Odluka Ustavnog suda o povredi prava na dostavljanje sudske odluke o žalbi na pritvor

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava iz člana 30. Ustava jer odluka o žalbi na pritvor nije dostavljena podnosiocu u roku od 48 časova. Navodi o nezakonitom pritvoru i povredi prava na odbranu su odbijeni kao neosnovani, dok je zahtev za naknadu štete odbijen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1412/2019
02.04.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Nataša Plavšić, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, dr Zoran Lončar i dr Ranka Vujović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. M. iz Kikinde, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. aprila 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. M. i utvrđuje se da je u postupku odlučivanja o žalbi izjavljenoj protiv rešenja sudije za prethodni postupak Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 9/19 od 15. januara 2019. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo iz člana 30. stav 3. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. M. izjavljena protiv rešenja sudije za prethodni postupak Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 9/19 od 15. januara 2019. godine i rešenja Višeg suda u Zrenjaninu Kv. 30/19 od 21. januara 2019. godine, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova ustavnosudskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. M. iz Kikinde, preko punomoćnika A. T, advokata iz Novog Sada, podneo je Ustavnom sudu, 12. februara 2019. godine, ustavnu žalbu protiv radnji Policijske uprave u Kikindi od 13. januara 2019. godine, radnji Višeg javnog tužilaštva u Kikindi od 14. januara 2019. godine, rešenja sudije za prethodni postupak Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 9/19 od 15. januara 2019. godine i rešenja Višeg suda u Zrenjaninu Kv. 30/19 od 21. januara 2019. godine, zbog povrede prava na slobodu i bezbednost, prava na pravično suđenje, posebnih prava okrivljenog i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 27. stav 1, člana 32. stav 1, člana 33. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporavaju radnje zadržavanja preduzete prema podnosiocu od strane ovlašćenih službenih lica Policijske uprave u Kikindi i Višeg javnog tužilaštva u Kikindi, kao i rešenja kojima je pravnosnažno određen pritvor prema njemu na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku.

Podnosilac ustavne žalbe je povredu zajemčenih prava obrazložio, pored ostalih, i sledećim navodima: da mu je povređeno pravo na odbranu i pre nego što je odlučivano o predlogu tužilaštva da mu se odredi pritvor, tokom zadržavanja kada je saslušan u svojstvu građanina, kom saslušanju nije prisustvovao njegov branilac; da je o tom saslušanju sačinjena službena beleška o obaveštenju primljenom od građanina, iako nije bilo uslova da se takva beleška sastavi; da su mu pouke o njegovim pravima u svojstvu zadržanog lica date tek šest sati nakon što je zadržan, u 22.30 časova; da je faktički sprečen da pruži delotvornu i slobodnu odbranu, jer je saslušan suprotno procesnim garancijama koje proizlaze iz člana 289. ZKP; da je podnosilac faktički onemogućen da izjavi žalbu protiv rešenja o zadržavanju, jer je o takvom svom pravu upozoren tek nakon što mu je istekao rok za podnošenje žalbe; da je zadržano lice, koje je pravno neuko, faktički lišeno prava na žalbu u situaciji u kojoj mu od strane nadležnih organa nije saopšteno da takvo pravo ima i da ga može koristiti; da je i branilac podnosioca bio faktički lišen delotvornog pravnog sredstva kojim bi zaštitio pravo na slobodu svog branjenika, jer je u praksi i Višeg suda u Zrenjaninu i Osnovnog suda u Kikindi, žalba izjavljena protiv rešenja o zadržavanju faktički nedelotvorno pravno sredstvo, jer ga imenovani sudovi rutinski odbijaju; da u prilog ove tvrdnje punomoćnik podnosioca dostavlja dopise imenovanih sudova iz kojih proizlazi da pred tim sudovima u poslednje dve godine nije usvojena nijedna žalba izjavljena protiv rešenja o zadržavanju; da mu je povređeno pravo na slobodu i bezbednost, jer nakon saslušanja nije pušten na slobodu niti izveden pred nadležnog sudiju sa predlogom da prema njemu bude određen pritvor; da je nakon prvog saslušanja u prostorijama Policijske uprave u Kikindi 14. januara 2019. godine, morao biti pušten na slobodu, jer od tog trenutka više nije bilo osnova da bude zadržan, budući da je saslušan; da je, umesto toga, bezmalo još 24 časa držan zatvoren bez ikakvog pravnog osnova ili ustavnopravno prihvatljivog objašnjenja, da bi potom ponovo bio saslušan na iste okolnosti od strane Višeg javnog tužilaštva u Zrenjaninu; da iz ovog proizlazi da je lišenje slobode koje je trajalo nakon njegovog saslušanja 14. januara 2019. godine, pa do njegovog ponovnog saslušanja 15. januara 2019. godine neustavno; da mu je povređeno i pravo na pravno sredstvo, jer u Republici Srbiji ne postoji ni jedno pravno sredstvo kojim bi zadržano lice, nakon što je saslušano, moglo da traži od suda ili drugog organa da bude pušteno na slobodu ili bez odlaganja izvedeno pred sud, ukoliko tužilaštvo po čijem je ovlašćenju to lice zadržano, odbije da ga pusti na slobodu ili izvede pred sudiju za prethodni postupak; da njemu i njegovom braniocu (odnosno zameniku branioca) nije dat na uvid predlog tužilaštva za određivanje pritvora niti im je taj predlog pročitan; da odluka sudije za prethodni postupak nije obrazložena; da sud nije uzeo u obzir argumente iznete od strane odbrane, već je odlučujući o pritvoru izabrao da izloži samo one navode koje je iznelo tužilaštvo; da ni drugostepeno veće nije pružilo suštinsko obrazloženje u odnosu na ma koji navod istaknut u žalbi, odnosno da je to veće samo rutinski odbilo žalbu njegovog branioca ne želeći uopšte da se upušta u suštinu relevantnih okolnosti i argumenata; da je drugostepeno veće prekoračilo rok od 48 časova za odlučivanje o njegovoj žalbi, jer je o žalbi branioca izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja o određivanju pritvora prema njemu, podnetoj 17. januara 2019. godine, odlučilo 21. januara 2019. godine, a da je to drugostepeno rešenje dostavljeno njegovom braniocu tek 29. januara 2019. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji njegovu ustavnu žalbu, utvrdi mu povredu označenih ustavnih prava, obaveže Republiku Srbiju da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 800.000,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom počev od presuđenja do isplate, kao i na ime troškova ustavnosudskog postupka u iznosu od 90.000,00 dinara, te da svoju odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, odgovor Višeg suda u Zrenjaninu, koji je Ustavnom sudu dostavljen dopisom tog suda Su. IX-48 2/2024 od 15. novembra 2024. godine i na osnovu svega toga utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Službenom beleškom o obaveštenju primljenom od građana Ministarstva unutrašnjih poslova, Direkcija policije, Policijska uprava u Kikindi, Odeljenje kriminalističke policije, bez Ku. broja, od 13. januara 2019. godine je, između ostalog, konstatovano da je davanje obaveštenja od strane građanina, ovde podnosioca ustavne žalbe, započeto u 16.52 časova, a da je završeno u 17.27 časova. Navedenu službenu belešku je, bez upisanih primedaba, potpisao, pored ovlašćenog službenog lica, i podnosilac. Tokom prikupljanja obaveštenja podnosiocu je saopšteno da se od tog momenta smatra osumnjičenim i prema njemu je donet i uručen mu je dokument istog državnog organa – Prava zadržanog lica (po članu 294. Zakonika o krivičnom postupku) broj: Ku. 40/19 od 13. januara 2019. godine. I ovaj dokument je, bez upisanih primedaba, potpisao, pored ovlašćenog službenog lica, i podnosilac.

Osumnjičeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, je zadržan na osnovu rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova, Direkcija policije, Policijska uprava u Kikindi broj: Ku. 40/19 od 13. januara 2019. godine, a po odobrenju Višeg javnog tužilaštva u Zrenjaninu. Protiv navedenog rešenja podnosilac niti njegov branilac nisu izjavili žalbe.

Zapisnikom Ministarstva unutrašnjih poslova, Direkcija policije, Policijska uprava u Kikindi, Odeljenje kriminalističke policije o saslušanju osumnjičenog Ku. 40/19 od 14. januara 2019. godine, je, između ostalog, konstatovano: da je u skladu sa članom 289. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku, obavešten javni tužilac - zamenica Višeg javnog tužioca u Zrenjaninu S.C, koja je prisustvovala saslušanju; da su, pored imenovanog tužioca, prisustvovali i ovlašćeno službeno lice, osumnjičeni, njegov branilac, advokat D. T. i zapisničar; da je započeto u 12.50 časova; da je okrivljeni pre saslušanja, a nakon uzimanja podataka o njemu, poučen o svojim pravima u predistražnom postupku iz člana 68. Zakonika o krivičnom postupku; da je okrivljenom saopšteno da se u predistražnom postupku sumnjiči od strane Višeg javnog tužilaštva u Zrenjaninu da je učinio krivično delo nasilničko ponašanje i učestvovanje u tuči iz člana 344. stav 1. Krivičnog zakonika; da je osumnjičenom omogućen poverljiv razgovor sa braniocem D. T. i da je taj razgovor trajao 15 minuta; da osumnjičeni i njegov branilac nemaju primedaba; da je završeno u 13.30 časova. Zapisnik su potpisala sva prisutna lica.

Protiv osumnjičenog i još dva lica podneta je krivična prijava od strane Ministarstva unutrašnjih poslova, Direkcija policije, Policijska uprava u Kikindi Ku. 40/19 od 15. januara 2019. godine zbog postojanja osnovane sumnje da su izvršili krivično delo učestvovanje u tuči iz člana 123. Krivičnog zakonika.

Zapisnikom Višeg javnog tužilaštva u Zrenjanin o saslušanju osumnjičenog u Kti. 4/19 od 15. januara 2019. godine, je, između ostalog, konstatovano: da je započeto u 10.00 časova; da je okrivljeni pre saslušanja, a nakon uzimanja ličnih podataka, poučen i upozoren o svojim pravima iz člana 68. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku; da je okrivljenom pročitana krivična prijava Ministarstva unutrašnjih poslova, Direkcija policije, Policijska uprava u Kikindi Ku. 40/19 od 15. januara 2019. godine; da su osumnjičenom i njegovom braniocu predočeni navodi Naredbe Višeg javnog tužilaštva u Zrenjaninu za sprovođenje istrage Kti. 4/19 od 15. januara 2019. godine i uručen im je primerak navedene naredbe; da je osumnjičenom i njegovom braniocu omogućeno obavljanje poverljivog razgovora koji su isti obavili; da je osumnjičeni izneo svoju odbranu; da je završeno u 10.40 časova.

Zapisnikom o saslušanju okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, Kpp. 9/18, sačinjenog 15. januara 2019. godine pred sudijom za prethodni postupak Višeg suda u Zrenjaninu, povodom predloga Višeg javnog tužilaštva u Zrenjaninu za određivanje pritvora prema okrivljenima, među kojima i prema podnosiocu ustavne žalbe, je, između ostalog, konstatovano: da je započeto u 13.15 časova; da je Više javno tužilaštvo u Zrenjaninu podnelo predlog za određivanje pritvora Kti. 4/19 od 15. januara 2019. godine prema okrivljenima, među kojima i prema podnosiocu ustavne žalbe, zbog krivičnog dela nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 1. Krivičnog zakonika i zbog krivičnog dela učestvovanje u tuči iz člana 123. Krivičnog zakonika; da je nakon izjašnjenja zamenika Višeg javnog tužioca u Zrenjaninu, branioca okrivljenog i samog okrivljenog saslušanje završeno u 13.25 časova.

Osporenim prvostepenim rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 9/19 od 15. januara 2019. godine prema okrivljenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, pored još trojice okrivljenih, određen je pritvor na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku, koji mu se računao od časa lišenja slobode, a po rešenju o zadržavanju Ministarstva unutrašnjih poslova, Direkcija policije, Policijska uprava u Kikindi broj: Ku. 40/19 od 13. januara 2019. godine, sa početkom u odnosu na okrivljenog S. M. u 16.16 časova i koji je po ovom rešenju mogao trajati do dalje odluke suda, a najduže mesec dana.

Obrazlažući postojanje pritvorskog razloga u odnosu na okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, sudija za prethodni postupak Višeg suda u Zrenjaninu je u osporenom prvostepenom rešenju o određivanju pritvora, između ostalog, naveo: da je kod svog predloga za određivanje pritvora zamenik Višeg javnog tužioca ostao i prilikom saslušanja okrivljenih na ročištu pred sudijom za prethodni postupak, dok su se branioci okrivljenih protivili određivanju pritvora, a okrivljeni se saglasili sa navodima branilaca; da, nakon razmatranja spisa predmeta, kao i navedenih izjašnjenja stranaka, sudija za prethodni postupak nalazi da je potrebno odrediti pritvor protiv okrivljenih; da postoji osnovana sumnja da su okrivljeni izvršili krivična dela za koja se terete, a kako je navedeno u obrazloženoj krivičnoj prijavi Ministarstva unutrašnjih poslova, Direkcija policije, Policijska uprava u Kikindi Ku. 40/19 od 15. januara 2019. godine, te priloženih izveštaja o izvršenom forenzičkom pregledu lica mesta, kriminalističko tehničke foto dokumentacije i izveštaja lekara specijaliste, te CD snimka sigurnosnih kamera; da, u konkretnom slučaju, postoji osnovana sumnja da su okrivljeni izvršili krivična dela za koja se terete, a postoje osobite okolnosti koje ukazuju da bi isti mogli ometati postupak uticanjem na svedoke, jer je potrebno da se ispitaju u svojstvu svedoka D.N, T.S, A.B, Z.M, P.Z, M.D, P.B, K.N. i G.N; da, u konkretnom slučaju, postoji tzv. koluziona opasnost tj. opasnost od uticaja na slobodnu volju svedoka; da bi njihovim puštanjem na slobodu isti mogli doći u kontakt sa navedenim svedocima i na taj način uticati na njih kako da svedoče; da je bitno da njihovo prisustvo na slobodi može uticati na volju svedoka, a s obzirom na njihove odnose i na uvek prisutan strah i obzir prema onome u čijoj stvari treba svedočiti.

Ovo prvostepeno rešenje sudije za prethodni postupak Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 9/19 od 15. januara 2019. godine o određivanju pritvora dostavljeno je i okrivljenom i njegovom izabranom braniocu istog dana, u utorak 15. januara 2019. godine.

Protiv rešenja sudije za prethodni postupak Višeg suda u Zrenjaninu o određivanju pritvora Kpp. 9/19 od 15. januara 2019. godine branilac okrivljenog S. M, D. T, advokat iz Kikinde, izjavio je žalbu, u četvrtak 17. januara 2019. godine, koja je u Višem sudu u Zrenjaninu primljena u ponedeljak 21. januara 2019. godine.

Osporenim drugostepenim rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu Kv. 30/19 od 21. januara 2019. godine odbijene su kao neosnovane žalbe branilaca okrivljenih, među kojima i podnosioca ustavne žalbe, izjavljene protiv rešenja sudije za prethodni postupak Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 9/19 od 15. januara 2019. godine.

U obrazloženju ovog osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je veće tog suda, u nejavnoj sednici veća održanoj dana 21. januara 2019. godine, nakon razmatranja spisa predmeta, ispitalo pobijano rešenje u delu kom se pobija podnetim žalbama u smislu člana 467. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je, nakon ocene žalbenih razloga, našlo da žalbe branilaca okrivljenih treba odbiti kao neosnovane; da se neosnovano žalbama branilaca okrivljenih osporava osnov za produženje pritvora iz člana 211. stav 1. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku; da, po mišljenju veća tog suda, postoji osnovana sumnja da su okrivljeni S. M, N.E. i P.S. izvršili krivično delo učestvovanje u tuči iz člana 123. Krivičnog zakonika i krivično delo nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 1. Krivičnog zakonika; da pravilno sudija za prethodni postupak nalazi da postoje osobite okolnosti koje ukazuju na bojaznost da bi okrivljeni na slobodi mogli ometati krivični postupak uticajem na svedoke navedene u prvostepenom rešenju, te da bi njihovim puštanjem na slobodu isti mogli lako doći u kontakt sa njima i uticati na njih kako da svedoče; da je bitno da njegovo prisustvo na slobodi može uticati na volju svedoka, a s obzirom na njihove odnose sa njim i na uvek prisutan strah i obzir prema onome u čijoj stvari treba svedočiti, zbog čega se njihovo dalje zadržavanje u pritvoru po osnovu predviđenom odredbom člana 211. stav 1. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku ukazuje kao neophodna mera.

Osporeno drugostepeno rešenje Višeg suda u Zrenjaninu Kv. 30/19 od 21. januara 2019. godine je otpravljeno (ekspedovano) iz tog suda u četvrtak 24. januara 2019. godine i dostavljeno je okrivljenom narednog dana, u petak 25. januara 2019. godine, a njegovom izabranom braniocu D. T, advokatu iz Kikinde, u utorak 29. januara 2019. godine.

Rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 9/19 od 8. februara 2019. godine prema okrivljenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe ukinut je pritvor.

U Višem sudu u Zrenjaninu se protiv okrivljenog vodio krivični postupak u predmetu tog suda pod brojem K. 37/20.

Dopisom Osnovnog suda u Kikindi Su. II-17A-22/18 od 10. decembra 2018. godine obavešten je A. T, advokat iz Kikinde, a u vezi sa njegovim zahtevom za pristup informacijama od javnog značaja, da su u Osnovnom sudu Kikindi u periodu od 1. januara do 31. decembra 2017. godine uložene dve žalbe protiv rešenja o zadržavanju, da su obe odbijene, a da su u Osnovnom sudu Kikindi u periodu od 1. januara do 7. decembra 2018. godine uložene četiri žalbe protiv rešenja o zadržavanju i da su sve žalbe odbijene.

Dopisom Višeg suda u Zrenjaninu Su. II-17A-27/18 od 4. februara 2019. godine obavešten je A. T, advokat, a u vezi sa njegovim zahtevom za pristup informacijama od javnog značaja, da je nakon izvršenih provera, utvrđeno da je u Višem sudu Zrenjaninu, u periodu od 1. januara do 31. decembra 2017. godine zaprimljeno 29 žalbi protiv rešenja o zadržavanju, da su u svim predmetima žalbe odbijene, a da je u periodu od 1. januara do 7. decembra 2018. godine u Višem sudu Zrenjaninu zaprimljeno 26 žalbi protiv rešenja o zadržavanju i da su u svim predmetima žalbe odbijene.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da se pismeno i obrazloženo rešenje suda o pritvoru uručuje pritvoreniku najkasnije 12 časova od pritvaranja i da odluku o žalbi na pritvor sud donosi i dostavlja pritvoreniku u roku od 48 časova (član 30. stav 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. (član 32. stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega. (član 33. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. (član 36. stav 2.).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st. 1. do 3.); da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako postoje okolnosti koje ukazuju da će uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela ili ako osobite okolnosti ukazuju da će ometati postupak uticanjem na svedoke, saučesnike ili prikrivače (član 211. stav 1. tačka 2)); da o određivanju pritvora odlučuje sud na predlog javnog tužioca, a posle potvrđivanja optužnice i po službenoj dužnosti, da će pre donošenja odluke iz stava 1. ovog člana sud saslušati okrivljenog o razlozima za određivanje pritvora, da saslušanju mogu da prisustvuju javni tužilac i branilac, da je sud dužan da na pogodan način obavesti javnog tužioca i branioca o vremenu i mestu saslušanja okrivljenog i da se saslušanje može obaviti i u odsustvu obaveštenih lica (član 212. st. 1. do 3); da se pritvor u istrazi može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem sudije za prethodni postupak ili veća (član 21. stav 4.), da se rešenje o produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca, da protiv rešenja o pritvoru stranke i branilac mogu izjaviti žalbu veću (član 21. stav 4.), da se žalba, rešenje i ostali spisi dostavljaju odmah veću i da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (član 214. st. 1. do 3.); da policija može neko lice uhapsiti ako postoji razlog za određivanje pritvora (član 211.), ali je dužna da takvo lice bez odlaganja sprovede nadležnom javnom tužiocu, kao i da će prilikom dovođenja, policija javnom tužiocu predati izveštaj o razlozima i o vremenu hapšenja (član 291. stav 1.); da lice uhapšeno u skladu sa članom 291. stav 1. i članom 292. stav 1. ovog zakonika, kao i osumnjičenog iz člana 289. st. 1. i 2. ovog zakonika, javni tužilac može izuzetno zadržati radi saslušanja najduže 48 časova od časa hapšenja, odnosno odazivanja na poziv, da o zadržavanju, javni tužilac ili, po njegovom odobrenju, policija odmah, a najkasnije u roku od dva časa od kada je osumnjičenom saopšteno da je zadržan, donosi i uručuje rešenje, da u rešenju moraju biti navedeni delo za koje se osumnjičeni tereti, osnovi sumnje, dan i čas lišenja slobode ili odazivanja pozivu, kao i vreme početka zadržavanja, kao i da protiv rešenja o zadržavanju osumnjičeni i njegov branilac imaju pravo žalbe u roku od šest časova od dostavljanja rešenja i da o žalbi odlučuje sudija za prethodni postupak u roku od četiri časa od prijema žalbe, a žalba ne zadržava izvršenje rešenja (član 294. st. 1. do 3.).

Odredbama člana 123. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05-ispravka, 107/05-ispravka, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14 i 94/16), propisano je da će se, ko učestvuje u tuči u kojoj je neko lišen života ili je drugom nanesena teška telesna povreda, kazniti za samo učestvovanje novčanom kaznom ili zatvorom do tri godine.

5. Meritorno razmatrajući, najpre, navode ustavne žalbe u odnosu na osporeni postupak odlučivanja o žalbi izjavljenoj protiv rešenja sudije za prethodni postupak Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 9/19 od 15. januara 2019. godine o određivanju pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da, iako podnosilac ovim navodima eksplicitno ukazuje na povrede prava na delotvoran pravni lek i na bezbednost i slobodu, on suštinski ističe povredu prava u vezi sa pritvorom iz člana 30. stav 3. Ustava, te je Ustavni sud ove navode primarno razmotrio kroz prizmu tog ustavnog prava, koju podnosilac nije izričito označio.

S tim u vezi, Ustavni sud, pre svega, polazi od odredbe člana 27. stav 3. Ustava, kojom se jemči licu lišenom slobode, pa time i pritvorenom licu, pored ostalog, da će sud hitno odlučiti o zakonitosti njegovog lišenja slobode. Međutim, ustavotvorac se nije zadržao na navedenoj načelnoj garanciji, već je odredbom člana 30. stav 3. Ustava dodatno zajemčio pritvoreniku da će o njegovoj žalbi izjavljenoj protiv odluke o određivanju pritvora nadležan sud odlučiti i svoju odluku mu dostaviti u roku od 48 časova.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je osumnjičeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, žalbu protiv prvostepenog rešenja kojim je određen pritvor prema njemu izjavio preko svog izabranog branioca u četvrtak 17. januara 2019. godine i da je ta žalba u Višem sudu u Zrenjaninu primljena u ponedeljak 21. januara 2019. godine. Postupajući po toj žalbi, nadležni sud je odlučio osporenim drugostepenim rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu Kv. 30/19 od 21. januara 2019. godine, dakle istog dana, ali je svoju odluku otpravio (ekspedovao) iz drugostepenog suda tek u četvrtak 24. januara 2019. godine, dakle posle tri radna dana od dana prijema u sudu i dostavio je okrivljenom narednog dana, u petak 25. januara 2019. godine, a njegovom izabranom braniocu D. T, advokatu iz Kikinde, tek u utorak 29. januara 2019. godine. Iz izloženog proizlazi da sud svoju odluku o pritvoru, iako ju je doneo u roku iz člana 30. stav 3. Ustava, nije i dostavio u tom roku, što je takođe pravo zajemčeno pritvoreniku tom odredbom Ustava.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da su u postupku odlučivanja o žalbi izjavljenoj protiv rešenja sudije za prethodni postupak Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 9/19 od 15. januara 2019. godine o određivanju pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe, njemu povređena prava iz člana 30. stav 3. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 - dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Razmatrajući, dalje, navode ustavne žalbe u odnosu na osporena rešenja sudije za prethodni postupak Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 9/19 od 15. januara 2019. godine i Višeg suda u Zrenjaninu Kv. 30/19 od 21. januara 2019. godine, a u odnosu na istaknute povrede prava na slobodu i bezbednost, prava na pravično suđenje, posebnih prava okrivljenog i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 27. stav 1, člana 32. stav 1, člana 33. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se suština navoda, kojima podnosilac jedinstveno obrazlaže povredu navedenih ustavnih prava i sloboda, zasniva na tvrdnjama da odluka sudije za prethodni postupak nije obrazložena, da sud nije uzeo u obzir argumente iznete od strane odbrane, već je odlučujući o pritvoru izabrao da izloži samo one navode koje je iznelo tužilaštvo, kao i da ni drugostepeno veće nije pružilo suštinsko obrazloženje u odnosu na ma koji navod istaknut u žalbi, odnosno da je to veće samo rutinski odbilo žalbu njegovog branioca ne želeći uopšte da se upušta u suštinu relevantnih okolnosti i argumenata.

Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom predmetu, ceneći citirane odredbe Ustava i ZKP, pošao od činjenice da je pravo na slobodu i bezbednost jedno od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom i da fizička sloboda ima veliki značaj za pojedinca. Odredbom člana 27. stav 1. Ustava, čiju povredu podnosilac primarno ističe i na njoj zasniva i ostale povrede prava, utvrđeno je da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, iz čega se nameću dva merila zakonitosti lišenja slobode. Prvo, da lišenje slobode mora biti samo iz razloga predviđenih zakonom, i drugo, u skladu sa zakonom propisanim postupkom.

Iz navedenog nedvosmisleno dalje proizlazi i to da pritvor, kao zakonska mera kojom se uskraćuje osnovno ljudsko pravo na slobodu, predstavlja posebno osetljivu meru oduzimanja lične slobode čoveka u periodu pre donošenja pravnosnažne sudske odluke o krivici. Pritvor nije kazna i za pritvorenika se ne sme pretvoriti u kaznu. Pritvor se, naime, određuje pre nego što je pravnosnažnom sudskom odlukom utvrđena krivica, tako da tokom trajanja mere pritvora u krivičnom postupku koji nije pravnosnažno okončan, još uvek u potpunosti važi Ustavom i ZKP utvrđena pretpostavka nevinosti.

Polazeći od navedenih opštih principa i primenjujući ih na činjenice konkretnog predmeta, a imajući u vidu i krećući se u okvirima navoda i razloga iznetih u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je ocenu osnovanosti iznetih tvrdnji podnosioca o povredi navedenih ustavnih prava meritorno cenio prevashodno kroz istaknutu povredu prava na slobodu i bezbednost iz člana 27. stav 1. Ustava, sa posebnim osvrtom kako na pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao deo prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, tako i na pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav. 2. Ustava.

Prelazeći na okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je konstatovao da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe određen na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tačka 2) ZKP, zbog postojanja okolnosti koje ukazuju da će uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela ili ako osobite okolnosti ukazuju da će ometati postupak uticanjem na svedoke, saučesnike ili prikrivače, odnosno zbog tzv. koluzione opasnosti, a zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo učestvovanje u tuči iz člana 123. Krivičnog zakonika, za koje je zakonom bila zaprećena novčana kazna ili kazna zatvora u trajanju do tri godine. Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe, po prvostepenom rešenju o određivanju pritvora, mogao trajati najduže mesec dana, odnosno do 15. februara 2019. godine, ali je i pre tog datuma pritvor prema njemu ukinut rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 9/19 od 8. februara 2019. godine.

Ustavni sud je ocenio da je pritvor protiv podnosioca ustavne žalbe osporenim rešenjima određen od strane nadležnog suda, u postupku propisanom zakonom, da su ta rešenja zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju krivičnoprocesnog prava, te da su nadležni sudovi postupali u skladu sa ZKP kada su utvrdili da postoje razlozi da se podnosiocu ustavne žalbe u tom procesnom trenutku odredi pritvor po označenom zakonskom osnovu. Naime, postojanje okolnosti koje ukazuju da će uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela ili ako osobite okolnosti ukazuju da će ometati postupak uticanjem na svedoke, saučesnike ili prikrivače je, po oceni Ustavnog suda, iako u osporenom prvostepenom rešenju naizgled sumarno obrazloženo, ipak u dovoljnoj meri konkretizovano, navođenjem pojedinačnih imena devet svedoka koje je potrebno saslušati i individualizovano na zadovoljavajući način iz koga, posledično, proizlazi i opravdanost primene mere pritvora prema podnosiocu u tom trenutku, kao najteže mere za obezbeđenje njegovog prisustva radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka.

Naime, Ustavni sud je ocenio da iz dostavljene dokumentacije proizlazi da su sudovi razmotrili sve do tada prikupljene dokaze, na osnovu kojih je podnosilac ustavne žalbe osnovano sumnjiv da je izvršio krivično delo koje mu se stavljalo na teret. S tim u vezi, Ustavni sud podseća da količina činjenica i dokaza koji potkrepljuju osnovanu sumnju predstavlja nešto o čemu postupajući sud vodi računa. Stoga, po oceni Ustavnog suda, obrazloženja osporenih rešenja u pogledu postojanja osnovane sumnje, odnosno činjenica i dokaza koji je potkrepljuju, sama po sebi ne deluju proizvoljno, a postojanje osnovane sumnje kao conditio sine qua non za određivanje pritvora nije osporeno ni navodima podnosioca ustavne žalbe, koji je, štaviše, suštinski i priznao te činjenice, već podnosilac, prvenstveno, polemiše sa obimom obrazloženja osporenih rešenja, koje je, po njegovom mišljenju, nedovoljno.

Nasuprot tim tvrdnjama. Ustavni sud je ocenio da iz obrazloženja osporenih rešenja ne proizlazi da su postupajući sudovi, ocenjujući postojanje razloga za određivanje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 2) ZKP, očigledno proizvoljno zaključili da, u konkretnom slučaju, postoji tzv. koluziona opasnost tj. opasnost od uticaja na slobodnu volju svedoka i da bi puštanjem na slobodu pritvorenika isti mogli doći u kontakt sa navedenim svedocima i na taj način uticati na njih kako da svedoče, s obzirom na njihove odnose i na uvek prisutan strah i obzir prema onome u čijoj stvari treba svedočiti. Ustavni sud ocenjuje da su postupajući sudovi postojanje pritvorskog razloga iz člana 211. stav 1. tačka 2) ZKP dovoljno i argumentovano obrazložili i smatra da u osporenim rešenjima nije iskazan površan odnos prilikom određivanja pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe. Imajući sve to u vidu, Ustavni sud je ocenio da je određivanje pritvora prema podnosiocu u konkretnom slučaju bilo opravdano, jer postoji takav zahtev od javnog interesa, koji, bez obzira na pretpostavku nevinosti, preteže nad pravom na slobodu pojedinca (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Kudla protiv Poljske, broj predstavke 30210/96, od 26. oktobra 2000. godine, stav 110.), te da su sudovi u dovoljnoj meri cenili sve bitne i za konkretan slučaj specifične okolnosti koje potvrđuju postojanje tzv. koluzione opasnosti, koje, stoga, opravdavaju određivanje pritvora prema njemu na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 2) ZKP.

Ustavni sud je, štaviše, imao u vidu i to da, iako se postupajući sudovi u osporenim rešenjima nisu eksplicitno osvrnuli na mogućnost primene blažih mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka, iz daljeg toka predmetnog postupka jasno proizlazi da su sudovi implicitno i konkludentno vodili računa o toj mogućnosti i nisu propustili mogućnost da meru pritvora promptno zamene blažom merom obezbeđenja prisustva okrivljenog, i to pre 15. februara 2019. godine, do kada je određeni pritvor mogao najduže trajati, ukidajući tu najstrožu meru već 8. februara 2019. godine rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 9/19 od 8. februara 2019. godine.

Dodatno, Ustavni sud je imao u vidu i posebne navode podnosioca kojima se ističu povrede prava na obrazloženu sudsku odluku, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav. 2. Ustava. U vezi s tim navodima, Ustavni sud je utvrdio da je protiv osporenog prvostepenog rešenja sudije za prethodni postupak Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 9/19 od 15. januara 2019. godine podnosilac ustavne žalbe imao i, preko svog izabranog branioca – advokata, iskoristio pravo žalbe, podnošenjem žalbe drugostepenom sudu, koji je žalbene navode razmotrio i osporenim drugostepenim rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu Kv. 30/19 od 21. januara 2019. godine žalbu odbio kao neosnovanu, na koji način je obezbeđena dvostepenost i devolutivnost u tom postupku, što je suština označenog ustavnog prava.

Ustavni sud i u ovom predmetu potvrđuje da se Ustavom zajemčeno pravo na pravno sredstvo, odnosno žalbu, ne iscrpljuje u strogo formalnom smislu u (ne)mogućnosti njenog izjavljivanja, već podrazumeva ostvarivanje delotvorne pravne zaštite putem žalbe. Pravo na žalbu, odnosno drugu pravnu zaštitu, može se delotvorno ostvariti samo ako prvostepeni sud navede i obrazloži razloge za svoju odluku, koji se onda mogu pobijati u odbrani žaliočevih navoda i na zakonu zasnovanih interesa, te ako i nadležni drugostepeni sud oceni relevantne žalbene navode.

U odnosu na tvrdnje podnosioca „da ni drugostepeno veće nije pružilo suštinsko obrazloženje u odnosu na ma koji navod istaknut u žalbi, odnosno da je to veće samo rutinski odbilo žalbu njegovog branioca ne želeći uopšte da se upušta u suštinu relevantnih okolnosti i argumenata“, Ustavni sud i u ovom predmetu ponovno ukazuje na to da obrazložena sudska odluka, kao jedan od elemenata prava na pravično suđenje, podrazumeva obavezu suda da, sa dovoljnom preciznošću, navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je dostavila u postupku, kao i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Stoga, suprotno iznetim navodima podnosioca ustavne žalbe, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci daje detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente, a to naročito važi za obrazloženje odluka sudova po pravnom leku u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenog suda, kako je i bilo u konkretnom slučaju. Ocena je Ustavnog suda da je očigledno da su nadležni sudovi u postupku u kome su doneta osporena rešenja upravo tako i postupali, te da je drugostepeni sud jasno, koncizno i na ustavnopravno prihvatljiv način, izložio iz kojih razloga je našao da je žalba branioca neosnovana. Stoga je i ove tvrdnje podnosioca ustavne žalbe Ustavni sud ocenio neosnovanim.

Pored toga, Ustavni sud još jednom naglašava da pojam „delotvorni pravni lek“ ne znači da korišćenje određenog pravnog sredstva mora rezultirati pozitivnim ishodom za onoga ko ga koristi. U konkretnom slučaju, činjenica da pravno sredstvo koje je podnosilac, posredstvom svog branioca, koristio nije dovelo do pozitivnog ishoda za njega, sama po sebi, ne može predstavljati kršenje njegovog prava na delotvoran pravni lek. Prema oceni Ustavnog suda, obrazloženje osporenih rešenja, u celini posmatrano, se ne može smatrati ni proizvoljnim niti arbitrarnim, kako je to već ocenjeno.

S obzirom na to da, prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi, Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud u ovom slučaju ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava po kome je jedan od bitnih elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku (videti presudu u predmetu Ruiz Torija protiv Španije od 9. decembra 1994. godine, predstavka broj 30544/96, stav 29.). Međutim, obaveza obrazloženja sudske odluke ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (videti presudu u predmetu Van de Hurk protiv Holandije od 19. aprila 1994. godine, predstavka broj 16034/90, stv 61.).

Kako se prema oceni Ustavnog suda, obrazloženje osporenih rešenja ne može smatrati ni proizvoljnim niti arbitrarnim, jer su postupajući sudovi, kako prvostepeni, tako i drugostepeni, kako je već zaključeno, na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložili svoje odluke, Ustavni sud ovakve navode podnosioca ustavne žalbe nije mogao prihvatiti kao osnovane tvrdnje o povredi označenih ustavnih prava.

Sledom navedenog, Ustavni sud je našao da osporenim rešenjima nisu povređena prava podnosioca ustavne žalbe na slobodu i bezbednost, pravo na pravično suđenje, posebna prava okrivljenog i pravo na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 27. stav 1, člana 32. stav 1, člana 33. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu tačke 2. izreke.

7. Odlučujući o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, imajući u vidu sve okolnosti predmetnog slučaja, a posebno činjenicu da je postupajući sud odlučio u ustavnom roku i to na ustavnopravno prihvatljiv način odbijajući izjavljenu žalbu, ocenio da je utvrđivanje povrede prava iz člana 30. stav 3. Ustava dovoljno pravično zadovoljenje za podnosioca ustavne žalbe. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio njegov zahtev za naknadu nematerijalne štete kao neosnovan, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Razmatrajući, dalje, brojne tvrdnje podnosioca ustavne žalbe, koje se, u suštini odnose na radnje u vezi sa njegovim saslušanjem u svojstvu građanina, a potom i zadržavanjem, određenim rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova, Direkcija policije, Policijska uprava u Kikindi broj: Ku. 40/19 od 13. januara 2019. godine, a po odobrenju Višeg javnog tužilaštva u Zrenjaninu, Ustavni sud konstatuje, što i sam podnosilac navodi, da protiv tog rešenja, a pre izjavljivanja ustavne žalbe, ni podnosilac kao osumnjičeni ni njegov branilac nisu izjavili žalbu u roku od šest časova od dostavljanja tog rešenja, u skladu s odredbama člana 294. stav 3. ZKP.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na to da je odredbama člana 82. Zakona o Ustavnom sudu, kao i odredbom člana 170. Ustava, propisano da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su iscrpljena ili da nisu predviđena druga pravna sredstva za zaštitu povređenih ili uskraćenih prava zajemčenih Ustavom.

S obzirom na to da je u sprovedenom postupku, Ustavni sud utvrdio da pre izjavljivanja ustavne žalbe, nisu iscrpljena predviđena i dostupna pravna sredstva, odnosno da ni podnosilac niti njegov branilac nisu izjavili žalbu protiv rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova, Direkcija policije, Policijska uprava u Kikindi o zadržavanju broj: Ku. 40/19 od 13. januara 2019. godine, a iscrpljivanje pravnih sredstava je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe, to je Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 2. izreke.

Ovakav svoj dugogodišnji stav Ustavni sud je već iskazao u brojnim ranijim rešenjima, pored ostalih i u Rešenju Už-1445/2010 od 20. maja 2010. godine, koje je javno dostupno i na internet stranici Ustavnog suda www.ustavni.sur.rs. Ustavni sud je, dosledno se držeći svog stava, pri ovakvoj oceni imao u vidu i tvrdnje podnosioca da je i njegov branilac bio faktički lišen delotvornog pravnog sredstva kojim bi zaštitio pravo na slobodu svog branjenika, jer je, navodno, u praksi i Višeg suda u Zrenjaninu i Osnovnog suda u Kikindi, žalba izjavljena protiv rešenja o zadržavanju faktički nedelotvorno pravno sredstvo, jer ga navedeni sudovi rutinski odbijaju, o čemu je, u prilog ove tvrdnje, punomoćnik podnosioca dostavio dopise tih sudova.

Ustavni sud nije mogao da prihvati ovakve tvrdnje kao ustavnopravno prihvatljive razloge koji bi, in abstracto, ukazali da bi, hipotetički i u konkretnom slučaju, žalba izjavljena protiv rešenja o zadržavanju bila a priori nedelotvorno pravno sredstvo. Ovo stoga što, ne samo da dostavljena izolovana i vremenski ograničena statistika o izjavljenim i odbijenim žalbama zadržanih lica, na području jednog osnovnog, odnosno višeg suda, ne predstavlja reprezentativan uzorak, već i, bitnije, što Ustavni sud smatra suvišnim in abstracto ocenu adekvatnosti predviđenih i dostupnih pravnih sredstava, jer bi čak i procena da li je određeno pravno sredstvo delotvorno u specifičnim okolnostima nekog slučaja, bila moguća samo kada bi u tom konkretnom slučaju podnosilac i (is)koristio to pravno sredstvo.

Dodatno, na drugačiju ocenu Ustavnog suda o ovom pitanju nisu od uticaja ni navodi ustavne žalbe kojima podnosilac ukazuje da je „nakon prvog saslušanja u prostorijama Policijske uprave u Kikindi 14. januara 2019. godine, morao biti pušten na slobodu, jer od tog trenutka više nije bilo osnova da bude zadržan, budući da je saslušan, ali da je, umesto toga, bezmalo još 24 časa držan zatvoren bez ikakvog pravnog osnova ili ustavnopravno prihvatljivog objašnjenja, da bi potom ponovo bio saslušan na iste okolnosti od strane Višeg javnog tužilaštva u Zrenjaninu, te da iz ovog proizlazi da je lišenje slobode koje je trajalo nakon njegovog saslušanja 14. januara 2019. godine, pa do njegovog ponovnog saslušanja 15. januara 2019. godine neustavno“. Ustavni sud je ove tvrdnje ocenio očigledno neosnovanim, jer je i navedeni period, za koji podnosilac tvrdi da je zadržan „bez ikakvog pravnog osnova“, u potpunosti obuhvaćen rešenjem o zadržavanju Ministarstva unutrašnjih poslova, Direkcija policije, Policijska uprava u Kikindi broj: Ku. 40/19 od 13. januara 2019. godine. Ustavni sud napominje da će postojati mogućnost da ove, kao i sve ostale eventualne nepravilnosti u vezi sa zadržavanjem, odnosno saslušavanjem podnosioca u svojstvu građanina, budu predmet kasnijeg osporavanja u dokaznom postupku, odnosno u eventualnom žalbenom postupku protiv prvostepene presude, protiv kojih odluka će podnosilac svakako imati pravo da podnese posebnu ustavnu žalbu.

Konačno, Ustavni sud je imao u vidu i tvrdnje podnosioca ustavne žalbe, odnosno njegovog punomoćnika, da mu je povređeno i pravo na pravno sredstvo jer „u Republici Srbiji ne postoji ni jedno pravno sredstvo kojim bi zadržano lice, nakon što je saslušano, moglo da traži od suda ili drugog organa da bude pušteno na slobodu ili bez odlaganja izvedeno pred sud, ukoliko tužilaštvo po čijem je ovlašćenju to lice zadržano, odbije da ga pusti na slobodu ili izvede pred sudiju za prethodni postupak“. Ove tvrdnje o povredi prava na pravno sredstvo su, očigledno, „potkrepljene“ sopstvenim tumačenjem zakonodavnog rešenja, kojim je uređen institut zadržavanja osumnjičenog iz ZKP, odnosno navodnom ex lege nemogućnošću zadržanog lica da i pre isteka roka zadržavanja inicira prekid ili izvođenje pred sud. S obzirom na to da se iznete tvrdnje zasnivaju na osporavanju celishodnosti i racionalnosti zakonskih rešenja, odnosno polemici o eventualnim pravnim prazninama u ZKP, što ne može biti predmet ustavnosudske kontrole u postupku odlučivanja o ustavnoj žalbi, Ustavni sud nalazi da su ove tvrdnje nespojive s istaknutom povredom prava na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava i kao takve takođe očigledno neosnovane.

Imajući u vidu prethodno navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 2. izreke.

9. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev, rešavajući kao u tački 4. izreke.

10. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na dostavljanje sudske odluke o žalbi na pritvor

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti