Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku dužem od 16 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko 16 godina. Kao glavni razlog navedena je sporost i nedelotvornost prvostepenog suda. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.500 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar “, u stečaju , i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 9207/04.

2. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1, kada se za to steknu uslovi, okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ iz Novog Sada podnela je 30. marta 2011. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčen og odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 9207/04.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da predmetni parnični postupak traje od 7. oktobra 1996. godine, ali da još uvek nije okončan, jer je postupak po reviziji koju je podnosilac izjavio protiv pravnosnažne presude Apelacionog suda u Novom Sadu prekinut zbog otvaranja stečaja nad podnosiocem ustavne žalbe. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Sud utvrdi da mu je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 9207/04 povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku i da mu se utvrdi pravo na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9207/04, kasnije predmet Osnovnog suda u Novom Sadu P. 13111/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 7. oktobra 199 6. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tri tužene J. S, J. M. i A. Š, sv e iz Novog Sada, radi naknade inflatorne štete u iznosu od 22.697,02 dinara , sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 25. decembra 199 6. godine, dok je naredno održano tek 12. marta 1999. godine. U međuvremenu, tužilac je 9. novembra 1998. godine povukao tužbu u odnosu na tužene J. M. i A. Š. Opštinski sud je 15. oktobra 1999. godine odredio izvođenje dokaza ekonomskim veštačenjem. Veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 23. aprila 2001. godine .

Do kraja 2001. godine ročište za glavnu raspravu zakazano za 15. oktobar nije održano, jer stranke nisu pristupile, dok ni ročište zakazano za 19. decembar nije održano, jer je tužilac tražio odlaganje. Opštinski sud je istoga dana doneo rešenje P. 5999/96 kojim je, na predlog tužene, prekinuo postupak, uz konstataciju da će se postupak nastaviti na predlog stranaka.

Tužilac je 6. marta 2002. godine podneo predlog za nastavak postupka, a dva dana kasnije, Opštinski sud je doneo rešenje kojim je odredio nastavak postupka. Do donošenja prve prvostepene presude P. 1737/02 od 13. septembra 2002. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca u celini, bila su održana dva ročišta za glavnu raspravu, dok ročište zakazano za 30. april 2002. godine nije održano, zbog odsustva tužen og koji nije bio uredno pozvan.

Tužena je 19. novembra 2002. godine izjavila žalbu protiv presude Opštinskog suda P. 1737/02 od 13. septembra 2002. godine.

Postupajući po žalbi tužene, Okružni sud u Novom Sadu je doneo rešenje Gž. 1234/03 kojim je usvojio žalbu, a presudu Opštinskog suda P. 1737/02 od 13. septembra 2002. godine ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud je rešenjem od 14. marta 2006. godine odredio novo izvođenje dokaza ekonomskim veštačenjem. Nakon ročišta održanog 11. maja 2006. godine, veštak je 5. juna 2006. godine dostavio sudu nalaz i mišljenje.

Tužilac je 27. juna 2006. godine, opredelio tužbeni zahtev u skladu sa nalazom i mišljenjem veštaka. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 10. jul 2006. godine nije održano, jer je naloženo tužiocu da dostavi dokaz o izvršenoj preregistraciji i usklađivanju u skladu sa odredbama Zakona o privrednim društvima, što je tužilac i učinio 7. avgusta 2006. godine.

Opštinski sud je 14. septembra 2006. godine doneo rešenje kojim je odredio zastoj postupka sve dok Vrhovni sud Srbije ne dostavi mišljenje za rešavanje spornog pravnog pitanja, po predlogu Opštinskog suda u predmetima gde je tužilac Stambena zadruga radničkog univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“.

Sledeće ročište za glavnu raspravu je održano 5. februara 2007. godine na kome je sud odredio izvođenje dokaza dopunskim veštačenjem. Do kraja 2007. godine održana su još četiri ročišta.

Ročište za glavnu raspravu zakazano za 31. januar 2008. godine nije održano, zbog bolesti punomoćnika tužioca, dok je na sledećem ročištu održanom 10. marta 2008. godine, glavna rasprava zaključena. Međutim, 1. aprila 2008. godine, rasprava je ponovo otvorena „radi dopune postupka veštačenjem“. Ročište zakazano za 22. maj 2008. godine nije održano, jer veštak nije dostavio sudu dopunski nalaz i mišljenje.

Veštak je dostavio nalaz i mišljenje sudu 20. avgusta 2008. godine, a kako strankama navedeni nalaz veštaka nije bio na vreme dostavljen, to ročište zakazano za 8. septembar 2008. godine nije održano. Podneskom od 5. oktobra 2008. godine, tužilac je tužbeni zahtev opredelio u skladu sa nalazom i mišljenjem veštaka. Do kraja 2008. godine održano je jedno ročište - 8. decembra, dok ročište zakazano za 20. oktobar nije održano, zbog potrebe da se tužena upozna sa podneskom tužioca od 5. oktobra 2008. godine koji joj je uručen tom prilikom.

Opštinski sud je na ročištu održanom 2. marta 2009. godine zaključio glavnu raspravu, da bi rešenjem od 26. marta 2009. godine, ponovo otvorio glavnu raspravu. Nakon ročišta održanog 27. aprila 2009. godine, Opštinski sud je istoga dana doneo presudu P. 9207/04 kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca u celini.

Tužena je 28. maja 2009. godine izjavila žalbu protiv prvostepene presude.

Postupajući po žalbi tužene, sada Apelacioni sud u Novom Sadu doneo je presudu Gž. 2465/10 od 15. juna 2010. godine kojom je usvojio žalbu i preinačio presudu Opštinskog suda P. 9207/04 od 27. aprila 2009. godine, tako što je tužbeni zahtev u celini odbio kao neosnovan.

Tužilac je 3. septembra 2010. godine izjavio reviziju protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2465/10 od 15. juna 2010. godine. Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev 1/11 od 19. januara 2011. godine prekinuo postupak po reviziji tužioca, jer je nad tužiocem otvoren postupak stečaja.

Podneskom od 9. maja 2011. godine, stečajni upravnik tužioca je obavestio sud da preuzima postupak. Nakon toga, Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 1404/11 od 18. januara 2012. godine odbacio predlog tužioca za nastavak postupka, zbog toga što punomoćnik tužioca nije priložio punomoćje izdato od strane stečajnog upravnika, odnosno zbog toga što nije izjavljen od strane ovlašćenog lica u smislu člana 84. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je 22. januara 2013. godine podneo predlog za ponavljanje postupka, na osnovu člana 422. stav 1. tačka 11. Zakona o parničnom postupku.

4. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 7. oktobra 1996. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu, ali da j oš uvek nije okončan. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period dosadašnjeg trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak traje 1 6 godina i pet meseci, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je pravna stvar bila činjenično i pravno nešto složenija, ali ne u tolikoj meri da opravdala trajanje postupka duže od 16 godina.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu za naknadu inflatorne štete odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, kao tužilac, u određenoj meri doprineo neopravdano dugom trajanju parničnog postupka. Naime, na ročište za glavnu raspravu zakazano za 15. oktobar 2001. godine stranke nisu doš le, iako su bi le uredno pozvan e. Ni sledeće ročište zakazano za 19. decembar 2001. godine nije održano, jer je upravo tužilac traži o odlaganje. Nakon toga, sud je, na predlog tužene prekinuo postupak, uz konstataciju da će se postupak nastaviti kada to stranke predlože. Podnosilac ustavne žalbe je 6. marta 2002. godine podneo predlog za nastavak postupka . Dakle, navedeni period od šest meseci se ne može staviti na teret sudu, već prvenstveno podnosiocu ustavne žalbe.

Pored navedenog perioda od dve godine i sedam meseci koji se ne može staviti na teret sudovima, Ustavni sud je ipak ocenio da je sporo i nedelotvorno postupanje Opštinskog suda prevashodni razlog neopravdano i nerazumno dugog trajanja ovog parničnog postupka. Ovakvu ocenu Ustavni sud zasniva na sledećim činjenicama: da je prvo ročište za glavnu raspravu održano 25. decembra 199 6. godine, a naredno tek 12. marta 1999. godine – nakon dve godine i tri meseca; da u periodu od 15 . oktobra 1999. godine do 23. aprila 2001. godine, Opštinski sud nije zakazao nijedno ročište za glavnu raspravu, čekajući da veštak postup i po rešenj u suda i dostav i nalaz i mišljenje .

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 9207/04, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-US) , odlučujući kao tački 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i doprinos podnosioca ustavne žalbe odugovlačenju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo , zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio nadležnim sudovima, da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke, kada se za to steknu uslovi, okončao u najkraćem roku.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku dužem od 16 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti