Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši da je u parničnom postupku koji je trajao preko 23 godine povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku. Sud je naložio hitno okončanje postupka i utvrdio pravo na naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1410/2009
14.07.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vladislava Arsenovića iz Radenkovića, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 14. jula 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vladislava Arsenovića i utvrđuje daje u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 83/05 (sada predmet Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P. 44/11), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vladislav Arsenović iz Radenkovića podneo je 22. jula 2009. godine, preko punomoćnika Ljiljane Vijuk, advokata iz Sremske Mitrovice, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 83/05.

U ustavnoj žalbi navedeno je da je predmetni parnični postupak pokrenut još 1986. godine, da su donete tri prvostepene odluke, kao i da se na odluke drugostepenog suda „čekalo" dve do četiri godine. Od Ustavnog suda je traženo da naloži nadležnom sudu da hitno okonča postupak, kao i da utvrdi pravo podnosiocu ustavne žalbe naknadu štete „zbog dužine spora".

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik PC", broj, 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 83/05 (sada predmet Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P. 44/11) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe, zajedno sa svojim sestrama Marijom Premović i Ljubicom Popović, kao i sa bratom Ljubomirom Arsenovićem, podneo je Opštinskom sudu u Sremskoj Mitrovici tužbu 6. marta 1986. godine protiv tuženog Svetomira Jankovića. U tužbi je navedeno: da je pok. otac tužilaca, Savatije Arsenović, zajedno sa svojim bratom Dragoradom Arsenovićem, bio suvlasnik 1/2 idealnih delova stare kuće; da je tužilac Vladislav Arsenović navedenu kuću srušio i svojim sredstvima izgradio novu kuću; da svoje pravo svojine na delu te kuće nije nikada upisao u javne knjige, ali su on i njegov otac uredili način korišćenja te kuće. Otac tužilaca je 1986. godine sa tuženim zaključio ugovor o prodaji 1/2 idealnih delova opisane kuće, a da je tri dana nakon zaključenja ugovora, preminuo. Tužioci su tužbom tražili da sud poništi ugovor zbog „duševne nesposobnosti i oštećenja preko polovine". Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 323/86.

Na prvom ročištu za glavnu raspravu održanom 21. marta 1986. godine tuženi je podigao protivtužbu, kojom je tražio da sud obaveže tužioce-protivtužene da mu isplate navedeni novčani iznos na ime troškova sahrane pokojnog oca tužilaca-protivtuženih. Nakon dva naredna ročišta (8. i 20. maja 1986. godine), na kojima je izveden dokaz saslušanjem svedoka, Opštinski sud u Sremskoj Mitrovici doneo je rešenje P. 323/86 kojim je odredio prekid postupka u ovoj pravnoj stvari do okončanja ostavinskog postupka koji se iza pok. Savatija Arsenovića vodi pred tim sudom u predmetu O. 130/86. Protiv ovog rešenja tužioci-protivtuženi su izjavili žalbu. Viši sud u Sremskoj Mitrovici je, rešavajući o žalbi tužilaca-protivtuženih, doneo rešenje Gž. 1131/86 od 11. septembra 1986. godine kojim je usvojio žalbu, ukinuo rešenje Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 323/86 od 20. maja 1986. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Nakon vraćanja spisa predmet je dobio broj P. 1323/86.

U daljem toku postupka održana su dva ročišta (22. oktobra i 6. novembra 1986. godine), na kojima je izveden dokaz veštačenjem preko veštaka medicinske struke.

Opštinski sud u Sremskoj Mitrovici doneo je 6. novembra 1986. godine delimičnu presudu P. 1323/86 kojom je odbio tužbeni zahtev tužilaca-protivtuženih. Protiv ove presude tužioci-protivtuženi su izjavili žalbu.

Viši sud u Sremskoj Mitrovici, rešavajući o navedenoj žalbi, doneo je rešenje Gž. 170/07 od 18. februara 1987. godine kojim je vratio spise predmeta Opštinskom sudu u Sremskoj Mitrovici radi otklanjanja nedostataka koji se odnose na zastupanje tužilaca.

Nakon što je prvostepeni sud postupio po nalogu iz drugostepenog rešenja Gž. 170/07 od 18. februara 1987. godine i predmet ponovo dostavio drugostepenom sudu radi odlučivanja o žalbi, Viši sud u Sremskoj Mitrovici doneo je rešenje Gž. 671/87 od 20. maja 1987. godine, kojim je usvojio žalbu, ukinuo delimičnu presudu Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 1323/86 od 6. novembra 1986. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. U obrazloženju ovog rešenja navedeno je da u prvostepenoj presudu postoje protivrečnosti zbog kojih se odluka ne može ispitati, kao i da postoji sumnja da činjenično stanje nije potpuno i pravilno utvrđeno, a samim tim i da materijalno pravo nije pravilno primenjeno.

Po vraćanju spisa predmeta, nakon tri održana ročišta (10. septembra i 25. decembra 1987. godine i 17. marta 1988. godine), Opštinski sud u Sremskoj Mitrovici doneo je rešenje P. 1323/86 od 16. septembra 1988. godine kojim je odredio prekid postupka u ovoj pravnoj stvari do okončanja ostavinskog postupka iza pok. Milana Jankovića koji je zastupao tužioca Vladislava Arsenovića. Protiv ovog rešenja tuženi je izjavio žalbu. Viši sud u Sremskoj Mitrovici je rešenjem Gž. 1291/88 od 31. oktobra 1988. godine usvojio žalbu, ukinuo rešenje Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 1323/86 od 16. septembra 1988. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Po vraćanju spisa prvostepenom sudu predmet je dobio novi broj P. 1463/88.

U daljem toku postupka, nakon dva održana ročišta, 19. jula 1989. godine - na kojem je tuženi povukao protivtužbu i 27. jula 1989. godine -na kojem je saslušan veštak medicinske struke, tužilac Vladislav Arsenijević podigao je 12. septembra 1989. tužbu glavnog mešanja, kojom su kao tuženi označeni dosadašnji tužioci Marija Premović, Ljubica Popović i Ljubomir Arsenović, kao i Milojka Arsenović i dosadašnji tuženi Svetomir Janković. Ovom tužbom traženo je da sud utvrdi da je tužilac vlasnik ½ idealnih delova opisanih nepokretnosti, te da su tuženi dužni da trpe da se tužilac na navedenim nepokretnostima uknjiži. Takođe, traženo je da tuženi Svetomir Janković preda tužiocu u posed sobu, kuhinju sa delom hodnika i poljsku furunu. Odgovor tuženog na ovu tužbu predat je tužiocu pre početka narednog ročišta, zakazanog za 27. septembar 1989. godine, te ovo ročište nije održano. Na narednom ročištu održanom 22. februara 1990. godine dozvoljeno je navedeno mešanje, te su ovom predmetu pripojeni spisi predmeta tog suda P. 1133/89, radi zajedničkog odlučivanja. Do zaključenja glavne rasprave održana su još šest ročišta (14. marta, 9. i 23. aprila, 31. maja, 22. oktobra i 19. novembra 1990. godine), na kojima je izveden dokaz saslušanja svedoka, kao i veštačenjem preko veštaka građevinske struke.

Opštinski sud u Sremskoj Mitrovici doneo je 19. novembra 1990. godine presudu P. 1463/88, kojom je: prvim stavom izreke odbio u celini tužbeni zahtev tužioca; drugim stavom izreke je konstatovao da je protivtužba povučena; stavom trećim izreke usvojio je tužbeni zahtev tužioca i glavnog umešača, dok je četvrtim stavom izreke obavezan tuženi Svetomir Janković da tužiocu preda u posed sobu i kuhinju sa delom hodnika i poljsku furunu. Protiv ove presude žalbe su izjavili tuženi Svetomir Janković i tužilac Vladislav Arsenović.

Okružni sud u Sremskoj Mitrovici, rešavajući o žalbama, doneo je rešenje Gž. 300/91 od 6. novembra 1991. godine kojim je usvojio žalbe, ukinuo presudu Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 1463/88 od 19. novembra 1990. godine u prvom, trećem i petom stavu izreke i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, navodeći u obrazloženju ovog rešenja, između ostalog, da je prvostepeni sud prekoračio tužbeni zahtev, s obzirom na to da je trećim stavom izreke obavezan Dragorad Arsenović da prizna Vladislavu Arsenijeviću da je vlasnik 1/2 idealnih delova na nepokretnostima označenim u tužbi tužioca i glavnog umešača Vladislava Arsenovića, a da pri tome on nije ni označen kao tuženi, kao i da sud „nije objasnio zašto se opredelio za jednu od dve vrednosti nekretnine koje je dao veštak.

U ponovnom postupku predmet je dobio novi broj P. 123/92. Tužilac Vladislav Arsenijević proširio je tužbu i na tuženog Dragorada Arsenovića, svog strica koji je suvlasnik 1/2 idealnih delova na predmetnim nepokretnostma, a koji živi u inostranstvu. Adresa Dragorada Arsenovića dostavljena je sudu pre početka ročišta zakazanog za 14. maj 1992. godine koje nije održano. Opštinski sud u Sremskoj Mitrovici uputio je 29. aprila 1993. godine dopis tuženom Dragoradu Arsenoviću, pozivajući ga, između ostalog, da se izjasni o tužbenom zahtevu tužioca i umešača Vladislava Arsenovića. Svoju izjavu tuženi Dragorad Arsenović dostavio je sudu 19. oktobra 1993. godine.

Prvo ročište u ponovnom postupku održano je 30. marta 1995. godine. Na ovom ročištu tužilac i umešač Vladislav Arsenović kao drugotuženog označio je Dragomira Jankovića kome je tuženi Svetomir Janković ugovorom o poklonu preneo pravo svojine na predmetnim nepokretnostima. Podneskom od 19. maja 1995. godine tužioci Vladislav Arsenović, Marija Premović, Ljubica Popović i Ljubomir Arsenović tražili su da sud utvrdi da ugovor o poklonu zaključen između Dragomira Jankovića i Svetomira Jankovića zaključen 27. jula 1992. godine ne proizvodi pravno dejstvo i da su tuženi dužni da trpe „uspostavu ranijeg zemljišno-knjižnog stanja".

Naredna dva ročišta (zakazana za 11. januar i 6. februar 1996. godine) nisu održana, prvo - zbog sprečenosti punomoćnika tuženog, a drugo - jer umešač nije bio uredno pozvan za raspravu. Na ročištu održanom 6. marta 1996. godine određeno je izvođenje dokaza veštačenjem preko veštaka medicinske struke, koji je nalaz dostavio 24. aprila 1997. godine. Nakon četiri neodržana ročišta (zakazana za 8. septembar, 24. oktobar i 4.decembar godine, kao i 19. juni 1998. godine), na ročištu održanom 12. avgusta 1977. godine zaključena je glavna rasprava.

Opštinski sud u Sremskoj Mitrovici doneo je presudu P. 123/92 od 12. avgusta 1998. godine kojom je odbio tužbeni zahtev tužilaca u celini, usvojio u celini tužbeni zahtev tužioca i umešača Vladisava Arsenovića i utvrdio da je tužba u odnosu na Dragorada Arsenovića povučena. Protiv ove presude tuženi Svetomir Janković izjavio je žalbu.

Rešavajući o žalbi tuženog, Okružni sud u Sremskoj Mitrovici je rešenjem Gž. 1526/98 od 11. januara 2000. godine vratio spise prvostepenom sudu radi uručenja presude tuženom Dragoradu Arsenoviću.

Nakon što je prvostepeni sud postupio po nalogu drugostepenog suda i spise ponovo dostavio tom sudu radi odlučivanja o žalbi, Okružni sud u Sremskoj Mitrovici doneo je 14. februara 2001. godine rešenje Gž. 682/00 kojim je usvojio žalbu tuženog, ukinuo presudu Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 123/92 od 12. avgusta 1998. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju je, između ostalog, navedeno da je prvostepeni sud presudom obavezao Milojku Arsenović koja tužbom nije označena kao tužena, kao i da je presudom odlučeno o zahtevu Vladislava Arsenovića u odnosu na Svetomira Jankovića iako je ranije o tom zahtevu već pravnosnažno odlučeno. Po vraćanju spisa prvostepenom sudu, predmet je dobio broj P. 323/01.

U ponovnom postupku, nakon tri održana ročišta (21. maja, 10. jula i 16. oktobra 2001. godine) i jednog neodržanog (zakazanog za 30. avgusta 2001. godine), zaključena je glavna rasprava. Po zaključenju glavne rasprave tužilac Vladislav Arsenović je 6. novembra 2001. godine dostavio podnesak, te je sud ponovo otvorio glavnu raspravu. Nakon što su na ročištu održanom 24. decembra 2001 godine tužioci povukli tužbu u jednom delu, Opštinski sud u Sremskoj Mitrovici zaključio je glavnu raspravu i doneo presudu P. 323/01 od 24. decembra 2001. godine kojom je, između ostalog, usvojio preostali tužbeni zahtev tužilaca i utvrdio da je tužba u jednom delu povučena. Protiv ove presude tuženi Dragomir Janković izjavio je žalbu.

Okružni sud u Sremskoj Mitrovici, rešavajući o žalbi tuženog, doneo je 20. jula 2004. godine rešenje Gž. 339/02 kojim je, između ostalog, delimično ukinuo presudu Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 323/01 od 24. decembra 2001. godine, te je y jednom delu vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje, dok je y jednom delu odbacio tužbu. Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu 18. januara 2005. godine.

Nakon vraćanja spisa predmet je dobio broj 83/05. U ponovnom postupku prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je za 9. juni 2006. godine. Pre početka ovog ročišta tužioci su obavestili sud da je jedna od tužilja, odnosno tuženih po tužbi Vladislava Arsenovića, Ljubica Popović, preminula, te je sud odložio raspravu na neodređeno vreme. Opštinski sud u Sremskoj Mitrovici je dopisom od 16. februara 2007. godine zatražio od opštine Sremska Mitrovica da dostavi izvod iz matične knjige umrlih za pok. Arsenović Ljubinku, za koju su tužioci izjavili da je preminula 28. avgusta 1997. godine, a dopisom od 22. septembra 2009. godine - izvod iz matične knjige umrlih za pok. Ljubicu Popović, koja je preminula 16. novembra 2003. godine. Naredno ročište u ovom predmetu zakazano je za 8. oktobar 2009. godine, ali nije održano, jer je tuženom pre početka ročišta uručen podnesak tužioca od 10. septembra 2009. godine.

Opštinski sud u Sremskoj Mitrovici doneo je 8. oktobra 2009. godine rešenje P. 83/05 kojim je prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari zbog smrti tužene Ljubice Popović, s tim da će se postupak nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine preuzme postupak ili kada ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine.

Tužilac Vladislav Arsenović je podneskom od 22. decembra 2010. godine zatražio da se prekinuti postupak nastavi. Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici doneo je rešenje P. 44/11 od 24. marta 2011. godine kojim je naložio tužiocu da u roku od 15 dana od prijema ovog rešenja označi pravne sledbenike parničnih stranaka preminulih tokom postupka i da sudu dostavi dovoljan broj predloga zahteva za nastavak postupka za sud i ostale učesnike u postupku, a ukoliko ne postupi po nalogu suda u ostavljenom roku, smatraće se da je predlog za nastavak postupka od 22. decembra 2010. godine povučen, a ako bude vraćen sudu bez tražene dopune, biće odbačen. Punomoćnik tužioca Vladislava Arsenovića dostavio je 12. aprila 2011 godine podnesak kojim je postupio po nalogu suda od 24. marta 2011. godine.

4. Članom 32. stav 1. Ustava propisano je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud,pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakon o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik PC", br. 125/04 i 111/09) propisano je: da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranog člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom od podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Sremskoj Mitrovici 6. marta 1986. godine, do podnošenja ustavne žalbe 22. jula 2009. godine trajao 23 godine godine i četiri i po meseca, kao i da predmetni parnični postupak još nije okončan, s tim da je dva meseca nakon izjavljivanja ustavne žalbe postupak prekinut i još nije nastavljen.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavno sudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka, od njegovog pokretanja podnošenjem tužbe, pa do danas.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, navedena dužina trajanja sama po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji ce mopajy procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju reč o činjenično i pravno složenijoj stvari. Naime, tužbenim zahtevom je traženo, pre svega, da sud poništi ugovor o prodaji nepokretnosti koji je otac tužilaca zaključio sa tuženim, a zatim je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu za utvrđenje prava svojine na delu opisane nepokretnosti. Postupak je dodatno usložnjen kada je tuženi poklonio spornu nepokretnost trećem licu. Sve navedeno zahtevalo je da sud izvede više dokaza saslušanjem svedoka, saslušanjem parničnih stranaka, kao i dokaz veštačenjem.

S obzirom na navedene tužbene zahteve, odnosno predmet spora, Ustavni sud je ocenio da su postavljeni zahtevi za podnosioca ustavne žalbe bili značajni, posebno jer se radilo o porodičnoj kući. Po oceni Ustavnog suda, podnosilac svojim ponašanjem nije doprineo dužem trajanju predmetnog postupka. Naprotiv, podnosilac, odnosno njegov punomoćnik su se uredno dolazili na raspravu i nisu preduzimali procesne radnje kojima bi odugovlačili postupak. Ustavni sud konstatuje da je podnosilac zahtev sudu da nastavi prekinuti postupak uputio nakon 14 i po meseci, međutim, imajući u vidu da je postupak prekinut usled toga što su dve učesnice u postupku preminule, te je trebalo sprovesti ostavinski postupak iza njih, Ustavni sud smatra da se ovaj period neaktivnosti ne može pripisati u krivicu podnosioca.

Ustavni sud ocenjuje da navedeno trajanje sudskog postupka ne može biti opravdano nijednim stepenom složenosti postupka, čak ni eventualnim doprinosima parničnih stranaka, jer je zakonska obaveza suda da obezbedi da se postupak sprovede efikasno. Na parničnom sudu je da proceni koje će od predloženih dokaza da izvede i da se stara da ti dokazi, kao i preduzimanje svih parničnih radnji izvedu u skladu sa navedenim načelom efikasnosti.

Ustavni sud posebno ukazuje da su tokom predmetnog parničnog postupka donete četiri prvostepene presude i četiri drugostepene odluke, kojima je odlučivano o tužbenom zahtevu. Ustavni sud je stanovišta da je od izuzetne važnosti da se sudski sistem jedne države organizuje na način koji omogućava donošenje sudskih odluka bez nepotrebnog odlaganja, kako građani kod ostvarivanja svojih Ustavom zajemčenih prava ne bi trpeli štetne posledice. Ustavni sud ukazuje da i prema stanovištu koje je izrazio Evropski sud za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti odluke u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine od 6. septembra 2005. godine i predmetu Cvetković protiv Srbije od 10. juna 2008. godine).

Pored navedenog, Ustavni sud je utvrdio i da je u toku trajanja predmetnog parničnog postupka bilo perioda značajne neaktivnosti postupajućih sudova. Tako je prvostepeni sud godinu dana od kako mu je 14. maja 92. godine dostavljena adresa jednog od tuženih koji živi u inostranstvu uputio dopis tom tuženom - 29. aprila 1993. godine, a nakon prijema odgovora od tog tuženog 19. oktobra 1993. godine, naredno ročište zakazao za godinu dana i pet meseca od prijema odgovora - 30. marta 1995. godine. Takođe, taj sud je nakon vraćanja spisa predmeta 18. januara 2005. godine, naredno ročište zakazao tek posle više od 16 meseci, a nakon tog ročišta, naredno je zakazao za tri godine i četiri meseci. Pored navedenog, prvostepeni sud je jedno od rešenja o prekidu postupka doneo 8. oktobra 2009. godine, nakon dve godine i četiri meseca od kako je obavešten o razlozima za prekid postupka. S druge strane, drugostepeni sud je rešenjem Gž. 1526/98 od 11. januara 2000. godine nakon godinu i po dana od dostavljanja spisa zbog odlučivanja o izvajvljenoj žalbi, spise predmeta vratio prvostepenom sudu da prvostepenu presudu dostavi jednom od tuženih, a zatim je_, pošto su mu spisi ponovo dostavljeni, dve i po godine rešavao o žalbi, a spise vratio prvostepenom sud nakon šest meseci od donošenja rešenja. Tako je postupak po žalbi na presudu P. 1526/98 od 11. januara 2000. godine trajao ukupno četiri godine.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je u predmetnom parničnom postupku neefikasnim i nedelotvornim postupanjem, sudova koji su vodili predmetni parnični postupak podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, a y tački 3. izreke naložio nadležnim sudovima, da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem mogućem roku.

7. Na osnovu navedenog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti