Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene roka zastarelosti

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na pravično suđenje. Apelacioni sud je proizvoljno primenio opšti rok zastarelosti, umesto dužeg roka predviđenog za štetu prouzrokovanu krivičnim delom. Osporena presuda je poništena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. K. iz Ć, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. K. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 2724/2010 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Usvaja se ustavna žalba V. K. i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 14066/10 od 7. novembra 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

4. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 14066/10 od 7. novembra 2011. godine i određuje se da navedeni sud donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2724/2010 od 31. marta 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. K. iz Ć. je 5. januara 2012. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 14066/10 od 7. novembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku u kome je doneta osporena drugostepena presuda.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da je postupajući drugostepeni sud doneo osporenu presudu, kojom je preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan njegov tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete, pogrešno nalazeći da je zastarelo njegovo potraživanje i zanemarujući da se u konkretnom slučaju radi o potraživanju naknade štete pričinjene izvršenjem krivičnog dela, u smislu odredbe člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Napominje da je podneo tužbu u istoj godini kada je pravnosnažno okončan krivični postupak protiv službenog lica tužene u kome je doneta osuđujuća presuda. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu, utvrdi povredu njegovih ustavnih prava, odredi naknadu nematerijalne štete i troškove postupka po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2724/2010 , te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac V. K, ovde podnosilac ustavne žalbe je 28. jula 2004. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv prvotužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova i drugotuženog S.Lj, radi naknade nematerijalne štete. U tužbi je navedeno da je tužilac 13. juna 1991. godine priveden u stanicu milicije u Ćićevcu, te da mu je drugotuženi kao radnik prvotužene tom prilikom naneo teške telesne povrede i da je drugotuženi na osnovu presude Opštinskog suda u Varvarinu K. 142/92 od 23. aprila 2004. godine oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela protivpravno lišenje slobode iz člana 63. stav 4. Krivičnog zakona Republike Srbije. Predmet je zaveden pod brojem P. 6310/04.

Prvostepeni sud je u ovom predmetu zakazao ukupno devet ročišta za glavnu raspravu (10. novembra 2004, 28. februara 2005, 26. oktobra 2005, 30. decembra 2005, 27. marta 2006, 20. novembra 2006, 4. oktobra 2007, 10. juna 2008. i 31. marta 2010. godine), od kojih je šest održano. Ročišta zakazana za 26. oktobar 2005, 30. decembar 2005. i 4. oktobra 2007. godine nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Prvi opštinski sud u Beogradu je na ročištu za glavnu raspravu od 28. februara 2005. godine doneo rešenje P. 6310/04, kojim je odredio veštačenje u ovoj pravnoj stvari na okolnosti vrste i stepena povreda koje je pretrpeo tužilac kritičnom prilikom, kao i pretrpljenog straha od strane tužioca i imenovao za veštake dr. M.P. i dr. Z.Đ. Navedeno rešenje je 31. maja 2005. godine otpravljeno iz prvostepenog suda.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 27. marta 2006. godine doneo presudu P. 6310/04, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tužene da mu na ime naknade nematerijalne štete solidarno isplate odgovarajući novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja do konačne isplate.

Odlučujući o žalbama tuženih, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 10232/06 od 19. jula 2006. godine ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Prvom opštinskom sudu u Beogradu na ponovni postupak i odlučivanje, ističući da je pobijana presuda doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 7) Zakona o parničnom postupku, jer drugotuženi nije pozvan na ročište za glavnu raspravu od 27. marta 2006. godine, a na kome je saslušan veštak, te je drugotuženom uskraćena mogućnost da postavlja pitanja povodom datog nalaza veštaka i dobije odgovore na primedbe. Okružni sud u Beogradu je 1. avgusta 2006. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu sa otpravcima drugostepenog rešenja.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 6694/06. Tužilac je podneskom od 17. oktobra 2006. godine povukao tužbu u odnosu na drugotuženog, a prvo ročište za glavnu raspravu je zakazano za 20. novembar 2006. godine.

Prvostepeni sud je 20. novembra 2006. godine doneo presudu P. 6694/06, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati odgovarajući novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja do konačne isplate.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 493/07 od 28. februara 2007. godine ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Prvom opštinskom sudu u Beogradu na ponovni postupak i odlučivanje, nalazeći da prvostepeni sud nije ispitao kada je tužilac saznao za štetu, odnosno kada su pojedini vidovi štete dobili konačni oblik. Okružni sud u Beogradu je 18. juna 2007. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu sa otpravcima drugostepenog rešenja.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 5240/07, a prvo ročište za glavnu raspravu je zakazano za 4. oktobar 2007. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 31. marta 2010. godine doneo presudu P. 2724/2010, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 905.000,00 dinara (na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 250.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha iznos od 220.000,00 dinara, na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšteživotne aktivnosti iznos od 350.000,00 dinara i na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog naruženosti iznos od 85.000,00 dinara), sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do konačne isplate; u stavu drugom izreke obavezao tuženu da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka. U obrazloženju ove prvostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je sud u sprovedenom dokaznom postupku utvrdio da je presudom Opštinskog suda u Varvarinu K. 142/92 od 23. aprila 2004. godine okrivljeni S.Lj. oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela protivpravno lišenje slobode iz člana 63. stav 4. Krivičnog zakona Republike Srbije, pa mu je izrečena uslovna osuda tako što je utvrđena kazna zatvora od jedne godine, dok je oštećeni V. K, ovde tužilac, upućen da ostvari svoj imovinskopravni zahtev u parnici; da je navedena krivična presuda postala pravnosnažna 2. decembra 2004. godine; da je sud našao da je neosnovan prigovor zastarelosti potraživanja naknade štete koji je istakla tužena, jer je tužilac tek od 23. aprila 2004. godine, kao dana donošenja navedene prvostepene krivične presude, sa određenim stepenom verovatnoće mogao da zaključi da postoji odgovornost S.Lj, radnika tužene, za nastalu štetu; da je tužilac podneo tužbu 28. jula 2004. godine, pa je sud našao da subjektivni rok zastarelosti propisan odredbom člana 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima nije istekao u momentu podnošenja tužbe; da je imajući u vidu da je nesumnjivo utvrđeno da je S.Lj. oglašen krivim za izvršenje navedenog krivičnog dela usled koga je tužilac pretrpeo teške telesne povrede, te da je S.Lj. u vreme izvršenja tog dela bio radnik tužene, prvostepeni sud ocenio da postoji odgovornost tužene da naknadi štetu tužiocu, u smislu odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 14066/10 od 7. novembra 2011. godine usvojio žalbu tužene i preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je pogrešno stanovište prvostepenog suda da potraživanje naknade nematerijalne štete nije zastarelo; da je odredbama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima propisano da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala; da je tužilac u konkretnom slučaju 13. juna 1991. godine znao da ga je službeno lice – policajac neosnovano lišio slobode i naneo mu telesne povrede zbog kojih je pretrpeo nematerijalnu štetu; da kako tužena može biti odgovorna po osnovu objektivne odgovornosti, to je za njenu odgovornost za naknadu štete nebitna presuda Opštinskog suda u Varvarinu K. 142/92 od 23. aprila 2004. godine, niti momenat njene pravnosnažnosti, jer bi to imalo značaja samo u odnosu na neposrednog štetnika; da ovo znači da je tužilac imao pravo da zahteva naknadu nematerijalne štete u subjektivnom roku od tri godine od kada je prestao da trpi fizičke bolove i strah, u roku od tri godine od kada je nastupilo umanjenje opšteživotne aktivnosti i u roku od tri godine od kada je nastupila naruženost, odnosno u objektivnom roku od pet godina od datuma nastanka svakog od pojedinih vidova nematerijalne štete; da je drugostepeni sud, imajući u vidu da su svi oblici štete kod tužioca dobili konačni oblik najkasnije početkom 1992. godine i da je tužilac podneo tužbu 28. jula 2004. godine, ocenio da je potraživanje tužioca naknade nematerijalne štete zastarelo, u smislu odredaba člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Gzz1. 577/2012 od 29. novembra 2012. godine odbacio kao nedozvoljen zahtev tužioca za zaštitu zakonitosti, koji je izjavljen protiv navedene drugostepene presude.

Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Varvarinu K. 142/92 od 23. aprila 2004. godine (presuda je postala pravnosnažna donošenjem presude Okružnog suda u Kruševcu Kž. 485/04 od 2. decembra 2004. godine, kojom je odbijena žalba okrivljenog i potvrđena prvostepena presuda) osuđen S.Lj. zbog izvršenja krivičnog dela protivpravno lišenje slobode iz člana 63. stav 4. Krivičnog zakona Republike Srbije i upućen podnosilac ustavne žalbe kao oštećeno lice da svoj imovinskopravni zahtev ostvari u parnici.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao na predmetni parnični postupak, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja i da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.); da se odredbe člana 333, člana 348. stav 2, člana 339. stav 2, člana 340. stav 2, čl. 341-345. i člana 349. ovog zakona shodno primenjuju i na rešenja (član 354.); da će drugostepeni sud zakazati raspravu i odlučiti o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta po odredbama ovog zakona, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka (član 369. stav 3.); da je prvostepeni sud dužan da odmah po prijemu rešenja drugostepenog suda zakaže ročište za glavnu raspravu u roku do 30 dana od dana prijema rešenja drugostepenog suda (član 384. stav 1.)

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima (“Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i “Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, je propisano: da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388.); da će se, ako je tužba protiv dužnika odbačena zbog nenadležnosti suda ili kog drugog uzroka koji se ne tiče suštine stvari, pa poverilac podigne ponovo tužbu u roku od tri meseca od dana pravnosnažnosti odluke o odbacivanju tužbe, smatrati da je zastarevanje prekinuto prvom tužbom, te da isto vredi i za pozivanje u zaštitu, i za isticanje prebijanja potraživanja u sporu, kao i u slučaju kad je sud ili drugi organ uputio dužnika da svoje prijavljeno potraživanje ostvaruje u parničnom postupku (član 390.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 28. jula 2004. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu i da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 14066/10 od 7. novembra 2011. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period, od podnošenja tužbe, pa do pravnosnažnog okončanja postupka. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da postupak po zahtevu za zaštitu zakonitosti, koji je u ovoj parnici rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 577/2012 od 29. novembra 2012. godine odbačen kao nedozvoljen, ne predstavlja jedinstvenu celinu sa osporenim postupkom, jer p rema pravnom stavu Ustavnog suda, postupak po navedenom vanrednom pravnom leku u kome se odlučivalo samo o ispunjenosti procesnih uslova za njegovo izjavljivanje i koji je okončan rešenjem kojim je utvrđeno da nisu ispunjeni pomenuti procesni uslovi, po svojoj prirodi, ne predstavlja nastavak meritornog odlučivanja iz parničnog postupka koji je pravnosnažno okončan pred nižestepenim sudovima, niti sa njim čini jedinstvenu celinu. Imajući u vidu napred izneto, kao i to da ustavnom žalbom nije izričito osporena dužina trajanja postupka po zahtevu za zaštitu zakonitosti, Ustavni sud se njime nije posebno bavio u ovoj odluci.

U tom kontekstu, Ustavni sud je zaključio da je ovaj obligacioni spor trajao sedam godina i tri meseca, što bi moglo ukazati na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja ra spravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Razmatrajući kriterijume za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je zaključio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi se odrazila na dužinu trajanja parnice. S obzirom na to da je presudom Opštinskog suda u Varvarinu K. 142/92 od 23. aprila 2004. godine pravnosnažno osuđen radnik tužene S.Lj. zbog izvršenja krivičnog dela protivpravno lišenje slobode i da je podnosilac ustavne žalbe nesporno imao pravni osnov za naknadu štete, u smislu odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, Ustavni sud je ocenio da je prvostepeni sud trebalo da ispita osnovanost prigovora zastarelosti potraživanja naknade štete, koji je podnela tužena, te da utvrdi postojanje pojedinih oblika nematerijalne štete, koristeći se pritom nalazima i mišljenjima veštaka odgovarajuće medicinske struke.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da su on i njegov punomoćnik preduzeli sve procesne mere kako bi se predmetni parnični postupak efikasno okončao.

Ustavni sud smatra da je efikasno okončanje parnice radi naknade nematerijalne štete bilo od nesumnjivog značaja za podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje prvostepenog i drugostepenog suda prvenstveno dovelo do nerazumno dugog trajanja predmetnog parničnog postupka. Odgovornost Prvog opštinskog suda u Beogradu za nerazumno dugo trajanje ove parnice se najpre ogleda u tome što je u ovoj pravnoj stvari odloženo tri ročišta za glavnu raspravu iz razloga koji se ne mogu pripisati u krivicu podnosiocu ustavne žalbe i da je navedeni sud u više navrata zakazivao i održavao ročišta u neprihvatljivo dugim vremenskim intervalima, od kojih je posebno upečatljiv period od 18. juna 2007. do 31. decembra 2009. godine kada su održana samo tri ročišta. O mnogobrojnim propustima Prvog opštinskog suda u Beogradu u ovom predmetu govori i činjenica da je prvostepeni sud izradio pismeni otpravak rešenja o izvođenju dokaza veštačenjem tek nakon tri meseca od dana donošenja tog rešenja. Ustavni sud primećuje da odgovornost navedenog suda za prekomerno trajanje ovog obligacionog spora posebno leži u činjenici da su dve prvostepene presude u ovoj pravnoj stvari bile ukinute, što je imalo za posledicu vraćanje predmeta prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu i stav Evropskog suda za ljudska prava po kome činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljni nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu u slučaju Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine) . S tim u vezi, Ustavni sud smatra da postoji doprinos i Okružnog suda u Beogradu za nerazumno dugo trajanje parničnog postupka, jer je drugostepeni sud rešenjem Gž. 493/07 od 28. februara 2007. godine ukinuo presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6694/06 od 20. novembra 2006. godine i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak, iako je u skladu sa odredbom člana 369. stav 3. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine bio dužan da zakaže raspravu i odluči o žalbama parničnih stranaka, pošto je već jedanput bila ukinuta prvostepena presuda. U tom kontekstu, Ustavni sud je utvrdio da je drugostepeni sud prekoračio rok za izradu pismenog otpravka navedenog rešenja, koje je doneto 28. februara 2007. godine, a prosleđeno prvostepenom sudu 18. juna 2007. godine, uzimajući u obzir odredbe člana 341. stav 1. i člana 354. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine. Neažurno postupanje Prvog opštinskog suda u Beogradu u ovom predmetu se manifestuje i u činjenici da je prvostepeni sud u oba navrata kad su ukidane njegove presude, tek nakon više od tri meseca od dana prijema rešenja Okružnog suda u Beogradu zakazao prva ročišta u ponovnim postupcima, iako je prema odredbi člana 384. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine bio dužan to da učini u roku do 30 dana od dana prijema rešenja drugostepenog suda.

S obzirom na iznete razloge, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava podnosioca na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da je postupajući drugostepeni sud proizvoljno primenio materijalno pravo na njegovu štetu.

Naime, Apelacioni sud u Beogradu je ocenio da je prema odredbama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima zastarelo potraživanje naknade štete podnosioca ustavne žalbe, jer je protekao i subjektivni i objektivni rok zastarelosti, računajući momenat kada su svi vidovi nematerijalne štete dobili konačni oblik i ističući da za objektivnu odgovornost tužene države u konkretnom slučaju nije od uticaja presuda Opštinskog suda u Varvarinu K. 142/92 od 23. aprila 2004. godine, kojom je osuđen radnik tužene S.Lj. zbog izvršenja krivičnog dela protivpravno lišenje slobode iz člana 63. stav 4. Krivičnog zakona Republike Srbije, koje je učinjeno prema podnosiocu.

S tim u vezi, Ustavni sud najpre ukazuje na svoj pravni stav od 7. jula 2011. godine , prema kome u slučaju kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom (član 377. ZOO), ako je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti od rokova propisanih članom 376. Zakona o obligacionim odnosima, zahtev za naknadu štete prema svakom odgovornom licu, a ne samo štetniku, zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja samo ako je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim za krivično delo; prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete; isti rok zastarelosti krivičnog gonjenja primenjuje se ako je krivični postupak obustavljen, odnosno ako se nije mogao pokrenuti zato što je okrivljeni umro ili je duševno oboleo, odnosno ako postoje druge okolnosti koje isključuju krivično gonjenje i odgovornost okrivljenog, kao što su amnestija i pomilovanje; u svim ostalim slučajevima primenjuje se opšti rok zastarelosti potraživanja iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je u predmetnom parničnom postupku nesumnjivo utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe u navedenom krivičnom postupku podneo imovinskopravni zahtev, te da je osuđujućom krivičnom presudom Opštinskog suda u Varvarinu K. 142/92 od 23. aprila 2004. godine (koja je postala pravnosnažna 2. decembra 2004. godine) podnosilac upućen da imovinskopravni zahtev protiv osuđenog lica ostvari u parnici i da je on 28. jula 2004. godine podneo tužbu protiv S.Lj. kao štetnika i tužene Republike Srbije, po osnovu objektivne odgovornosti, Ustavni sud je ocenio da je ustavnopravno neprihvatljiv zaključak Apelacionog suda u Beogradu da je zastarelo potraživanje podnosioca. Ovakva pravna ocena Ustavnog suda je utemeljena na razlozima datim u obrazloženju Odluke Už-1959/2010 od 7. novembra 2012. godine, a koji se odnose na pravno dejstvo isticanja imovinskopravnog zahteva u krivičnom postupku (u pogledu prekida zastarelosti potraživanja) i neosvrtanje suda na odredbe čl. 388. i 390. Zakona o obligacionim odnosima, kojima je uređeno pitanje prekida zastarelosti potraživanja.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i u ovom delu i poništio presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 14066/10 od 7. novembra 2011. godine, uz određivanje da navedeni sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2724/2010 od 31. marta 2010. godine, odlučujući kao u tač. 3. i 4. izreke.

U vezi zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova sastavljanja žalbe, Ustavni sud ističe da je odredbom člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove i da je licima koja žele da izjave ustavnu žalbu pružena svojevrsna pravna pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe (koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu), te smatra da nema uslova za određivanje naknade troškova postupka pred Sudom.

7. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene roka zastarelosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti