Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu koji je trajao preko 14 godina. Kao glavne razloge, Sud navodi nedelotvorno postupanje prvostepenog suda, dugotrajna veštačenja i višestruko ukidanje presuda, dosuđujući naknadu štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. maja 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Trgovinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1968/2008.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, iz Novog Sada podnela je 29. marta 2011. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Trgovinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1968/2008.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je parnični postupak trajao 15 godina, kao i da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo odugovlačenju postupka. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Sud utvrdi povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku , pravo podnosioca na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu, kao i pravo na naknadu advokatskih troškov a za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 1968/2008, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, „Luka Novi Sad“ a.d. iz Novog Sada podne la je 4. marta 1996. godine Privrednom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi isplate revalorizovanog duga u iznosu od 303.086,49 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 4. juna 1996. godine, a naredno je održano 1. oktobra 199 6. godine. Do kraja 1996. godine održano je još jedno ročište.

U toku 1997. godine održana su tri ročišta za glavnu raspravu, dok dva nisu održana zbog nedolaska tužioca, odnosno njegovog punomoćnika, iako su bili uredno pozvani.

Privredni sud u Novom Sadu je 4. marta 1998. godine odredio izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem. Kako veštak nije izvršio svoj zadatak, sud ga je dva puta - 28. decembra 1998. godine i 24. septembra 1999. godine pozivao da vrati spise koje je preuzeo radi veštačenja, da bi veštak svoj nalaz i mišljenje dostavio sudu tek 24. novembra 1999. godine.

Ročište za glavnu raspravu zakazano za 16. februar 2000. godine je odloženo, zbog potrebe da se tuženi izjasni na nalaz i mišljenje veštaka, što je on i učinio 4. aprila 2000. godine. Dostavljanje tog podneska dva dana pre zakazanog ročišta za glavnu raspravu (6. april 2000. godine), uslovilo je da i to ročište bude odloženo, zbog potrebe da se veštak izjasni na navode tuženog. Veštak je svoje izjašnjenje na primedbe tuženog dostavio sudu 21. juna 2000. godine. Ročišt a zakazan a za 5. jul i 26. oktobar 2000. godine nisu održan a, jer tuženi nije došao, iako je bio uredno pozvan.

U toku 2001. godine, održano je jedno ročišt e za glavnu raspravu, dok ročišt a zakazan a za 22. maj i 30. oktobar ni su održana, jer veštak nije dostavio sudu svoj dopunski nalaz i mišljenje, na šta je bio obavezan rešenjem suda od 16. marta 2001. godine. Veštak je svoj nalaz i mišljenje dostavio sudu 25. decembra 2001. godine.

Tužilac se podneskom od 30. januara 2002. godine izjasnio da nema primedbe na nalaz i mišljenje veštaka od 25. decembra 2001. godine. Rešenjem od 6. februara 2002. godine, Trgovinski sud u Novom Sadu (u daljem tekstu: Trgovinski sud), koji je preuzeo nadležnost Privrednog suda, obavezao je tužioca da dostavi tačnu adresu tuženog, jer je sud, iz izveštaja dostavljača, utvrdio da se tuženi odselio. Tužilac je 25. februara 2002. godine sudu dostavio adresu tuženog. Naredno ročište za glavnu raspravu bilo je zakazano za 30. januar 2003. godine, ali nije održano, jer tuženi nije bio uredno pozvan. Konačno, tuženi se 26. maja 2003. godine izjasnio na nalaz i mišljenje veštaka. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 27. maj 2003. godine je održano, ali se veštak na ročištu nije mogao izjasniti na primedbe tuženog, pa je sud odložio ročište i obavezao veštaka da se u roku od 15 dana izjasni na primedbe tuženog. Veštak je svoje izjašnjenje dostavio sudu 30. septembra 2003. godine.

Nakon ročišta održanog 9. oktobra 2003. godine, na kome je saslušan veštak, Trgovinski sud je doneo presudu P. 799/96 od 9. oktobra 2003. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca u celini.

Postupajući po žalbi tuženog, Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 890/04 od 10. novembra 2004. godine ukinuo presudu Trgovinskog suda P. 799/96 od 9. oktobra 2003. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, ročište zakazano za 21. april 2005. godine nije održano, zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dok je ročište zakazano za 25. maj odloženo, radi pokušaja mirnog rešenja spora. Trgovinski sud je rešenjem od 22. avgusta 2005. godine odredio izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem. Veštak svoj nalaz i mišljenje 5. decembra 2005. godine dostavio sudu.

U toku 2006. godine održano je šest ročišta za glavnu raspravu, dok ročište zakazano za 18. januar nije održano, jer je veštak bio „sprečen“ da dođe. Pored toga, tokom 2006. godine veštak ekonomsko-finansijske struke se više puta izjašnjavao na primedbe stranaka. Takođe, radi razjašnjenja činjeničnog stanja, izveden je i dokaz građevinskim veštačenjem.

Trgovinski sud je doneo drugu po redu prvostepenu presudu P. 291/2005 od 23. januara 2007. godine, kojom je u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu isplat i iznos od 12.905,79 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom , kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 95.865,72 dinara, dok je u stavu drugom izreke odbijen kao neosnovan preostali deo tužbenog zahtev a preko dosuđenog iznosa , pa do traženog iznosa od 81.736,24 dinara , kao i za troškove preko dosuđenog iznosa, a do traženog iznosa od 600.904,20 dinara.

Postupajući po žalbi tuženog, Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 2451/2007 od 4. septembra 2008. godine ukinuo stav drugi prvostepene presude i u tom delu predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, nakon pet održanih ročišta za glavnu raspravu, Trgovinski sud je doneo treću po redu prvostepenu presudu P. 1968/2008 od 16. jula 2009. godine kojom je, pored ostalog, u stavu drugom delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da plati tužiocu iznos od 68.830,45 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, počev od 24. novembra 1994. godine, pa do isplate, kao i troškove parničnog postupka u iznosu od 651.224,20 dinara .

Tuženi je izjavio žalbu protiv stava drugog izreke navedene presude. Privredni apelacioni sud, koji je nakon reforme pravosuđa preuzeo nadležnost Višeg trgovinskog suda, doneo je presudu Pž. 3580/10 od 28. oktobra 2010. godine, kojom je odbio žalbu tuženog kao neosnovanu i potvrdio presudu Trgovinskog suda u stavu drugom izreke.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 4. marta 1996. godine, podnošenjem tužbe Privrednom sudu u Novom Sadu, a da je pravnosnažno okončan 28. oktobra 2010. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao 1 4 godina i nepunih osam meseci, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da, iako je predmet spora nesporno bio činjenično i pravno složen, te iako je i podnosilac ustavne žalbe u određenoj meri svojim ponašanjem doprineo trajanju postupka (nepristupanjem na pojedina ročišta, neobaveštavanjem suda o promeni adrese), ove okolnosti ne mogu opravdati četrnaestogodišnje trajanje parničnog postupka, koje je, po oceni Ustavnog suda, posledica nedelotvornog postupanja nadležnih prvostepenih sudova koji nisu preduzeli nijednu od zakonom predviđenih procesnih mera prema sudskom veštaku, te zbog izvođenja dokaza veštačenjem u više navrata u periodu od dve godine, odnosno devet meseci sud nije imao uslova da postupa. Zakazivanje jednog do dva ročišta godišnje, takođe je, po nalaženju Ustavnog suda, potvrda nedelotvornog vođenja ovog parničnog postupka. Konačno, činjenica da je drugostepeni sud dva puta u žalbenom postupku ukidao prvostepenu presudu i predmet vraćao na ponovno suđenje, a što je podrazumevalo i izvođenje novog veštačenja, dodatno je doprinelo neprimerenoj dužini postupka.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Trgovinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1968/2008 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), odlučujući kao tački 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i određeni doprinos podnosioca ustavne žalbe ukupnom trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanjem tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 44. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko I nternet stranice Ustavnog suda, ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti