , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. aprila 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. D . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 1344/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Čačku P. 1596/09) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1. 000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. D . iz Čačka je , 5. februara 2018. godine, preko punomoćnika R. G , advokata iz Čačka, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 1344/10, kao i zbog povrede prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Kako se navedeni član Evropske konvencije sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je povredu navedenog prava cenio u odnosu na označenu ustavnu odredbu.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi i da ustavnu žalbu izjavljuje i protiv presuda koje su donete u predmetnom parničnom postupku, ne navodeći bilo kakve razloge s tim u vezi, pri čemu podnosilac ni u zahtevu o kome Ustavni sud treba da odluči ne navodi pomenute presude.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je tužilac M. V. 16. oktobra 2009. godine podneo tužb u radi naknade štete protiv podnosioca ustavne žalbe i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1425/17 od 13. decembra 2017. godine, te mu je zbog dužine trajanja postupka duže od osam godina, a čijoj dužini podnosilac nije doprineo, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenog ustavnog prava. Z ahtevao je naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra i naknadu troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Čačku P. 1344/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac M.V. je 16. oktobra 2009. godine podneo Opštinskom sudu u Čačku tužbu protiv podnosioca ustavne žalbe, radi naknade štete. Predmet je dobio broj P. 1596/09.

Pred prvostepenim sudom bilo je održano 14 ročišta na kojima su saslušane parnične stranke u više navrata, saslušan je veći broj svedoka, izvedeno je veštačenje od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, tražen je izveštaj od A . b . iz Čačka na okolnost na koji način je vršena otplata kredita koji je tuženi podigao, odnosno da li je otplata vršena uplatom tuženog u prostorijama banke, uplatom preko računa ili isplatom preko trećeg lica, izvršeno suočenje parničnih stranaka, suočenje tuženog sa jednim svedokom i suočenje tužioca sa svedokom, i izvršen je uvid u određenu dokumentaciju. 16 ročišta nije bilo održano i to: tri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, pet iz procesnih razloga, dva zbog odsustva tužioca, dva zbog nedolaska jednog od pozvanih svedoka, jedno zbog odsustva podnosioca što je dovelo do produženja parnice za dva mesec a, dva zbog obustave rada advokata, a jedno jer sudu nije dostavljen izveštaj od A. b .

Presudom Osnovnog suda u Čačku P. 1344/10 od 21. decembra 2016. godine, u stavu prvom izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade štete isplati iznos od 209.282,11 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29. aprila 2009. godine, pa do konačne isplate; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade štete preko iznosa dosuđenog u stavu prvom izreke presude, isplati iznos od još 325.956,10 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29. aprila 2009. godine, pa do konačne isplate; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 114.552,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude, pa do isplate.

Podnosilac je 27. januara 2017. godine izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude a tužilac 25. januara 2017. godine.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1425/17 od 13. decembra 2017. godine, u stavu prvom izreke, odbijene su kao neosnovane žalb e tužioca i tuženog i potvr đena je prvostepena presuda Osnovnog suda u Čačku P. 1344/10 od 21. decembra 2016. godine ; u stavu drugom izreke odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji s e primenjivao u vreme trajanja predmetnog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

5. Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotovornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi protiv podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, ukupno trajanje parničnog postupka od osam godina predstavlja njegovo nerazumno dugo trajanje kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Ustavni sud nalazi da je pretežan doprinos nerazumno dugom trajanju postupka dao prvostepeni sud koji je meritorno odlučio nakon sedam godina i dva meseca od podnete tužbe. Pet ročišta pred tim sudom nije bilo održano zbog procesnih nedostataka, a bez navođenja razloga za njihovo neodržavanje. Takođe, taj sud je održao veliki broj ročišta (14) u redovnim vremenskim razmacima iako tokom trajanja postupka nije bilo posebno složenog činjeničnog stanja koje bi opravdalo održavanje toliko ročišta.

Međutim, po oceni Suda, drugostepeni sud je efikasno postupao jer je postupak pred tim sudom, kojim je parnica pravnosnažno okonč ana, trajao nepunu godinu od podnošenja žalbe protiv prvostepene presude.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora bio od materijalnog značaja za podnosioca i podnosilac je imao legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku. Ispitujući ponašanje podnosioca, Sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja postupka , dok neprisustvovanje podnosioca jednom ročištu, a što je dovelo do produženja parnice za dva meseca, nije od značaja za odlučivanje ovog s uda.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio složen jer tokom njegovog trajanja nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosi ocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 1344/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Čačku P. 1596/09), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), u prvom delu tačke 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi oca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1 .000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije od 5. aprila 2016. godine ( predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo.

7. Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe samo formalno osporava presude donete u predmetnom parničnom postupku, jer ustavna žalba ne sadrži bilo kakve razloge s tim u vezi, te samo formalno pozivanje na povredu ustavnog prava ne čini ustavnu žalbu dopuštenom. Stoga je u drugom delu tačke 1. izreke odbačena ustavna žalba u ovom delu zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom za vođenje postupka, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine ( videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

9. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.