Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao šest i po godina. Sud je ocenio da je do odugovlačenja došlo zbog neefikasnog postupanja prvostepenog i naročito drugostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Cvete Rašić iz Velike Plane, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. januara 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Cvete Rašić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 10/09 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Cveta Rašić iz Velike Plane izjavila je 1. marta 2010. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 10/09.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da parnični postupak koji se od 2003. godine vodi pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 10/09, ni posle sedam godina nije okončan, te da joj je zbog toga povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i da postupak nerazumno dugo traje.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i spise predmeta P. 10/09 Opštinskog suda u Velikoj Plani (u daljem tekstu: Opštinski sud), te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe podnela je 27. novembra 2003. godine tužbu Opštinskom sudu protiv tuženog Fudbalskog kluba „Morava“ iz Velike Plane , radi isplate novčane naknade za bolovanje, kao i razlike između isplaćene zarade i minimalne zarade.

Kako na pripremno ročište zakazano za 29. decembar 2003. godine uredno pozvani tuženi nije došao, Opštinski sud je doneo presudu zbog izostanka P. 1645/03, kojom je usvojio u celini tužbeni zahtev tužilje. Tuženi je 9. februara 2004. godine izjavio predlog za povraćaj u pređašnje stanje, da bi Opštinski sud na ročištu održanom 19. marta 2004. godine rešenjem dozvolio povraćaj u pređašnje stanje i ukinuo presudu zbog izostanka.

Do donošenja presude P. 602/04 od 26. novembra 2004. godine, kojom je u celini usvojen tužbeni zahtev tužilje, bila su održana četiri ročišta za glavnu raspravu.

Postupajući po žalbi tuženog, Okružni sud u Smederevu (u daljem tekstu: Okružni sud) je 6. novembra 2005. godine doneo rešenje Gž1. 567/05 kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda P. 602/04 od 26. novembra 2004. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak, zbog toga što prvostepeni sud nije na pouzdan način utvrdio da li je tužilja bila u radnom odnosu kod tuženog.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom nakon četiri održana ročišta za glavnu raspravu, Opštinski sud je 12. septembra 2006. godine doneo presudu P. 1378/05 kojom je ponovo u celini usvojio tužbeni zahtev tužilje. Okružni sud je, postupajući po žalbi tuženog, dve godine kasnije - 8. oktobra 2008. godine rešenjem Gž1. 1332/06, po drugi put ukinuo presudu Opštinskog suda P. 1378/05 od 12. septembra 2006. godine i predmet vratio tom sudu na ponovni postupak , između ostalog i zbog toga što prvostepeni sud ponovo nije na pouzdan način utvrdio da li je tužilja bila u radnom odnosu kod tuženog.

U ponovnom postupku, Opštinski sud je nakon četiri održana ročišta za glavnu raspravu 2. jula 2009. godine doneo presudu P. 10/09 kojom je ponovo u celini usvojio tužbeni zahtev tužilje. Tuženi je 24. avgusta 2009. godine izjavio žalbu, a 2. septembra 2009. godine, tužilja je odgovorila na žalbu tuženog .

Apelacioni sud u Beogradu je u postupku po izjavljenoj žalbi rešenjem od 25. marta 2010. godine zakazao raspravu pred tim sudom za 22. april 2010. godine. Zakazano ročište pred Apelacionim sudom u Beogradu je održano i istog dana je doneta presuda Gž1. 1143/10 kojom je odbijena kao neosnovana žalba tuženog, i potvrđena presuda Opštinskog suda P. 10/09 od 2. jula 2009. godine.

Nakon toga, tuženi je 21. jula 2010. godine izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti, koji je Vrhovni kasacioni sud rešenjem Gzz1. 586/10 od 15. decembra 2010. godine odbacio kao nedozvoljen.

4. Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) bilo je propisano : da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da drugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave, ali da kad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom (član 362.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da drugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave, da kad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom, kao i da će drugostepeni sud zakazati raspravu i odlučiti o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta po odredbama ovog zakona, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpunom utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka (član 369.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, Ustavni sud je stanovišta da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen nepune tri godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od 27. novembra 2003. godine, kada je podneta tužba Opštinskom sudu, pa do 22. aprila 2010. godine, kada je parnica pravnosnažno okončana presudom Apelacionog suda u Beogradu.

Kada je reč o dužini trajanja ovog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao šest godina i pet meseci.

Pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca koji se procenjuju u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je zaključio da u ovom parničnom predmetu nije bilo veoma složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala obiman i dugotrajan dokazni postupak.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je ona imala legitiman interes da postupajući sudovi odluče o osnovanosti njegovog tužbenog zahteva koji se odnosio na isplatu novčane naknade za bolovanje, kao i razlike između isplaćene zarade i minimalne zarade .

Ispitujući njeno ponašanje, Ustavni sud je utvrdio da niti ona, niti njen punomoćnik svojim ponašanjem nisu doprineli odugovlačenju parničnog postupka.

Osnovni razlog neprimereno dugom trajanju parničnog postupka je postupanje kako Opštinskog suda, tako i Okružnog suda. Naime, nedelotvorno postupanje prvostepenog suda se ogleda u tome što on u ponovnim postupcima i pored toga što mu je to ukazano rešenjima Okružnog suda Gž1. 567/05 od 6. novembr a 2005. godine i Gž1. 1332/06 od 8. oktobra 2008. godine , nije na pouzdan način utvrdio ključnu činjenicu - da li je tužilja uopšte bila u radnom odnosu kod tuženog.

Ipak, Ustavni sud smatra da posebna odgovornost leži na Okružnom sudu, koji je dva puta ukidao presude Opštinskog suda i predmet mu vraćao na ponovno suđenje, da bi tek Apelacioni sud u Beogradu, nakon održane rasprave, doneo presudu Gž1. 1143/10 od 22. aprila 2010. godine, kojom je potvrdio treću po redu prvostepenu presudu Opštinskog suda i pravnosnažno okončao parnični postupak. Dakle, pored postupanja Opštinskog suda, odgovornost za neprimereno dugo trajanje predmetne parnice snosi i Okružni sud koji je, kao drugostepeni sud, radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja imao mogućnost, saglasno odredbi člana 362. stav 2. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine, odnosno člana 369. stav 2. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine , da sam zakaže raspravu i donese odluku kojom bi pravnosnažno okončao predmetni postupak, bez potrebe da predmet dva puta vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da svako ukidanje sudske odluke i vraćanje predmeta na ponovno suđenje, doprinosi odugovlačenju postupka (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-135/2009 od 10. februara 2011. godine). Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj predstavke 70767/01, stav 51, u kome je konstatovano da činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Ustavni sud napominje da je dužnost sudova da postupak sproved u bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguj u i da blagovremeno preduzm u sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je postupanje Opštinskog suda u Velikoj Plani i Okružnog suda u Smederevu dovelo do toga da je parnični postupak u dva stepena trajao šest godina i pet meseci.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

7. Ustavni sud je našao, budući da podnositeljka ustavne žalbe ni je istakla zahtev za naknadu štete u smislu člana 89. st av 3. Zakona o Ustavnom sudu, da je uz donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, njeno objavljivanje u „Službenom glasniku Republike Srbije“ dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosi teljki ustavne žalbe, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti