Odbijanje ustavne žalbe u sporu o ništavosti dodele stana

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv sudskih odluka kojima je utvrđena ništavost dodele stana. Nije utvrđena povreda prava na pravično suđenje, jednaku zaštitu prava, niti prava na suđenje u razumnom roku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vladana Bojića iz Loznice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. septembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Vladana Bojića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Loznici u predmetu P. 1774/2002.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Vladana Bojića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1241/08 Sgzz. 418/08 od 23. aprila 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vladan Bojić iz Loznice je 23. jula 2009. godine izjavio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Loznici u predmetu P. 1774/2002, kao i protiv presude Opštinskog suda u Loznici P. 91/06 od 7. februara 2007. godine, presude Okružnog suda u Šapcu Gž. 593/07 od 4. februara 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1241/08 Sgzz. 418/08 od 23. aprila 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava garantovanih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je osporenom presudom Opštinskog suda u Loznici P. 91/06 od 7. februara 2007. godine usvojen tužbeni zahtev tužioca KJP „Naš dom" iz Loznice i utvrđeno da su ništavi: odluka Upravnog odbora br. 129/3 od 31. marta 1997. godine o dodeli stana tuženom, ovde podnosiocu ustave žalbe, ugovor o zakupu stana br. 9/1 od 10. januara 2000. godine i ugovor o otkupu stana br. 127 od 14. marta 2000. godine zajedno sa aneksima ugovora od 6. oktobra 2000. godine, pod br. 127/1 i od 27. novembra 2000. godine pod br. 127/2, pa je tuženi obavezan da tužiocu preda u državinu i svojinu trosoban stan u Beogradu, bliže naveden u presudi; da je protiv navedene prvostepene presude izjavio žalbu koja je odbijena kao neosnovana presudom Okružnog suda u Šapcu Gž. 593/07 od 4. februara 2007. godine; da je, nakon toga, izjavio reviziju i podneo zahtev za zaštitu zakonitosti; da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 1241/08 Sgzz. 418/08 od 23. aprila 2009. godine odbačena kao nedozvoljena revizija koju je tuženi izjavio protiv presude Okružnog suda u Šapcu Gž. 593/07 od 4. februara 2008. godine, jer reviziju nije potpisao advokat, a istom presudom je odbijen kao neosnovan i zahtev za zaštitu zakonitosti koji je tuženi izjavio protiv navedene presude Okružnog suda u Šapcu.

Podnosilac smatra da mu je osporenim sudskim odlukama povređeno pravo na jednaku zaštitu pred sudovima i pravo na pravično suđenje time što akti čije je utvrđenje ništavosti traženo, do podnošenja tužbe nisu pobijani pred nadležnim organima preduzeća, te su samim tim postali konačni.

Podnosilac ističe i povredu prava na suđenje u razumnom roku, imajući u vidu da je parnični postupak pokrenut 6. avgusta 2002. godine, tužbom podnetom Opštinskom sudu u Loznici, a da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1241/08 Sgzz. 418/08 od 23. aprila 2009. godine. Shodno navedenom, traži da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih Ustavom garantovanih prava i poništi osporenu presudu Opštinskog suda u Loznici P. 91/06 od 7. februara 2007. godine.

2. Prema odredbama člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnog organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise parničnog predmeta P. 1774/02 koji se vodio pred Opštinskim sudom u Loznici, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac - KJP „Naš dom" iz Loznice je 6. avgusta 2002. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Loznici protiv tuženog Vladana Bojića iz Loznice, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđivanja ništavosti ugovora o zakupu stana br. 9/1 od 10. januara 2000. godine, odnosno ugovora o otkupu istog stana br. 127 od 14. marta 2000. godine, sa aneksima ugovora od 6. oktobra i 27. novembra 2000. godine.

Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 1774/2002.

Nakon dva ročišta za raspravu, od 12. februara i 10. marta 2003. godine, na koje nije pristupio tuženi, na ročištu održanom 8. aprila 2003. godine Opštinski sud u Loznici je doneo presudu zbog izostanka P. 1774/2002 kojom je u stavu prvom izreke obavezao tuženog da tužiocu vrati u državinu i svojinu trosobni stan u Beogradu, bliže navedeno u presudi, a u stavu drugom obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove postupka, sve u roku od 15 dana pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Na ročištu održanom 26. maja 2003. godine, sud je, na predlog tuženog, rešenjem dozvolio povraćaj u pređašnje stanje.

Do donošenja prvostepene presude P. 1774/2002 od 12. novembra 2003. godine, sud je zakazao pet ročišta za glavnu raspravu (19. juna, 15. jula, 17. septembra, 20. oktobra i 12. novembra 2003. godine), od kojih su dva ročišta odložena (od 17. septembra i 20. oktobra 2003. godine), jer se tuženi nije odazvao pozivu suda da bude saslušan kao parnična stranka, iako je pozive uredno primio, i sproveo dokazni postupak.

Presudom Opštinskog suda u Loznici P. 1774/2002 od 12. novembra 2003. godine, u stavu prvom izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca -KJP „Naš dom" iz Loznice radi utvrđivanja ništavosti ugovora o zakupu stana br. 9/1 od 10. januara 2000. godine kojim je tuženom Vladanu Bojiću iz Loznice dodeljen u zakup trosobni stan u Beogradu u ulici Slogina broj 2, a u stavu drugom je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka.

Protiv navedene presude tužilac je izjavio žalbu. Okružni sud u Šapcu je rešenjem Gž. 2218/03 od 20. decembra 2004. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Loznici P. 1774/02 od 12. novembra 2003. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno: da se po mišljenju ovog suda za donošenje pravilnog zaključka o osnovanosti tužbenog zahteva, kao prethodno pitanje postavlja pitanje valjanosti odluke upravnog odbora o davanju u zakup stana u Beogradu na neodređeno vreme tuženom kao radniku tužioca raspoređenom na radnom mestu direktora preduzeća; da u spisima postoji ova odluka i da ista ne sadrži obrazloženje, tako da se iz nje ne može utvrditi po kom osnovu i po kojim kriterijumima je tuženom dat u zakup sporni stan. Dalje je navedeno da nije jasno da li je sporni stan dat tuženom za rešavanje njegove stambene potrebe, što je dovedeno u sumnju činjenicom da tuženi živi i radi u Loznici gde poseduje porodičnu stambenu zgradu za čiju dogradnju je već koristio kredit dobijen od istog preduzeća 1991. godine, ili mu je stan dat po nekom drugom osnovu, čiju valjanost i zakonitost treba oceniti. Stoga je zaključak prvostepenog suda o neosnovanosti tužbenog zahteva preuranjen, a prvostepena presuda je ukinuta. Prvostepenom sudu je naloženo da, u ponovnom postupku, oceni valjanost odluke kojom je tuženom dat u zakup sporni stan tako što će ponovo izvesti potrebne dokaze, pa će ocenom svakog pojedinačnog dokaza i svih dokaza zajedno, uz pravilnu primenu materijalnog prava ponovo odlučiti o tužbenom zahtevu. Odluka o parničnim troškovima je ukinuta jer zavisi od odluke o glavnoj stvari.

Predmet je u ponovnom postupku dobio novi broj P. 2696/2004.

Podneskom od 4. marta 2005. godine tužilac je precizirao tužbeni zahtev imajući u vidu pravne stavove koji su izloženi u navedenom rešenju drugostepenog suda, tako što je tražio da prvostepeni sud donese presudu kojom se odluka Upravnog odbora br. 129/3-6 o dodeli stana tuženom utvrđuje kao nezakonita, te se ugovor o zakupu stana br. 9/1 od 10. januara 2000. godine i ugovor o otkupu stana br. 127 od 14. marta 2000. godine utvrđuju ništavim, a tuženi obavezuje da tužiocu preda u državinu i svojinu sporni stan i da mu naknadi troškove postupka.

U ponovnom postupku prvostepeni sud je održao četiri ročišta za glavnu raspravu (10. marta, 25. i 27. maja i 15. jula 2005. godine), na kojima je sprovodio dokazni postupak, da bi nakon ročišta održanog 15. jula 2005. godine zaključio raspravu i doneo presudu P. 2696/2004. Navedenom presudom u prvom stavu izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca - KJP „Naš dom" iz Loznice kojim je traženo da se odluka Upravnog odbora br. 129/3-6 od 31. marta 1997. godine kojom je tuženom Vladanu Bojiću iz Loznice dat u zakup na neodređeno vreme trosobni stan u Beogradu, u ulici Slogina broj 2, utvrdi kao nezakonita i poništi ugovor o zakupu stana br. 9/1 od 10. januara 2000. godine i ugovor o otkupu stana br. 127 od 14. marta 2000. godine sa aneksima ovog ugovora, a u stavu drugom je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove postupka.

Okružni sud u Šapcu je, rešavajući o žalbi koju je izjavio tužilac, doneo rešenje Gž. 1879/08 od 23. oktobra 2006. godine kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda u Loznici P. 2696/04 od 15. jula 2005. godine i predmet vratio prvostepenom sudu, ali drugom veću, na ponovni postupak i odlučivanje.U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je neprihvatljiv stav prvostepenog suda da je odluka Upravnog odbora, zbog činjenice da ni jednim aktom nije stavljena van snage, pravno valjana, te da kao takva opravdava zaključivanje ugovora o zakupu stana iz koga sledi ugovor o otkupu stana. Dalje je navedeno da je rešenjem ovog suda, Gž. 2218/03 od 20. decembra 2004. godine, već bilo naloženo prvostepenom sudu da ispita valjanost i zakonitost odluke Upravnog odbora koja ne sadrži obrazloženje, pa se iz iste ne može utvrditi po kom osnovu je tuženom dat sporni stan u zakup na neodređeno vreme u Beogradu, odnosno u mestu van mesta u kome tuženi radi. Stoga je prvostepena presuda ukinuta, a predmet vraćen prvostepenom sudu, ali drugom predsedniku veća, na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku predmet je dobio novi broj P. 91/2006.

Prvostepeni sud je odložio ročište zakazano za 9. januar 2007. godine, jer je tuženi predložio tužiocu mirno rešavanje spora, a u podnesku od 24. januara 2007. godine punomoćnik tužioca je izjavio da ostaje pri podnetoj tužbi, jer nije prihvatio predlog tuženog u cilju mirnog rešavanja spora.

Nakon ročišta održanog 7. februara 2007. godine Opštinski sud u Loznici je doneo presudu P. 91/2006 kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca KJP „Naš dom" iz Loznice, utvrdio da su ništavi: odluka Upravnog odbora br. 129/3-6 od 31. marta 1997. godine o dodeli stana tuženom Vladanu Bojiću iz Loznice, ugovor o zakupu stana br. 9/1 od 10. januara 2000. godine i ugovor o otkupu stana br. 127 od 14. marta 2000. godine zajedno sa aneksima ugovora od 6. oktobra 2000. godine, pod br. 127/1 i od 27. novembra 2000. godine pod br. 127/2, pa je tuženog Vladana Bojića iz Loznice obavezao da tužiocu preda u državinu i svojinu trosoban stan u Beogradu, bliže naveden u presudi, pod pretnjom prinudnog izvršenja i odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove.

Tuženi je izjavio žalbu protiv navedene presude, koju je Okružni sud u Šapcu presudom Gž. 593/07 od 4. februara 2008. godine odbio kao neosnovanu, a presudu Opštinskog suda u Loznici P. 91/06 od 7. februara 2007. godine potvrdio.

U obrazloženju navedene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno da je prvostepeni sud potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje i da je na isto pravilno primenjeno materijalno pravo. Naime, u sprovedenom postupku utvrđeno je: da je Upravni odbor KJP „Naš dom" iz Loznice 31. marta 1997. godine doneo odluku kojom su odobrena sredstva za kupovinu trosobnog stana u Beogradu i da je istog dana doneo odluku kojom se stan daje u zakup na neodređeno vreme Vladanu Bojiću, raspoređenom na radno mesto direktora preduzeća, na osnovu koje će zaključiti ugovor o zakupu stana, uz pravo zakupca da stan otkupi; da je tuženi 10. januara 2000. godine sa tužiocem zaključio ugovor o zakupu stana na neodređeno vreme, a 14. marta 2000. godine je zaključio ugovor o otkupu stana, kojim se obavezao da plati otkupnu cenu u roku od 40 godina; da je 6. oktobra 2000. godine zaključen aneks ugovora o otkupu; da je nakon ovog usledio još jedan aneks ugovora od 27. novembra 2000. godine. Tužilac je tražio da se utvrdi ništavost odluke Upravnog odbora i na njoj zasnovanih ugovora o zakupu i otkupu stana sa aneksima, s pozivom na odredbu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, a naveo je i da je tuženi po osnovu radnog odnosa od preduzeća već ranije dobio stambeni kredit 1991. godine za izgradnju porodične kuće, te da iz tog razloga nije imao pravo na dodelu stana, pogotovu što se taj stan nalazi van mesta u kome radi i živi sa porodicom. Tuženi je osporio tužbeni zahtev navodeći da je odluka o dodeli stana zasnovana na odredbi člana 47. stav 2. Zakona o stanovanju i članu 20. Pravilnika o stambenim odnosima, na osnovu kojih mu je stan dodeljen zbog postignutih rezultata u radu i poslovanju preduzeća. Nižestepen sud je ocenio da je odlukom Upravnog odbora tuženom nezakonito dodeljen stan i da pozivanje tuženog na odredbu člana 20. Pravilnika o stambenim odnosima nije od uticaja na drugačiji zaključak. Prema odredbi člana 20. Pravilnika o stambenim odnosima, važećeg u vreme kada je tuženom dodeljen stan, uređuju se uslovi pod kojima radnik može izuzetno ostvariti stambeni kredit, pa se navodi da pravo na stambeni kredit pripada radniku i na osnovu postignutog rezultata u radu preduzeća. Osim što ovaj član pravilnika govori o pravu na stambeni kredit, a ne o pravu na dodelu stana, pa je pozivanje na ovu odredbu neadekvatno, on podrazumeva dodelu kredita radi rešavanja stambenih potreba radnika, što ovde nije slučaj. Sporni stan koji je tuženom dodeljen nalazi se van mesta u kome je on zaposlen i u kome je živeo sa svojom porodicom, tako da taj stan nije rešavao njegovu stambenu potrebu, te mu je stoga dodeljen nezakonito, pogotovo što odluka upravnog odbora ne sadrži detaljno obrazloženje, niti se poziva na zakonski osnov po kome je doneta. Sledom navedenog, prema stanovištu iz ove presude, utvrđena ništavost odluke Upravnog odbora vodi utvrđenju ništavosti ugovora o zakupu stana, kao i ugovora o otkupu stana, jer su ovi ugovori zasnovani na ništavoj odluci, pa je pravilno prvostepenom presudom utvrđena ništavost. Oba ugovora su zaključena protivno propisima, moralu i dobrim običajima, pa su kao takvi ništavi. Stoga su svi navodi žalbe ocenjeni kao neosnovani, a žalba odbijena.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 1241/08 Sgzz. 418/08 od 23. aprila 2009. godine u stavu prvom izreke odbačena je kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv presude Okružnog suda u Šapcu Gž. 593/07 od 4. februara 2008. godine, a stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti tuženog izjavljen protiv navedene presude Okružnog suda u Šapcu.

U odnosu na reviziju, koja je odbačena, u obrazloženju presude je navedeno: da je revizija nepotpuna; da je tuženog u toku postupka zastupao Slavko Nikolić, advokat iz Loznice, kome je uručena drugostepena presuda; da na izjavljenoj reviziji tuženog postoji pečat advokata Slavka Nikolića, ali da nema njegovog potpisa. Prema odredbi člana 357. tačka 4. ZPP, žalba mora da sadrži potpis podnosioca žalbe. Odredbom člana 358. stav 1. ZPP je propisano da ako se na osnovu podataka iz žalbe ne može utvriditi koja se presuda pobija ili ako žalba nije potpisana (nepotpuna žalba), prvostepeni sud će rešenjem, protiv koga nije dozvoljena žalba, pozvati žalioca da u određenom roku dopuni ili ispravi žalbu podneskom pod uslovima predviđenim u odredbama člana 103. ZPP. U članu 103. ZPP, propisano je postupanje suda u situaciji kada je podnesak nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupati. Stavom 1. je određeno da će sud stranci koja nema punomoćnika advokata vratiti podnesak radi ispravke, osim ako zakonom nije drugačije određeno. Ali, stavom 6. propisano je da se odredbe ovog člana ne primenjuju ako stranka ima punomoćnika, koji je advokat. Kad je podnesak, koji je u ime stranke podneo advokat, nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupiti, sud će ga odbaciti. Navedene odredbe se, shodno članu 411. ZPP, primenjuju i u postupku povodom revizije. Pošto advokat nije potpisao reviziju tuženog, a nema uslova, iz člana 101. stav 3. u vezi člana 358. stav 1. i člana 411. ZPP, da se ovaj nedostatk otkloni, revizija tuženog je nepotpuna. Iz navedenih razloga Vrhovni sud Srbije je reviziju odbacio kao nedozvoljenu i odlučio kao u prvom stavu izreke.

Po dobijanju obaveštenja Republičkog javnog tužioca da neće podići zahtev za zaštitu zakonitosti, tuženi je blagovremeno izjavio ovaj pravni lek zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5. ZPP.

Tuženi je u razlozima za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti istakao da mu je nadležni organ tužioca odlukom od 31. marta 1997. godine dao u zakup na neodređeno vreme sporni stan, sa pravom otkupa. Nakon izgradnje spornog stana, tuženi je na osnovu ove odluke, koja nije osporavana pred organima tužioca, a ni pred nadležnim sudom, 10. januara 2000. godine zaključio ugovor o zakupu, a potom 14. marta 2000. godine i ugovor o otkupu, sa dva aneksa. Zbog odluke Upravnog odbora o davanju u zakup na neodređeno vreme spornog stana, koja pre zaključenja ugovora o zakupu i otkupu, nije pobijana pred nadležnim organima, tuženi smatra da je povređena odredba člana 3. stav 3. ZPP, odnosno da je tužilac vršio raspolaganje suprotno prinudnim propisima. Takvim odlučivanjem nižestepeni sudovi su učinili bitnu povredu iz člana 361. stav 2. tačka 5) ZPP.

Ispitujući zahtev za zaštitu zakonitosti na osnovu člana 415. i člana 421. stav 1. ZPP, Vrhovni sud Srbije je našao da zahtev nije osnovan.

Prema članu 3. stav 1. ZPP, sud u parničnom postupku odlučuje u granicama zahteva koje su stranke postavile u postupku, a na osnovu stava 2. stranke mogu slobodno raspolagati zahtevima koje su postavile u toku postupka, mogu se odreći tih zahteva, priznati zahteve protivnika i poravnati se. Tim odredbama izraženo je načelo dispozicije stranaka, koje se ogleda u ovlašćenju da slobodno raspolažu zahtevima koje su stavile u postupku. Na osnovu člana 3. stav 3. istog Zakona, sud neće uvažiti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala.

Zahtev za zaštitu zakonitosti se može izjaviti samo iz razloga nedozvoljenog dispozitivnog raspolaganja stranaka u vezi sa odricanjem od zahteva, priznanjem zahteva i zaključenjem poravnanja. Samo u tim procesnim situacijama dispozitivnog raspolaganja sud neće dozvoliti raspolaganja koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala. Stoga se punovažnost sporne odluke i ugovora sa stanovišta materijalnog prava ne može smatrati nedozvoljenom dispozitivnom radnjom tužioca, niti razlogom za izjavljivanje zahteva iz člana 361. stav 2. u vezi sa članom 3. stav 3. ZPP.

4. Za ocenu navoda i razloga iznetih u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", broj 125/04) je propisano: da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala (član 3. stav 3.); da stranku mora zastupati advokat u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti (član 84. stav 2.); da stranka izdaje punomoćje u pismenom obliku (član 91. stav 1.); da je punomoćnik dužan da prilikom preduzimanja prve radnje u postupku podnese punomoćje (član 92. stav 1.); da ako je podnesak koji je u ime stranke podneo advokat, nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupati, sud će ga odbaciti (član 103. stav 6.); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju, osim iz člana 389. ovog zakona, odbaciti rešenjem predsednik veća prvostepenog suda, bez održavanja ročišta (član 401. stav 1.); da je revizija nedozvoljena ako je reviziju izjavilo lice koje nije ovlašćeno na podnošenje revizije (član 401. stav 2. tačka 1)); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti revizijski sud rešenjem ako to, u granicama svojih ovlašćenja iz člana 401. Zakona, nije učinio prvostepeni sud (član 404.); da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitost zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) ovog zakona (član 417.); da ukoliko javni tužilac ne podigne zahtev za zaštitu zakonitosti u rokovima predviđenim zakonom, stranka koja je podnela predlog, ovlašćena je da u roku od 30 dana od dana prijema obaveštenja da da javni tužilac neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti, sama izjavi ovoj pravni lek (član 418.); da bitna povreda odredaba parničnog postupak uvek postoji ako je protivno odredbama ovog zakona sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka iz člana 3. stav 3. (član 361. stav 2. tačka 5)); da će ako su protiv iste odluke podneseni i revizija i zahtev za zaštitu zakonitosti, Vrhovni sud odlučiti o tim pravnim lekovima jednom odlukom (član 419.); da kad odlučuje o zahtevu za zaštitu zakonitosti, Vrhovni sud Srbije ispituje samo one povrede na koje je ukazao podnosilac zahteva, da će se povodom zahteva za zaštitu zakonitosti, shodno primenjivati odredbe člana 397. čl. 400. do 406, 410. i 411. Zakona o parničnom postupku (član 421. st. 1. i 2.).

Zakonom o obligacionim odnosima (Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89, "Službeni list SRG, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99, 44/99) propisano je: daje ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103. stav 1.).

Zakonom o stanovanju ("Službeni glasnik RS", br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/2001, 101/2005) propisano je: da preduzeća i ustanove mogu u skladu sa svojim opštim aktom, odnosno propisom o rešavanju stambenih potreba da daju stanove u zakup na neodređeno vreme zaposlenim licima (član 47. stav 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 1241/08 Sgzz. 418/08 od 23. aprila 2009. godine, kao ni presudama Okružnog suda u Šapcu Gž. 2218/03 od 20. decembra 2004. godine i Opštinskog suda u Loznici P. 91/06 od 7. februara 2007. godine, nije povređeno Ustavom garantovano pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Ustavom zajemčenim pravom na pravično suđenje u parničnom postupku se garantuje da će postupak biti vođen i okončan u razumnom roku od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda, obrazovanog na osnovu zakona, koji će javno raspraviti i odlučiti o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 1241/08 Sgzz. 418/08 od 23. aprila 2009. godine, u stavu prvom izreke odbačena kao nedozvoljena revizija koju je tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, izjavio protiv presude Okružnog suda u Šapcu Gž. 593/07 od 4. februara 2008. godine, a u stavu drugom izreke odbijen kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti koji je tuženi izjavio protiv presude Okružnog suda u Šapcu Gž. 593/07 od 4. februara 2008. godine. Navedenom presudom Okružnog suda u Šapcu odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Opštinskog suda u Loznici P. 91/06 od 7. februara 2007. godine kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da su ništavi: odluka Upravnog odbora br. 129/3-6 od 31. marta 1997. godine o dodeli stana tuženom, ugovor o zakupu stana br. 9/1 od 10. januara 2000. godine i ugovor o otkupu stana br. 127 od 14. marta 2000. godine, zajedno sa aneksima ugovora od 6. oktobra pod br. 127/1 i od 27. novembra 2000. godine pod br. 127/2, pa je tuženi obavezan da tužiocu preda u državinu i svojinu trosoban stan u Beogradu, bliže naveden u presudi.

U sprovedenom postupku nižestepeni sudovi su utvrdili da je tuženom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, nezakonito dodeljen sporni stan. Do ovakvog zaključka su došli utvrđivanjem činjeničnog stanja na koje je primenjeno odgovarajuće materijalno pravo. Naime, sudovi su utvrdili: da je Upravni odbor KJP „Naš dom" iz Loznice doneo 31. marta 1997. godine odluku kojom su odobrena sredstva za kupovinu trosobnog stana u Beogradu i da je istog dana doneo odluku kojom se ovaj stan daje u zakup na neodređeno vreme tuženom, raspoređenom na radno mesto direktora preduzeća, na osnovu koje će zaključiti ugovor o zakupu stana, uz pravo da stan otkupi; da je tuženi 10. januara 2000. godine sa tužiocem zaključio ugovor o zakupu stana na neodređeno vreme, a 14. marta 200. godine je zaključio ugovor o otkupu stana kojim se obavezao da plati otkupnu cenu u roku od 40 godina; da je 6. oktobra 2000. godine zaključen aneks ugovora o otkupu, a da je nakon ovog usledio još jedan aneks ugovora od 27. novembra 2000. godine.

Tužilac je tražio da se utvrdi ništavost odluke Upravnog odbora i na njoj zasnovanih ugovora o zakupu i otkupu stana sa aneksima, s pozivom na odredbu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, a istakao je i da je tuženi po osnovu radnog odnosa od preduzeća već ranije dobio stambeni kredit 1991. godine za izgradnju porodične kuće, te da iz tog razloga nije imao pravo na dodelu stana, pogotovu što se taj stan nalazi van mesta u kome radi i živi sa porodicom.

Tuženi je osporio tužbeni zahtev, navodeći da je odluka o dodeli stana zasnovana na odredbi člana 47. stav 2. Zakona o stanovanju i članu 20. Pravilnika o stambenim odnosima, na osnovu kojih mu je stan dodeljen zbog postignutih rezultata u radu i poslovanju preduzeća.

Sudovi su ocenili da odredbe člana 20. Pravilnika o stambenim odnosima, na koje se pozvao tuženi, govore o pravu na stambeni kredit, a ne o pravu na dodelu stana, da pravo na stambeni kredit podrazumeva dodelu kredita radi rešavanja stambenih potreba radnika, što ovde nije slučaj. Sporni stan koji je tuženom dodeljen nalazi se van mesta u kome je on zaposlen i u kome je živeo sa svojom porodicom, tako da taj stan nije rešavao njegovu stambenu potrebu, da je tuženi po osnovu radnog odnosa od preduzeća već ranije dobio stambeni kredit 1991. godine za izgradnju porodične kuće, te da iz tog razloga nije imao pravo na dodelu stana, pogotovo što odluka upravnog odbora ne sadrži detaljno obrazloženje, niti se poziva na zakonski osnov po kome je doneta.

Na osnovu navedenog sudovi su utvrdili ništavost odluke Upravnog odbora, koja vodi utvrđenju ništavosti ugovora o zakupu stana, kao i ugovora o otkupu stana, jer su ovi ugovori zasnovani na ništavoj odluci. Oba ugovora su zaključena protivno propisima, moralu i dobrim običajima, pa su kao takvi ništavi.

Prema oceni Ustavnog suda, redovni sudovi su dali detaljne i jasne razloge za svoje odlučivanje, koje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim ili diskriminatorskim.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 1241/08 Sgzz. 418/08 od 23. aprila 2009. godine, u stavu prvom izreke, odbačena je kao nedozvoljena revizija koju je tuženi izjavio protiv presude Okružnog suda u Šapcu Gž. 593/07 od 4. februara 2008. godine, a u stavu drugom izreke odbijen kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti koji je tuženi izjavio protiv presude Okružnog suda u Šapcu Gž. 593/07 od 4. februara 2008. godine.

Ustavni sud je istaknutu povredu prava na pravično suđenje ocenjivao posebno u odnosu na svaki od izjavljenih pravnih lekova.

Ustavni sud je na stanovištu da podnosilac ustavne žalbe nije ukazao na nedozvoljena raspolaganja stranaka koja bi predstavljala bitnu povredu odredaba postupka u smislu člana 361. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, i da je Vrhovni sud Srbije, kao Ustavom i zakonom ustanovljen sud naveo ustavnopravno prihvatljive razloge zašto, u konkretnoj situaciji, nisu bili ispunjeni uslovi za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti.

Naime, iz navedenih odredbi Zakona o parničnom postupku proizilazi da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) ovog zakona, a koja postoji kada je sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka utvrđenim odredbom člana 3. stav 3. istog Zakona. Stranke mogu izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti samo iz razloga koji je predviđen za javnog tužioca, jer ne mogu imati više prava u korišćenju ovog pravnog sredstva od tužioca.

Tuženi je kao razloge za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti istakao: da mu je nadležni organ tužioca odlukom od 31. marta 1997. godine dao u zakup na neodređeno vreme sporni stan, sa pravom otkupa; da je nakon izgradnje spornog stana, na osnovu ove odluke koja nije osporavana pred organima tužioca, a ni pred nadležnim sudom 10. januara 2000. godine zaključio ugovor o zakupu, a potom 14. marta 2000. godine i ugovor o otkupu stana, sa dva aneksa. Zbog odluke o zakupu stana, koja, pre zaključenja ugovora o zakupu i otkupu, nije pobijana pred nadležnim organima, tuženi smatra da je povređena odredba člana 3. stav 3. ZPP, odnosno da je tužilac vršio nedozvoljeno raspolaganje suprotno prinudnim propisima i da su takvim odlučivanjem nižestepeni sudovi učinili bitnu povredu iz člana 361. stav 2. tačka 5. ZPP.

Vrhovni sud Srbije je ocenio da se zahtev za zaštitu zakonitosti može izjaviti samo iz razloga nedozvoljenog dispozitivnog raspolaganja stranaka u vezi sa odricanjem od zahteva, priznanjem zahteva i zaključenjem poravnanja. Samo u tim procesnim situacijama dispozitivnog raspolaganja sud neće dozvoliti raspolaganja koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala, te se stoga ni punovažnost sporne odluke i ugovora sa stanovišta materijalnog prava, na koje se pozvao tuženi, ne može smatrati nedozvoljenom dispozitivnom radnjom tužioca, niti razlogom za izjavljivanje zahteva iz člana 361. stav 2. u vezi sa članom 3. stav 3. ZPP. Shodno navedenom, Vrhovni sud je zahtev za zaštitu zakonitosti, koji je podneo tuženi, odbio kao neosnovan.

U odnosu na izjavljenu reviziju, Ustavni sud je ocenio da je presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. 1241/08 Sgzz. 418/08 od 23. aprila 2009. godine, doneo Ustavom i zakonom ustanovljen sud, koji je u skladu sa svojim ovlašćenjima iz Zakona o parničnom postupku u stavu prvom izreke odbacio kao nedozvoljenu reviziju, jer reviziju nije izjavilo lice koje je advokat, odnosno advokat nije potpisao reviziju.

Naime, Zakon o parničnom postupku je propisivanjem razloga zbog kojih se može, odnosno ne može izjaviti revizija i zahtev za zaštitu zakonitosti ograničio raspravljanje po ovim vanrednim pravnim lekovima samo na pravna pitanja, te je imperativnom odredbom člana 84. stav 2. Zakona o parničnom postupku izričito propisano da stranku u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti mora zastupati advokat. Ustavni sud je u odluci 1U - 193/2004 od 28. septembra 2006. godine, ocenjujući ustavnost odredaba člana 84. stav 2. i člana 401. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku, stao na stanovište da se takvim zakonskim propisivanjem ne ograničavaju građani u zaštiti svojih prava, već se zahtevom za stručnim zastupanjem, zbog složenosti postupka, važnosti spora i efikasnosti suđenja pred najvišim sudom u Republici, u postupku po vanrednim pravnim lekovima štite prava stranaka, za čiju je zaštitu neophodno stručno pravno znanje i iskustvo. Iz tih razloga, Ustavni sud je i u konkretnom slučaju stanovišta da se podnosiocu ustavne žalbe mogla pružiti sudska zaštita pred Vrhovnim sudom Srbije samo po vanrednim pravnim lekovima podnetim od strane advokata, kao stručnog lica za ukazivanje na pravno relevantne razloge zbog kojih se ta pravna sredstva mogu izjaviti.

U konkretnoj situaciji, u sprovedenom postupku, utvrđeno je da na reviziji tuženog postoji pečat advokata Slavka Nikolića, ali da nema njegovog potpisa. Pošto advokat nije potpisao reviziju tuženog, a nema uslova koji su propisani odredbama Zakona o parničnom postupku, iz člana 103. stav 6. u vezi člana 358. stav 1. i 411, da se ovaj nedostatak otkloni, Vrhovni sud Srbije je, po oceni Ustavnog suda, pravilno primenio odredbe Zakona o parničnom postupku kada je ocenio da je revizija nepotpuna i istu odbacio, odlučujući kao u prvom stavu izreke osporene presude.

Prema oceni Ustavnog suda, imajući u vidu navedeno, osporene sudske odluke su doneli Ustavom i zakonom ustanovljeni sudovi, u granicama svojih nadležnosti, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonskim odredbama, a zasnovane su na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava. Postupajući sudovi su dali detaljne i jasne razloge za svoje odlučivanje, koje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim ili diskriminatorskim. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo da su materijalno-pravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje.

Ocenjujući povredu prava na koje se podnosilac ustavne žalbe formalno pozvao, a koja se odnosi na povredu prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje da osporenim presudama, a pre svega osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 1241/08 Sgzz. 418/08 od 23. aprila 2009. godine, podnosiocu ustavne žalbe nije pružena jednaka zaštita prava pred sudovima. Naime, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, jer se ni iz osporenog akta, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu takav zaključak nije mogao izvesti. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, različito postupanje sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u odnosu na osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. 1241/08 Sgzz. 418/08 od 23. aprila 2009. godine, presudu Okružnog suda u Šapcu Gž. 593/07 od 4. februara 2008. godine i presudu Opštinskog suda u Loznici P. 91/06 od 7. februara 2007. godine, jer je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nisu povređena prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, garantovana članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbama člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Loznici u predmetu P. 1774/2002.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja osnovanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka, počev od 6. avgusta 2002. godine kada je Opštinskom sudu u Loznici podneta tužba radi utvrđenja ništavosti.

Ustavna žalba je podneta 23. jula 2009. godine, a predmetni parnični postupak je pravnosnažno okončan presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 1241/08 Sgzz. 418/08 od 23. aprila 2009. godine, nakon sedam godina.

Ustavni sud je kod ocene navoda ustavne žalbe pošao od činjenice da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj prava o kome se raspravlja za podnosioca ustavne žalbe, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, Ustavni sud je mišljenja da u ovom parničnom predmetu nije bilo naročito složenih pravnih i činjeničnih pitanja o kojima bi sud trebalo da se izjasni i da je pitanje o kome se raspravljalo pred sudom za podnosioca ustavne žalbe bilo od velikog značaja, budući da je sud trebalo da odluči da li je ništava odluka na osnovu koje je tuženom dodeljen trosoban stan.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom sporu konstatovao da je osnovna dužnost suda da obezbedi da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da se preduzimaju one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. Međutim, prilikom ove ocene Ustavni sud je konstatovao da su u postupku odluke donosili Opštinski sud u Loznici, Okružni sud u Šapcu i Vrhovni sud Srbije, da su prvostepeni i drugostepeni sud tri puta odlučivali u predmetnoj pravnoj stvari, a da je Vrhovni sud Srbije odlučivao o dva vanredna pravna leka. Ustavni sud je konstatovao da su ročišta pred prvostepenim sudom zakazivana i održavana u primerenim rokovima i da su Okružni i Vrhovni sud Srbije odluke donosili u rokovima koji ne narušavaju standarde suđenja u razumnom roku.

Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem doprineo dužini trajanja predmetnog parničnog postupka time što nije pristupio na prva tri ročišta (12. februara, 10. marta i 8. aprila 2003. godine), pa je sud doneo presudu zbog izostanka, a nakon toga na ročištu od 26. maja 2003. godine rešenjem dozvolio povraćaj u pređašnje stanje i nastavio postupak. Podnosilac ustavne žalbe se nije odazvao na pozive suda koje je uredno primio za ročišta, zakazana za 17. septembar i 20. oktobar 2003. godine, na kojima je trebalo da bude saslušan u svojstvu parnične stranke. Ovakvim postupanjem podnosioca ustavne žalbe je parnični postupak produžen za nekoliko meseci.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, zasnovana na praksi i standardima ovog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, jeste da u konkretnom slučaju trajanje parničnog postupka nije posledica neefikasnog i pasivnog postupanja nadležnih sudova. Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo imajući u vidu da je postupak pravnosnažno okončan u roku od sedam godina, da je vođen u tri stepena i da je podnosilac ustavne žalbe neodazivanjem pozivima suda, doprineo dužini trajanja postupka.

7. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Loznici u predmetu P. 1774/2002 nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu i u tom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

8. Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe u sporu o ništavosti dodele stana

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti