Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku za deobu imovine, koji traje preko 22 godine. Sud dosuđuje naknadu nematerijalne štete i nalaže nadležnom sudu da okonča postupak.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Aleksandra Markovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. februara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Aleksandra Markovića i utvrđuje da je u vanparničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Ivanjici u predmetu R. 15/05 (raniji broj R. 286/90), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

3. Nalaže se Osnovnom sudu u Požegi – Sudskoj jedinici u Ivanjici da preduzme sve mere kako bi se vanparnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku, kada se za to steknu zakonski uslovi.

O b r a z l o ž e nj e

1. Aleksandar Marković iz Beograda je 12. januar a 2010. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava , u vanparničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Ivanjici u predmetu R. 286/90.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo: da je 13. septembra 1990 . godine podneo Opštinskom sudu u Ivanjici predlog za fizičku deob u nepokretne imovine; da je nakon še st godina od podnošenja predloga Opštinski sud u Ivanjici rešenjem R. 286/90 od 14. juna 1996. godine odbacio predlog kao neuredan; da je Okružni sud u Užicu rešenjem Gž. 2440/96 od 21. aprila 1997. godine ukinuo navedeno prvostepeno rešenje i vratio predmet prvostepenom sudu na dalji postupak i da nakon 20 godina postupak još uvek nije okončan.

Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu, utvrdi povredu označenih Ustavom garantovanih prava, naloži nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se vanparnični postupak okončao u najkraćem roku, kao i da mu se odredi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Članom 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 , 99/11 i 18/13 – Odluka US ) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalb e povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise vanparničnog predmeta Opštinskog suda u Ivanjici R . 15/05 (raniji broj R. 286/90) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je, kao predlagač, 13. septembra 1990. godine podneo Opštinskom sudu u Ivanjici predlog za fizičku deobu zajedničke nepokretne imovine .

Po podnetom predlogu formiran je predmet pod brojem R. 286/90.

Prvostepeni sud je odložio ročišta za glavnu raspravu od 15. oktobra i 15. novembra 1990. godine zbog sprečenosti jednog od protivnika predlagača da pristupi na zakazana ročišta, a na ročišt u od 24. oktobra 1990. godine naloženo je predlagaču da uredi predlog za fizičku deobu nepokretnosti.

Predlagač je 15. februara 1991. godine podneo sudu predlog za određivanje privremene mere.

Opštinski sud u Ivanjici je rešenjem R. 286/90 od 21. februara 1991. godine odredio predloženu privremenu meru.

Na sledećem ročištu od 10. maja 1994. godine rešenjem je naloženo predlagaču da uredi predlog za fizičku deobu nepokretnosti, tako što će opredeliti i tačno precizirati katastarske parcele koje predstavljaju predmet fizičke deobe, i to parcele koje predstavljaju suvlasništvo predlagača, protivnika predlagača i trećih lica, naznačujući tačno imena suvlasnika na katastarskim parcelama i dostavljajući sudu istovremeno prepise posedovnih listova za ove parcele , sve u roku od 15 dana od prijema prepisa rešenja, pod pretnjom propuštanja.

Podneskom od 26. decembra 1995. godine punomoćnik predlagača je tražio da sud okonča postupak fizičke deobe nepokretne imovine, navodeći de je predlog uredan.

Opštinski sud u Ivanjici je rešenjem R. 286/90 od 14. juna 1996. godine odbacio kao neuredan predlog predlagača radi fizičke deobe nepokretne imovine.

Predlagač je 15. avgusta 1996. godine podneo zahtev za izuzeće postupajućeg sudije u predmetu R. 286/90 , koji je rešenjem predsednika Opštinskog suda u Ivanjici VII Su. 37/96-11 od 4. oktobra 1996. godine odbijen kao neosnovan.

Predlagač je izjavio žalbu protiv prvostepenog rešenja, koju j e Okružni sud u Užicu usvojio i rešenjem Gž. 2440/96 od 21. aprila 1997. godine ukinuo rešenje Opštinskog suda u Ivanjici R. 286/90 od 14. juna 1996. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na dalji postupak. U obrazloženju drugostepenog rešenja je, između ostalog, navedeno da je po mišljenju Okružnog suda podneti predlog uredan i da je sadržao sve podatke na osnovu kojih se može izvršiti fizička deoba, pa nije imalo mesta donošenju pobijanog rešenja.

Pismeni otpravak drugostepenog rešenja je dostavljen predlagaču 27. septembra 1997. godine, a punomoćniku protivnika predlagača 23. septembra 1997. godine.

Sledeću procesnu radnju u predmetu Opštinski sud u Ivanjici je preduzeo nakon, gotovo punih, sedam godina, kada je na ročištu od 15. aprila 2004. godine konstatovano da je predlagač podneo zahtev za izuzeće postupajućeg sudije, te da se rad u predmetu prekida do donošenja odluke po zahtevu za izuzeće.

Rešenjem predsednika Opštinskog suda u Ivanjici VII Su. 37/04-03 od 30. aprila 2004. godine odbijen je kao neosnovan zahtev za izuzeće postupajućeg sudije.

Podneskom od 17. maja 2004. godine predlagač je tražio izuzeće i predsednika Opštinskog suda u Ivanjici, koji je rešenjem predsednika Okružnog suda u Užicu VII Su. 41/04-26 od 24. avgusta 2004. godine odbijen kao neosnovan.

Opštinski sud u Ivanjici je odložio ročište od 23. decembra 2004. godine, a na ročištu od 7. februara 2005. godine je konstatovano da je protivnik predlagača preminuo.

Opštinski sud u Ivanjici je rešenjem R. 15/05 od 7. marta 2005. godine prekinuo postupak deobe zajedničke imovine zbog smrti protivnika predlagača i odredio da će se prekinuti postupak nastaviti kada ga naslednici protivnika predlagača preuzmu ili kada ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine. Rešenje je postalo pravnosnažno 31. marta 2005. godine.

Podneskom od 1. juna 2011. godine predlagač je tražio da mu se do stavi rešenje o prekidu postupka navodeći da isto nije primio, jer mu je advokat otkazao punomoćje .

Spisi predmeta su dostavljeni Ustavnom sudu radi odlučivanja po ustavnoj žalbi 23. januara 2013. godine.

U spisima predmeta nema povratnice kao dokaza da je rešenje o prekidu postupka dostavljeno predlagaču, niti podneska kojim je predlagač tražio nastavak prekinutog postupka.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) ; da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58. st. 1, 2, 3. i 4.).

Za ocenu navoda podnosioca ustavne žalbe od značaja su odredbe Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik RSR, br. 25/82, 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 46/95 i 18/05), čijim je odredbama čl. 148-154. propisana deoba zajedničkih stvari ili imovine, kao i odredba člana 30. stav 2. zakona kojom je propisano da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno. Z

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. U odnosu na period za koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Ustavni sud je stanovišta da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja vanparničnog postupka u konkretnom slučaju, mora uzeti u obzir protekli period, od dana podnošenja predloga za deobu zajedničke imovine Opštinskom sudu u Ivanjici 13. septembra 1990. godine. Ustavni sud je konstatovao da predmetni vanparnični postupak nije okončan, da u vreme odlučivanja o ustavnoj žalbi traje preko 22 godine, a da je do 31. marta 2005 . godine, kada je postalo pravnosnažno rešenje Opštinskog sud a u Ivanjici R. 15/05 , kojim je prekinut vanparnični postupak zbog smrti protivnika predlagača, postupak trajao preko 14 godina i po godina.

Navedeno trajanje vanparničnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka.

Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da isti zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu vremenskog trajanja sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka .

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, Ustavni sud je mišljenja da u ovom predmetu nije bilo složenih pravnih i činjeničnih p itanja koja bi zahtevala psebno obiman i dugotrajan postupak.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe , u određenom vremenskom periodu, svojim ponašanjem doprineo d užini trajanja postupka. Naime, nakon prekida postupka, koji je zbog smrti protivnika predlagača određen rešenjem Opštinskog sud a u Ivanjici P. 15/05 od 7. marta 2005. godine i koje je postalo pravnosnažno 31. marta 2005. godine, predlagač se punih šest godina nije nijednom obratio sudu da traži nastavak postupka. To je učinio tek 1. juna 2011. godine, kada je podneskom tražio od suda da mu dostavi rešenje o prekidu postupka.

Iako predlagač navodi da nije primio navedeno rešenje i da je isto dostavljeno njegovom punomoćniku koji mu je otkazao punomoćje, a nije mu dostavio rešenje o prekidu postupka, što sve i odgovara stanju u spisima predmeta, Ustavni sud je na stanovištu da je podnosilac ustavne žalbe potpuno pasivnim ponašanjem koje je trajalo šest godina, od 31. marta 2005. godine do 1. juna 2011. godine, doprineo dužini trajanja postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u predmetnom vanparničnom postupku, Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom sporu konstatovao da je osnovna dužnost suda da obezbedi da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da se preduzimaju one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da je u periodu od podnošenja predloga za fizičku deobu nepokretne imovine 13. septembra 1990. godine do prekida postupka rešenjem R. 15/05 od 7. marta 2005. godine, odnosno 31. marta 2005. godine, kada je rešenje postalo pravnosnažno, prevashodna odgovornost za trajanje postupka na prvostepenom sudu. Naime, u radu prvostepenog suda je prisutan period potpune neaktivnosti suda u trajanju od gotovo punih sedam godina . Od kada je rešenjem Okružnog suda Gž. 2440/96 od 21. aprila 1997. godine ukinuto prvostepeno rešenje R. 286/90 od 14. juna 1990. godine, kojim je odbačen predlog kao neuredan , sledeće ročište prvostepeni sud je zakazao tek za 15. april 2004. godine. Pored toga, prvostepeni sud je navedenim rešenjem R. 286/90 od 14. juna 1990. godine, nakon šest godina od podnošenja predloga , 13. septembra 19990. godine, odbacio predlog kao neuredan . Pri tome je Okružni sud u Užicu rešenjem Gž. 2440/96 od 21. aprila 1997. godine ukinuo prvostepeno rešenje sa obrazloženjem da je predlog uredan i da se postupak nastavi.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u vanparničnom postupku koji se vodio pred O pštinskim sudom u Ivanjici u predmetu R. 15/05 (raniji broj R. 286/90) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio Osnovnom sudu u Požegi – Sudskoj jedinici u Ivanjici da preduzme sve mere kako bi se vanparnični postupak koji se vodio pred Opštinskim sudom u Ivanjici u predmetu R. 286/90, okon čao u najkraćem roku, kada se za to steknu zakonski uslovi, imajući u vidu da je postupak prekinut rešenjem navedeno g suda P. 15/05 od 7. marta 2005. godine, zbog smrti protivnika predlagača.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno ukupnu dužinu trajanja vanparničnog postupka, postupanje suda i doprinos podnosioca ustavne žalbe ukupnom trajanju postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo prevashodno zbog neažurnog i neadekvatnog postupanja suda , uzimajući u obzir i doprinos podnosioca dužem trajanju postupka.

7. Imajući u vidu da podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da mu je povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je ovaj zahtev preuranjen iz razloga što vanparnični postup ak nije okončan, niti su iscrpljena pravna sredstva za zaštitu navedenog prava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b. stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti